Мементо

Stella Rossa српске поезије

Аница Савић Ребац (1893-1953)

Ово чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће једно је од одредница моје животне концепције. То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно", написала је у опроштајном тексту једна од најобразованијих Српкиња 20. века Аница Савић-Ребац. А онда је села на канабе, прекрила главу јорганом и испалила себи метак у срце.

Трагична смрт књижевнице и професора Београдског универзитета Анице Савић-Ребац (1892—1953) по многима је загонетнија и од судбине песника Бранка Миљковића. Није сигурно да ли је једна од највећих српских интелектуалки прве половине прошлог века отишла у смрт за својим мужем, јер је остала сама и није могла да се носи са средином у којој је живела. Насупрот романима Мир-Јам међуратни Београд није био благонаклон према женама и њиховим изборима, и нису све приче имале срећан крај. 
     
Аница је рођена 4. октобра 1892. у Новом Саду као једино дете Милана Савића, књижевника, и Јулијане Савић, рођене Давидовац, домаћице. Још као гимназијалка читала је у оригиналу античке и модерне писце, преводила, са 13 година објавила прве песме у Бранковом колу, а са 17 написала први есеј. "Цео је Нови Сад говорио о њеном дару и интелигенцији и томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком...", записао је Милан Кашанин. А пријатељ куће Савића, песник Лаза Костић, чија је Аница била љубимица, овако је доживео њене прве песме: "Кад погледам оне своје првенце — а био сам три-четири године старији од ње — чисто бих све бацио к врагу". Сликар Урош Предић једини је страховао од Анине даровитости. У свом писму Аницином оцу Милану Савићу каже да је "са дивљењем, али и са неким неизвесним немиром прочитао Аничин састав о ренесанси". И додаје: "То је сувише за једно дете."

Аничин отац Милан Савић био је угледни књижевни радник — писац и преводилац, уредник и сарадник многих књижевних часописа. Захваљујући оцу, који је једно време био секретар, потом и уредник Летописа матице српске, Аница је од малена била у додиру са књижевницима, сликарима и школованим људима тог времена. Рано је почела да учи класичне и модерне језике, тако да је већ са тринаест година имала прве објављене преводе. Завршила је Српску основну школу у Новом Саду, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи, као редовна ученица, и Српску православну велику гимназију, као приватна ученица.
     
Већ 1905. дакле, када јој је било тринаест година, објављен је њен превод Бајроновог спева Манфред. Међу њеним првим радовима су и преводи Шелија, Емила Верхарна. Паралелно се бавила и оригиналним књижевним стварањем. Прва озбиљна остварења су драме инспирисане античким ликовима: Нијова, Ифигенија и Последња свештеница Паладе Атине. Године 1906. у часопису Бранково коло излазе њене песме Пан и Ренесанс. Извесно је да су је већ у најранијој младости привлачили класична филологија и класична књижевност. Године 1910. уписује класичну филологију на Филозофском факултету Универзитета у Бечу. Током својих студентских дана била је у центру модерних културних збивања с почетка XX века. Са родитељима је често путовала, међутим не обилазивши велике европске градове, већ мала места по морској обали и планинама. Као апсолвент пре школске 1913/14, Аница са родитељима напушта Беч и враћа се у Нови Сад. Након рата дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Све до своје удаје, Аница је живела у Новом Саду. Тешко је прибављала потребну литературу за своја истраживања, на шта се често жалила у својим писмима пријатељима, и иначе се тешко носила са малом средином у којој је живела. Волела је Београд и уметнике са којима се у њему сретала. У пролеће 1921. Аница се венчала са Хасаном Ребцем, службеником Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Годину дана након венчања, преселили су се у Београд. Исте године се запослила у Трећој женској реалној гимназији, прво као суплементкиња, а потом као професорка латинског језика. У тој гимназији остаће до 1930. када се са мужем сели у Скопље, где је он био премештен.

Докторирала је 1932. на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Након докторске дисертације Предплатонска еротологија објављене су и друге Аничине студије: Гетеов Хеленизам, Љубав у филозофији Спинозиној, Мистична и трагична мисао код Грка, Штефан Георге, Платонска и хришћанска љубав, Каллистос, Томас Ман и проблематика наших дана. Након Другог светског рата, објављене су и студије о "Лучи микрокозма" и Његошу: За Аницу Савић-Ребац "Луча микрокозма" била је "највиши израз југословенске културе" те је ова жена, једна од најумнијих које смо имали, а да нисмо знали да је имамо, посветила "запрепашћујући напон енергије" потребан да се "Луча" преведе на енглески и немачки!

Може се рећи да је Аница Савић-Ребац била прва и последња свештеница Његошеве вере записане у "Лучи микрокозма". Јер, шта све није радила за "Лучу", него је, усамљена у том подухвату, радила и на "Лучиној" европској, светској промоцији. Дописивала се са европским научницима и књижевницима, дописивала се са Лудвигом Радермахером, једним од њених бечких учитеља, са Хансом Лајзегангом, али и са Томасом Маном који је њене одломке унео у своје дело, а Ребека Вест је усхићено писала о српској филозофкињи и поетеси. Само у Србији, Аница Савић-Ребац није имала подршку за оно што је радила. Једноставно, није имала саговорника себи равна. Мало је ко, овде, разумео и њену филозофску поетику, а још мање њен научни увид у "Лучу". Српској "првосвештеници" Аници највише се приближио један Француз, српски академик Мирон Флашар, њен ученик. Али, и он ће је, временом, напустити. Јер, вратоломне су стазе којима је она ишла. Вратоломније од цетињских висина.

И, ту смо, и данас. На једној страни Аница са Његошем, на другој, сви ми. Аница Савић-Ребац бавила се Његошем од својих тридесетих година па до краја живота. Као плод тог истраживања појавила су се њена два изузетно важна рада: "Његош и богомилство" и "Његош, Кабала и Филон","Песник и његова поезија". 

Аница је наставила да се активно бави преводилачким и есејистичким радом. Јамб ју је највише привлачио као стих на који је Лаза Костић сматрао да треба преводити стране класичаре (а нарочито Шекспира) да би се избегла неумитна трохејска тромост, која води у у неку врсту гусларске запевке. "Партизанске народне песме" превела је Аница Савић Ребац на енглески, врло спретно. Њени чланци из разних области наше кхјижевности, углавном теже да објасне по неко замршено питање из верскога живота, из верскога става наших писаца, из простонародног генија. У свим овим радовима она је показала видовитост, ерудицију и изузетан дар песничког обликовања. Култ њен и њене породице био је и остао Лаза Костић кога је сматрала највећим нашим песником, то мишљење делио је са њом и њен отац, чувени Мића Савић. Дом Анице Савић био је пун реликвија Лазе Костића, а пре свега слика Лазине трагичне љубави, Ленке Дунђерске — те су слике биле у сваком кутку. Та љубав Лазе Костића надахњивала је Аницу Савић-Ребац и несумњиво ју је усмерила у правцу необуздане Поовске романтике. Њени преводи и есеји се стално објављују, а 1946. постаје и ванредни професор на Филозофском факултету у Београду.

"Глас аутентичан, личан, на тренутке сенчен залелујаним одзвуцима једне прозодије чији је завичај у песмама Гетеа и Хелдерина. У поезији Анице Савић-Ребац остварен је један од лепших спојева интелекта и песничког сензибилитета; и док се духовна радозналост песникиње окреће према антици — углавном онаквој каква се она прелама кроз призму енглеске и немачке поезије прве половине прошлог века — и према неким другим великим гласовима прошлости, њено фино песничко чуло реагује са највише тананости на могућност да се одјеци те радозналости преведу на језик емоција."
Иван В. Лалић

Жена правог образовања, филозоф и естетичар истинске компетенције, Аница Савић-Ребац јесте песник због лепота које су ван поезије, и њене песме су сведочанства о неким искуствима и сазнањима изнад поезије, и отуд је њој поезија очигледно средство, не циљ, не последњи облик откривања. Лепота за њу није у стиху, у ритму, и склопу речи, у поетској визији, него су за њу лепоте стварно у морском пејзажу пред којим стоји, у небеској висини према којој диже поглед, у идејама у које верује, у историји коју слути. Хеленски мотиви њени нису начин да се створи и изрази једна заиста узвишена поетска згуснутост, један стваралачки догађај који на крају оправдава самог себе, него оруђе да се збиља дође ближе скривеној сакралној енергији пејзажа, зрачењима историје и класичне и ренесансне поезије. 
    
Хелада и јединство били су њена опсесија, симболи мудрости, уметности и чистоте. Но, није само Хелада била у тематском видокругу Анице Савић-Ребац. Она је своју инспирацију налазила у пребогатој лектири на разним језицима, у траговима које су за собом, у европској поезији, али и њеном читалачком искуству, оставили велики песници. Њене светле тачке у тој галаксији били су Сафо, Жофре Ридел, Гвидо Кавалканти, Данте, Гете, Шели. У неким од ових песама песнички предмет постаје субјект који говори. Аница Савић-Ребац, наиме, узима лик песника о коме пише, преузима његово право лице И емпатично се уневши у његове мотиве исписује своју инкантацију. Такве су песме "Јоффроy Рудел" и "Песма Гвида Кавалкантија", као и "Гете на Бренеру". У тим песмама су, поред још неколико, и најлепши стихови које је написала Аница Савић-Ребац. Те песме су најдотераније, њихова фактура је најконзистентнија.

Међу овим песмама својом лепотом и етеричношћу осваја песма "Данте у Апенину" у којој душе двоје песника који живе у различитим временима, Аничином и Дантеовом, спаја само мост од вечно исте месечине, а потом, када тај спој доведе у опасност месечев залазак, као нова веза, друкчији лук који ће спојити те душе из различитих епоха јавља се, материјализована у слику моста, светлост платонистичке мисли у коју ће се и песникиња обући када буде одлазила из ових простора:

О, као вечна одећа светлосна
Обухватиће онде моје биће
Она, што беше душа мојих мисли.

Уз њу би равноправно могла стајати и, све етерична, "Тосканска елегија" посвећена Шелију. Но, Аница Савић-Ребац није дозвољавала да у њеној поезији превлада књишка, интелектуална инспирација. Борила се упорно са самом собом не дозвољавајући да се њена поезија удаљи од живота. У једно писму Милану Кашанину пише: "Уметност не сме бити сама себи инспирација. То одузима уметнику и уметности животну снагу. Ја сам то искусила и стога разумем бар један део ваше кризе".
     
Дуга размишљања о пропадању духа и душе заједно са телом инспирисала су Аницу Савић-Ребац да у безброј варијација пише о антитези и о синтези душе и тела. Шта је једно а шта друго? је ли једно реалност а друго привидност? јесу ли исто? има ли можда нешто треће у човеку што је час једно час друго? Лукреције је покушао да да низ доказа да су дух и материја исто: "У детета је тело нејако па и душа; кад је тело пијано, и душа није свесна". Аница Савић-Ребац их дели, али им приписује као и Валери, с једне стране, моћ невероватних варијација у интимном збижавању, са завршним степеном савршене равнотеже, кад је тело што и душа — и, с друге стране, води њихову заједницу до апсолутне зависности, јер душа не може без тела ништа. Кад настаје савршена равнотежа душе и тела? Одговор је можда у ставу Анице Савић-Ребац: "Из живота треба отићи благовремено!"
   
Живела је и сневала по "немирима" Иве Андрића: "Видећи многе промене око себе, затрепта жеља у мени да живим довека и да падам по свему као сјај и ветар, и бела магла коју доноси јесен. Зажелех да живим само покретима и само као сенка на бојама земље и неба, без гласа и имена и с мало бола, тек колико је потребно да се живи. Зажелех да имам душу светлу и хладну као око животиња и површина вода, душу којој је једнака воћка која труне у трави, а мрави буше у њој вијугав ходник, као и клица која, бледи од напора, пробија каљаву опну, којој је једно те исто грохот и фијук бурна мора у шпиљама и топла тишина кад без трепта и даха излази у месец."

Човека плени та лепота и извесност, но не може се рећи, бар не на први поглед, у чему се састоји оригиналност тих напросто правилних, здравих, једноставних песничких форми; стихове Анице Савић-Ребац човек осећа на језику, у даху, неку сласт као никада раније. Каденце, риме, склопови следе неке тајне законе, чини ми се да имају своју властиту архитектуру, извија се нека мелодија која није састављена од материје ове земља а пева о њој. То је савршенство, савршенство попут остатка античког зида на Акропољу пред којим се Густав Флобер заплакао од усхићења.

Текст више аутора; Портрет песникиње Анице Савић Ребац, Београд, 1930. Извор: Ризница српска

Опширније о делу Анице Савић Ребац: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)