Мементо

Јеси ли уморан, Боже?

Aутор: Драгана Савић

Иван В. Лалић (1931-1996)

“А што се тиче спаса, или спасења: када бих мислио, или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу “да”, хватајући се у коштац са заводљивом представом о општем бесмислу свега.” Иван В. Лалић (1931 -1996)

Био је новинар, есејиста, уредник у више издавачких кућа, преводилац, песник (збирке песама “Бивши дечак”, “Писмо”, “Четири канона”). Уметнички је сазревао са сваком књигом песама, што је реткост, како у поезији тако и у животу, дошавши до оне тачке стварања где више није сваком дозвољено да крочи и да разуме. Ступио је на пут који су утабали Васко Попа и Миодраг Павловић, а то је пут песника идеолога, који су својим делима „отимали“ простор за слободу духа од свеприсутног марксизма. Можда неоправдано, можда оправдано скрајнут поред својих, праведно уздигнутих савременика, попут Бранка Миљковића, Јована Христића, Милована Данојлића, нисмо позвани да судимо. Тек, Иван В. Лалић је остао сакривен данашњим генерацијама, покривен вишеслојношћу свог неосимболизма, загонетан својом сумњом која верује, али није престајао да пева „Достојно јест славити стварност“.

Његови мотиви су смрт, море, мит, љубав, а стихови као да се нижу у тактовима музике, можда Моцартове, чији је љубитељ био овај изузетни слухиста (преминуо је након што је по ко зна који пут одгледао филм “Амадеус” Милоша Формана). Лалић је познавао искуство модерне европске поезије, али је нераскидивим нитима био везан за језик и културу свог народа („Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа и Хелдерлина“– рећи ће у једном разговору). Тако је љубав за прошло као и за будуће, актуелизовао у садашњости стварања, помиривши и сјединивши у својим песмама традицију и модерну. Према речима Јована Делића “нихилизам му је био стран; рекли бисмо чак да га је презирао као комфорну и сасвим лагодну, необавезујућу позицију, најраспрострањенију у модерном песништву. Ријетки су нихилисти који свој нихилизам живе; чешћи су они који од њега живе. Лалићев основни став је био: рећи Богу – да, свијету – да, чак и у тренуцима најболнијег и највећег губитка.” И зато он пева:
“Заиста, тешко у траг да ћеш ући
Инвенције плана спасења. Но зато смеш и мораш
Да славиш тај непојамни неред,
што понекад је
И сушта лепота, доброта ствари, утеха срцу.”

Када је у једном интервјуу 1996. упитан да објасни дисонанцу између религиозног тона у својим „Канонима“ и сумње која провејава, одговорио је са мером, која му је, по угледу на Византију и античко доба, увек била идеал: „Чини ми се да на крају другог хришћанског миленијума то „апсолутно веровање“ може имати само облик апсолутног прихватања света као Творевине – што значи и ултимативно поверење у божанску „икономију“, односно план спасења… Али, мислим да је за песника данас немогуће да слави свет, а да при том остане слеп за све што је у том свету састављено од зла, од несреће, од рационално неразрешивих контроверзи… Напротив, треба славити свет у лепоти и страхоти његове свеукупности.“

Говорио је да “праве имперсоналности у лирици нема; не код великих песника” и да је “имперсоналност само бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.” Иако је у форми, као и у садржини, тежио перфекцији, достизању и испуњењу “страсне мере”, сматрао је преношење веродостојне емоције, “емотивног отиска света”, много важнијим од прецизности саопштења: “Не признајем песме које нису искуство”. Лалићева завештајна збирка “Четири канона” представља врхунац песниковог стварања, али не и крај трагања, оног људског, које се ни у “обичним” људима, а камоли у вртлозима песничких душа, не завршава са “овим овде”. Он трага песмом, стваралаштвом, прелазећи пут од Сумње ка Светлости:
“Јер заблуда је да Господ
Говори махом кроз пророке, и успут понеког свеца(…)
Но пустимо богословље
Оно је корен сумње, каже један филозоф
Отвореног друштва. Песма је истински пут.”

Песник слави свеукупност света и Творца својим дубоким доживљајем и трагањем за правим изразом доживљеног. Рилке, чију је мисао и сам Лалић више пута цитирао, можда је најближе дочарао задатак песника: “Ми смо пчеле невидљивог. Ми занесено скупљамо мед видљивога да бисмо њиме напунили велику златну кошницу Невидљивога.” Али Невидљиви није увек “видљив” песнику, па се он обраћа Богородици. По речима Александра Јовановића, Лалић пева “о људској димензији Богородице, предодређеној да, због свог страдања и своје телесности, разуме крхку људску природу и људски ужас у суочавању са нужном коначношћу; то јест предодређеној да у бићу најзначајнијег Божјег створења схвати оно што његов Творац “тврд на ушима”, понекад пречује”:
„А ти која си га угледала на четвртој станици,
Виа долороса, у Јерусалиму, тамо где сада је тезга
Са смешно штампаним мајицама, и туристи врве ко црви,
Ти историју сричеш блажим нагласком можда
Но што је срочио аутор њен, још када земља беше
без обличја и пуста. Па спомени то Сину…”

Иако носи у себи трагове страдања, својих и туђих, Лалић зна да “ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди” (Јов. 12, 24). Он зато пева о дељењу, давању себе, самообнављању и надилажењу, кроз љубав:
“О љубави је дакле реч, и о савршенству
Недовршеног, стално што разара се споља,
А обнавља изнутра, да невидљиво нешто
Видљиво постане опет, али обликом новим
Изрази своју вест…” (“Римска елегија”)

На крају, пред читаоца стављамо оно што је било на почетку песниковог пута, сумња, вапај, мрак, умор од наизглед бескрајног растојања између сопствене несавршености и Божјег савршенства, покушај, нешто “као молитва”. Појединцима који у његовим завршним радовима и даље виде исти грч, песник поручује: “А, што се тиче спаса, или спасења: када бих мислио, или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу “да”, хватајући се у коштац са заводљивом представом о општем бесмислу свега.”

Као молитва
„Јеси ли уморан, Боже
од неизвесности дела?
Целина још траје, цела,
Ал пукотине се множе.
Јеси ли болестан, Боже,
од стварања и ствари?
Врућица чело ти жари
док свуд се несреће множе.
Знам да те додир мој вређа,
увек ти напипам рану-
а тражим у океану
кап зноја са твојих веђа.
Како да лежај ти прострем
па да одболујеш мало?
Хоћеш ли лишће ил кострет,
до чега ли ти је стало?
Но како да лог ти стерем
Када се скриваш у тмуше?
Виновник моје си душе,
а тајиш ми твоје мере.
Крвав сам испод коже,
ко фитиљ име ми гори:
Требам ли ти, сатвори
још један завет, Боже.
У залогај дајем ти блесак
мог постојања по казни
Ил младости, и ситни песак
Клеписидре што ми се празни.
Глосе о теби се гложе,
разум је разјео чула,
ми смо тумачи расула:
Јеси ли болестан, Боже?“

Извор: Хазардер Магазин