Мементо

Десет свећица Исидоре Секулић

Драгана Савић, Хазардер Магазин

„Не питате по коју цену? Да сам имала обичну, нормалну људску срећу, да сам имала породицу, дете неко даровито, шармантно дете, посветила бих се њему. Можда бих кришом плакала, уздисала за овим, оваквим животом? Али, овако…“

Када посматрам ону чувену слику младе Исидоре Секулић, увек ми пада на памет један цитат Црњанског: „У њеној лепоти беше нечег тешког.“ Повучена, тамна и дубока, као језеро, „апостолка ћутања“, крила је испод своје достојанствене суздржаности запањујуће бистар и ватрен дух. Увек неуморна и предана, а никад грозничава, вечито доследна и систематична, а никад заморна и уморна, живела је и стварала Исидора сагоревајући на олтару стваралаштва. Писање је за њу било као богослужење – са таквом се посвећеношћу и пијететом односила према раду, али и животу уопште. Некада је данима тражила одговарајућу реч коју би уметнула у своје дело, а за путовања се брижљиво припремала. „Кад сам требала да идем у Италију, он (отац) ми је рекао да морам годину дана пре тога да учим јер ћу се тамо сусрести са двадесет векова.“

Она која је преводила са седам језика, писала есеје, приповетке, путописе, била прва жена члан САНУ, први председник Удружења писаца Србије, знала је читаве дане да проведе испоснички на хлебу и води, без крика и јаука, мучена одувек и заувек главобољама и несаницом. „Зашто! Зато што волим муку и анатему. Волим кад успропнице треба скакати за сваку мрвицу живота и успеха. Волим кад човека из дана у дан глође неки страх, а човек се уме исцелити; кад му авети сваки дан нешто узму, а он се уме одрећи. Волим онога који камен оре а ипак има хлеба. Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе ветрови и буре, и који отворених очију сме да гледа како у пени таласа котрља бродолом.“

Скромна и једноставна споља, бежала је од похвала, парада и фотоапарата („За то постоје Лолобриђиде“), сматрајући да је самоизгарање и пожртвованост једини прихватљив начин бивствовања, тако природан и логичан да не заслужује сам по себи никакву награду. „Самоусавршавање човека, довршење животног дела, ствар је мирног, племенитог истрајавања, без нарочитог самоуверења на почетку, без очекивања тријумфа на свршетку.“ Ако не венац славе, шта је тражила од судбине? Срећу? Али Исидора на то одговара: „Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.“ Да ли је, „понижена и увређена“ од стране живота, људи, па и себе саме, ипак била на трагу Достојевског који је писао у истоименој књизи: „Требало би некако опет и нашу будућу срећу одболовати; купити је каквим било новим мукама. Патњом се све пречишћава…“

Да ли је желела мир? Свом снагом своје намучене душе и неуморног интелекта. Да ли га је тражила Одозго? У разговорима са академиком Владетом Јеротићем на тему религије бранила се агностицизмом, али забележене молитве у Топчидерској цркви ипак су биле упућене Небесима. Из њих понекад избија очај ноћног немира и прост вапај да је спасе из вртлога мисли и несанице: „Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу, да се одморим, Боже мој!“

Какве ли је духовне борбе преживљавала у тим тренуцима! „Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе.“ Као у Библијској причи о царинику који се молио издалека, ударајући се у груди и молећи Бога да му се грешном смилује, не усуђујући се ни очи да подигне ка небу: „Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштаницом. Стојим у мрачном ћошку црквице стегнутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем…“ Презирући пред погледом на Вечност све што је стварала у себи и око себе, молила је „да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску.“ А онда, кад мине грч бола и прође замуклост, у ретким тренуцима савршеног мира, текла је једноставна и топла захвалност са Исидориних усана: „Мирно уздижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига. Са десет свећица својих, са десет малих свитаца на себи, стижем пред Тебе, Боже.“

Исидора Секулић напустила је овај свет 5. априла 1958. године, исто онако скромно како је у њему и обитавала: без венаца и говора, увијена у једноставни бели чаршав. И дан данас на њеном гробу свештеник Топчидерске цркве служи годишњи помен за покој њене душе. Због начина на који је живела, због тога како је дисала, јела, писала, молила се, због свих патњи које је у себи до крви боловала, због тога што је била дама, хероина, сурова подвижница дирљиво тананог духа, због тога што се сама добровољно распела на крст страдања не пристајући да са њега сиђе, ја увек са пијететом мислим на Исидору Секулић и дижем њој у спомен својих „десет свећица“ и шапућем њену мени најдражу молитву: „Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљено ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања. Но немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитвице.“

Извор: Хазардер Магазин