Култура

Виле и госпари

Јелена Марићевић, Нови Сад

„Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин“ (дум Иван Стојановић)

„Ми Дубровчани чисто Срби по пореклу, и ако се нећемо нигда за нигда претопити у Хрвате, е то није ни нужно ни могуће, ми пак не сањамо о каквој великој Србији“ (Никша Гради)

У времену смутњи, а то није само 16. век у Русији, већ и наша свакодневица, без намере да непотребно моралишемо, дужност нам је да укажемо на стожерна прегнућа која се против смутњи боре осмишљавањем и реализацијом одређених императива на пољу културе. Није бадава један српски писац на прелому 20. и 21. века рекао: „Државу може свако да ти одузме, али културу не може!“ Са свешћу о бесмислености портретисања интелектуалца-научника честицама бодова, процени научних радова на основу објављивања у часопису који носи мање или више поена, настају ипак зборници и књиге који су резултат истинског истраживања, научне страсти, па и откривалачке еуфорије, а не вредности која се обрачунава цифрама. Такве безинтересне појаве, у правом смислу те речи, представљају догађај  и драгоценост за српску културу и вреде да буду помињани.

У години која је обележила стогодишњицу од почетка Првог светског рата (2014), међу многобројним научним симпозијумима са темом рата, издвојио се мален кружок, окупљен у Нишу у организацији Центра за научноистраживачки рад и Универзитета у Нишу у сарадњи са Удружењем грађана Литера који је у први план поставио проблем жене и рата у уметности. Иницијатива за ово окупљање потекла је од младих сарадника Центра и окупила је млад научни свет, који је тему осветлио кроз тумачења дела Исидоре Секулић, Јудите Шалго, Драгише Васића, Љубомира Симовића, Милорада Павића, Иве Војновића, Џорџа Бернарда Шоа, Кристофера Марлоа, Иванчице Ђерић, Иве Андрића, Ендријен Рич. Тринаесторо младих људи подржао је Проф. др Драган Жунић и образложио тему и значај скупа: жена је животодавно начело, праначело – живот; рат је начело разарања, дакле – смрт, бесмисао, апсурд; уметност може посредовати смисао! Смисао и оптимизам сублимирани у симболу Жене, може се рећи да чувају оне вредности које рат или смутње свију врста настоје да разобличе. Према антрополошким закључцима Мирче Елијадеа, жене су конзервативније и успевају да преживе инвазије, етничке и социјалне преокрете. Врховно божанство у одређеним околностима је постајало женско (у Индији), прехеленска религиозност била је женске структуре (култови плодности), а и Слобода се у неким ситуацијама замишљала као жена, те се и сам зборник, настао као резултат једног лепог окупљања, може представити као пример кадрости младе академске Слободе.

И зборник или боље рећи добро уређена књига, коју је приредила Проф. др Ирена Арсић са Филозофског факултета у Нишу, а рецензирала је Доц. др Невена Варница са Филозофског факултета у Новом Саду, окупља радове младих истраживача око тема из новије дубровачке књижевности и представља леп пример сарадње Ниша, Новог Сада и Београда где је публикација објављена. Тврдим повезом укоричено издање садржи једанаест обимних студија, седморо аутора (Ирене Арсић, Биљане Ћирић, Јелене Младеновић, Саве Стаменковића, Мирјане Бојанић Ћирковић, Јасмине Ноцић и Наташе Трнавац Ћалдовић) о дум Ивану Стојановићу, Матији Бану, Никши Градију, Јосипу Берси и „Новијој дубровачкој књижевности у српској ретроспективној библиографији“.

Женски ликови појединих аутора такође носе упечатљива обележја духа епохе у којима су стварана, попут Цвете, еманциповане девојке из Стојановићевог Фрлезије, госпође Маре, образоване Дубровкиње која је опседнута очувањем српских народних обичаја или Мејриме из истоимене мелодраме Матије Бана, која је настала у време зближавања Србије и Босне. Мејрима је била и једна од првих драма које је изводило Српско народно позориште у Новом Саду, а јак женски лик Мејриме, тумачила је чувена глумица Драгиња Ружић (пише Сава Стаменковић).

Поред истакнутих женских ликова, ваља подвући и важније научне и културолошке доприносе ових студија. Запажа се, наиме, изузетно познавање грађе, како савремене, тако и архивске, а улази се и у домен текстолошких, теоријских, херменеутичких анализа. С јасном и аргументуваном свешћу о дубровачким ауторима као Србима католицима, аутори су били у прилици не само да осликају једну епоху (новијом дубровачком књижевношћу сматра се период од 1848. године), уђу у преиспитивања савремених појава тог времена („романтичизам“ у Стојановићевом Романтичизму који је приредила Биљана Ћирић), већ и да укажу на време када бој на Косову постаје симбол и надахнуће нових политичких и уметничких стремљења (драмска песма „Косовка дјевојка“ Никше Градија, историјска драма Цар Лазар или пропаст на Косову, Матије Бана).

Нажалост, од 1939. године вођена је интензивна кроатизација Дубровника, када је издвојен из Зетске бановине и припојен новооснованој Бановини Хрватској и то је резултовало, између осталог, извесним фалсификовањем једног од најважнијих дела када је реч о проучавању дубровачке прошлости – ради се о Дубровачким сликама и приликама (1800. – 1880.) Јосипа Берсе. Дело уредника задарског листа Вук, Србина католика који је 1891. у Задру штампао на ћирилици збирку поезије, изменио је Тиас Мортиђија и Матица хрватска га је објавила 1940. Он је, укратко, текст изједначио са хрватским језичким стандардом, скратио га за 133 странице, избацио ауторов увод, кроатизовао лексику а изразе словенски и српски заменио хрватским, избацивши из једног одломка имена Вука Караџића и Вука Врчевића (и то уреднику листа Вук!). Како аутограф књиге није доступан јавности, Јелена Младеновић дошла је до ових запажања упоређивањем одломка књиге који је првобитно био штампан 1922. године, (за живота Јосипа Берсе!) у Српском књижевном гласнику и указивањем на досадашња истраживања Стјепана Ћосића и Људевита Крмпотића.

Толико о професорима и младима, научницима и бодовима, радовима и студијама, толико о смутњама и фалсификатима! Није све пропало, има оних који граде и чији рад није математичка рачуница која се своди простим сабирањем. Док год има Професора  (намерно пишем реч великим почетним словом јер та реч некад има право да се назове властитом именицом!) којима је стало до своје културе, до науке и части, и млади ће моћи и смети да озбиљно граде! Има наде!

Жене, рат, уметност: зборник радова, прир. Драган Жунић, Сава Стаменковић и Јелена Младеновић, Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу, Ниш – Београд 2015.

Из новије дубровачке књижевности, прир. Ирена Арсић, Ars Libri, Београд 2015.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)