Култура

Ја, Бенџамин Клементајн

Филип Вукотић, Косјерић

У интервјуу из 1993. године, говорећи о враћању значења речима Милан Младеновић ће рећи да речи губе значење у односу на оног ко их изговара, тако да се многе ствари тренутно не могу објаснити речима већ само срцем. Ако чујете речи попут љубав, град, реч, корак, пољубац, бол, ноћ тако огољене или у вези са другим речима, без обзира на смисао, без обзира на идеју коју те речи носе, доживљај сваке од њих, или целине, зависиће пре свега од начина на које су оне изречене. У једном случају љубав би се могла давити у „сапуници“, у другом дављење би било ту реч (љубав) не изговорити. Више од век и по за светску поезију/поезију света, реч је идеја којом се идеја о речи наслућује или наговештава или дефинише. Реч је увек на међи значења, а права поезија отвара могућности за више тумачења.

Трагање за идејом или смислом може довести, и доводи прилично често, до артифицијелности, патворености, силовања смислом... па поезија тако постаје сама себи баласт. Понекад поезија проналази спас у претеривању и употреби „општих места“. Понекад поезија бива „сладуњава“, али „спашена“. У свом огледу „Артир Рембо“ бавећи се управо „општим местима“ у Рембоовој поезији и његовој универзалној души, Сретен Марић ће записати: А Французи уопште болују од сентиментализма. (...) Сентименталац је Аполинер, сав инспирисан шансоном (...); Превер је постао најчитанији песник Француске модернизујући Мисеа. Уосталом, сваки је човек сентименталац и, хвала богу, само то много смета поезији, јер је она опора. Французи се бране од сентиментализма разним антиконформизмима и херметизмима, Немци филозофијом, Енглези теологијом; нас од тога вероватно живот брани.

Случај је хтео да Бенџамин Клементајн постане неко пред чијим ће сентиментом спустити гард најпре, управо „најболећивији“, Французи, а потом, као са олакшањем, и сви остали. О Клементајну већ се испреда мит, митови и читава митолошка структура. А овде није реч о коњима и прашини, а и уколико јесте онда о оној звезданој. Најмлађи од петоро деце родитеља емигрантских потомака. Црнац на северу Лондона. Одбацивање од пријатеља. Рано напуштање школе. Честе посете библиотеци. Вилијем Блејк. Т.С. Елиот. Неуспешан повратак школовању. Сукоб. Са родитељима. Пријатељима. Собом. Одлазак у Париз са 19 година. Спавање на улици. У метроу. Свирање гитаре и први новац. На улици. У метроу. Баровима. Рођенданским забавама. Клавир. Право време и право место. Песма Cornerstone. Снимање. И сентиментално путовање може да почне.

Од EP-ја Cornerstone из 2013. године Бенџамин Клементајн носи терет Нине Симон и Antony and the Johnsons с разлогом и без потребе. Наиме, поређење са Нином Симон и Ентонијем је препознавање само делова Клементајновог мозаика који су јак и лични печат ова два велика уметника до чијих висина је Клементајну неопходно још много, што је опет у неком смислу погрешно на тај начин се односити према његовој музици. Клементајн је црн као и Нина Симон. Клементајн употреби понеку фразу као Ентони, али пре, рекло би се, према природи сопственог гласа него по угледању. И бићу тврдоглав да тврдим да је то све што има везе са њима као директном утицају, ако га је уопште у почетном стадијуму и било и ако га има и сада, нарочито када је Ентони у питању.

Почетком године након два EP-ја (други је Glorious You из 2014. године) Клементајн напокон објављује и свој први албум At Least for Now који је изазвао подељена мишљења и код публике и код критике. Најчешћа замерка односи се на неразвијање музичког израза од песме до песме; на монотонију која из једног таквог приступа може проистећи. Међутим, минималистички приступ свирању клавира, без обзира да ли је он последица тренутног умећа, намере, или просто случај, у свему је у сагласју са причом коју Клементајн приповеда. Цео албум је један сентимент који је дубоко проживљен и који се сада рефлектује без икакве помпе, управо чувајући достојанство сопственог искуства и самосвести. Клавир је било Клементајновог гласа као експресије његове поезије која је довољно отворена, неопходно херметнична, толико да дозвољава поистовећивање и игру са наговештајима. At Least for Now је албум који се не доживљава интелектом, нити се тако тумачи. At Least for Now је албум интелекта срца. (Чист сентиментализам.)

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)