Блог

,,Зидова има доста"

Дејан Ристић, Београд

За наслов овог осврта послужио је дубоко промишљени и животним искуством потврђени исказ из једног од свега четири писма у Србији скоро потпуно заборављене двадесетједногодишње Хилде Дајч која се крајем 1941. године добровољно пријавила да као болничарка оде у логор за Јевреје на београдском Старом сајмишту. И док дневничке белешке њене нешто млађе сународнице Ане Франк представљају прворазредно и потресно сведочанство Холокауста у Европи, Србија заборавља Хилду Дајч као својеврсну српску Ану Франк, трагично страдалу у Београду.

Иако су Хилдини записи упућених пријатељицама Нади и Мирјани само по обиму скромнији од дневника Ане Франк, садржај четири писма насталих унутар бодљикаве жице на Старом сајмишту никога не оставља равнодушним. Као да је била свесна да оставља јединствено сведочанство патње у логору који се налазио на свега пола километра удаљености од центра једне окупиране европске престонице, ова девојка сажела је све појавне облике и суштину страдања хиљада наших Јевреја. 

Зидови о којима је писала Хилда постоје и данас. Они су, сложићемо се, једна од  жалосних константи људских заједница. Зидови које неко други поставља око нас, као и они које сами  градимо у односу на друге. У случају Хилде Дајч и њених сународника ти зидови временом су се претворили у бодљикаву жицу из које није било излаза.

,,Свим филозофирањима је крај на жичаној огради", забележила је Хилда у последњем писму из логора упућеном пријатељици Мирјани, ,,и реалност какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте урлали од бола – пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају у воду пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом пасивног бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота, то је његова најдубља трагедија."

Начин коначног трагичног исхода који је Хилда наслућивала у својим писмима зависио је само од тога да ли је у питању било појединачно погубљење или масовна егзекуција коришћењем посебних постројења. Спаса, нажалост, скоро да није ни било. Хилда Дајч прибројана је страшној бројци од око шест милиона њених сународника који су страдали током Другог светског рата.

Као ни тада, ни данас значајан број нас не примећује зидове који постоје у савременом друштву. Називамо их нацијама, религијама, идеологијама, друштвеним групама, породицама... Стиче се утисак да и у првим деценијама 21. века, упркос напретку знања, образовању и култури, лакше уочавамо оно што нас разликује од онога што нас суштински повезује. Да ли су и зашто људима потребни ,,зидови"? Без дилеме ћемо одговорити да нису, али нас наша прошла и садашња стварност у томе демантују. Иако нам нису потребни, они постоје стварајући од наших појединачних живота сложен и понекад безизлазни лавиринт.

У том лавиринту, својом жељом, храбро и одлучно нашла се млада Београђанка Хилда Дајч. Одбијајући да зидови буду део њеног живота, као и егзистенције њених ближњих, она је личним примером покушала да сруши макар неке од њих опредељујући се да као болничарка помогне својим заточеним сународницима којих је у логору на Старом сајмишту, према њеним сведочењима, тада било око шест хиљада. Дајући редак лични пример ова племенита девојка покушавала је да зидове руши љубављу, пожртвовањем и смелошћу. Она је зидове препознала и супротставила им се не чекајући да то неко други учини уместо ње.

У наше време ти и такви зидови и даље постоје у делимично измењеном облику. Неки од најуочљивијих зидова у савременој Европи јесу они које је део становника Старог континента подигао у односу на мигранте са Блиског и Средњег истока, као и из Северне Африке. Свесни трагичних разлога због којих су становници неколико држава, пре свега Сирије, пешице кренули на више хиљада километара дуг и неизвестан ход ка Европи већина нас није могла да отргне поглед од призора бескрајних колона очајних и унезверених људи окружених униформисаним стражама. Те сцене одиграле су се у неколико централноевропских држава у којима се нешто слично догађало током Другог светског рата, али овога пута са унутрашњим мигрантима – Јеврејима.

Хилда Дајч припадала је тој врсти унутрашњих миграната. Бежећи заједно са члановима своје породице и бројним сународницима из родне Аустрије она је уточиште од нацистичких ,,зидова" пронашла у Југославији, у Београду. Историја нам, дакле, по ко зна који пут показује да се једном ненаучене лекције понављају. Лекције о иманентној потреби групе да успоставља зидове, тежњи и напору изузетних појединаца да их својим делима и животом руше. Хилда Дајч припадала је тој малобројној групи изузетних појединаца. Насупрот ње налазили су се злочинци, као и многобројни неми посматрачи. У том троуглу (злочинац, жртва, посматрач) одиграва се свака људска трагедија, без обзира да ли се ради о појединачној или колективној. Ти посматрачи смо, најчешће, управо ми.

Не градећи зидове, али и не показујући спремност да оне постојеће демонтирамо, на својеврстан начин постајемо сведоци и саучесници индивидуалних и масовних трагедија које се одигравају пред нашим очима у виду насилних миграција, оружаних сукоба и различитих других облика вербалног или физичког насиља. На нашем континенту, у нашим државама, градовима, заједницама (групама), породицама… Крајње је време да од немих и пасивних посматрача постанемо активни учесници успостављања бољег друштва и  света који ће управо почивати на богатству у различитостима. На то нас, коначно, позива и сама Хилда Дајч у свом последњем, четвртом, писму крадомице изнетом из логора и достављеног Мирјани незнатно пре него што је њена пријатељица убијена у злогласној ,,душегупки" - покретној гасној комори у Београду.

,,Близу смо света, а тако удаљени од свих. Ни са ким немамо везе, живот сваког појединца напољу тече исто тако даље, као да се пола километра даље не одиграва кланица шест хиљада невиних. Сви смо једнаки у своме кукавичлуку, и ви и ми. Доста!"

Аутор је историчар и архивиста из Београда