Блог

Од тријумфа воље до тријумфа заборава

Дејан Ристић, Београд

Овај осврт могао би да за свој поднаслов има термин Damnatio memoriae који потиче из римског права а односи се на ингеренцију Сената да ,,протера из јавног сећања" починиоце најтежих преступа. Транспоновано у савремено доба може се казати како смо сведоци својеврсне примене Damnatio memoriae по питању догађаја и личности који су својим злоделима обележили раздобље Другог светског рата. Као да смо сами себе осудили на забрану сећања и тиме широм отворили врата историјском ревизионизму и релативизацији онога што се десило у том трагичном периоду. Но, кренимо редом...

Када је 1935. године Лени Рифенштал окончала рад на свом најзначајнијем документарном остварењу ,,Тријумф воље" није ни била свесна чињенице да је управо тиме оставила једно од најдрагоценијих сведочанстава саме суштине нацистичке идеологије зла. Несумњивим даром да уочи значајне моменте, сцене и изјаве, Рифеншталова је произвела својеврсну филмску апотеозу апсолутног зла које је већ тада отворено показивало своју деструктивну суштину.

Убрзо после победе на парламентарним изборима у Немачкој почетком 1933. године дошло је до првих јавних демонстрација мржње и деструкције у оквирима немачког друштва. И ту долазимо до појаве која је својим трајним трагичним последицама и недвосмисленом мрзитељском поруком у потпуности осветлила саму суштину нацистичке идеологије зла. Било је то масовно и организовано спаљивање књига.

Ломаче са књигама које су организоване широм Немачке почев од маја 1933. године биле су само увод у потоње организовано и систематско спаљивање (уништавање) људи, читавих друштвених група и народа (овде пре свега мислимо на Холокауст). Спаљујући знања садржана у ,,ненемачким" књигама нацисти су јавно демонстрирали вољу да се са подједнаким жаром обрачунају са хуманистичким вредностима које су представљале потпуну супротност суштини њихове идеологије.

Акцију спаљивања књига покренуо је Главни уред за штампу и пропаганду Немачке студентске организације. Датум када је та акција иницирана симболички је важан и за нашу националну историју. Ради се о 6. априлу 1933. године. Прве ломаче начињене од књига плануле су широм немачких универзитетских центара већ 10. маја исте године. Пракса уништавања књига и других сегмената културног наслеђа на територији Немачке, а потом и ратом захваћених европских земаља била је настављена током наредних година да би кулминацију доживела управо 6. априла 1941. године када је у Београду планула највећа ломача књига у читавој Европи – Народна библиотека Србије. Било је, дакле, потребно свега неколико година да јасно изражена воља за уништењем свега онога што је представљало негацију сржи нацистичке идеологије доживи свој ,,тријумф" управо у престоници мале окупиране европске државе.

Тај застрашујући низ ломача којима су уништаване најдрагоценије књиге стваране, чуване и ишчитаване вековима окончан је управо у Београду пре пуних 75 година. Паралелно са тим пламеном, широм окупиране Европе запаљене су ватре у којима су нестајале стотине хиљада невиних појединаца.

Уколико правилно разумемо суштину и циљеве нацистичке идеологије биће нам јасно да је она, поред осталог, тежила потпуној елиминацији непожељних појединаца, друштвених група и читавих нација. Та и таква елиминација спровођена је систематски, организовано и правно утемељено кроз читав низ законских аката који су тај монструозни подухват уздигли на ниво злочина саме државе. Било је потребно не само физички уништити људско биће, већ истовремено извршити његову потпуну дехуманизацију, али и плански уклонити све трагове његовог/њеног постојања. Паралелно са елиминацијом људи нестајали су и трагови њиховог постојања, посебно најдрагоценији сегменти културног наслеђа. Циљ је био остварити потпуни заборав у односу на све оне чије постојање није било пожељно у нацистичком свету у настајању.

И ту, на одређен начин, долазимо до историјског тренутка у коме су се сусрели тријумф воље да се приступи уништењу људи, материјалних и културних добара, тријумф пламена који је истовремено представљао метод спровођења и симбол потпуне деструкције и, коначно, тријумф заборава који чини једну од основних одлика нашег појединачног и заједничког односа према страхотама Другог светског рата у нашој земљи.

Пуних седамдесет пет година након почетка Другог светског рата на својој територији Србија се суочава са кулминацијом историјског ревизионизма тиме, макар и несвесно, остварујући последњи од три жељена циља (тријумфа) нацистичке идеологије – тријумф заборава. У нашем друштву воде се расправе у вези са тиме да ли треба рехабилитовати Милана Недића који је отворено служио окупатору! То је само логична последица читавог низа правних (али на срећу не и историјских) рехабилитација појединаца који су били у служби окупатора. Истовремено, уз кулминацију ,,рехабилитација" сведочимо масовну релативизацију почињених злочина и безмало потпуни заборав у односу на оно што се десило током четири ратне године.

Ближи нам се и овај шести април. Седамдесет пети по реду од избијања Другог светског рата. Управо у нашем случају он садржи посебну специфичност и симболику. Поред страдања људи и материјалних добара, прве сате Другог светског рата на нашем тлу обележило је планско уништење најзначајније збирке покретне културне баштине у овом делу Европе – Народне библиотеке Србије. И овог шестог априла окупиће се крај кратера на Косанчићевом венцу, обраслог у коров и наш заборав, малобројна скупина појединаца свесних трагичних последица тог чина покушавајући да нашој елити укажу на неопходност уређења тог локалитета који и данас сведочи о тријумфу воље да се пламеном постигне тријумф уништења и заборава. 

Да ли ће ово јубиларно окупљање уродити плодом остаје да се види. Неко ће казати како ће и овогодишњи скуп покрај тог историјског и културолошког понора бити окончан само пригодним обраћањима. Да ли ћемо се и ове године задовољити тим манифестационим чином иза кога неће следити конкретни потези? Да ли ћемо дозволити да злокобна воља, настала у нацистичкој Немачкој почетком тридесетих година прошлог века, кроз пламен који још увек тиња на Косанчићевом венцу тријумфује нашим заборавом? То су питања која траже једноставан, али одлучан одговор.

Свега неколико корака дели нас од тријумфа воље у пламену до тријумфа заборава. Има нас који на то не пристајемо. Питање је само да ли нас је довољно? Одговор треба да дâ свако појединачно.

Аутор је историчар и архивиста из Београда