Блог

Може ли Ренесанса препородити свет?

Невена Варница, Нови Сад

На шта помислимо када чујемо реч Ренесанса? На Италију, грандиозност, Уметност, хедонизам, Човека, откривање новог, на Науку. Много трговине, много новца, разлике у сталежима, разгранати поморски путеви по Средоземљу и копнени каравански до Мале Азије, процват свих видова уметности, па много сликара, скулптора, музичара, песника, драмских писаца, много куртизана, свештеника, глумаца, превараната, мноштво гозби, карневалских свечаности, путовања. Рекло би се, махом међу неупућенима, све као и данас (sic!), јер све то у одређеном виду постоји и у наше време, али! Где има али, ту нешто фали, па иоле упућени могу да закључе да друштво у којем живимо дефинитивно није ренесансно друштво, а сви заједно можемо се запитати да ли искуство од пре пет или шест столећа може понудити излаз?

У чему су разлике? Трговина – како некада, тако и данас, представља једну од основних људских делатности, новац се окреће, забаве не недостаје, човек је и даље у средишту, али онај који је некада тежио да буде Homo Universalis, сада је углавном само Потрошач, класне разлике су огромне (кажу, друштво у којем живимо врло је слично робовласничком), а Свет је постао Глобално Село. Количина информација, да ли и знања (?), на сваких неколико година се удвостручава и све је, тобож, доступно, али проверене, вредне информације итекако коштају. Техника, а не човек, убрзано напредује, док људи имају само привид да расту заједно са њом (знате већ: "Живимо у време паметних телефона и глупих људи"). Већина, мање-више, поседује најновије моделе мобилних апарата, телевизора, рачунара, користи интернет и барем једну друштвену мрежу. Некада је само телевизија била "прозор у свет", данас нам је таквих прозора широм отворених колико хоћемо[1]. Какав је, међутим, тај свет који се нуди и који гледамо свакодневно?

Да ли желимо да будемо део њега?

Већина је чула да уметност спасава душу и да ће лепота спасити свет, али шта ради поводом тога? На фејсбуку дневно можемо да видимо десетак, двадесетак, педесетак објава типа: "Без уметности груба стварност свет би учинила неподношљивим (Бернард Шо)" и сличних. Питање за милион долара било би шта ми чинимо? Колико познајемо уметност и, ако је не знамо, колико се трудимо да је упознамо?

Свет у којем данас живимо готово се до непрепознатљивости променио у последњих двадесетак година. Припадам оној генерацији која је у то време почела да студира. Користили смо фиксне телефоне (звали смо их само телефони), већина није имала рачунар, а они ретки који су их поседовали садржаје су снимали и чували на дискетама. За мене, у овом тренутку, две деценије имају и симболичко значење. Тада сам се први пут, озбиљније, сусрела са књижевношћу и уметношћу ренесансе и барока. Научила сам да је сваки век обележио по један велики писац или по неколико великих уметника чије је дело остало непревазиђено до данас. Научила сам да постоји разлика између културе и цивилизације, али да, може бити парадоксално, свака цивилизација почива на култури. Наш професор Боривоје Маринковић, наиме, врло једноставно нам је то објаснио. "Када мислим на културу", рекао је, "дозовем осликану Сикстинску капелу, на пример, или неко друго дело Микеланђелово или Леонардово. А када кажем цивилизација мислим, на пример, на сапун и свакодневно прање". И онда нас је упитао да ли смо знали да су се људи у старијим епохама врло ретко купали, можда једном годишње чак, али да ли знамо шта су све за собом оставили? Хм, још једно скупо питање. Сетим се тих тренутака из учионице веома често, нарочито када телевизијски програм прекидају рекламе за сваковрсна средства за личну и кућну употребу. Ако зажмурим и слушам, у том тренутку, на основу слогана могло би се помислити да на свету не постоји ништа друго сем пасте за зубе, дезодоранса, тврдокорних мрља или перути. У реду, у реду, да неко не помисли да заговарам елементарну нехигијену, али могло би се, такође, закључити да данас та условна подела на културу и цивилизацију искључује једно друго.

Зато, хајде: дотерај своје тело, али оплемени и свој дух! И путуј!

Једна од кључних реченица, на основу које сам тада конципирала свој испитни одговор, подједнако ми је интригантна и данас: "Тко дома не сиди и не хаје труда/ по свиету тај види и научи свих чуда" (М. Држић, Тирена, 105-106). У наведеном двостиху сусрела су се два Марина Држића – писац и путник, који су се ујединили и створили Једног и Јединог – Чудесног Држића са Чудом од драмског дела.. Јер, да није путовао, ценим, дело којим нас је задужио не би било исто. Колико је само кључних речи у наведеним стиховима! НЕ седети, ТРУДИТИ се, ВИДЕТИ свет, НАУЧИТИ чуда. Није довољно само једно, потребна је целина. Није имао Држић прилике да у тродимензионалној техници "прошета" Венецијом или Цариградом, тамо је отпутовао сусрећући мноштво нашијенаца, странаца, различитих дијалеката, језика и обичаја. Генијалан какав је био, видео је, доживео и пренео у своје комаде атмосферу коју је осетио и каракатере које је препознао.

"Прозори у свет" су у реду, али само донекле. Скромно ценим, само на првом, најповршнијем нивоу. Видети нешто, у каквој год резолуцији, припомагајући се каквом год техником, само је привид. Није исто. Google earthје одлична припомоћ, али не доноси мирисе Рима или звуке Напуља. Колико год пута сам, на пример, видела репродукцију Каравађовог Усековања светог Јована, толико пута сам пожелела да је осетим и доживим у својој величини, у цркви посвећеној истоименом светитељу јер, кажу они који су је видели у Валети на Малти, изненађење је невероватно, тренутак сусрета је потпуно неочекиван, а сам посматрач постаје део сликареве композиције. Зато, иако гледам филмове и позоришне представе, и знам да је све чешћи мото у Холивуду "очекујте неочекивано" (тек је ово посебна тема за разматрање), најискреније верујем да Аватар нема шансе против (РУКОМ осликане) технике chiaroscuro!

       [1]Увек се сетим, када користим или чујем ову синтагму, Данила Киша који је једном приликом изјавио да у кући нема телевизор и који је о феномену телевизије изрекао ово: "Ja лично остајем равнодушан према телевизијском медију или, тачније речено, према оној популарности која се може стећи и која се стиче преко тзв. малог екрана. Та врста пучке забаве, барем данас у нас, подсећа ме заправо на визуелизована издања пучких календара, где се налази за сваког по нешо и о свему по мало, па у оквиру те и такве схеме и део наше књижевне продукције на основу које и кроз коју критика и тзв. шира публика процењују ваш целокупни књижевни напор, а ваша комшиница, елементарно неписмена, једнако као и угледан критичар коме више није стало до читања књиге, донесе своја децидирана мишљења. [...] Хоћу да кажем: определивши се за један од дванаест могућих програма, ви не вршите избор по сродности, него по нужности. Ја волим отменост књиге, јер она, по правилу, доспева у праве руке, а избор је бесконачан."