Агора

Како за једно вече претворити либералног хипстера у капиталистичког тиранина

Пол Мејсон, The Guardian

Избор је био неумитан: отпустити трећину наше радне снаге или њихове плате смањити за трећину. Након кратког састанка одбора смањили смо им плате, сигурни да ће моћи да преживе и да ће се, уз нешто наговарања, вратити у нашу фабрику одеће у Шенжену након свог двонедељног одмора. Само, то је био тек почетак. У представи Зои Свендсен “World Factory” у позоришту  Young Vic (Лондон), публика постаје тело које одлучује. Шеснаест тимова седи око фабричких столова играјући пажљиво осмишљену игру која од њих захтева да управљају фабриком одеће у Кини. Како се опходити према проблематичној особи?  Како заварати купце малопродајних етичких брендова? Шта радити у вези са увек присутним проблемом клијената који не плаћају? Будући да је избор имао само две опције, није увек био пријатан. Али оно што ме је запањило – и што је зачудило позориште – јесте способност савршено пристојних, либералних хипстера са јужне обале Лондона да постану немилосрдни капиталисти када седе за столом у сали за састанке.

Тај класичан проблем представљен као игра  је нешто са чиме се суочавју сви менаџери: краткорочни циљеви, који са собом повлаче и проток новца, против дугорочног изазова подржавања радне снаге и базе клијената. Упркос чињеници да је разглас трештао, на енглеском и кинеском: “ваша радна снага је ваша имовина од виталног значаја”, наши окупљени млади професионалци су у више наврата морали бити замољени да их не тертирају као шљам. Будући да то позориште чува податке о свакој одлуци сваког тима, током сваке представе, знао сам да нисмо били сами. Дијаграм сакупљених података откривао је да свака публика, сваке  ноћи,  мења смер кретања према новцу удаљавајући се од етике. 

Свендсенова је истакла: “Већина људи којима је дата могућност избора да повисе плате нису то учинили,  смањили су их. На том стаблу одлуке постоји један след потеза који би се приказао само уколико би људи следили изразито етичке реакције, али врло мало њих је дотле стигло. Оно што смо схватили је да  није само мотив профита већ и разборитост, потреба да се преживи по сваку цену, оно што нагони људе у тој игри да следе више капиталистичке путеве.’’ Укратко, многи људи немају појма о томе шта заправо значи управљати бизнисом у 21. веку. Наравно, добављачи – од Источне Англије до Шангаја – трудиће се да сломе ваше етичке кодове; али већина тих гигантских фирми и њихова оданост добрим обичајима, и одрживом развоју јесте стварна.  И, да, новац јесте веома битан. Али, прави послови ће трпети губитке, западати у дугове и плаћати раднике да беспосличаре у циљу да се очува виталност тих дугорочних веза у једној глобализованој економији.

Зашто су многи пристојни људи, када је од њих затражено да се претварају да су извршни директори, постали савршени примери тиранина? Делимичан одговор је: капитализам нас подвргава економској рационалности. Присиљава нас да сами себе посматрамо као генераторе новчаног тока, центре профита или активу која доноси камату.  Ипак, та замисао је увек у сукобу са нечим другим: неекономским приоритетима људских бића, и потребом да се очува животна средина. Иако је “World Factory’’, као представа, осмишљена тако да нам укаже на паралеле између Манчестера 19. века и Кине 21. века, она суптилно истиче и оно што је другачије.

У стварности, власник једне кинеске фабрике одеће безнадежно смишља стратегије против нечег софистициранијег него што је компјутер из позоришта Young Vic: једног интелигентног строја  сачињеног од смартфона милиона радника миграната који се, на својим паузама за ручак, дигитално прикључују на локалне мреже да би открили дневнице и боље прилике на неком другом месту. Тај власник фабрике такође се бори и против муштерија уз армију попустљивих службених лица рутински малтретираних од стране скривених камера невладиних организација. Целокупна сврха овог система прописа - одозго и одоздо – јесте да се осујете  краткорочне одлуке појединачних капиталиста, који уништавају хумане и природне ресурсе неопходне за функционисање. Капитализам не чине само себичне одлуке милиона људи. Њега чине те одлуке најпре просејане кроз филтер  најважнијих прописа. Капитализам је, као што су схватили друштвени теориетичари 20’ог века, начин регулације, а не само производње.

Штавише, капитализам нас обмањује окрутним идеолошким триком. Доима се као један спонтани организам, кога незнатно иритирају влада и прописи (и жеља кинеских миграната да једанпут годишње посете своје породице). А заправо му та иста држава треба да би је стварао и из дана у дан мењао. Банке стварају новац зато што им држава додељује право на то.  Зашто та држава на препад упада у куће другоразредних дилера дроге, и притом позива на разговор извршне директоре банака чији запослени чине проневере од више милиона фунти да би их строго прозивала преко овала са Waitrose сендвичима? Одговор је: зато што неке компаније имају статус ограничене одговорности осмишљен од стране парламента 1885. године, након политичке борбе.

Наша фасцинираност снагама тржишта чини нас слепима за чињеницу да капитализам – као постојеће стање - јесте један сет услова постављених и одржаваних од стране држава. У данашње време оптерећен је стратешким проблемима: презадуженост, подпросечни раст и ниска стопа производње, и не може да разузда прави потенцијал информатичко-технолошке револуције јер не може ни да замисли како би се носио са милионима људи који би изгубили своје послове. Компјутер који управља системом података у представи Свендсенове лако би могао да управља једном роботском фабриком одеће. У томе је парадокс. Али, да би се догодила трећа индустријска револуција потребно је нешто што један шеф фабрике не може да уради: преуређење капитализма у нешто боље. Можда би следећа позоришна игра о раду и експлоатацији могла да моделира одлуке влада, лобиста и судија, а не несретних менаџера.

Извор: The Guardian     Превод: Ружица Шегрт