Матрикс

Нова елита надзире интернет

Тодор Куљић, Политика

„Политика“ је недавно објавила да су кинески хакери продрли у електронску пошту Пентагона. Дигитална шпијунажа или сајбер-рат? Прво сигурно, а можда и друго. Овде је реч о трећој компоненти интернета. Дигитализам није неутрална техника него нова идеологија капитализма. У ком смислу? Дигитални претраживач „Гугл” је монополист на тржишту информација. Обликује структуру нашег опажања света. То је концерн са 50.000 сарадника који користи 70 одсто тражиоца информација у свету. „Фејсбук” и „Твитер”такође прожимају битне сфере живота: општење, јавност, трансакције, медије, а правила намеће капитал. Не директно, него посредно.

Сама околност да је тешко замислити живот без „Гугла” сведочи да је то најмоћнија установа за дигитално правдање капитализма. Зашто? Зато што шансе за слободу и рекламу лишену регулације увек значе више слободе за ужи круг дигитално моћних, а мање слободе за слабије који евентуално могу само да блогују и тиме да буду лажни украс плурализма. Неолиберализам је уз помоћ дигиталне технологије створио ново светски умрежено и ризично класно друштво. Као што је некада монопол писмености подразумевао монопол власти, тако је и данас контрола дигиталних сервера кључна, без обзира на то што се „Гугл”чини демократским посредником општења. Нова елита моћи, нетократија, надзире интернет који је шарена огласна табла за рекламу робе, али и власти, механизам друштвеног укључивања, али и искључивања. Ако „Гугл”и може дигиталном брзином да олакша мобилизацију економски израбљиваних, када би револуција угрозила метрополе капитализма „Гугл” би сигурно био искључен. Без обзира на отвореност интернета, циљ контролора умреженог друштва јесте профит. Осим тога, надмоћ у војном сајбер-простору ствара изразиту доминацију технолошки и дигитално надмоћних држава.

Може ли се интернет реформисати, односно претворити у јавно добро, а да капитализам остане нетакнут? Тешко. Информатичка технологија чини 40 процената свих страних инвестиција у САД. Интернет корпорације сада чине скоро половину од 30 највећих фирми у САД према тржишној вредности, наводи Роберт Мекчесни. Ко доведе у питање прерогативе интернет гиганата, доводи у питање доминантну инфраструктуру реалног капитализма. Зато и треба разбијати демократске илузије које се плету око мреже. Комуникацијски простор интернета сконцентрисан је у „облацима” неколико монополистичких корпорација. У спољној политици „Твитер”и „Фејсбук” су имали велику улогу у арапском пролећу, када је Запад подржао пренос ових технологија у Либију и Египат. То је на другој страни подстакло Русију Кину и Иран да контролишу свој интернет. Показало се да дигитални протест није био модернизацијски јер није увећао људска права, него је код Арапа подстакао ратну мобилизацију. Данас интернет највише контролишу САД.

Интернет јесте каткад корисна превентива. Олакшава употребу података против криминала, али и врши надзор над електронском поштом. Централне базе података распознају имигранте које треба депортовати или сиротињу, па такође служе репресији. Интернет је користан у ширењу знања, али и репресије. Невоља је у томе што су оба аспекта интернета (неутрални информатички и репресивни) нераздвојиви. Интернет је медиј са Јанусовим лицем. Да ли ова техничка инфраструктура треба да буде приватна корпорација или јавни сервис грађана? Или је решење у дизању пореза „Гуглу”? Евгениј Морозов каже да треба створити антинеолибералну пријатељску технологију. Развластити данашње контролоре интернета као манипулативну инфраструктуру која посредно, али снажно, правда капитализам.

Дигитална јавност је животни простор капитализма. Зато у разумевање смисла интернета треба учитати репресију. Интернет је део саморегулације неолиберализма, али и мотор манипулације. Дијалози, дијалози, али влада празнина лишена новог. Интернет користе и они који верују да је свет настао за седам дана као и просвећени критичари капитализма. Иако нема забрањеног, толеранција је репресивна. Треба је прозрети. Одсуство солидарности не може се правдати неједнаким способностима људи. Све у свему, тешко је говорити о новој онлајн демократији једнаких. Дигитално речено, сиротиња јесте офлајн и онда када је онлајн. Дигитализам шири информације, али осигурава и експлоатацију. Шта чинити? Тони Негри каже да је за борбу против мреже потребна друга мрежа.

 

Извор: Политика