Razlog zašto se to čine, takođe je veoma prost: država u kojoj je suzbijen nacionalni identitet, može da bude samo mirna kolonija na kojoj obitava zatečeno stanovištvo, podređeno kolonijalnoj upravi i njenim interesima. Pošto u konkretnom, srpskom slučaju, taj nacionalni identitet pojačava civilizacijske veze sa Ruskom Federacijom, protiv koje Megalopolis vodi rat, onda je jasno da je to dodatni razlog zašto taj identitet treba ukinuti, kao što je potrebno ukinuti i neke druge nacionalne identitete – nemački, francuski, američki – dok se neki drugi, koji su pre svega negativno odnose prema elementima pravoslavne civilizacije, veštački pojačavaju i radikalizuju. (Erozija američkog nacionalnog identiteta, koja je karakteristična za doba Megalopolisa, vrlo se lepo može pratiti od Pobunjene elite, Kristofera Laša iz 1994. godine, do Hantigtonove zabrinute knjige Američki identitet – u originalu  Who we are – iz 2004 godine. Referentna knjiga za ukidanje zapadnoevropskih nacionalnih identeta, jeste Preziranje sopstvenog, Franka Lisona.)

Kada se nedavno jedan od pripadnika grupe za suzbijanje srpskog nacionalnog identiteta našao pod ,,lupom javnosti” – recimo to tako – nisam bio previše iznenađen njegovim citiranim antisrpskim ispadom, budući da je taj iskaz sasvim na liniji njegovih dosadašnjih istupanja u kojima stigmatizuje srpski nacionalni identitet.

Moju pažnju su, međutim, privukli različiti gestovi podrške značajnog broja akademskih radnika/radnica sa različitih srpskih univerziteta. Dobar deo njih su za širu javnost potpuno anonimni, jer do tog trenutka nisu na bilo koji način učestvovali u javnom životu, primera radi, autorskim tekstom ili samostalnim javnim istupom koji bi se ticao nekog društvenog ili političkog problema. Sudeći po njihovim imenima i prezimenima, mnogi od njih su moji sunarodnici (mada je pitanje da li se i osećaju tako), a većina, verujem, raspolaže i osnovnim kognitivnim sposobnostima. Iz tog razloga pretpostavljam da je svakome od njih moralo da bude jasno da, podržavajući ,,slobodu govora” ovog pripadnika grupe za pritisak, oni zapravo podržavaju ukidanje srpskog nacionalnog identiteta, pošto je tom zadatku posvećeno 99% onoga što ta osoba govori. Podržavajući ovaj proces, oni se, dakle, svojevoljno odvajaju od svojih sunarodnika, poručujući im otprilike ovo: mi sa vama ,,šiljoglavim”, ,,krezubim”, ,,genocidnim”, ,,klero-fašistoidnim” itd, Srbima i Srpkinjama, nemamo nikakve veze. Na taj način, ovi ljudi su de facto, zašli u sferu rasizma, budući da je pripisivanje apsolutno negativnih osobina jednom narodu u celini, vrlo slično rasizmu Evropljana koji su tokom svoje kolonijalne vladavine ne-evropskim prostorima opisivali tamošnje ,,zatečeno stanovništvo” sličnim atributima, predstavljajući ih kao civilizacijski inferiorne, dakle, nesposobne da budu slobodni, ali zato sposobne da budu robovi. A sa robovima se postupa, onako kako su, primera radi, ,,civilizovani” i ,,negenocidni”, Belgijanci postupali u Kongu: najpre su osnovali Internacionalno društvo za istraživanje i civilizovanje Konga a onda su, u narednim godinama ,,naučnog istraživanja” i ,,civilizovanja”, na ovaj ili onaj način pobili nekoliko miliona pripadnika tamošnjeg ,,zatečenog stanovništva”, razume se, civilizacijski ,,inferiornog”, kako su ,,naučna istraživanja” pokazala. 

Prisustvujemo dakle, univerzitetskom konvertitstvu, u kome jedan broj univerzitetskih radnika/radnica napušta svoj identitet i preuzima takozvani karijerni identitet. Šta je smisao tog karijernog identiteta? Pre svega, osnovno svojstvo karijernog identiteta je pokornost Megalopolisu, a to znači spremnost da se zanemari Istina i Pravda (namerno ih pišem velikim slovom!), pa čak i bazični principi akademskog života u korist interesa Megalopolisa (koji je teorijski, preko Fukoovog pojma diskursa, te koncepta ,,post-istine”, želeo da olakša ovu identitetsku konverziju nekadašnjih naučnika).

Nikola Milošević je pokazao da istinu, ako baš ne ubijaju, ono bar deformišu, ideološke i psihološke pretpostavke naučnika. To je tačno. Međutim, pošto je toga svestan, naučnik koji pokušava da otkrije istinu, teži da svoje ideološke i psihološke predrasude ograniči. Put ka istini vodi preko odricanja, a to se vidi i u jeziku naučnika koji se kloni radikalnih formulacija, posebno ako se odnose na žive ljude.

Suprotno tome, karijerni identitet ne deformiše istinu – on je ubija za račun Megalopolisa. Istorija ubijanja istine u ime moći, veoma je duga. Engleski filozof Tomas Hobs (1588 – 1679) primera radi, piše, bez ikakvih iluzija: „Nesumnjamdabiučenjedatriuglanekogtrouglatrebajubitijednakadvama uglovima kvadrata,biloiliosporenoilizabranjenospaljivanjemsvihknjigaizgeometrije,samokadbitobiloprotivnonečijempravunavlast (...)” ili prevedno na srpski: rasizam nije rasizam, ako je otkrivanje tog rasizma protivno onome ko ima moć. Krajem četrdesetih godina prošlog veka, sa osvrtom na Hitlerovu Nemačku, Jinger u svom romanu Heliopolis ovaj karijerni identitet na Univerzitetu opisuje ovako: ,,Nauka se birokratizuje, preuzima na sebe funkciju više policijske instance. Profesore uče aportovanju”, odnosno ,,Namesnik je, međutim, nastojao da naučnike sroza na položaj nameštenika, tehničara, pa čak i falsifikatora – njegova volja svakodnevno im se sve više mešala u rad. Na univerzitetima je već bilo ljudi koji su ne samo priznavali prvenstvo vlasti, već su i intenzivno radili na logičnom obrazloženju tog prvenstva.”

Pokorno-karijerni univerzitetski radnici i radnice, dakle, nisu zainteresovani ni za Istinu, ni za Pravdu – odnosno za univerzalne humanističke vrednosti – ni za to da svoja naučna istraživanja kontekstualizuju nacionalnim interesima i potrebama. Isto tako oni nisu spremni da se bilo čega odreknu za istinu. Zato karijerni identitet jednog broja akademskog osoblja nema više nikakve veze sa naučnom elitom Kraljevine Srbije koja je svoj naučni rad videla u kontekstu nacionalog opstanka: tako su postupali, primera radi, ljudi poput Ljubomira Ljube Stojanovića ili Jovana Cvijića ili pak, Milutina Milankovića koji se odrekao komfornog života u Beču, da bi 1909. godine došao u Srbiju, za profesora na Univerzitetu i manju platu, nakon što je Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, godinu dana ranije. Daću i jednu važnu napomenu: nacionalna samosvest ovih naučnika nije negativno uticala na naučnost njihovih opusa – oni nisu postajali propagandisti, već su ostali naučnici, ali je nacionalna samosvest dodatno motivisala njihov naučno-istraživački rad.

Karijerni identitet univerzitetskih radnika i radnica, sasvim suprotno ovim primerima, beži od bilo kakve nacionalne kontekstualizacije, odnosno od veze sa egzistencijom naroda i države sada i ovde. Ako oni otkrivanje istine da rasizam jeste rasizam, bez obzira na koga se odnosi, zamenjuju pokornošću, onda je jasno da i njihovi radovi moraju da budu gestovi pokornosti. U nekadašnjoj humanistici i tzv. društvenim naukama, naučni radovi danas vrlo često ponavljaju postulate na kojima počiva oligarhijski, antinacionalni Megalopolis ili pak, nemaju nikakve veze sa konkretnom duhovnom-istorijskom situacijom u kojoj nastaju. Zato većina akademskih radnika i radnica uopšte ne čitaju jedni druge, što je razumljivo, jer tamo gde ne postoji poriv za istinom ili svest o zajedničkom nacionalnom ili državnom kontekstu istraživanja, tamo ima mesta samo za vlastitu karijeru.

Posledica: smisao ugleda u akademskim krugovima se promenio. Nekada je taj ugled nastajao na temeljima kvaliteta naučnog opusa, to jest, veštine i talenta naučnika (bez obzira na pol) da otkrije nešto skriveno, odnosno naučnog inegriteta koji se ispoljavao kao hrabrosti naučnika da ne pristane da slepo služi moćnicima. Dakle, vrednost nekog naučnika mogli ste da utvrdite neposredno, čitajući njegove radove ili prateći njegove postupke u akademskom životu ili javnosti. Danas, kada se u centru karijerističkog identiteta nalazi pokornost, jasno je da ugled ,,naučnika” mora biti izveden iz te pokornosti. Zato o vrednosti nekog ,,naučnika” više ne govore, pre svega, njegovi tekstovi – što bi  imalo smisla, ako bi nauka bila zainteresovana za istinu – već kvantifikativni kriterijumi: broj bodova koje je prikupio štampajući tekstove, broj odlazaka na međunarodne skupove ili broj studijskih boravaka u inostranstvu. Ove kriterijume svakako treba uzimati u obzir, ali problem nastaje onda kada se oni preuveličavaju i postaju glavni i jedini kriterijumi vrednosti nekog naučnika, premda je očigledno da njihovo ispunjavanje u nekim slučajevima (premda ne i uvek), više zavisi od stepena pokornosti, a manje od talenta naučnika i njegovog naučnog integriteta.

Ukratko: sve više se bližimo stanju u kome će se naučni ugled u ovoj zemlji samo ispoljavati, dok će se određivati negde ,,napolju” to jest, u Megalopolisu. Posledično tome, naučnik iz sfere društvenih nauka i humanistike koji želi da ostane veran svojoj državi ili pozivu koji ima veze sa nacionalnim identitetom, može vrlo lako da bude proglašen neuglednim i bezvrednim, bez obzira na kvalitet njegovih radova ili napisanih knjiga. Tačnije rečeno, što mu knjige i radovi više vrede, tim će pre biti omalovažen i ponižen, da bi podmladak video kako prolaze nepokorni.

Tako dolazimo i do funkcije univerziteta u kome dominira karijeristički identitet: taj univerzitet neće studente više učiti znanju (odnosno slobodi naučnog mišljenja), niti će ih vaspitati u duhu naučnog odnosno ličnog integriteta (sposobnosti da se u ime pravde i istine suprotstave moćnicima), već će, pre svega, učiti studente da budu pokorni karijeristi. Za to im neće biti potrebno nikakvo znanje, jer znanje daruje moć, a moć se može upotrebiti i za sticanje slobode. Umesto sticanja znanja, studente će u većini slučajeva čekati banalna indoktrinacija, kako bi se brucoši, koji još uvek žele da otkrivaju istinu sveta i veruju da čovek ne mora da postane krpa, u daljem toku školovanja konvertovali u cinične karijeriste koji se podsmevaju istini i pravdi, i koji su spremni da pristanu na to da 2 + 2 nije 4, ako od toga mogu da naprave karijeru.

Kada je 12. oktobra 1936. godine u amfiteatru Univerziteta u Salamanki, fašistički general Astraj pred okupljenim fašistima, kazao da su Katalonci i Baski ,,rak na telu nacije” sve oči su bile uprte u jednog čoveka, nesumnjivog ugleda i integriteta. Bio je to rektora Univerziteta, Migel de Unamuno, koji je i sam bio Bask, ali i veliki, španski patriota, o čemu svedoči njegova tumačenja Don Kihota. Unamuno je  generalu i njegovim brojnim simpatizerima između ostalog, kazao i ovo: ,,Ovaj univerzitet je hram inteligencije, a ja sam njen glavni sveštenik. Vi skrnavite njene svete zidine. Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile, ali nećete ubediti nikoga.” Posle toga je nastao dug tajac, a Unamuno je završio u kućnom pritvoru. Dva meseca kasnije je umro.

Danas na srpskim univerzitetima ima ljudi koji Srbe predstavljaju kao rak na koži tzv. ,,Evrope”.Iza njih stoji jedna realna moć. Svaki profesor, na svakom univerzitetu, bez obzira na pol, moraće da donese odluku da li će da aplaudira takvom stavu, praveći se da je to samo bezazlano ispoljavanje ,,slobode govora”, ili će se poneti kao Unamuno.

Odluka je na svakome od nas, pojedinačno, koliko sada toliko i u budućnosti.         

Tekst preuzet sa RT Balkan, gde je prvobitno i objavljen. Izvor: https://rt.rs/

U knjizi After Virute, autor govori o fragmentiranoj stvarnosti, a ideju o  kompartmentalizaciji znanja on je izložio kroz nekoliko javnih predavanja na Univerzitetu Notre Dam u državi Indijana 2000 godine. Alsadair McIntyre kaže kako živimo u dobu duboke fragmentacije cjelokupnog života, mišljenja i znanja. Na prvi pogled, možemo pomisliti, pa dobro, fragmentacija je oduvijek postojala, oduvijek je znanje bilo podijeljeno na određene oblasti, discipline, oduvijek su postojale različite društvene uloge. Naravno da je to tačno, ali u ovom kratkom razmatranju, željela bih da zađem dublje u taj problem, u koncepte fragmentacije i „kompartmentalizacije znanja“ koje je MacIntyre razvio, da pokušam da rasvijetlim šta tačno pod tim autor podrazumijeva, kao i da pokušam da pokažem koje su posljedice te fragmentacije stvarnosti i znanja.

Najprije je potrebno da razmotrimo šta tačno označavaju fragmentacija i kompartmentalizacija. Pođimo jednostavno rekavši da fragment označava jedan dio, tačnije dio neke cjeline. U odnosu na cjelinu on ima uzajaman odnos, dakle, bez fragmenta ne postoji cjelina i obrnuto.  Međutim, da bi cjelina bila cjelina, mora postojati određena povezanost fragmenata. Mora postojati određena nit ili temelj  koji fragmete „drži na okupu“, koja svakom dijelu daje smisao, odnosno njegovu važnost i  jedinstvo (identitet, autentičnost). Ukoliko se fragment odvoji od cjeline, tačnije ukoliko se temelj koji fragmente drži na okupu ukloni, cjelina doslovno nestaje i ona se raspada na različite fragmente koji postaju biti autonomni. Uzmimo na primjer porodicu (zajednicu). Kada se temelj te porodice (zajednice) poljulja, onda se polako i ona kad-tad sama urušava, nestaje. Ako pogledamo stvarnost uočićemo jednu stvar, kaže autor, a to je kako je ona duboko fragmentirana, do dramatičnog nivoa u kome čovjek često nije u stanju da otkrije i osvijesti tako duboku egzistencijalnu nepovezanost i njen uzrok. Čovjek danas ne živi u dobu cjeline, već upravo ove razdvojenosti na posebne dijelove, koji su unutar sebe zatvoreni, i koji imaju jasno definisane pravila po kojima djeluju.  Zbog toga, mi se danas često okrećemo prošlosti, kako bi se vratili u doba koje je bilo cjelovito, tačnije doba koje je imalo kako Liotar kaže referentnu tačku.. Tu fragmentiranost možemo da primjetimo u svakodnevnom nivou, kroz naše odrastanje, zatim obrazovanje i kasnije stupanje u radne odnose itd.

Drugi pojam je kompartmentalizacija. Ovaj pojam dolazi iz oblasti arhitekture, a potiče od ideje da se određena građevinska struktura podijeli na više dijelova, ako bi u slučaju propadanja jednog dijela strukture, ne bi propala čitava struktura. Riječ je o nekoj vrsti ograničenosti, odnosno kako je definisano u rječnicima, kompartmentalizacija je ograničen pristup informacijama za osobe koje su izvan određenog entiteta, skupine. Kasnije je ovaj pojam uzet i u oblasti psihologije i dr. Disciplina, a nešto slično i naš autor nastoji da objasni.

Mi možemo reći da svako društvo ima ono što sociolozi nazivaju diferencijacijom sfera života, međutim koncept kompartmentalizacije koji je izložio MacIntryre je dosta komplikovaniji nego što se čini. komplikovaniji je u tom smislu, što mi više ne govorimo o društvenoj podjeli na određene sfere, nego kako autor novodi, riječ je tome o promjeni društvenih uloga, a te promjene mi sami nismo svjesni. Kompartmentalizacija i fragmentacija dakle, seže mnogo dublje od puke drutvene podjeljenosti, do nas sami, naše ličnosti. To je ono što autor naziva kompartmentalizacija. Sada ćemo vidjeti na primjerima kako to izgleda.

Autor uočavajući ovaj problem, polazi od svog vlastitog iskustva, tokom jedne konferencije na kojoj su učestvovali različiti rukovodioci elektroenergetskih kompanija. Naime, on kaže kako je svaki od njih  na suštinska pitanja davao različite odgovore, u zavisnosti da li su sebe smatrali odgovornim kao izvrši direktori jednog sektora ili pomoćni radnici ili neki drugi. Odnosno njihovi stavovi su se mijenjali u zavisnosti od njihovih uloga. Unutar svake od tih uloga određene norme diktiraju kakve će se odluke donositi, a kakve će biti marginalizovane. U slučaju elektroprivrede oni  nisu mogli zajednički da se pozabave, pa kao ozbiljnu alternativu ponude smanjenje ukupnog nivou potrošnje energije, sve dok su govorili iz sfere aktivnosti kao rukovodioci elektroprivrede.  On uzima ovaj jednostavan primjer kao primjer klasičnog modernog fenomena, koga naziva kompartmentalizacija. Ona, kaže autor  ide dalje od diferencijacije uloga i institucionalne strukture, i ima svoju sopstvenu strukturu koja je vođena specifičnim normama u nezavisnosti od drugih sfera.

“The case of J” (Slučaj osobe J)

Da bi smo tu duboku raslojenost kako društvenu tako i individualnu bolje razmotrili, daćemo još jedan primjer, kojega je autor hipotetički zamislio. U knjizi „Social Structures and their Threats to Moral Agency“, autor daje jedan primjer kojeg on naziva „The case of J“ (slučaj „J“). Naime, riječ je o jednoj osobi “J”, koja živi u društvenom poretku, gdje su društveno uloge bile obično jasno definisane. U takvom društvu odgovornosti su dodijeljene svakoj ulozi i svaka sfera aktivnosti struktuirana ulogama je bila jasno razgraničena (fragmentirana). Za one koji su zauzeli te uloge, neispunjavanje datih obaveza, značilo bi dodjeljivane sankcija. Ključni moralni koncept koje je „J“ naučio/la bili su koncepti dužnosti i odgovornosti. Njegova osnovna moralna uvjerenja su bila ta da svako od nas duguje drugima, time što obavlja svoje ili njemu dodjeljene dužnosti, ispunjava te odogovornosti i ne ulazi u oblasti koje se ne tiču njega/nje. Filozofski gledano, to bi odgovaralo Platonovom shvatanju pravde kao zahtjeva da svako radi svoj posao i da se ne miješa u druge poslove , i Kantovom „vršiti svoju dužnost, samo zato što je to dužnost, a ne zarad nekog drugog cilja. Međutim, vratimo se sada osobi „J“. Naime, on je u društvu bio ugledni građanin koji je zauzimao više uloga. Bio je otac, pa blagajnik svog sportskog kluba, u ratu je bio oficir, zatim, radio je na željeznici, gdje je bio odgovoran za raspoređivanje i slanje vagona. To je obavljao na način koji je od njega zahtjevala data pozicija, a uključivala je to da on uredno i odgovorno prati koji vagon, kada kreće i gdje, koliko ih je poslano, ali njegov posao nije bio taj da on ima uvida u to šta se nalazi u tim vagovnima. Time je stekao naviku da se ne obazire na ono što se njega ne tiče. On nije znao da se u tim vagonima nalaze Jevreji, Srbi, Romi, koji su slani u logore. Kada je nakon svega upitan da li je odgovoran za stradanje svih, on je rekao da nije, zbog toga što je njegova uloga bila ta u kojoj je on samo obavljao ono što se od njega zahtjevalo, time odgovornost za krivicu on ne osjeća. Imajući u vidu gore navedeno, možemo zaključiti da ukoliko prihvatimo to da je stvarnost fragmentirana, na oblasti koja imaju autonomne skupove normi i ponašanja, a koja se tiču prilagođavanja i efikasnosti, onda ispada da nemamo prava da pripisujemo krivicu osobi „J“, jer je on zaista obavljao ono što se od njega tražilo.

Ova autonomija, koja je karakteristična  razgraničavanjem sfera je pojačana stepenom u savremenim društvima u kojima srećemo ljude koji se ponašaju u određenoj sferi na jedan način, a u drugoj na potpuno drugačiji način. Pojedinac u takvom društvu je potpuno rastrzan u svojim različitim ulogama, time što mijenja jednu ulogu za drugu i jedan skup aktivnosti za drugi pa se u porodičnoj ulozi ponaša kao pobožan i pažljiv otac i stub određene porodice, na radnom mjestu kao pojedinac koji gleda samo vlastitie interese, toga kako zaraditi što više, u društvu kao hladnokrvni građanski subjekat koji se vodi principom  „ništa me se ne tiče“ itd. To samo nagovještava na jednu činjenicu, a to je da je pojedinac u savremenom društvu razlomljen na različite indentitete, iskustvo identiteta (cjeline) kao trajnosti ga povremeno obuzima, time što poželi u nekim trenucima i da je dobar suprug, i da je dobar i pošten radnik, kao i savjestan građanin, ali stvarnost ga demantuje. Frederih Džejmson (Frederic Jameson),u poznatom djelu Postmodernizam-logika kulture kasnog kapitalizma navodi da je to decentriranje ranije centriranog subjekta i morala i psihe. Džejmson ide toliko daleko da čak subjekta postmoderne karakteriše kao „šizofrenog“, koji upravo uslijed stalnih promjena svog identiteta, uslovljenog kulturom postmoderne živi u večnoj sadašnjosti i nije u stanju da kreira linearni životni narativ.

Što dalje znači da, živeći u skladu sa nedosljednim morlanim standardima, mi u različitim „dijelovima“ našega života gubimo moralni i psihološki integritet i postojanost.  Modernost je taj moralni integritet u potpunosti razbila i on je time raspršen među različite društvene uloge.  Postali smo  dobri menadžeri, dobri graditelji, dobri naučnici, ali ne možemo da budemo dobri ljudi.

Kompartmentalizirano znanje

Prema MacIntyre, proučavanje fenomena kompartmentalizacije je takođe bitno i za raspravu o univerzitetskom životu, iz dva razloga. Prvo, zato što nam sami univerziteti govore o nedostatku jedinstva. Ono što je kompartmentalizovano nema zajedničke vizije, što kada se primjeni na znanje i na studije, gotovo nužno dovodi do fragmetacije samog znanja. Danas postoje različite  discipline , prirodne, društvene, informatičke i dr. Svaka od njih tumači stvarnost na određeni način, ali mi i  dalje ne možemo da kažemo da je ta stvarnost cjelovita/objektivna, iako se kunu u istu.  U tom smislu, to dovodi i do sterilnosti u pokušaju da se rješe veoma složeni problemi, koji zahtjevaju jedinstvo nauka. Jasno je onda da ovo predstvalja karakteristiku današnjeg univerzieteta. Drugi, veoma bitniji razlog je, da stvaranje razdvojenih disciplina onemogućavaju pojedincu da shvati da je znanje fragmentirano, time je dijalog između različitih “dijelova” znanja postao nemoguć, a ono što je najtragičnije jeste to da se gubi sposobnost dubokog razmišljanja, ili uopšte razmišljanja.

Navešćemo jedan primjer koji je dosta popularan, a to je pitanje legalizacije abortusa u SAD. Jedna strana debate, oslanjajući se uglavnom na određeno tumačenje hrišćanske etike, tvrdi da abortus treba da bude zabranjen, budući da on predstavlja klasično ubistvo (fetus kao ljudsko biće), dok druga strana, obično oslanjajući se na koncepciju privatnosti ili prava, tvrdi da žene treba da imaju pravo da donesu odluku o prekidu trudnoće te  stoga, abortus, iako je možda moralno problematičan, zaslužuje zakonsku zaštitu. U oba slučaja, zaključak slijedi iz premisa, ali početne premise su nekompatibilne i ne postoji način da se postigne saglasnost svih za bilo koji skup premisa, niti postoji bilo kakav dogovor o tome koja vrsta argumenta bi mogla da postigne konsenzus, i time rasprava postaje biti besmislena. Oni koji su uključeni u ove filozofske i političke debate, u većini slučajeva tvrde kako su njihove premise objektivne, zasnovane na razumu i univerzalno primjenljive, i time koriste jezik morala kako bi stekli veću pozornost i prihvatljivost. Oni uopšte ne pokušavaju da ubijede druge argumentovanim dokazom, jer da bi se njime koristili, morao bi postojati zajednički, (a ne fragmentirani) dogovor o dobru za ljudska bića, međutim savremeni moralni diskurs je sačinjen od fragmenata moralnih tradicija. Različiti  učesnici debata koriste pojmove „vrlina“ „dobar život“ „prava“ „dobre posljedice“, oslanjajući se na definicije različitih istorijskih mislilaca. Dakle, dio razloga zašto ne možemo da postignemo racionalan dogovor jeste taj što, svoje stavove formulišemo, koristeći koncepte nekih filozofa/teologa, a pritom ih uopšte  ne razumijemo.

Autor porijeklo ove rascijepljenosti vidi u prosvjetiteljskom pokušaju odbacivanja aristotelovske tradicije morala, i znanja. Istorija moralne filozofije, od prosvjetiteljstva pa nadalje, kako to MacIntyre tvrdi, istorija pokušaja da se uzemlji moral u nečemu drugom osim ljudskog telosa, dočim, Aristotel navodi da ne razmatra dobro po sebi, nego ljudsko dobro, ono što je u ljudskom dobru najviši i krajnji cilj.

Oslanjajući  se na Aristotelovu tradiciju, autor istovremeno  kritikuje savremeni kako moralni diskurs, tako i sistem obrazovanja koji je ovo potonje u potpunosti zaboravio. Znanje i obrazovanje ne predstavljaju danas cilj nego sredstvo koje ne zahtjeva nikakva nova promišljanja sve dok je opravdano tržištem, mobilnošću, kvalifikacijama i dr. Ovakvo obrazovanje nije obrazovanje, već je neobrazovanje, kako Lisman (Konrad Lismann) navodi, a društvo ne obrazovano, nego neobrazovano, uprkos svim tehnologijskim mogućnostima i dostupnosti. On zvuči dosta pesimistično kada navodi da je moralni sadržaj našeg obrazovnog sistema jednostavno odraz moralnog sadržaja našeg društva. Da je drugačije, zadatak obrazovnog sistema bi bio taj da „proizvodi“ mlade ljude i profesore, intelektualce i dr, koji će se suprostaviti takvom sistemu, dok su oni, kako navodi izgubljena nada kulture zapadne modernosti.

(Pozdrav, Miloš Crnjanski)

Za one koji ne znaju, NPC (Non-player character) je skraćenica koja označava likove u video igricama koji nisu kontrolisani od strane igrača, već su deo igre kao simulirani entiteti.

Od nedavno, na TikToku-u, pojavio se trend simulacije upravo takvih karaktera od strane živih osoba i vlasnika profila, koji funkcioniše po principu, da njihovi gledaoci ispred telefona pošalju tzv. poklon (Gift) u živom uključenju, tzv. Lajvu, koji u stvarnosti predstavlja materijalnu dobit vlasniku profila.

Najpoznatiji, planetarni slučaj je izvesna Pink lutka (Pinkydoll) koja zaista izgleda u skladu sa svojim alter-egom. Naime, svaki od određenih poklona je vrednosno različit, i kako koji poklon gledalac pošalje, osoba koja glumi NPC-a izvodi neku automatsku radnju. Pa tako, Pink lutka, bez imena i prezimena (čitaj: bez indentiteta) govori nepovezane stvari poput „go crazy, go crazy“; ,,yes, yes, yes“, „that’s a great vibe“, zamišlja da liže sladoled, miriše cveće, itd.  Takvi programi, traju satima, i izgledaju identično kao na početku. Drugim rečima, ta naizgled normalna devojka, u stanju je poluautomatizovanog idiota, i govori satima istu stvar.

Sve to - ljudi plaćaju da gledaju.

Zabrinjavajući faktor, jeste taj da je tokom pomenutog trenda, na hiljade korisnika isti isprobalo, uz simulaciju robotizovanih pokreta, i bilo u istom stanju, a sve sa velikim brojem gledalaca. Kako su društvene mreže „meka moć“ na globalnom planu, i ne zaobilaze gotovo ni jednu naciju i kulturu, i u Srbiji je bilo nekoliko takvih uključenja, a koji su u najmanju ruku zabrinjavajući.

Izvesni, dečak, od petnaestak godina, od svojih gledalaca prosi, u bukvalnom smislu, i moli da mu pošalju  određene poklone, a zauzvrat, on će nabiti glavu u WC školjku, ili pojesti iskorišćen toalet papir iz iste, u zavisnosti koji poklon dobije.

Druga devojka, istih godina ali sa istaknutim dekolteom i seksualnim konotacijama, takođe moli za donacije, i satima govori, gotovo mantrički „zaigrajmo nogomet; dži dži - dži dži, volimo tiktok; mmmm... sladoled“. Izvesni Čoda, koji je među najmlađom populacijom jedan od najpopularnijih i najgledanijih Jutjubera, takođe je bio deo NPC trenda, i satima govorio „cipelice, ruže, mala veverica“.

Negativni uticaj mreža na ovim prostorima, doživeo je svoj vrhunac pre nekoliko dana, kada je u živom prenosu na Instagramu, u Gradačcu, supružnik ubio suprugu i dete, pred jedanest hiljada svojih pratilaca. Nekoliko nedelja pre toga, transrodna osoba je ubijena zbog seksualnog opštenja u živom programu na Tik-toku od strane ljubomornog partnera.

Prebijanja nastavnika u nekoliko škola, takođe su bila deo izazova sa TikTok-a.

U Kini, odakle je i popularna platforma Tik-Tok, sadržaj izgleda potpuno drugačije u odnosu na Evropski ili Američki kontinent. Za razliku od potpuno rušilačkog faktora, on ima i onaj edukativni. Autor teksta ne iznosi da je sama platforma po automatizmu ranije izrečenog – loša, i da je nemoguće pronaći edukativni sadržaj (jedan od svakako dobrih primera je profil Blue Cow List, koji se bavi zanimljivim istorijsko-kulturnim događajima iz prošlosti), naprotiv, ima ga zaista dosta, ali iskreno sumnja da generacije Alfa (osobe rođene posle 2010. godine) i generacije Zed (milenijalci) uopšte teže ka traženju alternativnih znanja u odnosu na ona iz pretrage tzv. Trendinga na Tiktoku (nedavna studija je pokazala da generacija Alfa koristi više Tiktokov pretraživač od Guglovog).

 Do sada, samo neki od popularnih i zaprepašćujućih trendova, iako se oni menjaju gotovo na dnevnom nivou, bili su: Blackout Challenge (ne dišeš dok se ne onesvestiš), Ghosting (leći na pešački dok ide automobil ka tebi), Bugs Bunny (gde maloletne devojčice oponašaju scene iz erotskih filmova), Devious lick (hvaljenje ukradenim stvarima), Flame (zapaliti samog sebe), Borax (piješ deterdžent), a u Srbiji je postao popularan i trend pod iznakom #bahata_omladina  gde maloletnici voze skupocene automobile pri velikoj brzini na način da ugrožavaju druge i sopstvene živote, prolivaju skupocene šampanjce po satovima, i mlate određenim svotama novca  u kadru; simuliraju uzimanje narkotika, nalik personifikovanom geslu iz devedesetih ,,živi brzo, umri mlad, budi lep leš“ kao (jedinim) merilom vrednosti.

Problem je što im alternativu niko nije ponudio, a svako istupanje iz mase, dodatno se osuđuje.  Društvene mreže, monopolom nekolicine (autor podseća da su nekompetenti ljudi u Tviteru, za vreme korona virusa, cenzurisali kompetente lekare ukoliko nisu bili deo većinskog narativa), tako postaju glavni vaspitači i kreatori misli i osećanja sveta u kome živimo, a ukoliko nam bude potreban neki dodatni misaoni angažman, tu je Chat GPT (virtuelni asistent čiji memorijski kapaciteti uveliko prevazilaze čovekove),da to uradi za nas, dok nas u potpunosti ne zameni (ukoliko neko veruje da je moguće voditi i dobiti tu neravnopravnu bitku – setimo se samo da je najveći šahista svoga vremena, Gari Kasparov, izgubio meč protiv robota još 1997. godine).

Ukoliko se vratimo samo petnaestak godina ranije, težnja za individualnošću je bila još uvek na zavidnom nivou - kako na materijalnom, tako i na duhovnom. Među mlađom populacijom, recimo bilo je nepojmljivo kupiti iste patike kao što ih ima drugar iz razreda, dok je danas, doduše vrlo pažljivo osmišljenom i dobrom neuro-marketinškom kampanjom, kompaniji Najk pošlo za rukom da gotovo čitava jedna generacija, nosi njihov model Air Force.

Skupine repera, rokera, pankera, metalaca, ili svega ranije alnternativnog, gotovo da su izbrisane iz javnog prostora. Ukoliko i postoje, one su više deklarativnog karaktera, i deo nametnutog korporativnog trenda. Tako danas, u Zarinim prodavnicama, možete kupiti majce Doors-a ili Nirvane, a da oni koji ih nose nemaju pojma ko je bio ili o čemu je pevao Džim Morison ili Kurt Kobejn.

Raniji muzički pravci i stilovi, gotovo da su izbrisani, ukoliko pogledamo najslušanije pesme prema statistici Jutjuba. To su uglavnom pesme koje sve zvuče kao da su jedna pesma, u kojima je spojeno naizgled nespojivo: etno zvukovi sa repom, regeton sa turskim melosom, i po pravilo, gotovo svaka sadrži iste stvari: marku automobila, parfema, narkotike, kriminal, brzi život i provod, večitu mladost. Pesme gotovo uvek prate lascivni spotovi, sa ženama predstavljenim kao seksualnim objektima, bez ikakvog odnosa prema ljubavi, porodici, pravom prijateljstvu, poštenom i korisnom radu ili, ne daj Bože, državi i brizi prema društvu čiji je svaki pojedinac sastavni deo.

Filmovi, čije radnje i scenarije diktira isključivo tržište, svake godine su sve goreg kvaliteta, jer da bi film što više zaradio, mora u sebi sadržati samo one teme koje sadrže zajedničkog imenitelja za svakog gledaoca. Drugim rečima, film o Tesli, nikada neće imati broj prodatih karata, kao blede reciklaže Top gana. Nikada nećete više videti prestonicu, već samo jednu metropolu, koja mora izgledati baš kao i svaka druga, bez finih različitosti, izvan nacija. Megalopolis. Slika koja je poželjna, ne može više biti homogena slika Duška Radovića: Beograde, dobro jutro (!), već mora biti kao naslov čuvenog dela Breta Istona Elisa: Manje od nule. U eri neoliberalizma, Holivud i ne može imati edukativnu funkciju, već mora biti kompanija koja donosi enormni profit (o Umetnosti nejednakosti i profita autor je pisao u istoimenom tekstu dostupnom na:  http://www.novipolis.rs/blog/32058/umetnost-nejednakosti-i-profita.html).

Opšte znanje, se svodi na minimum, obrazovni sistem je ruiniran, individualnost se narušava u očajnom utapanju u masu, sve prosečno postaje senzacija, po svaku cenu, a u onom duhovnom smislu, dovoljno je reći da su, recimo, studije humanističkih nauka, za samo desetak godina, na pojedinim smerovima u desetostruko manjem broju, pa je tako i budućnost potencijalnih vaspitača društva, zaista upitna.

Tako danas, svedočimo uniformnosti sveta. Pratimo trendove i večito ponavljamo isto, na identičan način na koji je još Niče upozoravao.

No, vratimo se robotizaciji ljudi. Za elitu Megalopolisa, kako ih naziva prof. Slobodan Vladušić, realni stanovnici su samo dehumanizovane i deindividualizovane čestice, i takav potencijalni kolektivni identitet, u pozadini može imati samo antihumanističku pozadinu, a nikako altruističku, i to sa jedinim vrhunskim božanstvom – profitom. Makar ga pravile korporacije, ili to bio nesrećni mladić koji prosi tzv. giftove na Tiktoku.

U materijalnom smislu, čovek danas živi bolje nego ikada.  Medicina, iako se sve češće svodi na profit konglomeratskih farmaceutskih kompanija, je ipak znatno produžila životnu dob - za jedan vek kao za jedan milenijum.  U obrazovnom smislu, svaki pojedinac, ima takve uslove i mogućnosti da je to zapanjujuće. Dete iz Evrope danas može izabrati da nauči apsolutni šta god želi, bez napuštanja svoje sobe. Ali sindrom velikog izbora, često konačni izbor svede na trivijalnost.  Ukoliko već ne možemo protiv sistema, koji sam po sebi, najbolje funkcioniše i najveći profit donosi sebi tako što ljude svede na bio-masu, isprazne potrošače i radnu snagu, možemo biti makar filter u njemu.

Ne može niko da me ubedi da život Miloša Crnjanskog nije zanimljiviji od neke neobrazovane Instagramuše, koja svoje postojanje svodi na dnevno fotografisanje zadnjice i ručka u nekom skupom restoranu. Ali roditelji moraju pričati i o tome. Ponuditi alternativu. Pa, možda sutradan, njihovo dete uzme da pročita i Roman o Londonu. Svakako, vredi pokušati, jer neko mora pokazati šta je sloboda, i podsetiti da čovek nije napravljen da bude samo NPC.

Ona u kojoj ne radiš ono što možeš, već šta misliš da treba, i tako biti u savezu sa njom i sobom, i neprestano se podsećati i imati pred sobom one Pekićeve reči o slobodi: U zonu građanskog morala spada, razume se, i pitanje otpora. Ako za njega nema uslova na slobodi, onda je ta sloboda – robija.

Ne dajmo da nam deca budu NPC-jevi. Naučimo ih da budu Ličnosti.

Zavisnost od video igri vrlo je lako povezati sa kineskom zavisnošću od opijuma polovinom 19. veka, koga su uvozili iz Britanske Indije. Suočena sa katastrofalnim posledicama masovne opijumske zavisnosti, kineske vlasti su zabranile uvoz opijuma, ali se Britanci sa tim nisu složili. Da bi otvorili kinesko tržište za svoj opijum, napali su Kinu. Tako je počeo Prvi opijumski rat koji se završio 1842. godine, za Kineze vrlo ponižavajućim sporazumom iz Nankinga. Tada i počenje ,,vek sramote” za Kineze, koji je okončan tek Maoovim osnivanjem Narodne Republike Kine.

Danas je teško zamisliti da bi britanska mornarica bila od neke koristi u borbi za interese britanske softverske industrije u Kini, ali je veza između video-igara i rata isto onako jaka kaoi veza rata sa opijumom. Naime, video-igre su jedan od važnih elemenata takozvane četvrte generacija ratovanja, u kojoj ne postoji jasna razlika između rata i mira, niti između civila i vojnika. Vojni teoretičari smatraju da ratni cilj danas više nije fizičko osvajanje neprijateljske teritorije, odnosno tradicionalna okupacija, koliko ovladavanje kolektivnom svešću neprijateljske populacije. Protivničku populaciju treba pretvoriti u masu usamljenih jedinki, nesposobnih da se organizuju u ozbiljnu političku zajednicu koja može da pruži otpor i izbori se za svoj suverenitet: opijum bi dakle, i dalje bio od velike koristi, da mornarica Narodne Republike Kine danas nije nešto jača od britanske, što znači da nije baš uputno približavati se kineskim obalama nepozvan, posebno ako, poput Britanaca, raspolažete nosačem aviona za koga i puko održavanje na površini okeana bez propuštanja vode u korito, predstavlja ozbiljan borbeni zadatak.

Tu na scenu stupa jedno savršenije oružje na daljinu, a to su video-igre. Njihova moć u oblikovanju svesti populacije je u tome što su na prvi pogled bezazlene – video igre su samo naobavezna ,,zabava”, zar ne? – a zatim i to što su veoma privlačne deci i mladima, koji teško da imaju neku predstavu o četvrtoj generaciji ratovanja. Video-igre, konzumirane u neograničenim količinama, uspešno osamljuju decu i mlade od bližnjih (roditelja i porodice) kao i od škole, jer svet video-igara i identitet koji igrač razvija u tom imaginarnom svetu, deluje nemerljivo zanimljivije i spektakularnije od sivo-običnog identiteta koji poseduje u svakodnevici. I baš zato što je tako siva, svakodnevica se zanemaruje. Realan svet, u kome dete treba da razvija svoju ličnost, postaje tako suvišan svet, koji je podređen virtuelnom svetu video-igre. Tako video-igre postaju primarni učitelji dece, a kako one ne nastaju same od sebe, već ih proizode korporacije, onda to znači da korporacije, preko video-igara, zapravo stiču moć da u velikoj meri oblikuju svest dece, ali i ostalih zavisnika. Propaganda, od Edvarda Bernajsa i njegove istoimene knjige iz 1928. godine, više nije glupa (=direktna) i očigledna, već postaje suptilna i nevidljiva, pa takva može da bude i propagandna aktivnost koja se sprovodi u imaginarnom svetu video-igre. Dovoljno je dopustiti po neku stvar koja bi u realnom svetu bila zabranjena – uz ,,bezazleno” opravdanje da je to samo ,,igra”, dakle ,,ništa ozbiljno” – pa da se, zahvaljući superiornosti sveta video-igre u odnosu na stvarnost, kulturne vrednosti realnog sveta shvate kao problem, jer se razlikuju od vrednosti superiornijeg i privlačnijeg imaginarnog sveta video-igre.

Ograničavajući pristup video-igrama maloletnicima, kineske vlasti se ponašaju onako kako se u skladu sa pravilima četvrte generacije ratovanja ponašaju suverene zemlje, čije elita nije kompradorska: sprečavajući maloletnike da postanu zavisni od video-igara, one sprečavaju korporacije, ne samo strane, već i domaće, kineske, da preuzmu ulogu učitelja koji oblikuju svest maloletnika. Braneći se od korporativnog uticaja, kineske vlasti se isto tako brane i od potencijalne oligarhizacije Kine, a država čuva monopol na obrazovanje svog potomstva, kao što tokom rata vlada mora, ako je efikasna i partriotska, da sačuva monopol na informisanje sopstvenog stanovništva.

Dakle, nije pitanje to zašto se Kina odlučila na ograničavanje upotrebe video igara, već zašto i druge države, pre svega one koje pripadaju zapadnoj civilizaciji, ne učine to isto. Naivni čitalac bi odgovorio da je to u suprotnosti sa liberalnim tradicijama Zapada, što je naravno, smešno ako se pred sobom imaju rezultati ispitivanja CATO instituta iz 2020. godine, gde je više od dve trećine Amerikanaca priznalo da okleva da izrazi svoje političke stavove zbog političke klime u državi, što znači da baš nemaju puno poverenja u slobodu govora.

Jedan od razloga zašto se ova kolumna zove Megalopolis i zašto koristim ovaj pojam, jeste to što želim da sugerišem da Zapad danas nije isti onaj Zapad kakav je postojao tokom Hladnog rata. Iako je i tada bio daleko od savršenstva, tada je na Zapadu ipak bilo moguće da se pisci poput Rajmonda Karvera dive Antonu Pavloviču Čehovu, kao što je bilo moguće i to da Sovjeti snimaju filmove o Šerloku Holmsu: još uvek je postojala neka zajednička humanistička ideja koja je povezivala politički suprotstavljen Istok i Zaopad, a i predsednici SAD su, istini za volju, imali i veći stepen liderskih sposobnosti (dok jedan od njih nije ubijen kao glineni golub na poljani – tada su te sposobnosti počele lagano da opadaju sve do sadašnjeg nivoa).

Savremeni Zapad odnosno Megalopolis, polako se sprema na jednu korenitu promenu načina života, koja će raskinuti sa humanističkim, demokratskim i liberalnim načelima: ta promena je počela obaveznom vakcinacijom po receptu ,,nema vakcine nema posla” (života), zatim povećanjem cene energenata i posledičnim smanjivanjem standarda, ukidanjem privatnosti i političkom cenzurom u digitalnom i javnom prostoru, a sada se kreće u pravcu koju je najavila Ida Akunen, polaznica Svetskog ekonomskog foruma, u tekstu pod naslovom ,,Dobrodošli u 2030, ne posedujem ništa, nemam privatnost i život nikada nije bio bolji”, kome treba pridodati i olakšavanje eutanazije i ,,naučne” radove iz domena (medicinske) etike koje se zalažu za postnatalni abortus (= ubijanje već rođenje dece), pošto fetus i novorođenčad ,,nemaju isti moralni status kao aktuelne osobe” kao što tvrde australijski profesori Alberto Đubilini i Frančeska Minerva u tekstu ,,Postnatalni abortus: zašto bi novorođenčad trebalo da žive?”.

Razume se, ova transformacija društva može izazvati politički otpor ljudi (nazvaćemo ih naravno, ,,fašistima”) koji, sasvim neobrazovani i konzervativni, misle da je ubistvo novorođenčeta još uvek ubistvo čoveka. Oligarhija želi da taj otpor unapred spreči, a to znači da obeshrabri što veći broja ljudi da budu aktivni u političkom prostoru. Između ostalog, to će se učiniti tako što će se ,,svojevoljno” proterati u virtuelne tamnica u kojima će živeti poput idiota u staro-grčkom značenju te reči, ili ako više volite istočnije kulture, poput onih građana Vavilona koji nekoliko dana nisu imali pojma da je njihov grad okupiran.

Potreba da se realni život virtuelizuje, razlog je zašto se danas radi na legalizaciji droga (uvek se mogu naručiti naučna istraživanja koja opisuju blagorodne efekte marihuane) i zašto IT džinovi razvijaju virtuelne svetove – u idealnom slučaju robovi će moći da iskuse ,,slobodu” u virtuelnom svetu, dok će u realnom svetu boraviti u sobnom lokdaunu iz koga će, preko interneta, obavljati sve svoje poslove uključujući i ,,glasanje”.

U operaciji proterivanja ljudi iz realnog, političkog sveta u virtuelni, apolitički svet, video igre će imati značajnu ulogu: one će poslužiti kao temelj jedne nove gejmerske kulture, koja će mlade i stare mozgove zavisnika držati zatvorene u umreženim svetovima online video- igara, naspram kojih će realni svet biti samo neki bljutavi, nerazumljivi isprdak, a kolektivna istorija, kolektivni identitet i kolektivna budućnost besmisleni ostatak zaostale sive prošlosti koja nema nikakve veze sa bujicom boja i oblika koji bombarduju mozak sa ekrana monitora. Da bi taj virtuelni svet gejming kulture bio još više odvojen od realnog, političkog sveta, on će se proširiti i na gejming skupove i profesionalna takmičenja, kako bi gejming postao posao, a zapravo jedan od onih paralelnih prostora u nekadašnjim državama a sadašnjim teritorijama, u kome borave ljudi koje svoje bližnje vide kao strance, a svoj identitet poistovećuju sa nadimcima u virtualnom svetu – jedinom koji za njih realno postoji.  

Postoji dakle, različit odnos prema video-igrama u Megalopolisu i u Kini. Kineske vlasti žele da video-igre svedu na kratkotrajnu zabavu, kako bi se deca mogla da obazuju i vaspitaju tako da u realnom, stvarnom svetu postanu produktivni i načine nešto veliko – recimo, da posle sto godina sramote učestvuju u stvaranju sto godina buduće slave, odnosno onoga što je Si Đi Ping nazvao ,,Zajedničkim prosperitetom”. Nasuprot Kini, Megalopolis želi da video igre pretvori u gejmersku subkulturu kako bi zavisnike od video- igara proterao u jedan navodno neograničeni, a ipak programirani virtuelni svet i tako ih pacifikovao i učinio bezopasnim i neproduktivnim (u svakom smislu!) u realnom, stvarnom svetu.

Ono što je izvesno, jeste da se tako polako stvara sve veći jaz između kvaliteta kadrova u Kini i Megalopolisu: prvi postaju sve produktivniju i sposobniji, drugi sve neproduktivniji i sve manje sposobni. Nije teško pogoditi čije su šanse veće, osim ako neko u Megalopolisu sopstvenu populaciju već nije proglasio pukom biomasom, čiji će zadatak biti da samo vegetira (u ograničenom broju) poput onih ,,ljudskih baterija” u Matrixu, dok će se upravljenjem te biomase baviti šacica oligarhske biovlasti, uz pomoć veštačke inteligencije. 

Prvobitno objavljeno u poslednjem broju časopisa Pečat.

Da bi se lakše razumela uzročno-posledična veza između onoga što se sada dešava i onoga što je tu i takvu, sadašnjost proizvelo, potrebno je vratiti se u sredinu osamdesetih godina prošlog stoleća kada polako počinje da slabi ekonomska moć u državi, kada se razgorevaju nacionalističke ideje u svakoj od bivših republika kada običan građanin više ne može da uživa plodove svog rada kao ranije. Godine se slažu u linearnom toku, dešava se rat – vrhunac besmisla - i posle rata nastupa dekadencija u svim sferama društvenog i privatnog života, koja preti da proguta sve pred sobom, a najpre najmlađe naraštaje, kao najlakše žrtve. Kada se kuća ruši, poslednji pad na tlo dočeka krov, pa je, tako posmatrano, jasno da je najpre na udaru ekonomija, odnosno ekonomska stabilnost i sigurnost (koje su garancija osnovnog ljudskog dostojanstva jedinke), pa ostale strukture koje služe unapređenju kvaliteta života. Sve se završava kulturom koja se može posmatrati kao krov kuće u fazi rušenja.

Kako bi se paragraf o propagandi povezao sa temom ovog kritičkog ogleda potrebno je pozabaviti se inicijalnom kapislom koja je ideju o ovim redovima i pokrenula – perifernim vidom uhvaćena je scena sa dečjeg igrališta; izuzetno mala devojčica se spuštala niz tobogan pevušeći „mala je u gasu/samo prati modu“ u prisustvu majke čiji je pogled bio prikovan za svetleći ekran mobilnog telefona.

Neosporno je da je muzika oduvek imala izuzetan značaj za društvo jer se uz muziku i slavi i tuguje i rađa i umire – generalno je veliki niz svakodnevnih aktivnosti obojen prisustvomneke muzike, i u tome nema ništa pogrešno, štaviše. Međutim, muzika je, kao i ostale umetnosti, moćan alat ukoliko se njen sadržaj i forma žele konstruisati tako da na nešto/nekoga utiču, dakle, muzika može i jeste svojevrsno propagandno sredstvo. Međutim, treba biti svestan tehnološkog napretka civilizacije u poslednjnih dvadesetak godina koja je sa sobom donela brojna olakšanja u životu individue, ali ju je isto tako stavila u situaciju gde je podložnija raznorodnim oblicima i mehanizmima manipulacije. Druga važna pojava jeste dostupnost brojnih sadržaja (content) na internetu apsolutno svima koji žele internetu da pristupes obzirom na to da je internet danas više potreba i alat nego luksuz. E sada na scenu stupa slučaj devojčice s tobogana.

Domaća, bolje reći balkanska, muzička produkcija razgranata je prema raznim žanrovima, stilovima i muzičkim pravcima, ali su najpopularnije one numere koje se mogu svrstati pod zajednički imenilac rep, trep i hip-hop. Naime, za ovu analizu konzumiran je ozbiljan kontigent numera gorenavedenih žanrova, ali je dovoljno pristupiti Jutjubu, kliknuti na trending i pozabaviti se muzičkim sadržajima koji su tu svakako dominantni. A to može maltene svako, pa samim tim i dete od tri ili četiri godine, i tu se rađa potencijalni problem.

Ova vrsta muzike je ekstremno popularna jer njeni stvaraoci ubiraju velike svote novca konstantnim štancanjem novog sadržaja, a dobro je i ljudima iza Jutjub platforme jer je veliki broj ljudi koristi, a opet, dobro je i noćnim klubovima jer disko-džokeji mogu da miksuju nove stvari – i tako se stvara začarani krug kreacije, potrošnje i zarade i u tom su krugu uglavnom svi zadovoljni. Pesme koje dožive da se popnu na trending liste, čiji je broj pregleda uglavnom veći od broja stanovnika ove države, jesu tamo s razlogom: imaju zarazan ritam, dobru, uspelu matricu, zavodljive bitove i ono najvažnije, tekstovi tih pesama su izuzetno lako pamtljivi i gotovo zarazni. A teško je ne doći u kontakt s tom vrstom sadržaja jer je naprosto svuda, od razglasa u lokalnoj prodavnici, preko radio stanica, do noćnih klubova i diskoteka. Pa je sasvim logično i očekivano da u kontakt sa tim sadržajima dođu i najmlađi, oni koji svoje ličnosti tek formiraju (a sa njima i percepcije sveta i sisteme vrednosti), oni koji upijaju sve sadržaje oko sebe (ma kakvi oni bili) i naposletku oni koji uglavnom nemaju izbrušeno kritičko mišljenje kao aparaturu kojom će napraviti otklon od onoga što se u toj vrsti muzike propagira. Propagirati (od italijanske reči „propagare“) u osnovi znači širiti, a u drugim diskursima i zastupati, podupirati, zagovarati i tako dalje. Dakle, šta većina tekstova tih najdostupnijih i najpoznatijih numera zastupa i šta diže na pijedestal vrhunskih vrednosti u životu jedinke kojima bi ona, ugledajući se na primere uspešnih i ostvarenih muzičara, trebalo slepo da sledi?

Ideološko-filozofski narativ u ovakvim pesmama funkcioniše na tri stuba, na svetom trojstvu koje čini sjajnu kombinaciju za produkciju megahitova; na mizoginiji, glorifikaciji materijalnog (koja poprima bizarne dimenzije) i propopovedanju/ispovedanju konzumacije cigareta, alkohola i neizostavno narkotika. Trebalo bi raščlaniti ove idejne osnove perfidne propagandne mašinerije koja je uveliko u procesu dezintegracije pojma smisla i vrednosti kod najmlađih populacija konzumenata.

Važno je naglasiti da video-spotovi, postavljeni na Jutjub platformi, koji prate autore u izvođenju svojih pesama, u ogromnoj meri doprinose prodoru ideje u prve slojeve svesti, a potom i podsvesti onoga ko dešavanja na ekranu prati. Često su vrlo blještavi, sugestivni, nabudženi i neretko prošarani krupnim kadrovima predimenzioniranih ženskih atributa, skupocenih automobila, skupe odeće, poznatih brendova alkohola i slično. Sve je obično vrlo galantno i buržujski ili je pak atmosfera video-spota kriminalna, odnosno smeštena na lokalitete gde je pretpostavka da bi obitavali marginalci našeg društva – kriminalci, probisveti i narkomani.

Suštinski je izuzetno teško napraviti gradativni lanac (blaže i oštrije) mizoginije i seksizma ovde, ali se u prvi plan gura narativ estremne objektivizacije i seksualizacije ženskog tela, a zapravo ženskog bića jer je generalno žena predstavljena kao prateća figura moćnom, uspešnom, opasnom mužjaku i služi mu kao neki trofej, da je pokaže pred drugim mužjacima (kao da je kakva skupa stvar), da sa njom kopulira („nekad jebem dve u danu/jednu u BG-u, ali drugu u Luganu“) i da mu, naravno, rađa potomke, doduše češće je plasirana ideja o takmičarskom pristupu ženama kojim se diskredituje monogamna ljubav kao retrogradan koncept. Neretko su žene u spotovima predstavljene kao seks lutke(doslovno postoji spot u kome su tri devojke tretirane kao plastične lutke) ili prosto kao deo enterijera/eksterijera. Ono što je zanimljivo jeste da su ispevani razni stihovi o ženskim zadnjicama, grudima, usnama, kosi („takvo telo, bebo/ vija svaki bordel“), ali je žena istovremeno stavljena u kontekst u kom obavezno čini sve kako bi služila muškom svetu i muškim ambicijama („a ja moram da ti se svidim/bebo, bebo, bebo“). Tužna je činjenica da se i pojedine izvođačice u istom diskursu odnose prema sopstvenom polu, telu i biću, te dolazi do prećutne internalizacije diskriminacije žena kao nečega što je prihvatljivo, zatim normalno, a na kraju i poželjno, pa tako postoje spotovi gde žene tverkuju(„tresi/tresi/tresi/tresi/tresi/uuu“)više od dva minuta dok reči pesme glorifikuju oblikovanu žensku zadnjicu kao da je entitet sama po sebi i sama za sebe. Ovakva pojava nije nova i nije šokantna jer su se takvi video-spotovi sa sličnim narativima pojavili na Zapadu početkom veka, s tim što je na ove porostore taj trend stigao kasnije i poprimio ekstremniji oblik. Naime, sloboda govora je paradoksalna pojava s ozbirom na to da je jedan izvođač bez ikakvih problema napisao i distribuirao pesmu u kojoj postoje stihovi „kurva se kurči/pa uzmem da mlatim je/jebiga, mala je žickala batine/sve su bre ravice“) – što se savršeno uklapa u prežvakanu priču posle svakog nasilja nad ženama,  a to je da su žrtve nasilje (u kom god obliku) same tražile ili izazivale; takoreći u državi koja svake godine sahrani više od pedeset žena koje su žrtve svojih partnera, imamo ovaploćenu težnju za normalizacijom nasilja kao nečega što je duboko ukorenjeno u naš mentalitet i prosto to tako treba. Svaka normalizacija femicida je izuzetno maligna i opasna stvar. Da se zaključiti da je žena predmet (da, predmet) požude čija je uloga da uživa u materijalnim dobrima („s  kesama iz Luija ušla u AMG je“) koja joj je obezbedio mužjak i da mu bude na raspolaganju („sa nogu dve-tri rokne/kad zovem, skokne/a kada dođe tu, ja okrenem na bok je“) , kakve god da su njegove potrebe.

Drugi aspekt, možda i najdominantniji u tekstovima ove vrste muzike, jeste aspekt materijalnog. Ističe se težnja ka materijalnom kao osnovna ideja vodilja u životu današnjih generacija („meni treba keš/a ne ljubav/na mojoj ruci dijamantska čuka“), tačnije propagira se sticanje novca koji bi se kasnije uložio u nešto skupoceno, od torbice, preko ručnog sata, do stana i jahte (“u separeu prosipam flaše Belera/novi Roli mi sija ko briljantin/sad vidi kako vozim bijelog BMV-a/preko bijelog odela Guči mantil“); ovaj je artist uspeo u jednoj strofi da oslika/izreklamira ceo asortiman proizvoda u kojima uživa i koji svakako imaju funkciju eksplikacije njegovog položaja moći. Važno je istaći da način sticanja tog basnoslovnog novca, koji bi se dalje investirao u konzumerizam do besvesti nije upitan („otkad sam se rodio/ništa nisam imao/na ulici se cimao/krao kola i dilov'o/ako hoćemo da imamo/moramo da mafijamo“); naime, nigde se ne spominje pošten rad, marljivost ili slične vrednosti kroz koje čovek takođe može da stekne. Ili je poreklo novca nepoznato ili je ktitor ideje taj novac stekao kriminalom, otimanjem ili kockanjem (neretko su realizaciju video-spotova finansirale kladionice) i sličnim metodama, ali taj segment zaista nije važan – u pojedinim trenucima se na radničku klasu, na rad kao takav, na niže ili srednje slojeve društva gleda s određenom dozom gnušanja i odbojnosti („nisam im'o para/baš sam Indijanac/doručak jaja/ručak prebranac/sada sam na Dedinju/povraćam šampanjac“). Ključan je, kako vreme odmiče, čini se vrhunski stvaralački postupak u pisanju tekstova tih pesama, a to je mantričko nabrajanje raznoraznih imena svetski poznatih marki i brendova, u nedogled; na trenutke ceo taj proces deluje kao primitivno plemensko dozivanje boga kiše, plodnosti ili rata. A simpatičan je i odnos između onoga ko poseduje materijalna dobra i samih skupocenih dobara, da bude jasnije, reč je o uznapredovalom stadijumu fetišizacije materijalnog. Retke su numere u kojima nema eskplicitnog spominjanja čuvenih imena proizvoda koji su simboli luksuza i moći, a važna je svakako i dimenzija vizuelnog, s obzirom na činjenicu da su kadrovi obično ispunjeni skupim automobilima, krupnim kadrovima poznatih brendova odeće („opanke zamenio za džordanke“)  i neretko su snimljene velike količine novca, u raznim valutama. Koncept je jasan – ljudsko biće vredi onoliko koliko poseduje i cilj njegovog postojanja jeste sticanje, ali to opet nije domaća izmišljotina, takva su pravila neolibaralnog kapitalizma (sve je ring i svako je protiv svakoga u besmisleno beskrajnoj trci za novcem) i ovakav narativ je logična posledica vladajućih političko-ekonomskim principa u svetu.Treći narativni blok u ovakvim pesmama, svakako prisutan koliko i ostala dva, jeste onaj koji normalizuje upotrebu alkohola i narkotika kao nečega što je očekivano, podrazumevano, pa čak i neophodno – koliko na nivou svakodnevnog funkcionisanja, toliko i kao osnovna potrepština na žurkama („crtaj/ seci/ vuci/ zovi još“). Alkohol je neizostavan činilac gotovo svakog teksta, a vrlo često je predstavljen i kao sredstvo pomoću kog je lakše preživeti stvarnosti („pa je pojela aspirin/da se smiri/pa je popila martini da oživi“). Pored toga, aludira se u brojnim tekstovima na distribuciju narkotika kao na jedan ustaljen, siguran način da se stekne kapital u ovim vremenima. Neretko su video-spotovi obogaćeni scenama u kojima neko konzumira marihuanu („o, o da/u kraju se vari skank“), koju utapa u skupocen viski ili pak votku („od prošle godine pijem/ne znam kol'ko/otkad te nema/viski zalijem sa votkom“), a postoje i brojne sekvence gde je evidentno da učesnici spotova koriste nešto što bi trebalo da simulira kokain (ako je uopšte i reč o simulaciji za potrebe spota). Droga i alkohol glorifikovani su do izopačene granice posle koje je sasvim normalno i očekivano u životu konzumirati ih jer to tako ide, pogotovo na prostoru Balkana.

Ovakve pojave na kulturnoj sceni nisu ni nove ni naročito šokantne, vreme teče naizgled linearno, ali filozofije i percepecije sveta mutiraju i uvek se vraćaju i osvajaju javni prostor, ali malo drugačije nego ranije. Naime, i devedesetih godina je postajala muzička scena koja je promovisala brzinu kao svojevrsnu životnu filozofiju („Umri mlad, budi lep leš“), bilo je i tu govora o alkoholu, drogama i nekoj agresiji, ali u manjoj meri, a i važno je naglasiti činjenicu da tada alat za distribuciju takvih narativa nije bio razvijen i dostupan koliko je to danas. Dizelaši kao subkulturna grupa vaskrsli su i reinkarnirali se u formi gasera i preplavili Jutjub scenu, klubove, radio stanice, ali i dečja igrališta i najvažnije – škole. Nema tu ništa sporno, prosto jedna grupa ljudi proizvodi muziku, ubira kapital za svoje delo i to tako funkcioniše decenijama unazad. Međutim, problem leži u prirodi narativa njihovih numera koji prosto deluju kao jedna vrsta sedativa na najmlađe. Iako je verovatno da tim autorima to nije primarni cilj prilikom pisanja tekstova pesama, oni značajno utiču na omladinu i, narodski rečeno, ispiraju mozgove idejama koje su na prethodnim stranicama obrađene. A to je (potencijalno) izuzetno opasno za društvo jer se mladi, u sveopštoj bezidejštini neoliberalnog kapitalizma u kome je materijalno sve zbog čega vredi živeti, hvataju za motive brzog i lakog stvarajući sebi iluziju da svet tako treba da funkcioniše i da je to njihov izlaz i položaja u kom se nalaze njihovi roditelji ili oni sami – ovakav narativ se širi kao kakav virus, a niži društveni slojevi su podložniji prihvatanju ovakvih ideja o životu, postepeno se među decom rađaju ideje da je poželjno nositi firmiranu garderobu, odnositi se s nipodaštavanjem prema ženskom delu populacije ili bilo kakvom autoritetu, da je normalno biti konstantno u jednom besnom stavu prema okolini, da je život jedno takmičenje i večito nadmudrivanje s okolinom. U takvim svetovima nema mesta za upliv bilo kakvih vrednosti kojima bi, kao i svako društvo, trebalo da težimo.

Priroda ovog teksta nema za cilj isforsirani lažni elitizam, jer nije nastala iz pera moralne vertikale, naprotiv, ideja ovog teksta nije isključivo u tome da izloži i raščivija jedan realan problem moralnog doživljaja života kod mladih, već da motiviše one koji će ga pročitati, i koji će ono o čemu se govori i prepozanti među mladima, da promisle o metodama kojima bi se učvršćivanje i emancipovanje ovakvih percepcija sveta moglo prekinuti. Nije problem, dakle u prirodi tekstova ovakve muzike, problem leži u opasnoj integraciji tog narativa među mladima koji nemaju izgrađen kritičko-logički aparat kojim bi sebi predočili da je to samo muzika i da su idejno-moralno-filozofske vrednosti takve muzike prosto neodržive, neispravne, ispražnjene smislom i dugoročno neostvarive. Možda je uloga samih roditelja, a neizostavno i prosvetnih radnika, odgovornija jer je na njima da poduče najmlađe veštinama kojima će jasno i precizno moći da razlikuju šta je dobro, a šta zlo na ovom svetu, kao i za šta se ima smisla boriti, šta treba negovati i poštovati kao vrhunske vrednosti zbog kojih zapravo vredi živeti.

Studenti u Americi već neko vreme traže da se „upozorenja na okidače“ uvrste u književna dela koja se bave temama poput silovanja ili rata.

Zahtev je formalno uputio studentski parlament Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari, prema pisanju Njujork Tajmsa, koji takođe navodi slične zahteve studenata sa Koledža Oberlin, Univerziteta Ratgers, Univeziteta Mičigena, Univerziteta Džordž Vašington i sa drugih mesta.

Među knjigama koje su studenti potencijalno označili kao one kojima su neophodna „upozorenja na okidače“ – termin kojim se čitaoci upozoravaju da sledi potencijalno uznemirijuć sadržaj – nalaze se Svet koji nestaje Činua Ačebe, Veliki Getsbi Frensisa Skota Ficdžeralda, Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf i Mletački trgovac. Nacrt smernica upozorenja na okidače, koje navodi portal Insajd, služi se Ačebeovim poznatim spisom kao primerom dela kojem je neophodno upozorenje, navodeći da je njegov roman „trijumf književnosti koji svako na svetu treba da pročita. Ipak, on može biti okidač čitaocima koji su bili žrtve rasizma, kolonijalizma, verskog progona, nasilja, samoubistva, itd.“. „Preispitivanja samoubilačkih težnji u Gospođi Dalovej mogu biti okidač za bolna prisećanja studentima koji pate od samopovređivanja“, napisao je jedan student sa Ratgersa, nakon čega je sugerisao da je „postizanje kompromisa između zaštite studenata i obrane njihovih građanskih sloboda imperativ u odnosu na ostvarivanje obrazovnog potencijala akademaca našeg univerziteta“, kao i da se ovo može postići uz pomoć upozorenja na okidače, jer se time ne bi narušio zaplet dela, ali bi studenti „unapred znali da li će se na nekim predmetima diskutovati o traumatičnim pitanjima“.

„Primer upozorenja na okidač u Velikom Getsbiju bi glasio: UO: “samoubistvo“, „nasilje u porodici“ i „scene nasilja“, napisao je on. „Takođe, profesori bi mogli da diseciraju odlomke iz narativa tako da upozore svoje studente koji odeljci ili tomovi knjige sadrže ovakve okidače, a koji su sigurniji za čitanje. Ovime bi se studentima omogućilo da analiziraju odlomke u kojima nema okidača, ali i da se vrate na odlomke sa okidačima kada u potpunosti budu spremi za to“.

Studentkinja sa Univerziteta u Santa Barbari rekla je Njujork Tajmsu da je bila potaknuta da predloži uvođenje upozorenja na okidače nakon što joj je na predavanju pušten film sa scenama nasilja i silovanja. Rekla je novinarima da je i sama bila žrtva seksualnog zlostavljanja i da „čovek iznenada oseti stvarnu pretnju po sopstvenu bezbednost – čak iako je ona umišljena. Zarobljeni smo u učionici iz koje nema izlaza, a sve ida pokušamo da pobegnemo, to će morati da bude krajnje javno“.

Kako je krenula da kruži kritika koncepta upozorenja na okidače na univerzitetskim književnim predmetima – jedan profesor je izjavio za Njujork Tajms da „osnovna pretpostavka da studenti ne treba da budu primorani da se bavim nečim što im pričinjava nelagodu, jeste apsurdna, pa čak i opasna“. Meredit Rejmondo, pomoćnica dekana na Koledžu za umetnost i naukuna Univerzitetu Oberlin, rekla je da je davanje upozorenja „odgovorna pedagoška praksa“ i da se protivi „tvrdnji da 'današnja deca mora da ojačaju'“. „Time se potpuno maši stvarnost pred nama. Studenti nam se obraćaju sa ozbiljnim problemima i mi mora da se njima bavimo s poštovanjem i na ozbiljan način“, Rejmondova je izjavila za pomenute američke novine.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, profesor engleskog na Univerzitetskom koledžu u Londonu, Džon Mulan, rekao je da „to nikada nije bilo pitanje, barem koliko ja znam“. „Mislim da akademici podosta razgovaraju o tome kako pojedini književni tekstovi mogu biti osetljivi ili škakljivi – zaista o tome razgovaramo privatno. Ali kada donesemo odluku o predmetima i spiskovima literature, na njih ne stavljamo zdravstvena upozorenja. Suštinski, književnost je prepuna najrazličitijih potresnosti, provokacija, nelagodnosti, razočarenja i sramote. Ona je takva, pa je takva. Onoga trena kada bismo počeli da je oblepljujemo upozorenjima – čini mi se da bi to bio put za ludilo“, rekao je Mulan.

„Kako ćete odlučiti šta je to uznemirujuće i šta neko može da učini protiv vas [ako pogrešno to protumačite]? Ophodite se prema ljudima kao prema bebama, a proučavanje književnosti je za odrasle ljude na univerzitetu. Kad ste već tu, možete staviti natpis uz englesku književnost: „Upozorenje: ovde se loše stvari dešavaju“.

Mislim da naturalizovani stranci vrlo lako mogu da igraju za reprezentacije kao što su Severna Mekadonija ili Crna Gora, za koje košarka nema nikakvuposebnu simboličku vrednost. Mogu da igraju i za Sloveniju, u kojoj je košarka procvetala, zahvaljući, pre svega, vrhunskim slovenačkim igračima – Dončiću, pre svih – ali kojoj ipak nedostaje nešto zbog čega bi bila obožavana. (Setimo se praznih mesta u dvorani Stožice gde je igrala nekadašnja Olimpija odnosno sada Cedevita-Olimpija). Mogu da igraju i za Hrvatsku u kojoj je košarka u simboličkom smislu ubijena u pojam: nekadašnji ponos se pretvorio u ogromnu nacionalnu traumu, koja se, kao i svaka druga trauma, potiskuje. To je vidljivo i po broju navijača koji gledaju Cibonu, Zadar ili Split i po budžeta ovih klubova koji su mizerija u odnosu na tretman kakav zaslužuju na osnovu tradicije i značajnog simboličkog kapitala koji poseduju.

Jedino je u Srbiji košarka ima jaku i snažnu simboličku težinu. Takva njena simbolička težina je istovremeno i naša blagodat, jer je povezana sa nezaboravnim iskustvima, ali isto tako, i prokletstvo, jer je košarka ovde, više nego na drugim mestima, visokokvalifikovani ubica nervnih ćelija – zato što nije sport i nije zabava.

Ako nije sport ili zabava, šta jeste?

Odgovor je jednostavan: nastavak politike drugim sredstvima.

Ljudi vole da kažu kako sport ne bi trebalo mešati sa politikom. To nije samo naivno i banalno mišljenje, već je ponekad i vrlo licemeran stav: ljudi koji to tvrde u Srbiji, vrlo često su privrženi centarima moći koji sport i te kako koriste kao nastavak politike drugim sredstvima. Nije dakle, nikakvo pitanje da li je sport pomešan sa politikom i da li će u budućnosti biti povezan. Jeste povezan i biće povezan. Pitanje je samo ko ima moć da sport politizuje i zašto.

Velike sile sport gledaju kao nastavak politike drugim sredstvima: dovoljno je videti sudar u prebrojavanju medalja između Amerike i Kine ili tretman ruskih sportista na Olimpijskim igrama. Neke države srednjeg ili većeg formata u ekonomskom i geografskom smislu, takvu moć nemaju, kao što nemaju moć da vode suverenu politiku. Čak i ako u nekim sportovima imaju vrhunske razultate, mesto tih država je zabetonirano u međunarodnim strukturama (NATO, EU) dok je proces desuverenizacije u njima toliko odmakao, da sport tu više ništa ne može da izrazi, jer nema više ni šta da izrazi. U tim državama mečevi reprezentacije su zabava. Ako se pobedi, ljudi se raduju, ako izgube, tuguju: u oba slučaja to traje tri dana. Posle sve to nestaje iz sećanja, a ostaje samo u statistici. To je istorija koja nikoga ne raduje i nikoga ne rastužuje. Mrtva istoriji, dakle.

Male zemlje, koje imaju osećanje straha od nestanka čak i onda kada su ekonomski i politički ,,ušuškane” u transnacionalne tvorevine, teže međutim, da preko nekog sporta dokažu svoje postojanje. Da bi u tome uspele, one moraju da budu kontinuirano uspešne u nekom sportu koji je popularan u svetu. To se ne dešava često. Ja znam samo za jedan takav slučaj: to je Litvanija i njihova škola košarke.

I tako dolazimo do simboličke moći srpske košarke. Odmah po svom nastanku, posle raspada SFRJ, srpska košarka je postala politizovana do krajnih granica. I to ne našom odlukom. Setimo se samo KK Partizana iz 1991. godine. Politički prognan iz Beograda, nakon što je prethodno očerupan (odlasci Paspalja i Divca), bilo je planirano da Partizan u Kupu šampiona prestane da postoji kao ozbiljan klub. Umesto nestanka, KKP se vratio se iz progonstva u Beograd kao šampion Evrope. Istorijska analogija se sama namaće: KKP je zaličio na otpisanu vojsku Kraljevine Srbije koja je u zimu 1915. godine, napustila zemlju i prešla Albanije. Posle se na Krfu (u Fuenlabradi) revitalizovala i ponačinila, a zatim je probila Solunski front i vratila se pobedonosno kući.

Slično se dešava i sa druga dva datuma srpske košarke. Godine 1995. pošto joj je skinuta sportska komponenta ekonomskih sankcija, Srbija se u formi krnje Jugoslavije kvalifikovala za Evropsko prvenstvo u košarci u Atini, nakon dodatnih kvalifikacija. Bilo je to u vreme satanizacije srpskog naroda, a mesec dana pre pada Republike Srpske Krajine i, nažalost, već tradicionalnog egzodusa Srbe iz Hrvatske. Košarka je ponovo postala jedini način da dokažemo i sebi i drugima da postojimo i da nismo ono što su nam govorili da jesmo. Boreći se sami protiv svih – i protiv cele dvorane Grka koji su navijali za Litvaniju i protiv najkvalitenije litvanske reprezentacije svih vremena – uspeli smo da pobedimo u najboljem i najspektakularnijem finalu svih dosadašnjih evropskih prvenstava u košarci. Političkoj dimenziji ove titule doprinela je i reprezentacija Hrvatske koja je, kao bronzana, napustila podijum u trenutku kada su se naši reprezentativci popeli na njega. (U simboličkom smislu Hrvatska na tom takmičenju nije izgubila samo potencijalnu titulu prvaka Evrope, nego i rat za košarkaško nasleđe SFRJ. Posle 1995. Hrvatska više nije osvojila ni jednu košarkašku seniorsku medalju, a mi smo bili dva puta prvaci sveta i još dva puta prvaci Evrope. Srebra ne brojimo).

Kakav je bio simbolički potencijal te finalne utakmice u Atini bio, pokazale su i one stotine hiljada ljudi u Srbiji koji su potpuno spontano izašli na trgove u svojim gradovima nakon pobede reprezentacije. Tada se ustanovila i tradicija dočeka sportista na čuvenom balkonu.

Ova epoha se završila 2002. godine, u Indijanopolisu, tri godine nakon što nas je NATO pakt bombardovao i okupirao Kosovo. Prilikom izlasku na parket, pre meča sa Amerikancima, jedan naš košarkaš je počeo da zviždi Marš na Drinu kako bi ohrabrio sebe i svoje saigrače. Iz ove anagdote jednostavno se može zaključiti kakvo je stanje svesti bilo u glavama ondašnjih srpskih košarkaša. U finalu tog prvenstva, dobili smo najbolju argentinsku reprezentaciju svih vremena, koji su te godine, kao i njihovi fudbaleri, igrali za svoje bakrotirane sunarodnike. U Argentincima smo tada videli sami sebe, jer je i za njih, kao i za nas, ta utakmica je bila više od košarke. (Ta argentinska reprezentacije je kasnije osvojila zlato na Olimpijskim igrama – zasluženo).

Sećam se dobro mesta i ljudi sa kojima sam gledao sve te moćne košarkaške utakmice između 1995. i 2002. godine. Sećam se kako smo svi zajedno stajali pored ekrana, igrajući odbranu, skačući od sreće ili od sloma živaca. A kada bi krenulo loše,  besno bismo terali napolje iz prostorije one za koje smo verovali da su urokljivi – neizvesne završnice čine čoveka veoma sujevernim. (Tako sam i ja poslednja dva minuta utakmice i produžetke protiv Argentinaca proveo u mraku, na ulici, pored nekog otvorenog prozora slušajući rasplet meča. Bio sam udaljen više od 2,5 kilometra od mesta i ljudi sa kojima sam počeo da gledam utakmicu).

Danas mislim da je to iracionalno poistovećivanje lične, nacionalne i sportske sudbine svih tih godina, u košarci, jedna od najlepših stvari koje su mi se dogodile u životu. Košarka je tada za sve nas bila veštačko disanje koje nas je oživelo a posle držalo u životu. Dok pluća nisu ojačala. I to što smo sada i dalje živi, a nismo pali u letargiju, jeste zato što još uvek u sećanju imamo te utakmice kao dokaz šta jesmo, kada zaista jesmo to što jesmo. I znam ljude koji nisu Srbi, ali dele sa nama isto egzistencijalno iskustvo, koji su puštali preko videorikordera utakmicu iz Atine, kada im je u životu, bilo teško. To je simbolički okvir košarke u Srbiji.

Nijedan strani igrač, naturalizovani Srbin, sasvim sam siguran u to, ne može da oseti i doživi simboličku težinu košarke u Srbiji zato što nije delio, niti deli, naša specifična egzistencijalna iskustva. Ne želim ništa loše da kažem o tim ljudima. Stvar je samo u tome što nam se sudbine razlikuju.

Taj naturalizovan igrač (ili igrači) ne bi nam, sasvim sigurno, doneo ni medalje, kao što ih, na kraju krajeva, nisu ih doneli ni našim klubovima. Kao nosioci igre, oni su nam doneli kvalitet, ali ne i klupske titule. To je i logično: koncept stranih igrača favorizuje koncept kupovine uspeha, a to znači klubove sa najvećim budžetima. A naši klubovi to nisu. Naši klubovi mogu da osvoje titule samo onda kada su u stanju da naprave nekoliko nadprosečnih srpskih košarkaša, koji su bolji od stranaca koji najbogatiji mogu da kupe.

Razlog zašto takve igrače više ne možemo da napravimo nije u tome što se ,,košarka promenila” niti što ,,svi igraju košarku” niti što smo, na neki čudesan način, ostali bez talenata. Razlog je promena svesti u Srbiji. Ukratko, postali smo stranci sami sebi.

Nedavno sam razgovarao sa nekoliko studenata koji su se aktivno bavili košarkom. Za njih je najbolji srpski košarkaš svih vremena Nikola Jokić, a najbolji trener – Kokoškov(?). Za mene je to bio znak da se košarka u Srbiji izgubila svoj nacionalni identitet i da je postala provincijalna kopija NBA koncepta košarke. U tom konceptu ključnu ulogu imaju pojedinci (,,zvezde”) a individualna statistika i individualne nagrade-skrećenice (MVP) postaju važnije od timskih titula. Jokić, primera radi, nema još ni jedno seniorsko klupsko ili reprezentativno zlato, što znači da njegov kvalitet postoji samo u tabeli Excela – tj. u statističkim kolonama – a ne u sećanju navijača na neki njegov odlučujući potez koji je doneo titulu klubu ili reprezentaciji.

I ako je to najbolji srpski košarkaš svih vremena onda takva treba da nam bude i košarka: košarka bez titula, košarka u kojoj nabolji neće da igraju za reprezentaciju, košarka bez ikakve simboličke težine. Ukratko, osrednja zabava.

Deca u Srbiji danas ne počinju da igraju košarku zato što maštaju da postanu najbolji srpski košarkaši. Oni maštaju o tome da postanu NBA igrači, i to ne zato što se u NBA igra najbolja košarka, već zato što se tamo zarađuje najviše novca.

Tako decu vaspitaju njihovi roditelji. A Srbija je u međuvremenu osiromašila. To siromaštvo, međutim, nije stvar količine novca kojom danas porodice u Srbiji raspolažu: to je duhovno siromaštvo ljudi kojima je sve osim novca postalo bezvredno. U tome i jeste njihovo siromaštvo. I takvi roditelji upisuju decu u privatne škole košarke ne zato da bi im dete postalo košarkaš, igrajući košarku sa vršnjacima, već da bi što pre postalo profesionalac koji zarađuju novac. I zato u privatnim školama treneri roditeljima pune glavu kako su im deca esktremno talentovana, da bi ih tako namamili na investicije, a roditelji onda zaista investiraju novac u decu kao što se novac investira u firmu. I onda se, naravno, ide na treninge deteta, na kojima se druga deca gledaju kao konkurencija koja njihovom detetu, njihovom projektu, kradu na terenu i minute i koševe i skokove i lopte... i tako se dete od malih nogu vaspitava da je bolje od ostalih i da je košarka individualan sport i da se kvalitet igrača vidi po njegovoj individualnoj statistici, i da je cilj igre potpisati ugovor u NBA, vratiti investirana sredstva i ostvariti ogroman profit.

I zato decu treba što pre poslati u američke srednje škole – kao da u Srbiji niko ne zna šta je košarka – ili u bogate evropske klubove koji kupuju tu decu za male pare, ili u menadžerske ,,klubove” bez navijača, tradicije i stalnog mesta boravka, gde će svaku utakmicu reklamirati potencijalnim kupcima.

Mislim da nemamo svest o tome koliko je te naše dece, talentovane za košarku, uništeno zato što su ih roditelji videli kao svoju investiciju, a ne kao svoju decu.

I kada takva naša deca, kao nesrećni polufabrikati, odu u NBA ili češće u razvojnu ligu, onda naravno, neće da se odazovu da igraju za reprezentaciju, jer reprezentacije nikada nije postojala u njihovoj svesti, kao što nije postojao ni neki narod koji bi mogli da reprezentuju, ni neka simbolička težina ili simbolička draž košarke.

Tako naši igrači postaju naši stranci.

I onda neki njihovi istomišljenici pišu kako im ova zemlja ništa nije dala i kako joj ništa ne duguju, čime pokazuju da ne znaju za ljubav, već samo za finansijske transakcije. Međutim, čak i firme koje izdaju platne kartice i koje živi od tih finansijskih transkacija, znaju da postoji nešto neprocenjivo. Naša duhovna sirotinja to, međutim, ne zna, i zato ništa neprocenjivo u životu nikada neće ni doživeti.

A kada tu nesretnu decu, sada već kao mladiće i đake ponavljače, vrate iz NBA u Evropu, onda neki od tih wanna be NBA igrača više ne znaju šta da rade: NBA igrači nisu, a samo košarkaši nikada nisu ni želeli da budu. A neki, nažolost, više to i ne mogu da postanu, jer su prodali dragoceno vreme za šaku dolara. Košarka tada za neke od njih postaje puki posao, a cilj svakog radnika je da što manje radi, za što više novca. Zato i ne čudi što je jednom srpskom radniku, NBA-povratniku, na košarkaškim radovima palo na pamet da organizuje sindikat koji bi se bavio... ograničavanjem trajanja treninga u ABA ligi. Ironija sudbine je u tome što taj igrač potiče iz srpske košarkaške kulture koju je oduvek odlikovala fanatična predanost treningu: svojevremeno je Danilović u jednom intervjuu povodom odlaska u Bolonju, kazao da je srećan što će živeti blizu sale za trening, pa će moći da individualno trenira. (Sindikat igrača nije spominjao).

Kriza srpske košarke nije kriza talenta, već stanja svesti koje više ne može da proizvede velike srpske košarkaše. U najboljem slučaju to stanje svesti može da proizvede ponekog NBA igrača koji brine za sopstvenu karijeru i sopstvenu statistiku i koga reprezentacija zanima koliko i mene poduhvati izvesnog Pokuševskog u NBA ligi. Rešenje ove krize ne može da bude aktiviranje stranaca-kao-,,Srba” jer ćemo na taj način samo pojačati posledice sadašnjeg stanja svesti: klinci će nam odlaziti u inostranstvo i postajati naturalizovani stranci drugih država (recimo, Nemačke, pošto oni dobro plaćaju, a nisu neki košarkaši) a mi ćemo naturalizovati drugu ligu stranaca koji ili ne igraju NBA ili su u njoj epizodisti, i koja nam objektivno neće doneti ni trofeje u košarci, niti će moći da ispuni simbolički smisao koji košarka ima ovde, u Srbiji.

A možda sam ja zapravo budala: možda poenta i jeste u tome da se srpska košarkaška reprezentacija i simbolički smisao košarke u Srbiji uništi kao relikt prošlosti. Možda ova panična volja za strancim jeste, na jednom višem planu, simboličko ukidanje reprezentacije, deo obećanje promene svesti koju treba izvesti da bismo utonuli u srećnu budućnost: u vreme u kome ćemo svi biti samo konkurenti za radna mesta u stranim korporacijama, konkurentni koji mrze jedni druge, i koje ništa međusobno ne povezuje.

Tada zaista neće biti bitno ni kako reprezentacija igra, ni ko igra za nju. Ona više neće postojati, jer ništa više neće ni izražavati.

I niko je više neće ni gledati.

Klinci, zato što je dosadnija od NBA, a mi stariji, zato što to više nije naša reprezentacija.

Prevrednovanje društvenih vrednosti nužno je praćeno katastrofom, odnosno na izvornom grčkom, velikim preokretom. Pandemija virusa korona predstavlja jedan od najtragikomičnijih pokušaja da se izmeni društvena svest, jer osim propagiranja fizičke distance i nošenja epidemioloških maski, lekari širom sveta su mrtvi 'ladni nakon 12 hiljada godina ljudske civilizacije saopštili homo sapijensima da treba da, pazite sad: peru ruke. S druge strane, tabloidna žuta štampa je probila novo dno imbecilnosti naslovima poput: „Šok! Foto, video: Čitav život ste pogrešno prali ruke“.

Elem, ranije pomenuti termin „nove normalnosti“ ponajviše se istakao u čitavoj ovoj pantagruelskoj ujdurmi. Zagovornici nove normalnosti opravdavali su je zaštitom od opakog virusa, dok su njeni protivnici spočitavali da je ona zametak novog svetskog poretka. Ipak, ako se malo distanciramo od zvaničnog narativa i teorija zavere, shvatićemo da „nova normalnost“ prećutno postavlja pitanje na koje je poprilično teško odgovoriti: šta ljudi smatraju „normalnim“? Policija sa dugim cevima na ulicama naspram respiratornog virusa čija je stopa smrtnosti jedva 1%, jasan je znak da sa nečijom percepcijom stvarnosti nešto debelo nije u redu.

Rečnička definicija „normalnog“ tvrdi da savremeni termin datira iz 16. veka i da je tada označavao pojave koje su tipične ili uobičajne (u izvornom latinskom, normalis je bio stolarski termin). Ovakva definicija „normalnog“ odlično objašnjava zašto se tokom pandemije pojavila više od jedne „normalnosti“: različite društvene grupe i pojedinci drugačije su se odnosili prema virusu (za jedne je to opasna pandemija, a za druge zaverenička plandemija), tako da smo dobili oprečne normalnosti. „Koliko ljudi, toliko i ćudi“ jeste prigodna narodna izreka koja nam sugeriše da kladenac normalnosti ne možemo tražiti u ljudskom poimanju stvarnosti, već moramo fenomenološki nišan usmeriti ka nebesima.

Za pravoslavne hrišćane, Sveto pismo prestavlja Božju reč, odnosno smernice kako treba živeti sopstveni život. Sve ostale knjige i knjižice koje se mogu pazariti u crkvenim prodavnicama nisu ništa drugo do pojašnjenja Biblije, odnosno nešto poput izvornih tumačenja koja u pravnoj praksi prate donošenje novog zakona. Dakle, pravoslavni hrišćanin ima poprilično jasne smernice kako da se rukovodi u svakodnevnom životu i za njega ili nju, ono što se u Bibliji smatra bogougodnim, poima se kao „normalno“. Naravno, uzimamo pravoslavlje za primer, jer i druge hrišćanske denominacije i religije imaju sopstvene sisteme vrednosti, neretko zapisane u svetim knjigama (Kur'an, Tora, Mahabharata, itd.).

Ukoliko se vratimo na Bibliju, njen čitalac ne preslistava arbitrarne spise, već upute za život koji ontološki ne proističu od čoveka, već od Boga, bića koje ne robuje ljudskoj (odviše ljudskoj) stvarnosti. Ovakva definicija „normalnosti“ ne upada u zamku pluratiteta mišljenja, jer crkveno učenje se ne naziva dogmom bez razloga: ko drugačije tumači Sveto pismo rizikuje da bude ekskomuniciran i označen kao sektaš. Zbog svoje homogene idejne prirode, dogma može postati poprilično moćno oružje. Primera radi,  nisu španski konkistadori slučajno pokrštavali domoroce, dok su „istraživali“ Novi svet: što više njih pređe u katoličku veru, to će oružani otpor biti slabiji.

Naglabati o religiji u trećoj deceniji 21. veka pomalo je degutantno, zar ne? Koga briga za svetosavlje ili špansku inkviziciju kada oni odavno nemaju nikakav uticaj na život savremenog čoveka (osim ako on samoinicijativno ne ode na versku službu). Religija, poput filozofije, prognana je iz svakodnevnog života do te mere da se vernik koji želi da doslovce tumači Sveto pismo automatski smatra fanatikom. Kraj Srednjeg veka označio je početak ovoga procesa koji se danas bliži svome krešendu: nadreligijskom savremenom svetu.

Ovakvim istiskivanjem religije iz svakodnevnog života, ostali smo bez jedne važne kategorije: moralnih načela. Naime, čovek je postao pobožan sa razlogom, jer nije mogao da objasni određene pojave (otkud vatra kad grom dune u drvo). Pobožnost je čoveku omogućavala da objasni svet oko sebe, pa makar i primitivno, kako bi stvorio navike koje su obećavale sigurnost (nem'o da muneš ruku u tu vatru, opećićeš se). Vremenom, ljudi su počeli da usvajaju najučinkovitije obrasce ponašanja (kad se grana stavi u vatru, ona postaje baklja, tj. oruđe/oružje) i tako se rodila „normalnost“ odnosno opšteprihvaćeni obrazac ponašanja koji je većina ljudi težila da emulira kako bi najbolje prošla u životu.

Između današnje reakcije čovečanstva na p(l)andemiju virusa korona i reakcije pećinskog čoveka koji posmatra oluju sa električnim pražnjenjem, nema previše razlike, jer posredi je istovetan fenomen: susret sa nepoznatim i potencijalno opasnim. Jedina suštinska razlika leži u spremnosti primitivnog čoveka da gromu i vatri pripiše magijska svojstva pre nego što ih ukroti, dok je savremen, vanreligijski čovek lišen te iste sposobnosti da veruje u višu silu, pa onda u nedostatku ikakve opcije veruje pseudoaltruistima sa malih ekrana koji ga ubeđuju da se distancira od bliskih ljudi, bez kojih je život besmislen (što je contradictio in adjecto).

Van pravoslavnog svetonazora (ili kada je stani-pani, bilo koji religijski okvir može poslužiti), logika savremenog čoveka je pusta i bez ikakvih repera, tako da on ni ne može da zna šta je „normalno“ za njega, jer se normalnost pretvorila u volju rulje i nametnutih koncepata, pošto ne izvire više iz božanskog. Kada se normalnost liši svoje teurgijske svrhe i osnove, onda ona postaje ništa drugo do izgovor huljama da pod plaštom bogodelanja moralno bacakaju čoveka kao orahovu ljusku (Njegoš nas je pozdravio) u buri.

Srećom, srpski narod je pored pravoslavlja zadržao elemente biblijske normalnosti u svom folkoru, odnosno običajima i verovanjima. U vreme krize, pa makar bila i indukovana poput pandemije virusa KOVID-19 i sputavanja globalne trgovine, valja se pre okrenuti oprobanim narodnim receptima za telo i dušu, nego verovati humanoidnim ljušturama koje kriziraju uživo za govornicom. Čovek bez mašte i vere rado čeka u redu da se vandredno testira, dok pravoslavni hrišćanin zna da je svaki bogovetni dan redovan test, a korona samo jedna od bezbroj faseta šireg Božjeg plana. Procenat smrtnosti duše neće nikada biti udarna vest, jer tek onda bi nastala panika.

Hajde da za početak rekontruišemo šta se hronološki zaista dogodilo u Australiji. Najpre, menadžment Australian Opena (AO) u duhu biznisa i sporta, traži način kako da omogući učestvovanje na turniru i onim igračima koji nisu vakcinisani, ali su zdravi. Razume se da je glavni ulog Đoković. Rešenje je medicinsko izuzeće koje se daje teniserima i teniserkama sa prirodnim antitelima (dakle, onima koji su nedavno preležali koronu). Tada bi oni mogli da dobiju vizu i da se pojave na turniru. I zaista, za medicinsko izuzeće aplicira dvadesetak ljudi. Među njima je i Đoković koji koristi pozitivan rezultat PCR testa od 16. decembra. Đoković dobija medicinsko izuzeće i Australija mu odobrava vizu. Đoković dakle, nije jedina nevakcinisana osoba koja, zahvaljući preležanoj koroni, dobija australijsku vizu. Neki od tih ljudi stigli su u Australiju i pre svetskog broja 1 (svih vremena).

Ostavimo sada za trenutak Đokovića u avionu koji leti za Melburn da bismo prisustvovali jednom preokretu. Izvor informacije je ministarka saobraćaja u Vladi australijske države Viktorija (mesto događanja AO) koja obavlja ulogu privremenog premijera (države Viktorije). Ona tvrdi da Teniski savez Australije, organizator AO, nije obavestio Vladu Viktorije o pismu federalnog premijera Australije u kome piše da prethodna infekcija virusom korone neće više biti dovoljna za ulazak u Australiju. Dakle, prvo preležana korona i antitela jesu dovoljna za dobijanje vize, a onda odjednom to više ne važi. Zašto ne važi? Izvesno je da nepostoji nikakvo zdravstveno opravdanje za tu odluku, budući da je prirodni imunitet jači od onog koje stvaraju vakcine. Motivacija je dakle, čisto politička.

Da se ova politička promena pravila igre u trenutku kada je igra već počela, zaista dogodila, svedoči i slučaj hrvatskog teniskog trenera Filipa Serdarušića koji je pre Novaka ušao u Australiju sa vizom zasnovanom na medicinskom izuzeću. Iako je već bio u Melburnu, australijske vlasti su mu naložile da napusti zemlju ili da traži novu vizu. Serdarušić je izjavio: ,,Budući da bi je 99 posto odbili, jer su rešili da više ne vredi to što si preležao kovid [moj kurziv] odlučio sam da se pokupim (…).”

Sve se ovo dogodilo istog dana kada je Novak stigao na aerodrom.

I tada počinje igra: Novaku se poništava viza (kao i Serdarušiću), ali se kao razlog ne navodi politička odluka australijske vlade da samo vakcinisani mogu da uđu zemlju. Jasno je zbog čega se ova odluka prećutkuje: zato što bi ona pokazala da je Novaku iz političkih razloga zabranjeno da igra u Australiji. Umesto toga, kao razlog se spominju nepravilnosti oko popunjavanja formulara za vizu: pogrešan tip vize koji je Novakov tip tražio, a kasnije netačan podatak o tome da li je putovao u neku drugu zemlju dve nedelje pre dolaska u Australiju. Primer Serdarušića pokazuje da je sve to bilo,sa australijske strane, prosto rečeno, stvaranje dimne zavese, budući da je viza ovog teniskog trenera bila ispravno popunjena, a ipak su ga proterali.   

Novak se međutim, žali, što jei prirodno: dolazite u zemlju sa regularnom vizom, kao zvanični branilac titula šampiona AO,da biste igrali granslem turnir čiji je ulog ogroman, a onda vam na aerodromu poništavaju vizu i šalju vas u… Migracioni pritvorski centar. Kao da ste u Australiju pokušali da uđete bez vize.

Kakvi uslovi važe u ustanovi u kojoj Novak čeka ishod sudskog procesa o započetom procesu deportacije pred Saveznim sudom u Melburnu? Iz izjave njegove majke vidimo da je uskoro ostao bez mobilnog telefona (verovatno mu se ispraznila baterija) i da njegovi roditelji nisu mogli da se čuju sa njim nekoliko dana; isto tako, pravoslavnom svešteniku je onemogućeno da poseti Đokovića na Božić.

To važi za sve imigrante: nema nikakvih poseta. Zbog kovida. Naravno ili navodno, odlučite sami.

Za to vreme, u australijskoj javnosti nastavlja se Novakovo šikaniranje i spinovanje celog slučaja u kome se svetski broj 1 svih vremena predstavlja kao bahati milioner koji neće da se vakciniše, a njegov ulazak u Australiju kao opasnost po zdravlje vascelog australijskog naroda. Ne izostaju ni (režirani?) spektakli javno-tajnog vređanja, pa mediji uredno beleže kako dvoje tv prezentera u nominalno neformalnom ćaskanju Novaka nazivaju lažljivcem, seronjom, kretenom, sve žaleći što neki, kao Novak, lete prvom klasom, a neki...

 Pa ipak, da li kao deo unapred dogovorene taktike (da bi se postupak blaćenja nastavio, odnosno stvorio utisak nezavisnosti sudstva, pred finalnu epizodu) ili kao posledica činjenice da časnih ljudi ima na svakom mestu,pa i   tamo, sudija Entoni Keli donosi presudu u korist našeg tenisera. Time se otvara mogućnost da Novak ipak nastupi na granslem turniru koji u nazivu ima reč  open(otvoren).

Novak zatim napušta Migracioni pritvorni centar.

Međutim, vlada Australije, tačnije ministar za imigracije ima diskreciono pravo da pokrene proceduru proterivanja.

Prevedeno na srpski: ,,vladavina prava u dobro uređenoj zemlji”.

U trenutku kada sam čuo tu vest, sedim sa prijateljima. Pijemo pivo. Jedan od nas kaže da bi vrhunski štos bio da Novak osvoji turnir. Drugi mu odgovara: Ti si budala. Verovatno će početi turnir, ali ga sigurno neće regularno završiti.

To govori koliko smo mi tada bili naivni.

Nije ga ni započeo.

Mediji nastavljaju da spinuju priču, pa tako prenose izjavu jednog teniskog penzionera za ovu priliku proizvedenog u ,,legendu” (čovek čiji je nabolji plasman na ATP listi bilo mesto broj 3) da bi svi igrači trebalo da štrajkuju ako bi se nevakcinisanom Novaku dopustilo da učestvuje na turniru.

To što ima antitela manje je važno.

Ministar za imigracije, naravno, koristi svoje diskreciono pravo. Vlada Australije piše tužbu protiv Novaka. U australijskoj štampi na naslovnim stranicama masovno stavljaju reč OUT.

Napolje.

Podsetimose još jednom: Novak je zdrav i poseduje nalaz da je preležao kovid. Dakle, ima antitela i nije nikakva zdravstvena opasnost po ljude oko sebe.

Napravimo na ovom mestu kratku pauzu: kao neki šaljivi komentar ovog štrajkačkog entuzijazma ,,legende” sa čak 2 osvojena granslema, (dakle, format Vavrinke, iako nije Vavrinka), pojavljuje se informacija o Bernardu Tomiku, australijskom teniseru koji igra meč kvalifikacija sa simptomima korone i koji traži od sudije da meč prekine, jer je bolestan. Proizilazi dakle, da možete da igrate kvalifikacije za AO ako ste bolesni od korone, ali vakcinisani. Tada niste opasnost po zdravlje ostalih. Međutim ako ste zdravi, imate antitela, a niste vakcinisani, onda opstanak cela Australije zavisi od toga da vas drže što dalje od njenih obala.

Šteta što su Orvel i Kafka mrtvi.

A naši mlađi ninovci i oni koji čekaju da to postanu, uglavnom su zauzeti borbom protiv ,,srpskog nacionalizma”; večna želja dece da se vrate u maminu utrobu (devedesete, na fondacijske jasle).

Uglavnom da je ova ,,logika” zaista u Australiji validna, pokazuje pomenuta tužba u kojoj je spomenuto i ovo: ,,S obzirom na Đokovićev status visokog profila i poziciju uzora u sportskoj i široj zajednici, njegovo stalno prisustvo u Australiji može podstaći slično zanemarivanje predostrožnosti posle prijema pozitivnog testa na Kovid-19 u Australiji (…)”

Drugim rečima: Đoković im kvari mladež. Ne može se reći da svet ne napreduje: Sokrat je zbog istog greha morao da popije otrov. Đokoviću su velikodušno dosudili progonstvo. Višegodišnje, naravno.

Dakle, niko više ne spominje nepravilnosti oko vize, niti nepravilnosti oko pozitivnog testa.

Na novom suđenju, razume se, pada odluka da se Novak deportuje.

A onda su se pojavili i Englezi. Pošto je Pekić jedan od onih zbog kojih smo svet, citiraću njega: ,,Nema nijednog trenutka u našoj istoriji, ako se ona računa od Vizantije, kada bismo se mi mogli pohvaliti ijednim poštenim gestom Engleza  prema nama.” Dakle, toliko o Englezima iz merodavnih svetskih, a ne ,,lokalno-nacionalističkih” izvora.

Šta dakle, kaže engleska štampa? Jedan primer koji reprezentuje celinu: ,,Tretman Novaka Đokovića otkako je došao u Australiju činio se oštrim nekom ko misli da novac i slava mogu da kupe slobodan prolaz bilo gde. Za mnoge od nas, ovo je osećaj karme. Poštujem Đokovićevo pravo da se ne vakciniše, ali ne poštujem njega. Ne više. Kada pogledam Đokovića, ne vidim najboljeg igrača sveta. Vidim opasnu budalu.”

Naravno, ovo je spinovanje: Novak je u Australiju došao legalno, sa važećom vizom, koristeći medicinsko izuzeće kao i neki drugi učesnici AO. Bio je negativan i imao je antitela. Ništa nije pokušao da kupi. Nekoliko dana kasnije, Australijaga je opelješila za sudske troškove, deportovala gaje i zabranila mu je ulazak u zemlju u naredne tri godine. U čemu je njegov  zločin? U tome što se borio da igra turnir u zemlji koja mu je odobrila vizu za ulazak u nju; turnir čije aktuelni šampion i turnir koji je osvojio više od bilo kog drugog igrača u istoriji tenisa; turnir čijem bi osvajanjem prestigao Nadala i Federera. 

I zato je ,,opasna budala”.

Prilikom deportovanja, Novaka na aerodrom prate dvojica policajaca. Australija želi da bude sigurna da Novak neće pokušati da ostane u njoj.

Ovo neću komentarisati.

Šta iz cele ove priče možemo da zaključimo?

Nekoliko stvari:

Prvo, na temu Novaka ,,bahatog bogataša” i radničke klase: australijska i svetska radnička klasa kojoj su mediji pokušali da Novaka prikažu kao milionera kabadahiju, imaće priliku da na AO navija za radničkog tribunaRafaela Nadala koji u pauzi između intenzivnog proučavanja dnevnika Če Gevare iz Bolivije nalazi ipak vremena da se slika sa filantropima poput Bilija Gejtsa koji pak, razmišljajući o opcijama smanjivanja zagađenja, dolaze do zaključka da bi se populacija na planeti mogla malo razrediti.

Toliko o Novaku kao ,,zdravstvenoj opasnosti” i ,,bahatom bogatašu”.

Drugo pravno i zdravstveno pitanje: ako je smisao insistiranja na vakcinama zdravlje čoveka i ljudi oko njega, onda treba uzeti u obzir činjenica da ni jedan nevakcinisani učesnik AO koji je preležao koronu, ne bi postao ništa bezbedniji za okolinu i sebe ako bi se vakcinisao, budući da ima prirodna antitela. Dakle, taj zakon je možda legalan, ali nije legitiman, jer je prosto rečeno, ili glup ili se iza zdravstvenih razloga krije nešto drugo, a to je prinuda da se čovek vakciniše bez obzira na bilo šta drugo. I to ne bilo kojom vakcinom, već odgovarajućima (pretpostavljate kojima). O tome svedoči jedan važan podatak koji je naveo moj prijatelj i kolega Marko Tanasković u svom prošlonedeljnom tekstu o Đokoviću. Marko je pomenuo slučaj ruske teniserke Natalije Vihljancevekojoj nije bila odobrena viza iako je vakcinisana – verovatno Sputnjikom, a to je u Australiji neodgovarajuća vakcina. Dakle, nije vakcina uopšte.

Toliko o vakcinama i vakcinisanju.

Tako stižemo i dotrećeg zaključka: izvesno je da globalna elita zapadne provinijencije nije uspela da kupi Novaka i da zato Novak mora da nestane, kao što mora da nestane svaka druga ličnost koja se ne može kupiti. O tome sam pisao o svom prethodnom tekstu pred finale Rolan Garosa 2021. Čudi ili bolje reći, zabrinjava nešto drugo: želja da se čerečenje Novaka Đokovića učini javnim činom – nešto kao javno giljotiranje na trgu pred ruljom žednom krvi. Đoković je mogao biti sklonjen sasvim tiho da se od početka zadržao stav da nevakcinisani ne mogu da učestvuju na AO. Svi bi znali zašto to pravilo postoji, ali bi se pravili da ne znaju.Kukavice su uvek nešto gluplje od originalnih glupana. Međutim, oni su odlučili da od uništavanja Đokovića naprave spektakl. To su uradili zato da bi uplašili sve ostale, pokazujući im šta ih čeka ako pokušaju da pruže otpor (i ako odbiju ljubaznu ponudu da se uzme, recimo, britanskog državljanstvo sa deset + godina), kao i da poruče da neće biti nikakvog kompromisa, ni obzira, i da će sve u budućnosti biti brutalno i surovo koliko god može da bude brutalno i surovo.

Skepsa prema vakcinama potiče baš iz ovakve slutnje budućnosti.

Kome se tomeđutim, specijalno, poručuje? Ne nama ovde, jer mi to znamo u najmanju ruku od 1999 – tada smo naime, shvatili da smo svet. Ovo je poruka Kini. (Rusi ovo takođe, odavno znaju).

Zašto baš Kini? Pa upravo je Kina zemlja koja uspela da, igrajući po pravilima Megalopolisa, preokrene proces globalizacije tako da je od vesternizacije preobrazi u isternizaciju. Simbol te kineske pobede je Huavei koji je u tehnološkom smislu (pre svega u disciplini 5G internet) pretekao strane konkurente. Isto je učinio i Đoković koji je, igrajući po pravilima Megalopolisa u tenisu, uspeo da razvali Federera (kolateralno i Nadala) i da umesto da do beskonačnosti ponavlja kako je Federer najbolji igrač svih vremena stvori situaciju u kojoj takva rečenica deluje kao neki montipajtonovski vic.

I zato je reakcija Megalopolisa podjednako surova: Huaveji je dospeo na crnu listu, proteran je iz nekih zemalja, a ćerka osnivača kompanije bila je uhapšena u Kanadi; Đoković je proteran najpre sa jednog US opena, a sada i iz Australije, na ovu i na još tri godine, sa postavljenom scenografijom da mu se to isto učini i na nekom od narednih granslem turnira.

Bližimo se kraju.

Kako međutim, završiti ovaj tekst, kada na njegovom kraju gledamo u početak novih mračnih vremena (da citiram Hanu Arent) koje nam mučenje Đokovića u Australiji nagoveštava? 

Možda kratkim razmišljanjem o onima koji su na turniru ostali: o teniserima i teniserkama koji su prethodno poslušno dozvolili da budu vakcinisani u zamenu za ausvajs. Oni sada vrlo dobro znaju da to što su tamo, na turniru, više ne mogu da zahvale nikakvom pravu ili opštevažećim pravilima, već samo dobroj volji onih koji taj cirkus organizuju. Znaju i ovo: to da li će biti na svim ostalim turnirima ne zavisi od toga kako će igrati tenis – jer od Novaka teško da će ikada biti bolji – već pre svega, od spremnosti da pristanu i na sledeća, mnogo veća i gora poniženja, koja ih u budućnosti očekuju: za sada je bilo dovoljno da dozvole da ih ,,teta” ili ,,čika” bocnui da ponavljaju propisi su propisi.

I ne bi trebalo ni da ih žalimo, ni da se osećamo superiorno u odnosu na njih: njihova sudbina simbolizuje sudbinu koja se sprema svima nama. 

Half-lajf je dakako ostao upamćen po svom dugom intru u kojem igrač sve dublje silazi u laboratorijske komplekse, gde (praktično na silu) biva primoran da prvo bude zarobljen u narativ, a tek onda (ipak je to akciona igra) mu se dozvoljava da uskoči u akciju - mudro ukomponovan splet prostih izazova, pasaža i kompleksnih mizanscena koji sa mnoštvom detalja i epizodnih karaktera (sa dobrim monolozima-dijalozima), u osamnaest poglavlja redefinišu i praktično kvalitativno trasiraju akcioni (i survivalistički) žanr za naredne decenije. I to nije sve: Half-lajf se dobro gradi na kontrastima – glavni junak nije Rambo, već teorijski fizičar, i čitava arhitektura i mehanika igre je osmišljena oko zaklona, bežanja, sakrivanja. Poglavlja igre su takođe organizovana u kontrastnim smenama klaustrofobičnih, teskobnih prostora, dugih samujućih pasaža u kojima junak, poput npr. Vernovih istraživača središta Zemlje, putuje svoju avanturu bez i naznake ikakvog (makar i neprijateljskog) oblika života, daleko od glavnog toka priče koji se -  i širokih otvorenih prostora često izrežiranih u scene eskalacije nasilja, prljavog rata, bombardovanja itd.

Half-lajf ćemo pamtiti kao jednu od prvih akcionih igara koja je planski i zvanično imala pisca (Mark Lejdlou) kao značajnog i aktivno učestvujućeg člana projektnog tima, gde se s namerom, od samog početka išlo na stvaranje neodvojive veze, ušivanja priče i igre. Ova saradnja je kulminirala u jednako maestralnom nastavku (Half-lajf 2, kao nadgradnji Orvelove „1984.“ ili Hakslijevog „Vrlog novog sveta“) i mnogim pod-epizodama i jedne i druge priče.

Ne čudi zato što je još pre više od deset godina započet projekat prepakivanja izvornog Half-lajfa u lepše poligone i teksture. Godine 2012. ekipa fanova izdala je prvi rezultat (nekompletan), a nakon još pet godina rada na rimejku – konačan rezultat evoluirao je u komercijalan projekat (uz blagoslov autora igre). Tako je ove godinje pred nama Blek Mesa – umiven, uglancan, do kraja doteran (uključujući i poslednja četiri poglavlja) i sa većim brojem tačkica predstavljen Half-lajf - za sve one koji su pre dve decenije propustili (npr. time što još nisu bili rođeni) obaveznu lektiru, klasik, epik i ešalon naučno-fantastične akcije.

Eh, da – pre nekoliko dana, negativna masa (koja je do sada postojala samo u domenu teorijske fizike) – pokazala se prvi put i u kontrolisanom laboratorijskom eksperimentu – https://phys.org/news/2017-04-physicists-negative-mass.html.

Linkovi:

Blek Mesa - komercijalna verzija - http://store.steampowered.com/app/362890/

Blek Mesa – komunalna verzija - http://www.moddb.com/mods/black-mesa/downloads ili http://www.chip.de/downloads/Black-Mesa_57528457.html

Rik i Morti uvek nekako, za dlaku, uspevaju da se iščupaju iz kosmičkih avantura (ako ne oni, ono bar njihove kopije), ali se Bet, Džeri i Samer u međuvremenu (najčešće) dokopaju nekog od Rikovih izuma, nekakve nemušte tehnologije budućnosti kojom ne uspevaju da ovladaju, pa sve bez i trunke razumevanja koristeći je, sa ciljem da sebi olakšaju bedu sadašnjice – unište planetu Zemlju, ili bar naprave totalni cirkus od nje.

Po dramaturškoj zamisli, „Rik i Morti“ je animirana serija za odrasle, džezirani mešap porodičnog sitkoma i hard-kor svemirske avanture (uticaji „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ takođe su primetni), u kojoj karakteri preživljavaju monomitska fineganovska bdenja, a ono što ih (ne) menja ne opterećuje toliko njih same, koliko sam svet (svemir) u koji su učitani, a koji iz epizode u epizodu i sezone u sezonu postaje sve luđi i komplikovaniji.

„Rik i Morti“ je produkt Castina Rolanda, stend-ap komičara, glumca, režisera, pisca i producenta (izeđu ostalog i video-igara), i Dena Harmona, pisca i producenta. Ako je za jednu od najdugovečnijih američkih animiranih serija („Simpsons“) važilo da je pišu gikovi, štreberi i matematičari, onda se za „Rik i Morti“ može reći da je pišu atomski fizičari. Ovde nema obzira prema publici, ne ostavljaju se pauze potrebne da shvatimo šalu, nema tabua, ne postoji politička korektnost, već se mozak šamara od početka do kraja, bombarduje bozonima i Jupiterima, izvrću svi vaseljenski zakoni, i u svakom trenutku može se dogoditi (gotovo) sve.  Za razliku od sličnih animiranih provokacija (npr. „Saut Park“), karakteri u ovoj seriji nisu samo dvodimenzionalne nalepnice koje služe da nas nasmeju (ili šokiraju), već imaju opipljivu psihičku trodimenzionalnost, tragičnu istinitost u svetu apsurda epskih razmera koji ih okružuje.

I jednako kao što su ubeđenja, zablude i greške koje ovi karakteri prave smrtno ozbiljne, ceo multiverzum kroz koji Rik može (ilegalno) da putuje takođe je postuliran na najsavremenijim filozofskim špekulacijama teorijske fizike. Kao što švedski filozof Nik Bostrom tvrdi: „Veoma je velika verovatnoća da bi neko društvo budućnosti imalo tehnološke mogućnosti i motivaciju da stvori veliki broj potpuno realističnih istorijskih simulacija, te da bi bilo sposobno da prevaziđe sve etičke i pravne prepreke da to i ostvari. Tako je zapravo najverovatnije da mi već jesmo vrsta veštačke inteligencije koja naseljava neku od takvih simulacija“. A šta reći o simulaciji koja bi se odigravala unutar simulacije, koja je u simulaciji...

Prve dve sezone serijala „Rik i Morti“ iznele su po desetak epizoda, dok se na treću čekalo dobrih godinu i po dana, vreme koje su autori iskoristili ne samo da ispišu (kako kažu ili lažu) petnaestak novih simulacija, nego i da se putem medija i društvenih mreža pajtonovski sprdaju sa svojim fanovima. Prva epizoda trećeg serijala (konačno) je lansirana 1. aprila, što je donelo radost brojnim fantazerima, ali, (ipak je to „Rik i Morti“) i zebnju da je početak nove sezone samo prvoaprilska šala, te da će se na nastavak serijala čekati, ko zna do kada?

On smatra da je većina Murakamijevih priča smeštena u mirno okruženje i da se njihova radnja razvija uvođenjem neobičnih i neočekivanih karaktera. Slično je i u igrici. 

"Mali događaji su ti koji u Murakamijevim pričama menjaju postojeću atmosferu, dok čitaoca okupiraju osećanja napetosti i straha." Kombinovanjem upravo ovih elemenata, ali i Murakamijevih znanja o muzici i tehnologiji, Saedi je napravio "Memorandu" koja će se u inostranstvu pojaviti krajem ovog meseca...

Memoranda Trailer #1 from Memoranda Game on Vimeo.

Trka u svemir započinje 1957. godine, odabirom strana (kapitalističke ili komunističke), te pripremama za lansiranje prvog satelita. U slučaju SSSR, to je svima poznati Sputnjik (američka verzija se zvala Eksplorer). Pionirski sateliti bili su tek kutije sa prostim radio-odašiljačima, te su prvi (i najveći) problemi bili u dizajnu rakete-nosača koja će uspeti da se vaznese makar do niske Zemljine orbite. Igra nam ove probleme predstavlja procentima pouzdanosti hardvera i ogromnim količinama novca (ipak ograničenog budžeta) koji je potrebno uložiti u dalji razvoj i ispitivanje kosmičkih mašina i opreme.

Dalje se upoznajemo sa jednosedima Merkjurijem i Vostokom, kapsulama u kojima su lansirani prvi ljudi, a potom sa dugim nizom problema koje je bilo potrebno rešiti da bi čovek kročio na Mesec. Istorijski, to su, ukratko, letelice za dve osobe, Voshod i Džemini, te konačno, za tročlane posade, legendarni američki Apolo, koji je i odneo ljude na Mesec, i sovjetski Sojuz, koji, eto, nije prvi stigao na Mesec, ali i dan danas radi kao autobus za svemir.

Oldrinova trka za svemir nam stepenice za Mesec donekle pojednostavljuje, i pomalo uopštava, stavljajući nas u stolicu šefa američkog ili sovjetskog svemirskog programa. Igra je nastala 1993. godine, kada je velik deo tada već ruskog svemirskog programa bio pokriven velom tajne. Interesantno da su Amerikanci svemirski program planski poverili jednoj agenciji – Nasi, dok je Sovjetski Savez održavao unutrašnju (gotovo tržišnu) utakmicu, jer je u programu učestvovalo više agencija, ali je to u igri aproksimovano na jednu instituciju – praktično Sergeja Koroljova. Američki program raspolaže nešto većim budžetom (ali i skupljim hardverom), dok sovjetski program za svoj manji budžet može jednako uspešno da operiše jeftinijim hardverom.

Pored istorijskog toka (i odabira prvih kosmoplovaca), predstavljeni su nam i alternativni projekti sletanja na Mesec – četvoročlane letelice Jupiter (SAD)/Kvarter (SSSR) koje bi direktno sletele i podigle se sa Meseca, rane verzije (i vizije) višekratno upotrebljivih šatl vozila, ili zemaljski orbitalni randevu – gde se razmatralo da se potrebna oprema pošalje sa više paralelnih ili uzastopnih lansiranja u Zemljinu orbitu, gde bi se sastavila i krenula put našeg satelita. Razmatrani su, dakako, i očajnički potezi – da se kosmonauti nekako dopeljaju do Meseca, gde bi poboli zastavu (kapitalizma il komunizma), a onda da ostanu tamo i herojski umru za otadžbinu il` otečestvo. Igra nas na surov način uči i matematici: Ukoliko imamo komponentu koja je (za to vreme) solidnih 95% pouzdana, ako naša misija ima sedam ključnih faza (a bilo ih je mnogo, mnogo više), tada ukupna verovatnoća uspešnosti već pada ispod 70%.

„Trka za svemir“ suptilno nam priča i priče o radu KGB i CIA, političkim pritiscima, uvek čuda žednom javnom mnenju koje prati ili kritikuje uspehe ili neuspehe u kosmičkoj trci: nagrađuju se prvi sateliti, prve ljudske posade, orbiteri, misije izdržljivosti, leonovanje ili prvi boravak u otvorenom svemiru, prve misije spajanja različitih letelica u svemiru, prve fotografije Meseca i drugih planeta i nebeskih tela itd. Katastrofe i ljudske žrtve (kojih je bilo i na jednoj i na drugoj strani), nastale usled trke za prestižom, mogu dobrano da uspore projekat, te je konačan ishod i pobeda ipak na strani onog koji ima nešto više sreće.

„Baz Oldrinova trka za svemir“ je ideal-tip edukativne igre, ali istinski teške igre kroz koju se zaljubljenici u zvezde mogu upoznati sa raketama, kapsulama, kosmonautima i drugim modulima, sa istorijskim svemirskim misijama i njihovim alternativama, sa istorijskim okruženjem u kojem se odigravala trka u svemiru, sa kosmonautima, njihovim treninzima, te konačno rizikom i žrtvama koje su ti ljudi i žene bili spremni da preuzmu. Misije su praćene istorisjkim foto i video materijalima, i nema tog saspensa koji može da nadjača dugo čekanje od odbrojavanja na Bajkonuru ili Kanaveralu, kroz sve kritične faze, do konačnog sletanja kapsule i izvlačenja žive posade. Ako je kome do bolje grafike i zvuka, treba pomenuti da se današnja deca sa svemirskim programom mogu upoznati i kroz solidnu i simpatičnu igricu Kerbal Space Program, kojoj ne nedostaje fizike i nauke, ali joj nedostaju politička napetost i saspens koje može da režira samo istorija.

Verzije:

Baz Oldrinova trka za svemir - BARIS – izvorna originalna verzija - (samo za fanatike) - http://www.abandonia.com/en/games/183/Buzz+Aldrins+Race+into+Space.html

Osvežena i slobodna verzija igre (dosledna originalu) - https://sourceforge.net/projects/raceintospace/

Grafički umiven komercijalni rimejk - http://slitherine.com/products/product.asp?gid=462&PlatformID=1

Kerbalski svemirski program (Kerbal Space Program) - crtano-filmsko upoznavanje svemirskog programa - https://kerbalspaceprogram.com/en/

Poletanje! (Liftoff!) – igra na tabli – koja je prethodila elektronskoj igri - https://boardgamegeek.com/boardgame/2853/liftoff

Ostala je ideja igrifikacijske regrutacije, koju smo, ruku na srce, još kao klinci videli (i ložili se na nju) u prastarom naučno-fantastičnom filmu "Poslednji zvezdani borac" (The Last Starfighter). Kao deo nečega što se zove biznis-akcelerator (vidi Y Combinator seed accelerator ako želiš da imaš o čemu da razgovaraš sa najnaprednijim japijevcima), "Borba kodova" (Code Combat) je edukativni program istoimene kompanije iz San Franciska (Kalifornija), gde se programiranju uz igru mogu naučiti kako mala deca, tako i obrasliji ljudski primerci. Ideja je da se kroz neke od popularnih oblika igara deca upute u osnove programiranja na nekim od najpopularnijih (ili najisplativijih) programskih jezika: C++, Java, Python, php itd.

Za poptune početnike, shvatljivo i razumljivo i za osnovnoškolski uzrast, tu su "Lagumi Kitgarda" (Dungeons of Kithgard), gde se najmlađi budući programeri mogu upoznati sa pojmom objekta i njegovim osobinama. Da imam mesta za filozofiranje, rekao bih da nema više strasti i unutrašnje vere, nego smo danas svi mi i sve oko nas samo objekti koji imaju neke promenljive i neke nepromenljive osobine i koji mogu, na određene ulazne parametre, da daju određene rezultate. Ukratko, igrač/učenik je dužan da zadajući osnovne komande vodi svog heroja (objekat) kroz lagume i katakombe (pasivne objekte), da izbegava ili uništava karakondžule (aktivne objekte),  gde svaki novi nivo donosi i novi pojam i komandu odabranog programskog jezika. Kriva učenja je ovde blaga, kao ulazak u more na barskoj plaži, i trebalo bi da je savladaju i oni koji nemaju pojma o programiranju (a ipak pokazuju želju da nauče).

Za nešto naprednije programerčiće, tu je odeljak sa programerskim igrama-zagonetkama, gde je svaki izazov definisan kao delić igre (ili zalazi u realne izazove, npr. od očitavanja vremenskih uslova, sletanja mesečeve sonde, prepoznavanja obrazaca itd), a često ima i svoj narativ. Problemi su odlično osmišljeni, podeljeni u grupe lako-srednje-teško, nijedan zadatak nije rutinski, i svaki problem per se (po sebi) najčešće krije u sebi još jedan problem, čije otkrivanje je prvi korak ka otkrovenju i sozercanju rešenja. Organizovani su i on-lajn okršaji, gde se koderi-programeri mogu okušati sa drugim živim pripravnicima iz celog sveta, kakogod ih već internet spoji. Ovo potonje će staru gardu podsetiti na CoreWars i okršaje para-asemblerskih botova u virtuelnoj memoriji. Najstariji štreberi će sad da mi zamere što nisam pomenuo i "Logo" programski jezik (zamišljen daleke 1967. godine). “Lagumi Kitgarda“ odista, idejno i koncepcijski liče na "Logo", ali je sve to grafički atraktivnije, šarenije (multimedijalnije), i umesto kornjače vodite heroja ili herojku.

Finalne zagonetke CodeCombata zalaze u probleme koji i danas (pomalo) muče i najveće korporacije (kupuj-prodaj entitete): Po svojoj suštini, to su simulacije veštačke inteligencije i donošenja odluka, uz mogućnosti učenja po iteracijama. CodeCombat svoje igre nudi potpuno besplatno (uz opcije doplate nekih sadržaja). Uostalom, ova kompanija i deklariše kao jednu od svojih poslovnih vizija upravo regrutaciju najboljih rešavača programerskih zagonetki. Pa ako imate dece, a svesni ste da to i nije neka isplativa rabota (može da odbaci profit tek nakon četvrt veka investiranja) - dajte ih u programere!

Linkovi:

CodeCombat - https://codecombat.com/

Dungeons of Kithgard - za potpune početnike - https://codecombat.com/play/level/dungeons-of-kithgard

CoreWars – za digitalne anahronike koji vole niže programske jezike- corewars.org

CodeWars – programerske kate i kumite - https://www.codewars.com/

Sajber armija Zavulon - za internet partizane - http://www.ca-zeb.com/zebulun/

U igri se pojavljuju i sami autori, doživljavamo ih kroz (subverzivne) poruke koje su ostavili naizgled razbacane po nivoima, koji kao da posmatraju razvoj interakcije i odnosa na relaciji Klaus-igrač-okolina, te nedovoljno osiguranu i nestabilnu distancu između igrača i karaktera. Na ove načine, igra koja se predstavlja i pretpostavlja kao žanrovska,  uspeva da prevaziđe ne samo ograničenja žanra, nego i medija, umetnosti u koju je postavljena, i isporučuje nam ono što je zapravo najvažnije – priču.

Aleksandar je studirao film u Kaliforniji, gde je, kako sam kaže, naučio sve manire i tehnike (filmske) naracije koje sada pokušava da zaboravi. Ako vas interesuje, omiljeni filmadžija mu je Tarkovski. Možda se visokobudžetni projekti rade sa vrha, postavljajući pravila franšize i mogućnosti eksploatacije, ali se uverljivi svetovi grade sa dna, od mnoštva detalja čije uklapanje će dati ubedljiv svet (i u njemu karaktere) i bez gomile specijalnih efekata. Ako se priča dobro postulira detaljima, ako se njene stranice otvore srcem i dušom, moram da primetim da će u njenoj ubedljivosti i daljoj nadgradnji učestvovati svaki (pa biraj šta ti drago) čitalac ili gledalac ili igrač.

„Klaus“ je, da nam bude još draže, odlično primljen i i na tržištu. Igra je izdata za Sonijev Plejstejšn 4, a u pripremi je i PC verzija. U godini u kojoj su veliki studiji prosto gnjavili beznadežnim reciklažama i beskrajnim umivanjima otrcanih obrazaca, „Klaus“ je jedno od onih dela koje daju nadu u budućnost – ima duhovitih i sposobnih mladih ljudi koji ne haju za precrtavanje obrazaca.

Igra je pogodna za nešto starije osnovce, za uzrast od 10 do 110 godina.

Linkovi:

http://www.klausgame.com/

Češki tim je nas je i ove godine obradovao novom avanturom, sada već prepoznatljivog stila i senzibiliteta, bukvalno „češkom školom“ (neme) naracije (vidi, npr. „A je to!“) i animacije fantazijskih svetova, uz primetan respekt prema pionirima nadrealnih animiranih svetova, kao što su Jan Švankmajer ili Karel Zeman. „Amanitine“ avanture smeštene su u pod-realne džepne univerzume u kojima ne postoje monolozi i dijalozi, ali postoje slike i simboli. „Mašinarijum“ je bio stimpankerski svet koji je protagonistu – rashodovanog čapekovskog robota (nazvanog po Karelovom bratu - Jozefu), vodio kroz posledično uzročni mehaničko-mašinistički ekosistem. „Samorostov“, pak, univerzum umnogome podseća na mikro-planete „Malog princa“, gde je, ovaj put, gotovo sva mehanika biloška-organska, gde je ceo univerzum – uprirođen.

„Amanitini“ svetovi toliko su neobični (i maestralno ilustrovani) da je dovoljna (i glavna) narativna linija – istraživanje. Iz proste dečje radoznalosti, otkrivamo fantastične predele, a vremenom i zaplet, svrhu našeg postojanja u datoj fantaziji. Svaki predeo, svako mesto na „Samorostovim“ planetama-oazama, odiše nekim unutrašnjim biološkim mehanizmom, smislom koji se da dokučiti, logikom i pravilima nekog nama stranog eko-sistema, koja možemo otkriti posmatranjem ili slušanjem zvuka, šumova, muzikalnosti i muzike kojom dišu „samonikli“ svetovi. Ove avanture ništa ne govore, a opet sve kazuju, jer se iz detalja mogu rekonstruisati životi glavnih i pratećih aktera priče. Tako su i „Mašinarijum“ i „Samorost 3“ pogodni za igrače u rasponu od 7 do 107 godina, a može i za mlađu decu, naravno, samo ukoliko pokazuju interesovanje.

Što se mene tiče – zaboravite blokbastere. Igra godine.

Linkovi:

Mašinarijum - http://machinarium.net/

Samorost 3 - http://samorost3.net/

Kraj Novog Polisa?

U tom pravcu američkoj naprednoj omladini preporučujem edukativnu igru (treninga) nezavisnog otpora - „People Power” nastaloj na nešto starijoj igri „A Force More Powerful”, čiji je jedan od autora-saradnika i Ivan Marović, veteran Otpora Miloševiću. Igre nenasilnog otpora pretpostavljaju, u zavisnosti od scenarija, da jednu (fiktivnu) državicu tiraniše nekakav neprosvećeni apsolutista, a igrač od postojećih resursa, uz nešto malo domaće ili strane finansijske pomoći (može to biti i od gastarbajtera, ne mora baš od CIA) treba da organizuje mrežu saradnika i nenasilne proteste kojima će destabilizovati vlast do potpunog (samo)urušenja. Igrač je suočen sa protivnikom koji na svojoj strani drži policiju, bezbednjake, pravosuđe, vojsku (i nacionalnu gardu), birokratiju i medije, i deo igre svakako jeste upoznavanje sa merama represije na koje može da se naiđe na tom trnovitom putu do istinske slobodnjačke demokratije. Igre se fokusiraju na planiranje - od prikupljanja novca, sastanaka, širenja mreže saradnika, distribucije letaka, organizacije manjih i većih (nenasilnih) demonstracija, fraternizacije sa organima sile, te revolucionaru ili aktivisti-pripravniku nude pregršt saveta i opcija (kako bi to menadžeri rekli: benefite i rizike) kako da postupi po određenim aktivnostima odn. taktikama.

Osnovna pretpostavka ovih igara ipak je posedovanje kvalitetnih i valjanih informacija o institucijama i ljudima koji te institucije čine, te njihovoj međusobnoj povezanosti; a potom i veoma relevantnih informacija o javnom mnenju (i mnenju međunarodne zajednice). Igre su tako zamišljene da bi, barem u teoriji, igrač trebalo da razradi sopstveni scenario, te da, držeći se do kraja (štreberski) tog scenarija sprovede svoje ideje u delo. Prvi naslov, „A Force More Powerful” mnogo više liči na igru, u kojoj se da među karakterima i situacijama naći i blago duhovitih refleksija na „Otpor“. „People Power” je obeskarakterisan, daleko bliži edukativnom programu – planeru. I dok je „A Force More Powerful” bio mnogo direktnije orijentisan svrgavanju tiranije, „People Power the Game of Civil Resistance” je očito pomerio kurs ka malo manje ambicioznim društvenim promenama, recimo, na nivou lokalne zajednice ili određene društvene grupe. U svakom slučaju, bez ikakvog zazora, i jedna i druga igra otvoreno se predstavljaju kao oruđa društvenih promena. Trebalo bi pomenuti da Jork-Cimerman (Vošingtonski nezavisni izdavač), pored ove dve igre u ponudi ima i nekoliko filmova sličnih ili istih naslova.

Pisao je otvoreno o ovim stvarima i Kurcio Malaparte, ali su njegove tehnike priličnije proteklom, dvadesetom veku „Pobune masa“. Najnoviji vek bliži mi je „Pobuni elita (i izdaji demokratije)“. U svakom slučaju, danas prihvatljive tehnike društvenih promena jesu nenasilne, i u sebi moraju da sadrže mnogo mekše a nimalo tvrde moći. Otud se i pitam, da li su ove igre oruđa koja treba da završe u rukama potlačenih masa, ili će samo biti igračke analitičkih elita? Cinizam je da bi se ova priča sad mogla vratiti u srce demokratije – američke države.

Američko proleće se, da ne grešim dušu, već desilo, kada je, ako se sećate, taj bez imalo cinizma simpatičan heterogeni građanski pokret ugušen u pokušaju da okupira Volstrit. S druge strane, ko zna, možda se Klintonka doseti, pa skine ove aplikacije sa interneta, i organizuje anti-Tramp proteste diljem Amerika. Srbija će, kao i obično, biti korak ispred – na predstojećim predsedničkim izborima pobediće Stanija, bez zajebancije, pa će drug Staljin, pardon, Putin, kada ga priupitaju iz protokola „kamarad Putin, budet li эto s Merkelovom ili Stanijom“, reći, „briši mi onu babušku, Я hodim k Staniji!“.

*

Linkovi:

http://www.peoplepowergame.com/

http://www.aforcemorepowerful.org/game/index.php

Fran Bow

Nezavisna igra nastala u kućnoj produkciji švedskog bračnog para Figuera – Martinson postavljena je u 1944. godinu i prati lik devojčice Fren Bou, koja je smeštena u dečiju duševnu bolnicu, nakon što je svedočila nasilnom ubistvu svojih roditelja. Fren pati od deluzija, a situaciju pojačava i lek koji joj je prepisan, droga koja povremeno izaziva mračne i snažne halucinacije. Uz pomoć i uprkos ludosti, Fren mora pobeći iz ludnice, u pokušaju da se vrati kući, te razreši misteriju ubistva svojih roditelja. Grafički koketirajući sa dečijim slikovnicama, avantura Fren Bou vodi kroz mnoge dirljive situacije, počinjući od jasne distinkcije stvarnog i ishaluciniranog sveta, vremenom polako uklanjajući ovu granicu. U nekom filmskom smislu poređenja, nešto najbliže Fren Bou bio bi (retko) odličan horor film „Džejkobova lestvica“ iz 1990.

Manhunt

Mislio sam da ne pominjem slešere, ali je nasilno ubijanje i kasapljenje ipak neizostavan deo žanra. I šta sad reći o igri koja je u nekim državama zabranjena (na Novom Zelandu posedovanje igre smatra se krivičnim delom)? Menhant dolazi iz „Rokstarove“ (čije bi) kuhinje, i priča o osuđeniku na smrt koji je, umesto da bude usmrćen, postao lovina u igri nasilja koju izvesna osoba pod imenom Režiser prati putem sveprisutne mreže sigurnosnih kamera (CCTV). U borbi za opstanak, igrač mora da se skriva i/ili (priručnim sredstvima) iz potaje ubija članove bandi urbanih nasilnika, sociopata i psihopata koji ga love po zapuštenim prostorima kapitalizma. To su, redom, od skinheda i neonacista, preko grupe bivših vojnih veterana, bandi satanista i pedofila, privatnog obezbeđenja, do korumpiranih policijaca i žandarmerije.

Igra mačaka i miša, za koju treba imati dobar želudac, igra napetog iščekivajućeg skrivanja, šunjanja i vrebanja ispresecanog pirovanjem ekstremnog sadističkog nasilja. Zaplet eskalira u priču o produkciji snaf filmova, teškoj korupciji i krvožednoj eliti. Izdavač „Rokstar“ se, kao i obično, branio da u njihovim igrama nema ničeg nepostojećeg, samo je, eto, možda problem što su oni to kondenzovali u jednu priču. Menhant je izazvao ozbiljnu društvenu debatu u SAD, u koju su se uključili kako najugledniji mediji, tako i političari. Oni koji su napadali igru (kurioziteta vam, i tadašnja senatorka Hilari dinastije Klinton), smatrali su da je jednostavno prešla crtu (zamislimo da postoji) nasilja koje je dozvoljeno prikazati u nekom delu. U taboru onih koji su branili igru bilo je i sledećih argumenata – ukoliko se „Menhant“ proda (a prodao se), to će više od bilo kakvog političkog diskursa ili društvene debate pokazati američku fascinaciju nasiljem. Prvi deo izdat je 2003. godine, drugi 2007, reizdanja su bila prošle i pretprošle godine.

The Stanley Parable

Ova parabola nas stavlja u ulogu Stenlija, zaposlenika br. 427 u jednoj bezličnoj korporaciji, koji živi normalan život sve dok se u jednom trenutku ne nađe na svom radnom mestu, u praznim kancelarijama bez žive duše. Stenli može da se drži glasa naratora, koji mu i objašnjava da je Stenli uvek slušao i izvršavao sve što mu se kaže, te da, prateći priču, u vrlo kratkom roku može da otkrije da se nalazi u postrojenju za kontrolu uma, te da, slušajući glas naratora, može da isključi postrojenje i dokopa se slobode, srećno završavajući igru. Stenli možda može prepoznati dozu cinizma u glasu naratora, pa može suprotstaviti svoju volju priči u koju je upisan, tek da bi shvatio da se glas koji čuje, za koji je mislio da je naracija, zapravo obraća direktno njemu, Stenliju. Narator ubeđuje Stenlija da je jedini put do slobode kroz tačno utvrđenu priču, ali ga Stenli ne sluša – on bi da otkrije svoj put, da uradi nešto baš po svom.

Narator, međutim, sad već počinje da zbija šale na račun Stenlija, čak i da prelazi rampu (četvrti zid), začikavajući igrača da nije sposoban da iskaže sopstvenu volju niti u jednom jedinom trenutku. Igrač može pokušati sve – od potpune nesaradnje sa naratorom, do samoubistva, samo da bi shvatio da narator ima ciničan komentar na svaki njegov pokušaj da odstupi od glavnog toka priče. Narator je toliko superioran da može Stenliju otkriti i pravila igre i scenarija, ali ga može i staviti izvan matriksa igre u kojoj se nalazi, čisto da bi mu sugerisao da se jedan skup može sadržati u nešto većem skupu. Igrač ubrzo shvata da nema slobodnu volju, te da nije ni po čemu i nikakva individua. Stenlijeva parabola je egzistencijalistički horor, horor izbora, horor slobodne volje i horor individualizma.

*

Linkovi:

http://www.franbow.com/

http://www.stanleyparable.com/

The Dark Eye

Igra iz digitalno daleke 1995. godine počiva na kratkim pričama strave Edgara Alana Poa, te poprilično nepouzdano, ne predstavljajući jasno pravila i tok igre, uvodi igrača u sumasišavši svet poovskog horora. „Dark Eye“ ne pokušava da bude klasična igra, već je više poigravanje sa naracijom. Gradeći avetinjski matriks bez vremenskog toka, mapirajući priču po frenologiji, igra zbunjenog igrača ubacije u perspektive žrtve iz tri Poove priče, ostavljajući mu pri tom samo mehanizme da sam sebe dovede do potpune propasti. I to nije sve. „Dark Eye“ potom pravi novi krug, po istim pričama, stavljajući sada igrača u ulogu izvršioca, sve vreme dajući naznake da je sve to ipak deo jedne veće priče, koja je melanž makabrističke, rekao bih malograđanske, grozomore.

FiveNights at Freddy's

Ovaj serijal (ima već 5 delova), započet 2014. godine pretpostavlja igrača u ulozi noćnog čuvara Fredijeve picerije, gde su mu na raspolaganju samo kamere za video nadzor i jedan prekidač za elektronsko zaključavanje vrata. Problem su animatroničke lutke koje, kako uzgred saznajemo, imaju običaj da noću vršljaju po piceriji, ako ih niko ne gleda. Stručno rečeno, insomnambulna autonomatonofobija. U svojoj igračkoj suštini, po svim pravilima to je virtuelna verzija „Šapca lapca“, gde su svi multimedijalni resursi stavljeni na održanje napetosti, i gde je, kao u svim majstorskim hororima, izvor i ishod jezovitosti ostavljen imaginaciji igrača.

The Thing

Oslanjajući se na filmskog „Stvora“ (sa Kurt Raselom) iz 1982. godine, ova igra iz 2002. godine nas ostavlja na surovom arktiku sa vanzemaljskim oblicima života koji se virulentno asimiluju u domaće organizme. Ništa spektakularno, reklo bi se, niti grafički (posebno iz današnje perspektive), niti narativno. Međutim, ova naizgled prosečna pucačina poseduje aduta upravo na polju same organizacije igre, odnosno odnosa sa veštačko-inteligentnim karakterima na koje igrač nailazi. Naime, igraču je preko potrebna pomoć pri savladavanju prepreka, i ona postoji, u vidu ljudskih bića na koje se povremeno nailazi – mehaničara, vojnika i medicinskog osoblja. Kako, prema priči, svako može (ali i ne mora) biti zaražen, tako se između igrača i njegovih pomoćnika razvija odnos koji neprestano klizi od straha do poverenja, te u svakom trenutku može da kulminira smrću ili ubistvom. Da bi stvar bila još interesantnija, ovaj odnos nepoverenja je uzajaman, te i sami karakteri razvijaju svoj odnos prema igraču, procenjujući da li je zaražen ili ne. Ovaj sistem međusobnog (ne)poverenja pomera težište horora sa mutantskih karakondžula na unutrašnje odnose tima koji se bori protiv njih, često navodeći igrača na popuštanje živaca. Čisto (Pekićevo) „Besnilo“.

To ponešto govori (i) o malograđanskom nemarksističkom mentalitetu jutjubera (ili vlogera), koji se, eto, plaše da će „neko drugi“, i to baš onaj sa rđavim namerama, zloupotrebiti poluge slobodice koje su im ponuđene da ih uživaju i odgovorno koriste u svom virtuelnom zabranu. A postoje samo dve paradigme danas: jedna po kojoj su ljudi u principu dobri, i druga po kojoj su ljudi u načelu rđavi. Buni me što vlogeri, da su u principu dobri, ne bi ni mogli da zamisle zloupotrebu interneta, već bi pozvali svu silu dobronamernih ljudi da, uz malu pomoć heroizma, proteraju tu šačicu rđavih koja preti da ukvari internet utopiju. Vice versa pokušajte da izvedete samostalno.

Nije sporno da postoje predatorske (trolovske) korporacije, koje pravno prisvajaju javne sadržaje, i to naravno samo one od kojih bi mogle pribaviti kakvu materijalnu korist, jer se već dešavalo da jutjuberu sopstveni materijal bude cenzurisan i uklonjen sa mreže, pod obrazloženjem da je ukraden od korporacije koja je upravo njegov video-uradak prisvojila i prijavila kao svoj (ako rečenica deluje prekomplikovano, onda sam dobro pogodio pravnozavrzlamni duh ove prevare). Nije sporno ni da industrija zabave može da blokira bilo koji sadržaj koji zaliči na neki od njihovih proizvoda, a posebno kada su u pitanju negativne recenzije i kritike. Ipak, ova navala negativnosti najbliža je potrošačkom revolucionarnom duhu, koji je najradiji da sve svoje životne i virtuelne probleme uvali u ruke nekoj nevidljivoj korporaciji, te da pusti brigu na veselje sve dok ne stigne račun na naplatu. U ovim slučajevima (korporacijskih zloupotreba zakona o autorskim pravima) pravi heroji bi napustili Jutjub, ili barem ignorisali sve sadržaje koji su nastali u velikim sistemima zabave. Al možda ljudi i nisu načelno dobri ili rđavi, nego su samo isuviše glupi da sagledaju posledice svojih kliktaja? Gugl (vlasnikj Jutjuba) je već pokušavao da razradi malko složeniji sistem društvene interakcije (npr. kružoci Gugla plus), koji se pokazalo isuviše komplikovanim da bi bio šire prihvaćen.

Ili otpor ovoj igrifikaciji leži (i) u nespretnoj podeli na samo pet nivoa? Šta je pet nivoa za jednog ozbiljnog igrača? Trebalo bi da ih je najmanje trideset i tri! Pet stepenica jedva je dovoljno da se od regruta postane redov. Jesmo li se potpisivanjem EULE (ugovor o korišćenju nekog servisa) već zakleli na štošta, samo što još ne znamo na šta? Igra očito nije dovoljno atraktivna, i Jutjub ostaje (još jedna) zajednica ljudi koji svoju matricu determinišu isključivo nezadovoljstvom i prezirom.

Vidiotski sadržaji Jutjuba već su amalgamirali sa televizijskim imfotejnmentom i ostalim zablajvnjačkim sadržajima, stvarajući ideosinkretizme koji daleko nadmašuju treš TV moderne koji je zamislio „Weird” Al Janković (u filmu „UHF“), ili, još bolje, lokalni heroj Stipan Milodanović u isijavajućem serijalu „In-kognito“. Tako priča o Jutjub herojima kasni već desetak zemaljskih godina, što je za servis na koji se dnevno postavi najmanje 60 sati videa u minuti, ravno kašnjenju od 600 godina. Kasno heroji na Jutjub stižu!

YouTube Heroes tekst