Matriks

Google Night Walk

Slobodan Vladušić

Svojevremeno sam imao jednu prijateljicu koja je za vreme našeg prvog odlaska u Zapadnu Evropu na svaku građevinu u svakom gradu, reagovala kao da se susrela sa jednim od svetskih čuda. Nedostajao joj je ironični odnos prema mestu. Na tom putovanju najveći utisak na mene je ostavila desetočasovna šetnje ulicama Pariza, by day, bez upotrebe prevoznih sredstava i turističkog vodiča. Setio sam te pariske šetnje tokom virtuelne šetnje virtuelnim Marsejem [vidi: Google Night Walk] u društvu njegovih stanovnika, izvesne Žuli i njenog prijatelja Kristofa. Navedeni sajt se služi različitim komponentama google imperije (tražilica, google maps itd.) da bi šetaču pružio mogućnost da vidi ovaj grad, ali i da oseti njegovu atmosferu i aromu, kroz specifične zvuke i hotspotove na kojima se pružaju informacije o raznim vrstama gradskih umetnika ili o posebnostima grada (kao što je to, na primer, fudbalski klub Olimpik Marsej). Nije me začudilo što je ovaj google projekat naslonjen na inicijativu lokalnog radija Grenouille  – Francuzi su uvek voleli da šetaju kroz svoje gradove, pre svega Pariz. O tome svedoči i francuska imenica flâneur koju je proslavio Bodler, a koja označava mešavinu gradskog tumarala/šetača i urbanog umetnika. Kasnije se ta reč preselila u druge jezike, pa tako u srpskom jeziku postoji reč flaner.

Multimedijalna virtuelna šetnja kroz noćni Marsej zanimljiva je stvarčica, posebno ako imate zrno onoga što se zove ironija. A to znači moć da se ne ushitite do vrhunca pred svakom novinom na koju naletite. Tako, dok šetate ulicama, ipak vidite neka ograničenja ovog zanimljivog programa: najpre, to da su neki elementi grada – poput murala, recimo – naglašeni kroz posebno označene tačke na mapi grada (hotspot). Zatim, putanja vaše šetnje je ucrtana u mapu, što protivreči samom pojmu šetnje koja označava upravo kretanje bez unapred poznate rute. To znači da vas Žuli i Kristof manje prate, a više vode kroz grad, pokazujući vam elemente grada koji njima nešto znače. Na žalost, ja patim od hermeneutičke manije, što bi se ukratko moglo opisati kao matrix-sklonost da umesto lepih slika vidim nizanje zelenih brojki na zelenkasnostoj pozadini. Tako je na žalost bilo i sa Google Night Walk-om – zapitao sam se zašto ovaj prikaz Marseja izgleda baš tako kako izgleda, a ne drugačije. Da li bi neko drugi izdvojio neke druge elemente Marseja, neke druge ljude, neke druge priče…? Možda. Ako je tako, onda duh grada, kako bi rekao jedan pisac koji nas nije voleo, ne treba pisati u jednini, već u množini. Ako se jednom budemo šetali tim gradom, sami, bez dodatnih informacija, bez snimljenih zvukova, bez video zapisa, kao što je slučaj u ovoj google šetnji, možda ćemo osetiti naš grad, naš lični duh tog grada, koji se bazira, između ostalog, i na našem neznanju. A možda nećemo osetiti ništa, jer će nam nedostajati sve ono što Google Night Walk može da nam pruži. 

 

Izvor: Nedeljnik