Memento
Šetnja kroz internet sajt Veliki Rat Narodne biblioteke Srbije
Iz Bizerte se jasno vidi Srbija
Filip Marinković
Na sajtu Narodne biblioteke nalazi se digitalna biblioteka Veliki rat koja za cilj ima da donedavno nedostupna svedočanstva iz perioda Prvog svetskog rata učini javno dostupnim. Reč je o preko 400.000 publikacija, iz Srbije ali i sveta. Mnoge od njih su deo porodičnog nasleđa i u svom prvobitnom, uglavnom lošem fizičkom stanju, do sada nisu štampane i jednostavno zaboravljene. Ovaj projekat će značiti ponovni Vaskrs za epopeju 1914-1918, koja je verovatno i najsjajniji biser srpske istorije, dok će današnjem čitaocu pružiti uvid u individualna i kolektivna iskustva njegovih slavnih potomaka. Kolekcija je podeljena na Knjige, Periodiku, Rukopisnu građu, Plakate, Slike, Kartografsku građu, Razno, a tu je i virtuelna izložba Crnjanski u ratu, koja sadrži lična dokumenta našeg velikog pisca i neka od prvih izdanja dela nastalih tokom rata.
Među zaista bogatom i raznovrsnom građom, nalaze se i mučni prizori na fotografijama poput srpskih vojnika koji liče na žive leševe kraj savezničkih lekara, ili vešala na kojima visi srpsko civilno stanovništva u Kruševcu, Čačku, Mačvi i drugim mestima, dok zločinci ponosno kraj njih poziraju, zatim kolone izginulih na Ceru, leševi na Krfu koji čekaju da pođu u Plavu grobnicu ili improvizovani krstovi nad izdignutom zemljom duž povlačenja srpske vojske. Sve one nude jednu širu sliku stradanja. Ipak, ovaj sajt nije samo pomen stradalima, već i pomen pobednicima. Pobednicima koji su, bilo da su obični srpski seljaci koji obrađuju svoju zemlju u stanju mira, a koji su činili većinu srpske vojske, ili mladi srpski intelektualci, školovani u Parizu, ušli u borbu za jednu, zajedničku ideju koja je mnogo veća od same pobede: jasno pripadanje nečemu većem od pojedinca.
Jedan od neretko zaboravljenih pobednika, rođeni brat nekadašnjeg predsednika SANU, Aleksandra Belića, i brata blizanca Vladimira Belića, svakako je i Emilio Belić (1877—1942), prvobitno pukovnik iz Prvog svetskog rata, komandant Drinske divizije u Valjevu, a kasnije i armijski general i nosilac Karađorđeve zvezde. Uroš Predić je napravio njegov portret, po dostupnoj fotografiji, sedam godina nakon njegove smrti. Ipak, o njemu nema onako brojnih zapisi poput onih o našim generalima sa činom vojvode - Stepanoviću (o kome je upravo Belić ostavio biografsku knjigu), Putniku (Knjigu o Radomiru Putniku priredio je njegov brat Vladimir), Mišiću ili Bojoviću, ali je on sam ostavio jedno vrlo važno svedočanstvo o duhu svog naroda u ratu. Pisano je daleko van Otadžbine, u Tunisu, iako pokazuje da svi putevi vode ka njoj. U njemu nema ličnih hvalospeva, već onih na račun srpske vojske i njihovom odnosu prema novoj situaciji u kojoj sebe zatiču. Čitajući te redove, nakon onih pomenutih prizora sa fotografija, beznađe se zaista pretvara u ponos. Reč je o knjizi uspomena pod nazivom Uzdasi iz tuđine: slike iz života naših vojnika u Bizerti, a na samom njenom kraju stoji datum: 26.10. 1916.
Ranjeni i bolesni srpski vojnici su u ovu, tada francusku bazu na samom severu Tunisa evakuisani nekoliko puta, krajem 1915. i početkom 1916. godine nakon Albanske golgote, i sukoba na Solunskom frontu, kao i 1917. kada su pristizali kontigenti dobrovoljaca. Oni oporavljeni i stasali za ponovnu borbu, tokom celog rata otpremani su iz Bizerte nazad na Solunski front. Kako Srbi od saveznika Trojne antante često ostaju bez ikakve pomoći, a isti im nanose čak i otvorenu štetu, poput sprečavanja preventivnog napada Bugara usled gomilanja njihovih trupa na granici 1915. godine, ili statusa srpske vojske koji je ponekad ličio na statuse kolonijalnih trupa velikih sila (oni koji trebaju biti na prvim linijama, pa samim tim i da prvi umiru, poput slučaja iz 1915. generala Žofra koji ne pomaže srpskoj vojsci na Solunskom frontu, i u nekoliko navrata je ostavlja samu da ratuje, ali kada je primoran da deluje, šalje senegalske, a ne francuske vojnike) jasno je da u geopolitičkim igrama često ne idu zajedno moralni činovi i određeni interesi. Odnos saveznika, zaista podseća na Orvelov čuveni iskaz da su sve životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih. Ipak, kada se posmatra situacija na Bizerti, to baš i nije tako, doduše zahvaljujući jednom ličnom podvigu. Treba istaći da je za francusku srdačnost, obuku i izvrsnu negu najzaslužniji bio admiral Geprat, koji se usprotivio čak i vrhovnoj komandi Francuske, i samoinicijativno smestio srpske vojnike u samu varoš umesto pustinje i naredio pojačano sledovanje hrane, a bolesnike je, čak i one sa najzaraznijim stepenom, lično i gotovo svakodnevno posećivao. Nezaboravljajući mu zasluge u ratu, petnaest godina nakon susreta iz Bizerte i njegovog dolaska u Beograd, Srbi su ga u to ime nosili na rukama niz ulicu koja i danas nosi njegovo ime.
Jedina fotografija, mnoge stranice i poslednja rečenica ovih Belićevih dnevničkih zapisa odnosi se upravo na Emila Geprata. Na jednom od dvadeset četiri srpska groblja, današnjem Menzel Burgibi, koje je i danas lepo i brižljivo čuvano i očuvano, o trošku države Tunis, sa mermernim mačevima u obliku krsta iznad svakog groba stradalog Srbina, nedostaje još samo i natpis ovog admirala o srpskom narodu, preuzet iz Belićevih zapisa: Vrlo dugo, vi ste odgovarali sa hladnom i neumornom čvrstinom: ovuda se ne prolazi! Prožet čašću svojih obećanja, vernošću svojih uspomena i slavom svoje prošlosti, srpski se narod zakleo da ih ne izda: pobediti ili umreti. Jedna jedina volja ih je vodila: sve za trijumf Srbije. I kada je izgledalo da je sve izgubljeno sem časti, i kada nije više ostalo ni nade u šimerično čudo kakvo, i u toj krajnosti čak, vaše stojičke duše odbiše da pokleknu. Mir koji bi diktovao neprijatelj, vi odbiste kao beščašće. I podržavana božanstvenom verom, čeličnom voljom, jačom od najgorih stradanja , vojska Srpskog naroda, odbila je da se preda u ruke podlog napadača; ostala je gordo pravo, čuvajući pobožno u srcima svojim, svetu sliku pregažene Otadžbine.
Pretpostavlja se da je ka severnoj Africi upućeno oko četrdeset hiljada srpskih stanovnika, a u samoj Bizerti brojke variraju između devet i dvanaest hiljada ljudi. Zanimljivo je da je u logoru Lazuaz postojalo i srpsko pozorište Afrika sa kapacitetom od tri hiljade gledalaca, a koje je odigralo značajnu ulogu u negovanju tradicije i kulture u časovima nespokojstva i izgnanstva. Kulturni život ogledao se i u nastupima Podoficirske muzičke škole, izložbama pojedinih srpskih slikara, a postojao je i dnevni list Napred. Srbi su imali i svoju crkvu i mogućnost slobodnog proslavljanja verskih praznika poput Božića i krsnih slava.
Na samom početku svojih beležaka, Emilio Belić ostavlja jedan ovakav zapis: Teško bi bilo pogoditi, kakve su se misli gomilale nad nabranim čelom i mrkim pogledom, bolešću usjaktalih očiju, ovih krasnih vojnika, koji i posle ovih muka i nevolja koje su pretrpeli, ne misle ni o čemu drugom, već da ozdrave i vrate se ponova u rovove i poslednjom kapom krvi, koja im je još ostala, zapečate svoju ljubav prema onom malom, ali dragom parčetu zemlje, koji se zove Srbija. Tu nema reči o jadikovanju i očaju, ili uživanju u lepotama Tunisa, konformizmu i slavlju što su napokon na sigurnom, gde ih niko neće napasti, i gde neće sahranjivati nove prijatelje ili članove porodica. Srpski vojnik jedino čeka da ponovo vidi svoju Otadžbinu, koja je postala jedno veliko groblje, duž cele svoje granice, ali koja ipak još uvek nudi spas.
Taj spas ogleda se u doživljaju svoje zemlje kao Majke, i vojnike vodi žudnja za tobom, strast da te osvetim i bratska pomoć ovih dobrih ljudi. U jednoj od predstava u pozorištu Afrika, Belić zapisuje citat: Oh, majko mila, eto nas idemo ti u zagrljaj, iako znamo da nas na pragu čeka ona, uvek ista, uvek strašna, uvek neumitna smrt. Preći ćemo i preko nje, eto nas, širi ruke... Ta slika postaje još upečatljivija kada Belić prikaže i svoje impresije nakon samog iskrcavanju u Bizertu kada su se i Tunižani okupili da vide heroje Cerske i Kolubarske bitke, te vojnike koji su pobeđivali mnogostruko brojnije i navodno jače svoje neprijatelje. On, navodi: A bedno su izgledali ti heroji (...) Po neke od njih žalost je bila pogledati. Živi mrtvaci u punom smislu reči. Ne bi čovek rekao da je moguće da ljudsko stvorenje, toliko omršavi i oslabi.
Beskrajno su tužni i razgovori koje je Belić zapisivao, vođeni u šatorima logora Nador koji su se neprestano umnožavali. Tako je ostao podatak o neimenovanom trećepozivcu od pedesetak godina i mladiću od jedva osamnaest. Iako je njihovo fizičko stanje zabrinjavajuće, njih brine ono u matičnoj zemlji, kao i svakodnevnica njihovih majki, sestri ili žena koje su ostale u njoj. Imaju li i one sledovanja hrane poput njih u Bizerti? Znaju li da su živi posle svih tih bitaka, povlačenja i takvog dalekog puta, po oštroj zimi i snežnim putevima Albanije? Jesu li sigurne bez srpske vojske od bugarskih i austrougarskih zverstava? Mladić se pita: Možda moja seja, sirota moja mala Stanija sada prosi negde? Neverovatna je njihova vera i optimizam u neku bolju sutrašnjicu, pa tako jedni drugima pružaju utehu rečima samo da su živi bar i videćeh ih, dobar je Bog.
Došavši bez ičega u Bizertu, sa ličnom imovinom koju imaju na sebi, u pohabanim i različitim uniformama, zanimljiva je čestitost i zahvalnost izvesnog vojnika Zdravka, koji odbija da primi novčanu pomoć od lekara kome je pričao o svojim ličnim doživljajima iz borbi, pred polazak natrag na Solunski front. Zdravko govori da samo želi da se prenese njegova večita zahvalnost na lečenju i da će svojoj deci, kada se rat svrši, ispričati da ovde, daleko preko mora, ima isto tako dobrih ljudi, kao i kod nas, i da u svoju molitvu pred spavanje, dodaju još: i sve one, koji su spasli tatu i sve naše vojnike. Jedan drugi vojnik, po imenu Pavle, odlazi natrag na front, rastrojen i u suzama. Uzrok tome je da su mu dva rođena brata preminula u Tunisu, a da on nije stigao da im oda počast na grobu. Kada mu nadređeni ponudi da odloži svoj polazak i poseti počivališta svoje braće, on odgovara rečima: Ne gospodine kapetane, neću da se praštam. Ja sam se u srcu, već sa njima oprostio. Oni bi se ljutili kad bih ja sada, zbog toga, da odem do humke, pod kojom leže njihove kosti, propustio da odem tamo, gde me dužnost zove. Znaju oni da ću ih ja oplakati i oplakivati svuda.
Nakon tih nekoliko meseci, naizgled pobeđenih, otpisanih i potlačenih, situacija se promenila. Povratnici na ratište prestaju da budu bolesnici u dalekoj francuskoj luci i ispisuju pobede kod Bitolja, Florine i drugih mesta. Emilio Belić, u tim danima promena, reorganizacija i novih poduhvata, piše ove reči: Sada, ti su bolesnici ponovo postali vojnici i ti očajnici - gordi heroji. Oni već sada pobeđuju, praćeni slavnim svojim saveznicima i prelaze granicu njihove izgubljene Otadžbine. Čas osvete je kucnuo.
I zaista, srpska vojska se vratila i srušila veliku Austrougarsku imperiju, i bivala slavljena kao herojska u naslovima britanske, ruske, francuske i američke štampe. Razlog tome bio je prost. Nijedna imperija nije Majka svakom stanovniku. Srbija je Srbima to bila. Majka koja se ogledala u slobodi, ukorenjenoj tradiciji i jasnoj svesti o svojoj pripadnosti. Toga u imperiji nije bilo, a one neupitne razlike među narodima prosto su zanemarene. Otuda je nemački car Vilhelm II taj poraz i prodor koji je po njemu odredio rat, načinjen od šezdesetdve hiljade srpskih vojnika, smatrao sramotnim. Međutim, bilo je i vojskovođa, sa druge, neprijateljske strane fronta, koji su razumeli ko im je protivnik. Jedan od njih, bio je i nemački general feldmaršal August fon Makenzen, koji se obratio svojim vojnicima, povodom rata sa Srbima, idućim iskazom: Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe. Izgleda da nas je zaista poznavao. Ukoliko mi danas poznajemo dovoljno sebe, a deo nas je svakako i ono nasleđeno, probajte pronaći ovu knjigu Emilija Belića u nekoj od provincijski biblioteka ili bilo kojoj knjižari. Imaju li, makar jedan primerak?
