Memento

Tajna kule nad vodama

Autor: Sonja Belić

Hans Kristijan Andersen u Beogradu

Se­deo je za oni­žim sto­lom od gru­bo te­sa­nog dr­ve­ta, u hla­du pla­ta­na, i ne­što „bi­lje­žio u tef­te­re”. Stra­nac, se­ver­njak, du­gaj­li­ja, „što se od­no­si i na nos”, bio je na pro­pu­to­va­nju od Ca­ri­gra­da ka Pe­šti, re­kom. Na­pu­šta­ju­ći po­bu­nje­no po­lu­o­str­vo ko­je se još ko­me­ša i vri i stu­pa­ju­ći na tlo Austro-Uga­r­ske, za­dr­žan je  u ze­mun­skom Kon­tum­cu. Tu, na raz­me­đu car­sta­va, u ze­mun­skom ka­ran­ti­nu, ta­mo gde je da­nas ve­li­ki Grad­ski park, po pro­ce­du­ri je od­re­đen broj da­na za­dr­ža­van sva­ki put­nik da bi se pro­ve­ri­lo „ne do­no­si­li li so­bom ka­kvu za­ra­zu i po­šast”. Ni­ti je ovaj na­mer­nik ta­da bio ono po če­mu ga da­nas zna­mo, ni­ti je to od lju­di ko­ji su ga on­da okru­ži­va­li iko mo­gao zna­ti. Ali osta­lo je i na­dži­ve­lo ga, na­dži­ve­će i nas, ono što je ta­da „bi­lje­žio u tef­te­re”.

Hans Kri­sti­jan An­der­sen, slav­ni dan­ski pi­sac baj­ki, za­dr­žao se u Ze­mu­nu de­set da­na. Pret­hod­no je pro­plo­vio i pro­pu­to­vao kroz niz srp­skih gra­do­va. Za­pi­se je ob­ja­vio u knji­zi Pe­sni­kov ba­zar, pr­vi put ob­ja­vlje­noj znat­no ka­sni­je, 1842. go­di­ne. „Sr­bin vo­li svo­je dr­ve­će kao što Švaj­ca­rac vo­li svo­je pla­ni­ne i kao što Da­nac vo­li mo­re”, pi­še. „Na­rod­ni pr­va­ci sa­sta­ju se jed­nom go­di­šnje sa kne­zom Mi­lo­šem pod li­sna­tim za­sto­ri­ma; dr­ve­će ši­ri svo­je gra­ne nad sud­ni­com. Mla­da i mla­do­že­nja igra­ju pod dr­ve­tom. Kao džin, dr­vo sto­ji na boj­nom po­lju i bo­ri se pro­tiv ne­pri­ja­te­lja Sr­ba, ze­le­ni li­sna­ti za­stor gra­na pru­ža se iz­nad de­ce ko­ja trč­ka­ra­ju. Ova šu­mo­vi­ta ze­mlja je ze­le­na gra­na ži­vo­ta na već go­to­vo is­tru­le­lom osman­lij­skom sta­blu i dr­ži se još sa­mo tan­kim ži­li­ca­ma za nje­ga. Gra­ne su pu­sti­le no­vo ko­re­nje i ako im bu­de do­zvo­lje­no da se raz­vi­ja­ju ra­šće sme­lo kao je­dan od pr­vih kra­ljev­skih cve­to­va Evro­pe.”

Raz­u­me se, ne­ma lo­kal­nih sve­do­če­nja o bo­rav­ku Han­sa Kri­sti­ja­na An­der­se­na u na­šim kra­je­vi­ma, ali se na osno­vu nje­go­vih za­pi­sa mo­že za­klju­či­ti da je do­sta raz­go­va­rao sa lju­di­ma, či­tao, za­pi­si­vao pe­sme, iz­la­zio u kra­će šet­nje oko gra­do­va. Zna, i spo­mi­nje u svo­joj knji­zi, da je u da­na­šnjoj Do­bra­či­noj uli­ci 1815. na ko­lac na­bi­je­no 630 Sr­ba. Zna gde je i ka­ko usmr­ćen Ri­ga od Fe­re. Zna ce­nu ri­be na be­o­grad­skom ba­za­ru. Ušće je osma­trao sa obe tvr­đa­ve, i be­o­grad­ske i gar­do­ške. „Ta­mo gde se Sa­va uli­va u Du­nav, uz­di­že se oro­nu­la Ku­la Ne­boj­ša. Kroz otvor na toj tvr­đa­vi te­la po­gi­nu­lih bo­ra­ca ba­ca­ju se u vo­du Du­na­va”, opi­su­je An­der­sen.

Znao je An­der­sen i za Ka­ra­đor­đa. O nje­mu su mu i pe­va­li i pri­ča­li, i ša­pu­ta­li i klik­ta­li: „Pr­vi oslo­bo­di­lac Sr­bi­je, Cr­ni Đor­đe, be­žao je kroz ovu mrač­nu hra­sto­vu šu­mu kraj re­ke Sa­ve; ova šu­ma i ova re­ka po­pri­šte su jed­ne od onih tra­gič­nih bi­ta­ka ko­je ži­ve i ko­je će ži­ve­ti u na­rod­nim pe­sma­ma. Cr­ni Đor­đe je be­žao sa svo­jim sta­rim ocem, ov­ča­rom Pe­tro­ni­jem; bi­li su go­to­vo na do­ma­ku re­ke Sa­ve i austrij­ske gra­ni­ce, ka­da oca ob­u­ze tu­ga što na­pu­šta ze­mlju pra­de­do­va. Mo­lio je si­na da se pre­da­ju i da za­jed­no umru na rod­noj gru­di, a Đor­đe se, ka­žu, ko­le­bao iz­me­đu si­nov­ske po­slu­šno­sti i lju­ba­vi pre­ma slo­bo­di...”

Zvezdano kolo ljudi

„Bio je taj ge­ni­jal­ni Da­nac sa­vre­me­nik Pu­ški­na i Ljer­mon­to­va, Še­li­ja i Kit­sa, Ge­tea i Haj­nea, Ša­to­bri­ja­na i na­šeg Nje­go­ša. Ko­je ko­lo, zve­zda­no ko­lo lju­di!” Ta­ko je o An­der­se­nu pi­sa­la Isi­do­ra Se­ku­lić. Ove go­di­ne ši­rom pla­ne­te obe­le­ža­va se 200. go­di­šnji­ca ro­đe­nja i 130. go­di­šnji­ca smr­ti zna­me­ni­tog baj­ko­pi­sca. Evo ka­ko je on sam, u jed­nom od svo­jih autobiografskih spi­sa, opi­sao sop­stve­no stu­pa­nje u ži­vot: „Go­di­ne 1805. u dan­skom gra­di­ću Oden­seu ži­ve­li su si­ro­ma­šni obu­ćar i još si­ro­ma­šni­ja pra­lja. Obu­ćar je, od dr­ve­nih gre­da na ko­ji­ma je pret­hod­no po­či­va­lo mr­tvo te­lo gro­fa Tram­po­ma, na­pra­vio brač­ni kre­vet. Na to je pod­se­ća­la cr­na tra­ka na kre­ve­tu, ali ume­sto mr­tvog gro­fa okru­že­nog cr­ni­nom i sveć­nja­ci­ma, ov­de je dru­gog apri­la 1805. le­ža­lo tek ro­đe­no de­ten­ce. Bio sam to ja: Hans Kri­sti­jan An­der­sen.”

Mno­ge od nje­go­vih baj­ki sa­dr­že ja­sne auto­bi­o­graf­ske ele­men­te. Ču­ve­na „De­voj­či­ca sa ši­bi­ca­ma”, tvr­di se, opis je te­škog de­tinj­stva nje­go­ve maj­ke. Ne­ki mi­sle da je „Ru­žno pa­če” pri­ča o sa­mom Han­su Kri­sti­ja­nu. „Če­sto mi­slim ka­ko bi bi­lo do­bro da sam lep, ili bo­gat i lep, i da imam uno­san po­sao. Ta­ko bih mo­gao da se ože­nim i da mir­no ra­dim. Ka­ko bi to bio pri­ja­tan ži­vot. No ka­ko sam ru­žan, i ka­ko ću uvek osta­ti si­ro­ma­šan, ni­jed­na se ne­će uda­ti za me­ne, jer de­voj­ke baš tra­že su­prot­no od to­ga i ja sma­tram da su one u pra­vu”, go­vo­rio je jed­nom pri­ja­te­lju „du­gač­ki An­der­sen”, „sa­mot­njak”, „po pri­ro­di hi­po­hon­dar”.

Oni ko­ji ba­nal­nom froj­di­za­ci­jom po­ku­ša­va­ju da ob­ja­sne nje­go­vu ne­nad­ma­šnu umet­nost ne ume­ju da či­ta­ju i raz­u­me­ju baj­ke. A ni Froj­da, po svoj pri­li­ci, ni­su do­bro pro­či­ta­li. Uz­gred, pre­vi­đa­ju i ne­ke dru­ge cr­te nje­go­vog ka­rak­te­ra, sva­ka­ko bit­ni­je. Taj si­ro­tan us­peo je, u ve­o­ma te­škim okol­no­sti­ma, da stek­ne uni­ver­zi­tet­sko obra­zo­va­nje i do­spe u sve en­ci­klo­pe­di­je i bo­lje či­tan­ke sve­ta. U dva­de­set de­vet du­gih pu­to­va­nja, ka­žu, upo­znao je ce­lu Evro­pu. Sam u svo­jim pre­div­nim pu­to­pi­si­ma opi­su­je dru­že­nja sa Bal­za­kom, Alek­san­drom Di­mom ocem, Vik­to­rom Igo­om, La­mar­ti­nom, Al­fre­dom de Vi­ni­jem u Pa­ri­zu, ili sa Čar­lsom Di­ken­som u Lon­do­nu. Ita­li­jom je bio traj­no fa­sci­ni­ran, o če­mu sve­do­če i nje­go­vi ve­o­ma do­bri cr­te­ži, ko­ji su bi­li ce­nje­ni u Evro­pi. Knji­ga Evro­pa vi­đe­na za osam da­na, svo­je­vr­sna pre­te­ča Ver­no­vog Pu­ta oko sve­ta za osam­de­set da­na, kao i spo­mi­nja­ni Pe­sni­kov ba­zar, vr­hun­sko su pu­to­pi­sno šti­vo. Zar je on­da va­žno što se An­der­sen, ka­ko tvr­de, „pla­šio uli­ce” i „po­do­zre­vao da je sva­ki pro­la­znik lu­pež, raz­boj­nik, ubo­ji­ca”?

Bajke i bogotražiteljstvo

Hans Kri­sti­jan An­der­sen je, po­red sve­ga osta­log, ezo­te­rij­ski pi­sac. Ne­sum­nji­vo, ve­o­ma do­bro je po­zna­vao mi­to­lo­gi­ju, kao i sim­bo­lo­gi­ju na­rod­nih le­gen­di ko­je je utkao u svo­je de­lo. O ne­kim de­li­kat­nim te­ma­ma pi­sao je, iako po­sred­no, s po­uz­da­njem ini­ci­ra­nog i s la­ko­ćom maj­sto­ra. Nje­go­ve baj­ke, kao i sve pra­ve baj­ke, u svo­jim du­bljim slo­je­vi­ma su bo­go­tra­ži­telj­ski taj­no­pis i pri­ča o du­ši. Pri tom, tvr­de bi­o­gra­fi, on ni­je bio re­li­gi­o­zan na for­ma­lan i pu­ri­ta­ni­stič­ki na­čin. Iz­me­đu Bo­ga i lič­no­sti čo­ve­ka, nje­go­ve du­še, ne mo­ra sta­ja­ti ni­ka­kva or­ga­ni­za­ci­ja, apa­rat sa svo­jim ce­nov­ni­ci­ma i „mo­no­po­li­ma na bla­go­dat”. „Bog je taj ko­ji od­lu­ču­je o sud­bi­ni sva­kog čo­ve­ka, on ga vo­di kroz ži­vot”, ve­li An­der­sen. A u svo­joj valj­da naj­ču­ve­ni­joj baj­ci ka­že: „Ona uze de­voj­či­cu u na­ruč­je i po­ne­se je vi­so­ko, u ve­li­ku ra­dost i pri­jat­nu to­pli­nu. Sa­da je de­voj­či­ca bi­la na ne­bu i vi­še ni­je bi­lo ni hlad­no­će, ni gla­di, ni stra­ha... Ona se pri­bli­ži­la Bo­gu.”

„De­voj­či­ca sa ši­bi­ca­ma”, „Ru­žno pa­če”, „Pal­či­ca”, „Sne­žna kra­lji­ca”, „Svi­njar”, „Sla­vuj”, „Cr­ve­ne ci­pe­li­ce”, „Pa­sti­ri­ca” i dru­ge Andersenove baj­ke, ko­je su obe­le­ži­le to­li­ka de­tinj­stva i evrop­sku kul­tu­ru, sa­bra­ne su u de­se­tak knji­ga i pre­ve­de­ne na bli­zu sto je­zi­ka. Pi­sao je i ro­ma­ne, dra­me, pe­sme, čak i „ne­ko­li­ko auto­bi­o­gra­fi­ja”.

Mno­gi su zna­me­ni­ti lju­di, u ra­znim svoj­stvi­ma, pro­šli kroz be­o­grad­sku „ka­pi­ju Is­to­ka” ili (ka­ko su ga Tur­ci zva­li) „vra­ta ra­to­va”. I osta­vi­li, ra­su­te po ba­sno­slov­noj bi­bli­o­te­ci sve­ta, za­pi­se o to­me. Za­što je u srp­skoj kul­tu­ri ta­ko ma­lo tra­go­va o to­me? Za­što je ta­ko sla­ba­šna na­ša (sa­mo)svest o to­me? Da je An­der­sen na isti ovaj na­čin pro­šao kroz ne­ku dru­gu ze­mlju, ko­ja ima ozbilj­ni­ju dr­ža­vu, i da je osta­vio sa­mo na­poj­ni­cu krč­ma­ri­ci a ne pu­to­pis o to­me, na me­sti­ma gde se za­dr­žao sta­ja­la bi ba­rem pi­sa­na ka­me­na obe­lež­ja ko­ja oba­ve­šta­va­ju o to­me. Ta me­sta bi­la bi ne­iz­o­stav­ne tač­ke na tu­ri­stič­kim ma­pa­ma, a elo­kvent­ni vo­di­či bi na vi­še je­zi­ka po­se­ti­o­ci­ma i pro­la­zni­ci­ma ple­li za­ni­mlji­ve pri­če i po­ka­zi­va­li. Mo­že­te sve to od­mah pre­ra­ču­na­ti i u va­lu­tu, ako vam je ume­sto pu­nog sr­ca va­žni­ji di­gi­tron.

Ove go­di­ne, ko­ju u sve­tu zbog dvo­stru­ke go­di­šnji­ce obe­le­ža­va­ju kao An­der­se­no­vu, mo­žda bi ne­ko od od­go­vor­nih i u Be­o­gra­du tre­ba­lo da raz­mi­sli o to­me. Već u sep­tem­bru po­no­vo će se hi­lja­de stra­na­ca sja­ti­ti u srp­sku pre­sto­ni­cu. Zar do­i­sta ne ume­mo da im is­pri­ča­mo za­ni­mlji­vi­ju pri­ču o se­bi?

 

Izvor: Nacija Online