Pretraga
Pronađite nas na
 

Pošalji prijatelju

Memento

Fama o čudnom Mađaru

Autor: Nebojša Grujičić

Bela Hamvaš (1897-1968)

Fama o čudnom Mađaru neverovatne erudicije koji je pisao knjige koje za života nije mogao objavljivati, sa rasponom tema od rekonstrukcije misaonog univerzuma Hermesa Trismegistosa do saveta kako najbolje hladiti jagode, izdržavajući se, ne svojom voljom, kao fizički radnik, zemljoradnik i baštovan – počela je ovde da kruži pre desetak godina. Periodika i sve brojnije knjige koje su ubrzo po izlaženju bivale rasprodate, dok izdavači iz neobjašnjivih razloga nikada nisu štampali druga izdanja, ukazivali su da Bela Hamvaš ovde ima nemali broj svojih poštovalaca i redak kultni status. Stvar je bila naizgled čudna jer takvog interesovanja za Hamvaša nema ni u Mađarskoj, gde sve njegove knjige još nisu ni objavljene, a srpski je, osim hrvatskog, jedini jezik na koji je do danas preveden. Iza Hamvaša nisu stajale preporuke autoriteta, izdavačke kuće, trendovi. Jedini čovek koji je stajao iza njegovog ovdašnjeg proboja bio je njegov prevodilac Sava Babić, šef katedre za Mađarski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tek prošle godine organizovano izdavanje Hamvaševih knjiga preuzela je na sebe Dereta, pokretanjem edicije Kontinent Hamvaš, u kojoj su do sada izašle dve važne Hamvaševe knjige – sedmotomni roman Karneval (izašle su dosad prve četiri knjige) i trotomna Scientia sacra I i II. Za prevod ovih knjiga Sava Babić je nedavno dobio i godišnju nagradu "Grafičkog ateljea Dereta". Ko je zapravo Bela Hamvaš?

Na crnoj listi

Rođen 1897, u Eperješu (današnji Prešov u Slovačkoj), u porodici protestantskog sveštenika, Hamvaš je odrastao u Bratislavi. Godine 1915. upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom, odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš studira nemački i mađarski. Pokušava da se izdržava novinarstvom, mada se radije bavi povrtarstvom. Objavljuje u periodici, piše i prevodi, a 1927. zapošljava se kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige, godinama mukotrpno sakupljane. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige Nevidljivo zbivanje objavljene u nevreme 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Posle rata, 1948, opet u nevreme, zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj, i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapli u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara i dospeva na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Do svoje smrti, 1968, izdržava se radeći kao baštovan, magacioner i pomoćni fizički radnik na hidroelektranama na Tisi. U ovom periodu ispisuje svoj ogroman opus, čije štampanje neće dočekati, i koje će tiho početi petnaestak godina posle njegove smrti, zahvaljujući Katalini Kemenj koja je sačuvala rukopise.

"Užasavam se da budem mudrac ili junak ili svetac. Moje pretenzije su veće. Želim da budem normalan čovek." Ovo njegovo životno opredeljenje koštaće ga udobnosti i karijere, ali će biti osnovna pretpostavka u realizaciji grandioznog opusa. Scientia Sacra je nulta Hamvaševa knjiga, rekonstrukcija zapretenih znanja starih civilizacija, koja on naziva Baštinom. Hamvaš otkriva 600. g.p.n.e. kao graničnu godinu koja razdvaja "zlatno doba", vreme sklada pojedinca, kolektiva, prirode i Boga, od onog što nazivamo modernom istorijom, koju Hamvaš vidi kao istoriju kvarenja, korupcije, drobljenja izvornog ljudskog bivstva. Sećanje na izvornu celinu, kao i mogućnost ostvarivanja novog zlatnog doba (eshatološki) zadržalo se u velikim religijskim sistemima izašlim na temelju učenja Baštine, ispod naslaga profanih tumačenja. Velika sinteza ovih znanja nalazi se u Jevanđelju, nudeći integralnu sliku celine sveta. To je misaoni i idejni okvir u kojem se kreću sve njegove potonje lucidne analize stanja i dubine krize XX veka.

Molitvenik za ateiste

Hamvaš ne podučava, ne propoveda, niti nudi dajdžest izdanja životne filozofije. On skreće pažnju na osnovne stvari. Pogrešno je procenjivati svetsku situaciju na osnovu javnih i opštih stvari, važna je svakodnevica, kaže Hamvaš. Odatle naslovi kao Trešnje brati, Drveće, Krevet, Pesma ptica, Filozofija vina (molitvenik za ateiste). Svakodnevica, njen sakralni red i njena punoća čini ljudski život. Ne trenutak, fragmenat, diskontinuitet, nego večnost, celina, trajanje. "Budnošću" Hamvaš naziva ono stanje svesti otvoreno za spoznaju celine stvarnosti, u kojoj se potom saznaje i sopstveno mesto u njoj, čime ceo poredak dobija viši smisao. "Lud je onaj ko nije pripremljen za večni život ", kaže on na jednom mestu. A rezultat i krajnji smisao posvećenosti životu jeste odricanje života – "zakoračiti u smrt otvorenih očiju".

Njegovi putokazi ukazuju na onaj luk ljudske misli od Lao Cea, Heraklita, Zaratustre, Bude do Bemea, Ničea, Badera, Sen Martena, Genona, ceo korpus mislilaca i pisaca izbačenih iz kartezijansko-marksističkog sistema obrazovanja. To je, uz tretiranje Crkve (koju on oštro distancira od klera, i farisejstva kao osnovne forme delovanja antihrista), u kategorijama inkvizicije, mantija, i opijuma za narod, jedan je od najčešćih nesporazuma sa Hamvašem. Dok je savremena umetnost utoliko ubedljivija ukoliko doslednije otvori kaverne smisla u okruženju superstruktuirane ektoplazmatične stvarnosti, (najubedljiviji likovi su oni poput Osterovih koji se ne mogavši da nađu ni jedan jedini valjani razlog za bilo kakvu akciju, šopenhaurovski prepuštaju samozaboravu i poništavanju, ili Linčovih junaka koji prate kroz mrak hipnotičku belu liniju izgubljenog autoputa bežeći od sopstvenih dijaboličnih vizija, usamljeni), Hamvaš ide korak dalje od konstatovanja bezizlaznosti moderne egzistencije, i time se može porediti s autorima poput Turnijea i Handkea, koji remitologizacijom, odnosno defragmentarizacijom, nadilaze aktuelne postmodernističke tautologije. "Nema individualnog spasenja", kaže on. Svaki roman je roman o spasenju, i nema romana bez konfesije.

Osvrćući se jednom prilikom na gorući problem vere u romanima Dostojevskog, Hamvaš je rekao da egzaltiranost njegovih junaka ne potiče od njihove vere ili odricanja Hrista, već u tome što je u njih, sasvim moderno, nestalo ono "čulo" kojim se u Boga veruje. Oni bi i verovali, ali njihovoj veri nedostaje sadržaj, za kojim oni očajnički žude. Najreprezentativniji u ovom smislu su junaci, upravo iz tog razloga napadno i namerno ideologiziranih, Zlih duha. Čovek bez utemeljenosti nije sposoban čak ni za greh, pa je otud svaka tragedija lažna, svako junaštvo smešno, svaki istinski međuljudski odnos neostvariv, a moderna istorija – istorija skandala.

Svet nestaje

Njegov roman Karneval (pisan od 1948-51) građen je upravo na tom osnovu. Oko 900 likova sudara se kao u fizici čestice Braunovog kretanja, bez ikakvih međuodnosa, da bi se prividni haos početka romana uokvirio, u karnevalskoj atmosferi (bahtinovski), sagom o tri generacije Bormeštar koje se kreću u bunilu senzacija moderne istorije. Karneval ima čak 1200 strana, i (samo) po obimu podseća na knjižurine XIX veka, nastale kao reakcija na razbijanje iluzije linearnog prostora i vremena (Lobačevski, impresionizam, Henri Džejms, Niče...). "Svet nestaje, i ako hoćete nešto da vidite, požurite", reći će tada Sezan. Hamvaš u reverzibilnom postupku, sa džojsovskim iskustvom iza sebe, kroz roman nanovo uspostavlja integralnu sliku sveta, ukazujući na njegovu ontološku osnovu (neophodnu perspektivu) bez koje bi slika celine bila nemoguća, uz obavezan, skoro servantesovski, humor kao osnovno vezivno tkivo.

Svi ostali Hamvaševi romani izvedeni iz su Karnevala. U prvih pedesetak strana čudesnog romana Novo leto Hamvaš uvodi stotinu likova, da bi oni našli svoj smisao u jednoj ljubavnoj priči, smisao koji se na čudesan način gradi iz stranice u stranicu, dok se radnja ovog romana napisanog 1957. dešava u okruženju koji nepodnošljivo liči na, ili jeste, postkomunistički rasap, ako je aktuelnom rasapu uopšte umesno lepiti atribute i odrednice. Poslednji Hamvašov roman, Naime, sublimirana je vizija užasa potonuća u korupciju, koja razjeda sve oblike ljudskog postojanja i nastojanja, kipteći besom koji je "hladno središte našeg bića" – i predstavlja poslednji čin njegovog realizovanog i zaokruženog dela.

Zahvaljujući umešnosti Save Babića, Hamvašev jezik na srpskom diše punim plućima, a zahvaljujući njegovom entuzijazmu ovdašnja kultura je povlašćena mogućnošću upoznavanja ovog velikog evropskog mislioca XX veka, čiji će se pravi značaj i uticaj tek videti.

 

Izvor: Vreme

 

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari