Kultura

Ivan Pavić, "Vampirović i druge priče", Ʃthos, Beograd 2017.

Između psa i vuka

Jelena Marićević Balać

Zbirka pripovedaka akademskog slikara i pesnika Ivana Pavića posve je interesantno naslovljena i koncipirana. „Vampirović“ je, naime, naslovna priča, ali u knjizi se nalazi na poslednjem mestu. Takođe, priče po dužini variraju od izrazito kratkih priča-slika, do pripovedaka standardne dužine i kompozicije. Otuda se i „Vampirović“, kao jedna od kompleksnijih priča, našla na koncu ove kulminativne niske pripovedanja. Priče su međusobno povezane pripovedačevim osećajem za uspostavljanje veza ili analogija između ljudi, životinja i predmeta o kojima piše.

Stvarnost ili sećanje preslikani su na sliku kao u priči „Kratka pripovest o pauku“, u kojoj se sećanje na mrtvog, izvrnutog pauka prelilo u stvaranje akvarela, koji se ponovno ulio u sećanje, budući da mu se „izgubio trag“. Na taj način je sećanje udvostručeno jer postoji kao sećanje na stvarnog pauka i na njegovu projekciju sa akvarela. U priči „Pripovest o zaljubljenom kralju“ naratoru je student sa Kipra – Dimitri, ispričao čuvenu priču o Pigmalionu, njegovom vajanju kipa Afrodite i pretvaranju kipa u devojku. Sećanje na priču i oživljenu devojku oživotvorilo se junakovim susretom sa devojkom, koja je bila veoma slična „sa opisom oživele mermerne skulpture iz Dimitrijeve priče“. U tom trenutku sijala je zvezda Večernjača, kao što se u priči „Pogled sa groblja“ sa prozora vidi Zornjača, obeležavajući noć u kojoj su se junaci susreli sa utvarama na groblju. Naravno, Večernjača i Zornjača sinonimi su za Zvezdu Danicu koja se vidi i noću i u zoru, a ponekad i po danu. Dakle, može se reći da njen sjaj neprekinuto traje i da u knjizi priča Ivana Pavića postaje jedan od vezivnih motiva između pripovedaka.

Kompozicija, naročito kraćih priča, funkcioniše kao ne samo priča-slika, već i priča-končeto. Takve su, primera radi, „Scena iz školskog dvorišta“, „Ciganin“, „Šuriken“ i „Čežnja“. Pisac zapravo posredstvom reči kombinuje dve slike ili dve vremenske ravni, a končeto, poenta i mali obrt dešavaju se u čitalačkoj svesti. U „Sceni iz školskog dvorišta“ narator govori o sceni kada je bio u drugom razredu gimnazije i kada je maturant kome se škola zgadila šutnuo loptu i razbio prozore na zgradi. U sledećoj sceni vidimo naratora dve godine kasnije kao maturanta, kome je trenutak završetka škole bio jedan od najsrećnijih. Pisac nije rekao da se ovom maturantu škola zgadila, ali u ogledanju dve vremenske pozicije u kojoj se junak zatekao, slutimo da je u onoj sreći sadržano oslobađanje od osećaja gađenja. Sličnu zagonetnu pukotinu imamo i u priči „Ciganin“, gde je sistem analogija uspostavljen između para junakovih hrtova, Ciganinovih pasa i „dve odvratne zgradurine“, koje su izgrađene na mestu gde se nalazila Ciganinova straćara. U „Šurikenu“ upravo je šuriken željeni, kupljeni i predmet koji je junak zaboravio u Parizu, okružen motivima šala kojim klošar briše naočare i trima maramicama koje narator daje klošaru da ih obriše. Klošar je želeo šuriken, narator ga je kupio i zaboravio u francuskoj prestonici, tako da su obojica ostala bez oštrog predmeta. Ironičan pisac verovatno je hteo da sugeriše kako je sâm junak trebalo da obriše svoje naočare i oštrinom vida uvidi da crncu sa šalom nije potrebna maramica. I u „Čežnji“, konačno, nerazumevanje uprave zoološkog vrta za prirodu odnosa između jakova i lavova čini končetističku osnovu narativa. Oni su između jakova i lavova postavili najpre samo rešetke, ne bi li uvideli da je ipak nužno da se oni međusobno ne viđaju.

Naravno, postoji nešto više i sudbonosnije što povezuje sve priče ove knjige, već od samih korica na kojima je varirana verzija tarot karte „Mesečine“ iz romana Poslednja ljubav u Carigradu Milorada Pavića. Na tarot karti nalaze se ruski hrt i vuk, dve kule, personifikovan mesec i rak kod potoka, što odgovara poglavlju „Mesečina“: „Put ih je vodio kroz oblast koja se zimi zove 'između psa i vuka', u daljini ugledaše dve kule“. Na koricama knjige ostali su samo vuk i mesečina, što korespondira sa naslovnom pričom „Vampirović“, jer je Milosav i „vampir, odnosno vukodlak“. Otac i sin zajedno su radili na Poslednjoj ljubavi u Carigradu: Milorad Pavić je pisao, a Ivan Pavić naslikao je 23 karte „Vizantijskog tarota“. Kako bi rekla Mirjana Mitrović u recenziji romana, „ruka sina i ruka oca Pavića zaista su stvorile magijski privlačno delo u srpskoj kulturi, u kojoj porodica Pavić već generacijama mudro i sistematično ostavlja svoj trag“. Jednim delom, knjiga priča Ivana Pavića korespondira sa romanom njegovog oca i samim tarot kartama. Na kartama „Točak sreće“ i „Svet“ stoje jedan spram drugog upravo jak i lav iz priče „Čežnja“. Zvezda Večernjača, tj. Zornjača odgovarala bi karti „Zvezda“. „Bojna kola“ mogla bi da se odnose na priču „Dvoboj“, gde vrana napada jednog od golubova, dok bi karta „Pustinjaka“ odgovarala pričama „Susret s monahom“, pa i „Mestu održavanja prve propovedi“.

Radnja ove priče, kao i „Susreta sa boginjom“ i „Gatova i spaljivališta“ smeštena je u Indiju. „Susret sa boginjom“ gde prepoznajemo pisca i njegovu suprugu kao junake, lišen je fantastičnih elemenata jer je susret sa boginjom Kali, zapravo susret sa prerušenim muškarcem. No, u „Gatovima i spaljivalištima“ i „Mestu održavanja prve propovedi“ isti su junaci: „Nik i Ejmi, dvoje Londonaca u kasnim tridesetim godinama“, koji Indiju, božanstva i jogine zaista sreću i njihovi životi prožimaju se duhom zemlje u koju su došli. Ako je u indijskoj filozofsko-estetičkoj i religioznoj misli najvažnija „atmađana“ – samospoznaja i ostvarenje sebe, može se reći da su junaci ovih priča u Indiji pronašli taj put. To se najdirektnije vidi baš u epilogu priče „Mesto održavanja prve propovedi“, koji se našao i na zadnjoj korici knjige: „Kada kroz tvoj um prođe krst u obliku munje sa dijamantskim sjajem, naći ćeš se sa one strane uživanja i patnje, sa one strane ljubavi i mržnje, sa one strane života i smrti“.

U „Gatovima i spaljivalištima“ u ljubavni odnos Nika i Ejmi umešao se jogin Satjanand Baba, ušavši u Nikovo telo kada su vodili ljubav, što bi se možda moglo reflektovati na kartu „Ljubavnika“, kao i čudesan ljubavnički trougao u horor priči „Pogled sa groblja“ između najpre Ilije i Jelice, kojima se na groblju pridružila utvara Kaća, a zatim, kada su došli u stan, utvaru je zamenila Ilijina supruga Goca: „Zagrlio je i jednu i drugu i odveo ih do okna. Gledali su zvezdu i nebo kako bledi. Osetio je kako mu se toplota njihovih priljubljenih tela penje uz kičmeni stub...“.

Toposi knjige priča Ivana Pavića, ako izuzmemo Indiju, Pariz i Kraljevo (uz manastir Žiču), uglavnom su mesta i ulice Beograda: Terazije, crkva Svetog Marka, ulica vojvode Brane, Ruzveltova, Gardoš, kula Sibinjanjin Janka, park na Ušću, Muzej savremene umetnosti, zoološki vrt, Dunavski cvet itd. Ako je Simo Matavulj napisao Beogradske priče (1902), a Milorad Pavić u odnosu na njega Nove beogradske priče (1981), može se reći da su i priče Ivana Pavića na tom tragu: jednim delom oslanjajući se na sličan diskurs „novih beogradskih priča“ (horor elemente npr). Ivan Pavić uneo je u njih patinu svog slikarskog dara i time ih učinio življim, neobičnim i drugačijim.

Književni postupci Ivana Pavića nisu tek omaž, već su motivisani možda i odnosom oca i sina u romanu Poslednja ljubav u Carigradu. Otac Haralampije Opujić ima atribute vampira, dok njegov sin, Sofronije Opujić, koji u ustima nosi svoju tajnu pod kamenom, jeste vukodlak, jer se u narodu vuk naziva i „kamenik“. Možda otuda Ivan Pavić u priči „Vampirović“ naziva Milosava i vampirom i vukodlakom istovremeno. S druge strane, sam naslov „Vampirović“ vrlo je intrigantan i postavlja se pitanje zašto se pripovedač opredelio baš za njega. U priči se vampir, tj. vukodlak Milosav uopšte ne apostrofira kao „Vampirović“, a njegova kćer Milica, naziva se „vampirčetom“. Ko je onda „Vampirović“? Vampirović zvuči kao prezime, nastavak „ić“ znači sina, novo pokolenje, u ovom slučaju – vampira. Sofronije Opujić jeste vukodlak, ali je i „vapirović“ u odnosu na oca, vampira Haralampija. Na koncu Poslednje ljubavi u Carigradu Haralampije nestaje, tj. umire, ali se u tom konačnom času, njegov sin pretvorio u oca, dobio neke njegove osobine. Možda nam i suptilna metafora „vampirovića“ to sugeriše – da je u ovom trenutku, kada oca više nema, sin, Ivan Pavić, dobio neke njegove osobine, postao je pisac.