Kultura

Tužni prizori iz bračnog života

Autor: Dubravka Lakić

Andrej Zvjagincev, intervju

Koliko ste puta i sami gledali scene kada porodica sa decom sedi u restoranu i ne progovori ni reč, jer svako od njih isključivo gleda u svoj mobilni telefon'?

Odmah pošto je prikazan već prve takmičarske večeri na samom početku 70. Kanskog festivala film „Nevoljeni” ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva postavio je svim ostalim takmičarima visoke standarde. Prema kritičarskim  ocenama koje se javno objavljuju u časopisu „Skrin internešenel” Zvjagincev je osvojio najviše zvezdica – 3, 2 dok je, primera radi, švedski film „Kvadrat” imao ocenu 2, 7 a francuski „120 otkucaja u minuti” 2, 5. Ispostavilo se da Almodovarov žiri nije do kraja imao sluha za kritičarske glasove, pa je Ustlundov „Kvadrat” osvojio „Zlatnu palmu”, Kapmijovih „120 otkucaja” festivalski Gran pri, a  „Nevoljeni”  Zvjaginceva „samo” Prix du jury – Nagradu žirija što je u Teatru Limijer, a i van njega u večeri dodele nagrada izazvalo negodovanje.

Jer, ruku na srce, Zvjagincevljev film je u svim svojim segmentima bio i najsnažniji i najzaokruženiji film. Izvanredno režirana, upozoravajuća porodična drama o razvodu čija je najveća žrtva 12 – godišnji sin Aljoša, što je posle jedne jedne od žestokih roditeljskih svađa kojoj je neprimetno prisustvovao, zauvek nestao.

 U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Andrej Zvjagincev (Novosibirsk, 1964),  autor „Povratka” i u Kanu već nagrađivanih filmova „Elena” i „Levijatan”, tvrdi da ne smatra da je sada na jubilarnom festivalu doživeo nepravdu. Srećan je, kaže, zbog nagrade koju je osvojio i „iskreno poštuje odluku veoma kompetentnog žirija predvođenog Almodovarom”...

U uvodnom producentskom slovu u katalogu filma kaže se da ste bili inspirisani Ingmarom Bergmanom i njegovim filmom „Prizori iz bračnog života”?

Svoju karijeru sam počeo kao glumac i tokom svog obrazovanja stalno sam išao u moskovsku kinoteku i gledao sve svetske filmske klasike i jasno je da moju obrazovnu osnovu čine filmovi Bergmana, Bresona, Kurosave. Veoma sam voleo i danas volim Bergmanove „Prizore iz bračnog života”, ali nisam imao nikakvu nameru da povučem bilo kakvu paralelu između ovog Bergmanovog filma i „Nevoljenog” niti između Bergmana i mene samog. Jedina stvarna dodirna tačka između ta dva filma je sam razvod.

Taj vaš razvod je strašniji, bliskiji stvarnosti od Bergmanovog?

Upravo ste ukazali na još jednu veliku razliku između Bergmanovog i mog filma. U Bergmanovom filmu ti ljudi koji se razvode razgovaraju, oni su intelektualci, oni jedno drugom ukazuju na greške, analiziraju ih, a u mom filmu muž i žena jedno drugom kažu „j... se!” i to na mnogo grubih, nepristojnih i neintelektualnih načina. To su dve različite priče iz različitog vremena i različitim okolnostima.

Lik Ženje jedan od najhladnijih ženskih, majčinskih likova viđenih na velikom filmskom platnu?

Ženja je mlada žena koja se suočila sa činjenicom da je 13 godina njenog braka i njenog života otišlo i ona smatra da je sve te godine ona bila ta koja je dala sve, pre svega svoju mladost, i tom čoveku i svom detetu. Spoznaja da njen muž već ima drugu mladu ženu, uz to još i trudnu, potisnuo je iz nje sva osećanja sem osećaja da bi mogla da ga zadavi golim rukama. U tim trenucima i njeno rođeno, jedino dete postaje samo oruđe za manipulaciju mužem i dekoracija za osvetu. Međutim, jasno je da ona gaji ljubav prema svom detetu.

U samom filmu kao da sam prepoznala paralelu između Ženje, njene majke i majčice Rusije?

Ha, da. To su sve arhaični, matrijahalni tipovi majki. Verujem da će veliki broj ruskih gledaoca lako prepoznati taj tip majke.

Očekujete veliki broj gledalaca?

Ovo sigurno nije tip filma koji će zabaviti publiku i samim tim uticati na ogromnu gledanost, ali posle toliko mnogo razvoda u Rusiji mislim da će ipak ljudi želeti da vide „Nevoljene” i možda pronađu odgovor zašto se to dešava. S druge strane, uvek postoji i ta doza radoznalosti da vide kakav je taj film koji se takmičio u Kanu. Uz to distributer filma je „Soni” i oni su već spremili 500 kopija za distribuciju u bioskopima u Rusiji.

Poput prethodnih filmova i ovaj ukazuje na to da se kriza u porodici preliva i izaziva i krizu u društvu?

To i jeste veliki problem današnjice. To slabljenje uticaja i autoriteta porodice i gubitka vere u porodicu. Ovih dana svako živi za sebe, a jedini izlaz iz stanja sveopšte ravnodušnosti jeste da se okrenemo i posvetimo drugima, makar i potpunim strancima. Na tu poruku filma najviše ukazuju scene ogromnog broja volontera, učesnika u potrazi za nestalim detetom koji to čine bez ikakve nadoknade ili nagrade, već iz iskrene želje da se pomogne i dođe do istine. Pomoć drugima je jedini način borbe protiv dehumanizacije i svetske pometnje.

Ali, kako pomoći drugima kada gotovo svi, poput vaše junakinje Ženje, ne ispuštaju „smartfon” iz ruku i ne vide oko sebe ni ljude u nevolji, ni sopstveno dete?

Mislim da su ljudi kroz čitavu svoju istoriju sebični, ali naše postmoderno, postindustrijsko društvo preplavljeno konstantnim protokom informacija dobijenih od pojedinaca, s vrlo malo interesa za druge ljude, čini nas još sebičnijim i još više okrenutim sebi. U slučaju Ženje, taj telefon je i veza sa svetom koji je paralelno stvorila, sa ljubavnikom u čiji zagrljaj hrli, zanemarujući osećanja ili potrebe sopstvenog deteta. Pa, koliko ste puta i sami gledali scene kada porodica sa decom sedi u restoranu i ne progovori ni reč, jer svako od njih, od odraslih pa do deteta, isključivo gleda u svoj mobilni telefon.

Problem Ženjinog muža Borisa nije telefon već šef, fanatični pravoslavac koji od svih zaposlenih zahteva da su venčani u pravoslavnoj crkvi, je li to zaista primer iz života?

Da, jeste, to nije nešto što sam zarad filma izmislio. U Podmoskovlju zaista postoji jedan veliki proizvođač mleka koji sebe zove Bojka Veliki i koji je od zaposlenih u svojoj kompaniji zahtevao da budu venčani u pravoslavnoj crkvi i da su svi, naravno, kršteni. On u toj svojoj fabrici mleka ima nekoliko hiljada zaposlenih i svi koji prethodno nisu bili venčani u crkvi morali su da prođu i tu proceduru da bi kod njega ostali da rade.

Posle uspeha „Elene” i „Levijatana” u Kanu da li vam je bilo lakše da snimite film „Nevoljeni”?

Nismo imali nikakve probleme sa finansijama, a ni političke ako na to mislite. Kanski uspeh mojih filmova, a naročito kandidatura za Oskara za film „Levijatan”, posle čega sam vrlo brzo pronašao novu filmsku priču, učinili su da se i producent Aleksandar Rodnjanski uključi u nastanak mog novog filma i da evropske koproducente nađe odmah i to samo na osnovu tri stranice sinopsisa. Bilo je zaista sve brzo i efikasno.

Izvor: Politika