Kultura

(povodom 85. godišnjice od rođenja Andreja Tarkovskog koja je pre mesec dana prošla)

Sumatraizam Miloša Crnjanskog u filmovima Andreja Tarkovskog

Ivan Bazrđan

Prošlog meseca, tačnije četvrtog aprila, navršilo se 85 godina od rođenja Andreja Tarkovskog. Na mnogim portalima, sajtovima, u raznim časopisima i dnevnim novinama setili su se ovog velikana kako ruskog tako i svetskog filma. Ipak, iako vrlo dobro znajući za ovaj prigodni datum koji služi ako ništa drugo nego da nam sećanje na ruskog sineastu ne izbledi, ja se namerno nisam odlučio da baš tada pišem ovaj tekst. Mišljenja sam da sve te mnogobrojne godišnjice kojim se obeležavaju dani nečijeg rođenja i nečije smrti učine da zaboravimo na velike umetnike i na njihovo svakodnevno postojanje u eteru, jer svaki dan je dobar dan da se prisetimo Miloša Crnjanskog i Andreja Tarkovskog.

U prethodnoj rečenici namerno sam upotrebio reč eter, pošto u eterizmu koji se prvi put javlja u Crnjanskovoj drami Maska pronalazimo preteču sumatraizma koji svoj pun oblik i formu dostiže objavljivanjem pesme Sumatra i kasnijim Objašnjenjem Sumatre, u kom ga Miloš Crnjanski definiše ne kao novu vrstu religijskog učenja, već kao jedan metafizički princip sveukupne kosmičke premreženosti i povezanosti. Ono što se kao najsnažniji i najutešniji element sumatraizma može izdvojiti jeste ideja da je sve u vezi bez obzira na vremensku i prostornu udaljenost – ljudi utiču na prirodu, priroda na čoveka, čitav kosmos odzvanja u jednom ritmu. Ta povezanost osmišljava svaki čovekov čin i na taj način daje vrednost životu. Kao takav ovaj fenomen najviše odgovara istočnjačkim budističkim učenjima, a izvor interesovanja za ovu tematiku treba potražiti u Crnjanskovoj zainteresovanosti za kinesku i japansku liriku. Sa druge strane Andrej Tarkovski smatrao je haiku poeziju jednim od najviših umetničkih poetskih dometa. Ovo nam može biti polazna tačka komparativne analize pošto znamo da u ovoj vrlo kratkoj i specifičnoj poetskoj formi dominira premreženost između slika iz prirode sa unutrašnjim osećanjima kod ljudi.

Još jedna zajednička osobina ova dva umetnika jeste njihovo viđenje ljubavi. Obojica smatraju da je apsolutna ljubav (simbioza telesne i duhovne) neophodna kako ravnoteža umreženog kosmosa ne bi bila narušena. Ljubav ima ulogu vezivnog tkiva koje može da spoji nespojivo što najbolje pokazuje citat iz Crnjanskovih „Putopisa“ : „Ali sam brzo dodao da sam đak Kineza, koji su prvi videli da je sve ljubav da ću sad ja tu ljubav, koja je bila samo fizička i etička moć, pretvoriti u metafizičku snagu. I dok su, dosad, ljubavi koordinirane, i ljubavne bile vezane samo stvari naporedne, ja ću vezati ljubavlju i ono što je daleko jedno od drugog, i naći vezu između bića nejednakih: osmeh koji utiče na travu, bezbrižnost koju daju vode, i mir koji nam daju bele zavejane jele.“

Reditelj koji  je stvorio „Andreja Rubljova“ i „Stalkera“, takođe zasniva svoju koncepciju sveta na apsolutnoj ljubavi, ali, kao i kod Crnjanskog, i kod Tarkovskog ljubav ne sme da bude samo plotska i telesna, pa tako često kod oba autora imamo uzdržavanje od telesnog spajanja sa drugim bićem zbog toga što stanje duha nije u odgovarajućem stanju i kontinuitetu. To ne znači da su Crnjanski i Tarkovski protivnici fizičke ljubavi, već da su mišljenja da svi parametri koji određuju duhovno stanje čoveka moraju biti u ravnoteži kako bi apsolutna ljubav bila ostvarena. Kod Tarkovskog, junak „Nostalgije“, Gorčakov, odbiće udvaranje mlade novinarke, kao što će mladi Vuk Isakovič u „Seobama“ odbiti princezu od Virtemberga, jer oba junaka su daleko od domovine, nezadovoljni su, i samim tim duhovni uslovi za polno sjedinjenje nisu ispunjeni. Andrej Rubljov će u istoimenom filmu iz 1966. godine  ubiti Tatarina, koji je tokom opsade crkve pokušao da siluje jurodivu devojku. Nasilna i divljačka ljubav kod oba autora je nepovlašćena i neodobrena. Za razliku od varvarske i prisilne ljubavi, u „Žrtvi“, u jednoj od vizuelno najlepših scena u filmovima Andreja Tarkovskog, Aleksander i njegova služavka Marija u trenutku polnog čina levitiraju  i na taj način nadvladavaju silu zemljine teže i postižu apsolutnu harmoniju sa čitavim svemirom, a  potrebno je reći da Aleksander i Marija spavaju zajedno, jer veruju da će na taj način nuklearna katastrofa biti izbegnuta.

Daljina, nostalgija, ljubav prema dalekim predelima u mnogome određuju sličnosti u koncepciji junaka ova dva umetnika. Njihovi junaci su melanholični, rezignirani, rastrzani, izmučeni, boluju od nostalgije, ali su i ponosni, ne prihvataju kompromise, ne ponižavaju se ni pred kakvom silom, odlikuje ih svetački asketizam i stoiciam, ne govore puno, svoje emocije ne izražavaju burno i sa nepotrebnom dozom patetike, njihova osećanja su iznijansirana i pažljivo povijena u čaure iz kojih teško izlaze i samo pažljiv čitalac i gledalac može da dopre do krajnje dubine njihovih duša. Karakter njihovih junaka je kompleksan, njega ne odlikuje materijalistička izreka Višnjevskog iz „ Druge knjige Seoba“: „U se, na se i poda se“.

Pored vere u mogućnost preobraćenja modernog čoveka u čoveka humanističkih nazora Tarkovski i Crnjanski ne propuštaju da u svojim delima upute oštru kritiku modernom ustrojstvu sveta. Moderan svet obeležen je raskorakom između čoveka nauke i tehnološkog napretka i prirode kao njegovog staništa i okruženja. Moderan čovek nije samo otuđen od prirode, nego i od drugih ljudi, tako da se razjedinjenje sa prirodom može uzeti kao početni korak koji vodi ka krizi humaniteta. Andrej Tarkovski o tome progovara kroz svog junaka Aleksandera: „Čovek se uvek branio od drugih ljudi, prirode. Rezultat je civilizacija sile, straha, zavisnosti. Naš ,tehnički napredak’ dao nam je samo udobnost, standard i oruđe za održavanje moći. Kao divljaci smo. Koristimo mikroskop kao toljagu. Ne, nije istina. Divljaci su duševniji od nas. Postigli smo strašan nesklad, neravnotežu između materijalnog i duhovnog razvoja. Naša civilizacija je defektna.“ Istu misao o savremenom dobu nalazimo i u najmračnijem delu M. Crnjanskog, „Romanu o Londonu“: „Obećavaju. Obećavaju. Galjicinu je za sve nas obećano. Pitanje je u novcu. Novac ima, u vremenu u kom živimo, snagu Sunca, snagu, koju suze više nemaju. Sreća ljudska je sad u novcu. Englezi su od trgovine načinili religiju. Kad se u Londonu pita, ko je ko, koliko vredi ko, - ,how much is he worth’, - misli se: koliko ima?  Koliko funti? A mi, u ruskoj emigraciji, sad, ne vredimo ništa. Ne može sreća biti u novcu.  I ovde žive ljudi. I ovde ima suza.“

I reditelj i pisac kao jedan od potencijalnih načina za preokretanje mračne situacije u svetu vide kroz čin žrtvovanja. Žrtva kao najsnažnija manifestacija povezanosti, ali i najsvesnijeg čovekovog uverenja u tu povezanost, najdramatičnije je kod Tarkovskog oslikana u njegovom poslednjem filmu koji je čak poneo i njeno ime – „Žrtva“. Alesksander će, obučen u kimono, na samom kraju filma spaliti kuću koju je voleo, u kojoj se osećao sigurno, u kojoj je živeo mirno, verujući da je spaljivanje  neophodna žrtva kako bi se poremećena ravnoteža kosmosa ponovo uspostavila.Tradicionalna japanska odeća koju oblači junak ovog filma predstavlja rediteljev omaž japanskoj kulturi i herojskom etosu samuraja, koji njegovom činu, u savremenom svetu shvaćenom  kao ludosti jednog poremećenog čoveka, daje kredibilitet junačkog  poduhvata da se, odričući se nečega vrednog i značajnog, utiče na celokupni poredak stvari. Smisao njegove žrtve simbolično je predstavljen olistalim drvetom na kraju filma. Sagledavanje žrtve u kontekstu sumatraizma kao svesnosti o celokupnoj povezanosti sveta možemo završiti odlomkom iz Crnjanskovog Romana o Londonu, koji je ujedno i kraj ovog njegovog dela: „Samo je sa svetionika, na visini te velike stene, kojim se park završavao, treperila jedna svetlost, cele noći, trepetom, kao da, tu, zemlja pokazuje neku zvezdu.“ Svetlošću zvezde koja treperi Crnjanski, poput Tarkovskog i njegovog olistalog drveta, želi da pokaže da žrtva koju je knjaz Rjepnin podneo, zarad boljeg života svoje porodice, nije bila uzaludna – on je čini svestan da će ona imati odjeka, jer je sve na ovom svetu u vezi.

Zato Crnjanskog i Tarkovskog ne treba posmatrati kao autore koji iznose nihilistička stanovišta, već kao stvaraoce koji u svojim delima surovo, ali istinito iznose svoja promišljanja o savremenom čoveku i savremenom svetu. Koliko god ta promišljanja bila mračna oni nikad ne gube veru u prave čovekove vrednosti suptilno ga pozivajući u svojim ostvarenjim da se vrati na etički ispravan put, jer svi vrlo dobro znamo da „ko hteo, ko ne hteo, kom pravo, kom krivo, da zapravo nema života bez časti“.