Kultura
Poslednji krug otpisanog Flojda
Jelena Marićević
Glumac Dragan Nikolić igrao je u većini domaćih filmova koji za mene imaju intiman značaj. Doživela sam ga zato kao glumca epskih razmera, čije su uloge bile u sukobu ili su podrivale epski svet. Primera radi, u filmu Horoskop (1969) glumi Vidaka – momka koji se igra kornjačom kao Ahilej u priči o Zenonovom paradoksu i kome, takođe kao Ahileju, „grabe“ Briseidu. On je od svih najbolji i najveštiji junak, iako ne jaše na konju, već se nadmeće na biciklu. U filmu Mlad i zdrav kao ruža (1972) buni se i bori se, vadi oružje i puca, ali je, kako to kritičiri kažu – buntovnik bez razloga. U filmu Banović Strahinja (1981) glumi Vlah Aliju, i to na taj način da nam ovaj lik ostaje impresivniji i iznijansiraniji od Banovića u liku Franka Nera. U Nacionalnoj klasi (1979), za prijemni ispit na glumi, Brana Mitrović Flojd hoće da nauči „Ženidbu Milića barjaktara“, ali za razliku od epskog junaka koji pronalazi ljubu Ljeposavu koja izgleda kao da je „od sunca oteta“, Flojd se nečasno odnosi prema Vukosavi i završava u krevetu sa Senkom, sa kojom odlazi i novac namenjen kupovini novih guma. Pomenuću i lik Igle iz filma Ni na nebu ni na zemlji (1994) – Igla će, u skladu sa kodeksom časti, ubiti Stoleta (asistenta na smeru za Svetsku književnost) jer ga je ponizio oduzevši mu „iglu“, tj. ime/ nadimak, ono po čemu je čuven i poznat. Dakle, Dragan Nikolić je pojedinim ulogama oko sebe stvorio auru epskog, tj. kodeksa časti i principijalnosti.
Aleksandar Saša Milosavljević je u obimnoj studiji „Buntovnik meka srca“, koja govori o pozorišnim ulogama Dragana Nikolića, pisao o glumčevom mestu rođenja – na Crvenom (Vozarevom) krstu i njegovoj generaciji, koja je ili dala „uredne građane“ ili kriminalce, ali su i jedni i drugi „znali za čast“. To je, takođe, jedan od razloga što ova ličnost u meni pobuđuje poštovanje. Čitajući monografiju Gospodin mangup, saznala sam još nekoliko pojedinosti koje su taj osećaj potvrdile. Radi se, naime, o Nikolićevoj glumi u Parizu, u Theatre de la Ville. Kada je dobio poziv Lučijana Pintilijea, imao je 40 godina i nije znao francuski jezik, ali je, kako Milosavljević zapisuje, „proradio inat s Crvenog krsta: Smem i mogu! Za dva meseca je pristojno progovorio francuski i napamet naučio rolu“. Igrajući u francuskom pozorištu, nije dao, kao ni Igla, kao ni knjaz Rjepnin u Romanu o Londonu, da mu se ukrade ili izmeni ime radi lakšeg izgovaranja. Radmila Stanković, priređivač monografije, u uvodnom tekstu „Sanjali smo“, kaže da su prezime Nikolić hteli da mu menjaju u Nikolic, Nikolich i tome slično, ali je on to „odlučno odbio“. Ne pominjem slučajno Crnjanskog. Za svoju životnu ulogu Dragoslav Nikolić, kako glasi njegovo pravo ime, smatrao je ulogu Pavla Isakoviča u filmu i seriji Seobe, Saše Petrovića. Na liku i na seriji i sâm je intenzivno radio, sa Borom Draškovićem razgovarao o snimanju filma, nazvavši na jednom mestu sebe Draganom Isakovičem. Kada već govorimo o imenima, Dragoslav je postao Dragan jer je na odjavnoj špici TV drame Dovoljno je ćutati (1965) pogrešno stajalo ovo ime, kaže Predrag Perišić. Interesantno je da ga za jednog drugog Dragoslava – Mihajlovića, vezuje i jedna neodigrana uloga – Ljube Vrapčeta, u nerealizovanom filmu Kad su cvetale tikve, kako navodi Milan Vlajčić u tekstu o filmskim ulogama glumca koga svi oslovljavaju familijarnim: „Gaga“.
Magija književnog kanda je pratila život i delanje Dragana Nikolića. Paolo Mađeli pominje da je sa njim provodio „lude beogradske noći u 'Klubu književnika'“. Tumačio je ulogu Džimi Barke, koga su nazivali „balkanskim Rastinjakom“, nakon projekcija filma Bube u glavi (1970), potcrtava Miša Radivojević u tekstu „Od odličnog do izuzetnog“, kritičari su konstatovali da „Hamlet našeg vremena dolazi sa Istoka“. Interesantne su i njegove uloge Hrista u francuskoj predstavi Majstor i Margarita i uloga Boga, tj. Nepoznatog u predstavi Posetilac, o čemu pišu Saša Milosavljević i Ljiljana Todorović u sećanju „Ostao je svetionik“. Milosavljević je istakao i da je glumac bio „vojnik pozorišta“ – „inicirao je osnivanje Fonda solidarnosti za članove Saveza“, te Sindikat dramskih umetnika, bio predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije.
Mlađi glumci naglašavali su da im je pomagao, savetovao ih i „doškolovavao“ u Bifeu Ateljea, kako kaže Ljiljana Todorović. Nije imao dece, ali su se neki glumci nazivali „Draganovim sinovima“: Đuričko, Ćetković, Kičić, Trifunović. Ipak, imao je ljubav sa Milenom Dravić, započetu na snimanju filma Horoskop, a tokom snimanja kratkog TV filma Kako su se volele dve budale(1972) oženio se njome. Oni su pevali, snevali i radovali se kroz šou Obraz uz obraz, kako navodi Perišić; oni su bili Ptic i Ptica, kao u drami Slobodana Stojanovića (Ptic i ptica), koju je Dejan Mijač režirao i dao im svu slobodu za glumački let; oni su bili i Hadži Zamfir i Todora u Zoni Zamfirovoj...
I na koncu, njih dvoje su zajedno učestvovali u reklamama za Grand kafu. Epilog knjige predstavlja tekst Miloša Radovića „Grand Gaga“, u kome se govori o osmišljavanju ovih reklama. Tražili su, kaže se, „najgospodskiji par“, jer su želeli da Grand kafu vežu sa „građanskim porodičnim vrednostima“, sa „poštovanjem, ljubavlju, odanošću, stabilnošću, lepim kućnim vaspitanjem“. Milena Dravić i Dragan Nikolić auru svog „obraz uz obraz“ poleta, prelili su unekoliko i u ove reklame. Grand kafa je, u skladu sa tradicionalnom kulturom Srba, uzvratila uzdarjem – inicirala je ideju da se pojavi monografija Gospodin mangupi bila njen pokrovitelj. Zato pred sobom imamo impozantnu knjigu, ozbiljno koncipiranu i uređenu, uz nekoliko preglednih studija i nekoliko emotivnih tekstova, uz slike veoma dobre rezolucije. Monografija je okupila glumce, književnike, filmske i pozorišne kritičare, reditelje, profesore, novinare: Radmilu Stanković, Dušana Kovačevića, Milana Vlajčića, Mišu Radivojevića, Slobodana Šijana, Boru Draškovića, Sašu Milosavljevića, Dejana Mijača, Slobodana Unkovskog, Paola Mađelija, Ljiljanu Todorović, Predraga Perišića, Miroslava Lekića, Dražu Petrovića, Zdravka Šotru i Miloša Radovića.
Glumac je zamišljao svoj filmski odlazak u belom odelu i belom šeširu, kako zakoračuje u more i nestaje, otkriva Perišić. Želeo je i da se osami i napiše knjigu, ali je zato dobio knjigu, pokušaj obuhvatanja celovitosti njegovog života i delanja, pokušaj da se dostojanstveno mahne čoveku u belom, koji je želeo da bude svetiljka, a postao svetionik, kako kaže Ljiljana Todorović.
„I kad budem mrtav i beo, hteo bih kakva-takva svetiljka da budem.“
(Živojin Pavlović)
