Kultura

Tuđa Amerika u filmovima Džima Džarmuša

Autor: Ivan Bazrđan

Džim Džarmuš, Paterson, 2016

Za razliku od uobičajenih holivudskih blokbastera u kojima se Amerika najčešće prikazuje kao slobodoumna država u kojoj ljudi, možda pod malo većim uticajem stresa, troše basnoslovne sume novca i uživaju u davno nepostojećem američkom snu, Džim Džarmuš se uvek opredeljivao da u svojim filmovima ukaže na običnog američkog čoveka, marginalca, koji obitava na društvenoj periferiji. Prosečni filmski gledalac ni ne zna da ovakav čovek i ovakava Amerika postoje, jer, zaslepljen idejom življenja tuđeg slatkog života, on ni ne želi da zna za njih, jer je mnogo lakše egzistirati u prostoru iskrivljene stvarnosti, koja je, iako  lažna, puno prijatnija od normalne svakodnevice prosečnog čoveka. Džarmuš uvek ovakvom tipu ličnosti daje ulogu protagoniste u svojim filmovima (Stranger than paradise, Down by law, Night on Earth, Midnight train, Ghost dog, Only lovers left alive), posvećujući tako pažnju periferiji, koja je znatno veća od centra, a koju svi uporno žele da učine nevidljivom, a svi znamo da u vremenu planetarne medijske vizuelizacije, ono što se ne vidi, zapravo i ne postoji.

Takav je slučaj i sa Džarmušovim najnovijim ostvarenjem, u kom je radnja smeštena u američki gradić Paterson, okrug Nju Džerzi, u kom živi vozač autobusa istovetnog imena kao i grad. Tako dolazimo možda do omiljenog Džarmušovog postupka oneobičavanja stvarnosti, te junak jednog potpuno nebitnog grada, a shodno imenu koje i sam nosi, jednog prosečnog zanimanja, piše poeziju. Američki reditelj uvek radnju svojih filmova smešta na periferne lokacije, pa se tako njegovi junaci kreću po ozloglašenim motelima, oskudno opremljenim stanovima, propalim četvrtima nekada velikih gradova, žive na krovovima zgrada, obitavaju po zatvorima i drumskim krčmama.

Čak i kad junaci filma Stranger than paradise odu na Floridu, to nije ona Florida kakvu znamo sa razglednica, već je to Florida više slična Grčkoj u filmovima Teodorosa Angelopulosa u kojoj gotovo da nikad ne sija sunce. Tako Džarmuš nastoji da pokaže i onu drugu stranu medalje, Ameriku kakvu ne znamo iz holivudskih hitova u kojoj žive ljudi kojih se ne treba stideti i koje ne treba sklanjati iz vidnog polja, jer, za razliku od lažnih idealizovanih predstava, njegovi filmovi nastoje da budu vrlo objektivni u prikazivanju života običnih stanovnika Amerike. Zato je Džarmuš možda i najamerikanskiji reditelj, jer na najbolji mogući način uspeva da opipa puls i uhvati istinski duh Amerike i njenih stanovnika i da od toga napravi čudesne filmove.

Njegov najnoviji igrani film ima potpuno drugačiju ritmičku organizaciju od prethodnih ostvarenja, te najviše podseća na evropske art filmove, a inspiraciju za nastanak Patersona treba tražiti u Džarmušovoj želji, koja je prethodila njegovom rediteljskom poslu, a to je da i sam postane pesnik. Slikajući jednu drugu Ameriku u kojoj ljudi proživljavaju svakodnevno jedan te isti dan, nešto slično kao Bil Marej u Danu mrmota, s razlikom da Džarmuš insistira u naglašavanju monotonosti svakodnevice običnog radnika, kome je svaki dan isti, a slobodno vreme je samo jedna daleka misaona imenica. Pozicionirajući kameru u autobus i na njegovu šoferšajbnu gledalac tokom filma često ima priliku da se poistoveti sa dosadnom svakodnevicom vozača autobusa.

Posmatrajući kako se ljudi meškolje i zevaju u bioskopu tokom ovih scena ustanovio sam da je mnogima ovaj film bio možda dosadan za gledanje, ali to samo znači da je Džarmuš uspeo u svojoj nameri da što plastičnije ilustruje gotovo nepodnošljivu težinu postojanja običnog čoveka, koji svaki dan mehanički kao robot radi iste stvari. Ako je njima kao gledaocima bilo teško da ispoštuju ovakve kadrove, koji, možda, čine samo jednu petinu filma, onda se treba zapitati kako velika većina ljudi na ovoj planeti proživljava svoj život. Moderni gledaoci, pogrešno naviknuti da bioskop treba da predstavlja prostor zabave, uvek očekuju neko dešavanje na platnu i čim se odstupi od blokbaster formata oni bivaju izgubljeni i usled nepoznavanja nekog drugačijeg oblika umetničkog izražavanja, osim onog najprostijeg u kom sve počiva na fabuli, oni svoje nerazumevanje filma uvek opravdaju rečenicom da je film bio dosadan. Na ovom mestu se odlično uklapaju reči Roberta Bresona, koji nam poručuje da mi kao gledaoci nikada ne treba da posmatramo šta junaci na velikom platnu rade, već da intuitivno pokušamo da naslutimo ko su ti ljudi zapravo.

Takođe, kroz kontrast vozač autobusa – pesnik i apostrofirajući nedostatak vremena za bavljenje umetnošću Džarmuš pokreće pitanje krize humanističkih nauka, koja je u dvadeset prvom veku dosegla vrhunac. Naime, već odavno retki su oni privilegovani ljudi koji su imali dovoljno sreće u životu da u hiperbrzom i tehnički superiornom modernom dobu mogu da zarađuju od umetnosti. Danas se već ustalilo ono neprijatno i nepristojno pitanje, koji mnogi smatraju ispravnim, a koje sledi nakon odgovora da ste pesnik ili umetnik, a koje glasi „dobro, sve je to lepo, ali od čega ćeš da jedeš 'leba?“. Perifernu poziciju umetnika, koji u savremenom svetu gubi i autoritativnost, usled uvreženog opšteg mišljenja da se bavi sejanjem magle, Džarmuš naglašava kroz komičan sukob između Patersona i njegovog psa, koji je pravi gospodar kuće.

Pored kontrasta vozač autobusa – pesnik, Džarmuš suprostavlja Patersonu i njegovu životnu saputnicu Lauru, koja, za razliku od Patersona, koji je, zarad kakve-takve materijalne sigurnosti, prihvatio ustaljeni obrazac življenja u kapitalističkom sistemu, pokušava da ostvari svoj američki san. Zanoseći se naivnom tvrdnjom da je Amerika zemlja neograničenih mogućnosti, ona troši svoju dokolicu neprestano redizajnirajući malu kuću verujući da će jednog dana postati poznata kantri pevačica. Ipak, ona će samo uspeti da zaradi neki novac kada bude uradila nešto konkretno (napravi kolače za prodaju), a Džarmuš će insistirati da prikaže kako u Americi običnim ljudima dvesta i neki dolar ne služi samo da kupe flašu luksuznog šampanjca, već da za prosečne građane Amerike to predstavlja veliku lovu.

Američki autor u svom filmu pokreće i pitanja umetničke kreacije i inspiracije. Pomalo romantizirajući lik Patersona, koji je uvek spreman da zaštiti slabije i kome je najlepše mesto za pisanje pokraj gradskog vodopada, možda i jedine gradske prirodne lepote, Džarmuš nastoji da pokaže kako su pesnici zapravo ljudi obdareni mogućnošću da na mnogo dublji način sagledaju stvarnost oko sebe. Stoga bi bilo dobro ovo ostvarenje uporediti sa filmom Čang-dong Lija Poezija, koji slično Džarmušu, pokazuje da je pisanje poezije zapravo umeće da se vidi svet oko sebe. Na primer, u filmu Paterson, glavni junak će napisati divnu minimalističku Ljubavnu pesmu inspirisan običnom kutijom šibica, koja za nas, ljude bez pesničke imaginacije, predstavlja samo najobičniji predmet, koji nam služi da zapalimo vatru, cigaru, ili sveću kada nestane struje. Najveći dokaz da je Paterson pesnička duša krije se u činjenici da, nakon što mu pas pocepa svesku u kojoj se nalaze sve njegove  pesme, on, nakon kratkog klonuća, i dalje nastavlja da piše, pokazujući da kada se u vama krije istinski pesnik vi ne možete da odolite svrabeži koja vas tera da ponovo krenete da  zapisujete stihove na praznoj stranici belog papira, koja za vas predstavlja najveći izazov.

Kao zaključak nameće se da je Paterson jedan netipičan džarmušovski film. Ali i dalje, po svojoj tematici, ne toliko po organizaciji, Paterson i dalje ima sve elemente koji Džarmušove filmove čine jedinstvenim. U film će biti uključene i neke karakteristične scene za Džarmuša poput tipičnih kafanskih razgovora za pripadnike provincijalnih sredina, koji raspravljaju o tome ko je najznačajnija ličnost njihovog gradića, ili poput crnohumornih scena u kojima Everet neprestano bezuspešno pokušava da obnovi svoju završenu ljubavnu vezu sa Mari. Treba pohvaliti i odličnu rolu Adama Drajvera, koji ubedljivo tumači lik tihog i povučenog vozača autobusa-pesnika,  koji potpuno odudara od učmale sredine u kojoj živi. Neobično tih i spor film samo svedoči o velikoj moći transformacije Džarmušovog filmskog izraza i predstavlja pravo osveženje na svetskoj filmskoj pozornici, jer nam donosi jedan potpuno nov i originalan pogled na svet iz ugla umetnika sa margine američkog društva.

 

Kraj Novog Polisa?