Kultura

Film za građane Srbije

Autor: Jelena Marićević

Jesen samuraja, Danilo Bećković, 2016

„Ko tebe nije video taj ne zna/ sebe, ko tebe ne vide taj neće/ nikuda stići, jer beskrajan je put./ Gle mesec bliski iznad rujnog cveta/ dobi oblik srpa: lepota je smrt/ gde vrlina otkri mogućnost uzleta ... Pomeranje porekla dan veći od nade/ u kalemljenom plodu reči slutim/ ponor u ruci anđela što stade/ s vatrom na ulasku u zavičaj mutni“ (Branko Miljković, Ariljski anđeo)

Volim domaće filmove, iako me neretko zbog toga ismejavaju, al' ne hajem, kako se šta pojavi od domaćeg – pravac bioskop. Za poslednjih nekoliko godina nagledala sam se svega; nasumice posmatrano – Gorčilo, jel si ti to došao da me vidiš je osrednji film koji zamara koliko i njegov naslov; Dnevnik mašinovođe se toliko trudi da ubija i crnim humorom i šinama, pa voz priče ne ide, a samo od fora se ne pravi film, kao što se ni torta ne pravi samo od šlaga; Hiljadarka i ine eks-ju filmske skalamerije vređaju svojom stupidnošću i silovanim humorom, ali su me dotakli Montevidei, ali sam živnula od Amaneta, zapazila visok nivo estetizacije u Belom, belom svetu, osetila katarzu Enklave, nešto obećavajuće u filmu Smrdljiva bajka i nanjušila potencijal u Malom Budi. Mali Budo je očevidno porastao u Jesen samuraja, u film koji ne samo da obećava, već je dečko koji ispunjava!

„Jesen samuraja je snimana o Srbiji, od Srba i za Srbe“, napisao je Nikola Tanasić u odličnoj analizi filma. Tačno, duboko tačno, ovaj film je rekao caru da je go i da bi bio red da se obuče, jer ako ništa drugo – jesen je! Film progovara o nenašminkanoj stvarnosti i na moderan način preispituje ono što je glavna snaga našeg naroda, pa nek je i epska – čojstvo, junaštvo, čast, jedinstvenost, megdan. Film ne pretenduje na preveliku gledanost u regionu, niti na pozitivne komentare u javnosti (a ima ih i posve malicioznih), prosto zato što je ciljna grupa srpski narod i zato što je ovo pogled u sopstveno dvorište, a ne komšijska.

Vladica Simonović (Petar Strugar) može se sagledati kao metonimija Srbije. Vladičino ime je u deminutivu i to nije slučajno (da prezime Simonović ima neke veze za Jagodinkom Simonović može da se pretpostavi, posebno jer je Vladica u Varljivom letu ''68. Devojčica, Petrova sestra). On je dete-muškarac od 29 godina, na pola puta da postane junak, a to u današnjem smislu znači kompletan, zreo (jesen) čovek; on je jošte mali (mada više nije poludebilan Budo). Vladica, takođe, nema ništa protiv ponovnog vraćanja redovnog vojnog roka. Zatim, kada ga muškarac natera da mu „popuši“ (ne figurativno), nema problem da ga prebije, a kada šiptarski rvači maltretiraju bečejske devojke u diskoteci, nema problem da ih premlati na očigled izvesnog Skendera i da kaže Stanoju u facu da je vid borbe koji mu nameće zapravo vid prostitucije!

Njegov je glas, glas onog naroda koji se ne čuje od određenog straha od političke ili seksualne „nekorektnosti“, a da li je neko pitao taj narod: jel korektno to što zemlju nema ko da brani, a kada su poplave ili nedaće može da se uzda upravo u vojsku? I vojni rok bio je nekad (jesen) ispit zrelosti i učenje samodisciplini, pa i borbi. Znate li koliko devojaka ne uspe da se odbrani od manijaka? Vladica je u ime svih njih, ali i svoje samurajske etike do koje jedino drži i koja ga drži u životu, nokautirao sve siledžije u diskoteci (razlozi su sagledivi u domaćem filmu Kuća pored pruge). Radi se o junaštvu, odbrani slabijih, ali i držanju do sopstvene ličnosti i odluke da se NE PRODA ni za šta i ni po koju cenu, ni za kakve pare ili odlazak u inostranstvo, jer snovi nisu na prodaju. Ti snovi zalog su zrelosti koja je Vladici omogućila da prevaziđe sebe i ostvari se kao čovek – u Bečeju, prijatelji, u Srbiji!

Vladičin san je neki imaginarni Japan, gde bi imao prave protivnike, kaže – gde vlada kodeks časti. A šta to sve može da znači? Vladičin kodeks časti iako nije dalek srpskom, pronalazi se u japanskom, jednim delom i zbog pomodarstva, ali i izvesnih nastojanja da se malo zaboravi na srpski kodeks časti i vrline, osobito jak i prepoznatljiv na početku 20. veka. S tim u vezi, nije neočigledno da su se Srbi u Balkanskim ratovima borili najpre protiv Turaka (nakon Prvog balkanskog rata stvorena je Albanija), a zatim Bugara. Vladica s nadimkom PLAVI ANĐEO (kao freska ARILjSKOG ANĐELA U RATNIČKOJ OPREMI iz CRKVE SVETOG AHILIJA) je u jednom potezu, bez ni dva minuta borbe, oborio Ramiza, Vučitrnskog Čekića, Gospodo. O, da, jer kada si sam u ringu nema „milosrdnih anđela iz oblaka“ i „albanskih guja iz potaje“!

Taj Čekić je kao hamer krenuo da udara, bez sportskog pozdrava sa protivnikom, bez ikakve ljudske crte. Vladica je slomio ruku u borbi sa Bugarinom jer je „imao muda da ide do kraja“. Zapravo se inatio samom sebi, jer se našao u tzv. „kavezu“, gde pravom ratniku nije mesto i koje ga degradira na nivo robe za prodaju. Radi se o gladijatorskoj borbi, gde gladijator Vladica treba da se proda za 3.000 evra i tako praktično postane rob i to Skenderov. Kao da je sebe kaznio kad je pustio da mu Bugarin slomi ruku. Dva, dakle, glavna Vladičina protivnika u filmu su Albanac Ramiz i Bugarin, što apsolutno nije bez smisaone auratičnosti, ako imamo u vidu Balkanske ratove, Srbiju kao gotovo jedinu na Balkanu, koja je sopstvenim ratničkim naporom, žrtvom, krvlju, kodeksom časti i poštovanjem protivnika, zavredila sopstvenu državnost!

Na gladijatorskoj borbi koja je koštala Skendera 20.000 evra našao se i Aca Lukas, a na kraju, u Obrenovcu, meč za petliće najavljuje Žika Šarenica. Žika šparta po celoj Srbiji i promoviše naše gradove, zabiti, ali neotkrivena lepa mesta; on nas, iako kudikamo s banalnim promotivnim ispadima, povezuje! A Aca Lukas? E, na ovo nikad ne bih pomislila da nisam gledala emisiju o Marku Bulatu, splavarskom pevaču koji nije dozvoljavao da mu bacaju napojnicu kao keru, već da mu lepo kao čoveku daju u ruke. I Aca je splavar, ali je i filmski kockar i pevač „po Nemačku“. Zaradio on to za vikend muzičke prostitucije ili ne, ali i Aca je narodnjak, i on nas povezuje nekako, burazeru. I, da se ne lažemo više, ko suzu ne bi pustio na „Kap kiše u okeanu za kafanu na Balkanu,/ koga briga ko noćas plače,/ sipaj nek boli još jače“? I to je naš narod, onaj što sevdiše po kafanama i naručuje pesme, pa šta, ja ga i dalje volim, nije narod zbog toga lošiji, on se u pesmama prepoznaje, kao što može i u Jeseni samuraja.

Čak i ako se jesen ne shvati kao zrelost, već zalazak i opadanje – to je opadanje časti i kodeksa svakog čoveka. Ovaj Vladica je, braćo, na kraju filma postao pravi čovek, Ljuba (deminutivno Vrapče) Šampion– junak romana Kad su cvetale tikve (1968), doduše sa više sreće Obojica su ženskaroši, ali pronalaze sreću sa ženama koje imaju muško dete iz prethodne veze. Ljubi je kelnerica skinula junfer, a film počinje strasnim zagrljajem Vladice i konobarice Rade. Obojica su malo nesnađeni u okruženju i raspadaju im se porodice. Mogu da podnesu velike batine, ali i dobijaju mečeve. Ramiz je Čekić, Ljubin Jovica Čaušević i Slamnig udarali su kao maljem, a suočio se i sa buzdovanom i cepanicom Ognjanovićem i Pavlićem koji odvaljuje iverke (Sekira?). Stole Apaš ima svog Sulju policajca, a Vladica se bije sa Ramizom sa kojim ga je suočio policajac Stanoje (Sergej Trifunović, Miljaim iz Stršljena). Na kraju, Ljuba je sebe kaznio progonstvom, odlaskom u Švedsku, Vladica sebe lomljenjem ruke, pre toga istrpevši zajedljive komentare Stanojevih ljudi da batali put u Japan, bolje da ode u Finsku da se bori.

Vladica ostaje tu gde jeste, nije nigde pobegao „kao pička“ koja protivniku „životu, kurvi“ nije umela da stane na crtu, pruži ruku i dobro je ošamari! Najočitije – život je borba, u ringu si sam, ali to je tvoj ring, ko pobegne nek ne misli da će da izbegne udarac ili da neće da ostane invalid, makar u duši! Ostanak u ringu čini te čovekom, građaninom sopstvene zemlje, i, naravno da je teško, ali vredi pomisliti na to da je bolje u tom ringu ostati, boriti se i izboriti, nego biti nekome rob. Srpski narod na to nikada nije pristajao. Mislite o tome i jesen će postati smisao.