Kultura

Dobri učenici

Dimitrije Vojnov

Davnih dana kada sam studirao na Fakultetu dramskih umetnosti jedan od najviših estetskih ideala koje su profesori postavljali pred studente dramaturgije, a rekao bih i režije, bili su francuski urbani filmovi, melodrame ili suptilni trileri iz građanskog miljea. Naravno, daleko od toga da je nepriklanjanje ovoj paradigmi kažnjavano, postojala je potpuna žanrovska i stilska sloboda, ali ove forme su bile vrlo cenjene. Evropski film koji se nadovezuje na određene forme američkog - ne nužno repertoarskog – filma, tzv. euroamerikana lako je našla plodno tle kod nas, umnogome i zato što su umetnička ambicija i komunikativnost krasile najuspešnije naslove iz istorije jugoslovenskog filma, nezavisno od toga da li se radi o Slobodanu Šijanu ili Lordanu Zafranoviću ili, posle njih Srđanu Dragojeviću.

Ipak, taj uzor prepoznat u francuskom filmu je stalno izmicao poslednjih decenija. Bilo je puno raznih pokušaja u prošlosti, od formi društveno kritičke melodrame Vladana Slijepčevića (po scenarijima Jovana Ćirilova) do žanrovskog ekscesa Kraljeve završnice Živorada Tomića. Ipak, reklo bi se da je Godar neprestano odnosio pobedu nad Šabrolom pa i nad Trifoom kod nas.

U proteklih nekoliko meseci međutim svedoci smo konačnog ispunjavanja tog uzora. Amanet Nemanje Ćipranića i Panama Pavla Vučkovića predstavljaju upravo ono što smo učili da napravimo, a nismo uspevali. U oba slučaja reč je o građanskim melodramama koje se postepeno, kako film odmiče, transformišu u triler. U oba slučaja, reč je o povratku estetizovanog rediteljskog rukopisa, sa školovanim mladim glumcima umesto naturščika i čvrsto praćenim scenarijima umesto workshopovanih predložaka koji su bili trend proteklih nekoliko godina u naslovima poput Tilva Roš i  Varvari. Po najavama reklo bi se i da Vlažnost vazduha Nikole Ljuce ide u ovom smeru.

Kao što se Tilva Roš i Varvari, uprkos sličnostima u postupku među sobom itekako razlikuju, dopunjuju, tako su i Amanet i Panama dovoljno različiti filmovi da ponude dva ulaza u taj opusteli prostor naše filmske ponude. Panama je priča o hedonizmu, životu izmenjenom socijalnim mrežama, i junaku koga iza novih formi neobaveznih odnosa, kada najmanje očekuje, iz zasede sačeka ljubav. Junaci Paname su osobe bez značajnog uticaja porodice koje se slobodno i bez prevelikih obzira kreću kroz odnose i kroz Beograd, u svetu u kome su svi umreženi do tačke kada melodrama sa svojim zabunama, preokretima i razotkrivanja naizgled deluje nemoguće, a onda kada počne da se ostvaruje potpuno nokautira nespremnog junaka. Amanet je s druge strane smešten u današnje vreme ali se oslanja na klasicistički melodramski eksces, u kome se junaci suočavaju sa socijalnim barijerama, moraju da prevaziđu prepreke koje im postavlja porodica a priča se ne može ostvariti bez određene doze prerušavanja i prikrivanja. Oba filma uspevaju da budu podjednako ubedljiva, i kada bi ih poredili sa špijunskim filmom – Panama je kao savremeni film snoudenovske ere u kome se do podataka dolazi visokotehnološkim nadzorom dočim je Amanet bondovski film stare škole u kome se špijun zaista fizički mora ubaciti negde kako bi ukrao fasciklu sa traženim podacima.

Prikazivanjem u Kanu i Montrealu, Panama i Amanet su uspeli da nastave pozitivan trend koji je prošle godine započela Mina Đukić filmom Neposlušni koji je posle duže vremena privukao pažnju stranih selektora a da se bavi visokoestetizovanom pričom o karakterima bez nametljive politizacije i osvrtanja na neprijatnosti koje su obeležile zapadnu percepciju naših prostora. Još je rano govoriti da li su ovi filmovi uspeli da probiju ono prokletstvo naših umetnika da im je u očima sveta dodeljeno da se bave politikom, ali ovo je svakako ohrabrujući trend.

Možda ih još teža prepreka čeka u Srbiji gde odavno nismo imali uspešne filmove ovog tipa, čak i kada su neki od njih, poput Ustaničke ulice tako nešto zasluživali. U međuvremenu je naša publika navikla da iz srpskih filmova dobija jake senzacije, bilo da su to udarne doze humora, sportskog patriotizma ili plakatske socijalne kritike i veliko je pitanje koliko ima strpljenja za ozbiljan film u kome treba da isprati likove i njihovu zanimljivu, ali ne i senzacionalističku priču. Ovo je jednim delom posledica i nekoliko neuspešnih pokušaja ovog tipa kao što su bili Skoro sasvim obična priča ili Zajedno, ako se neko još uopšte i seća tih naslova.

Svaka publika na svetu, pa i srpska, neprestano tvrdi kako želi da vidi nešto drugačije. Ove jeseni će u filmovima Amanet i Panama dobiti priliku za tako nešto. Videćemo da li će svoju deklarativnu nameru potvrditi i na bioskopskim blagajnama. Ipak, ni loš rezultat ne treba doživljavati kao tragediju pošto i razvijenije kinematografije poslednjih godina imaju krizu plasmana ovakvih naslova u bioskopima. Sasvim sigurno je da će na nekom formatu ovi filmovi uspeti da se izbore za svoje mesto.

Ne znam kakav je danas program na Fakultetu dramskih umetnosti i kakvi su filmovi sada ponuđeni kao uzor studentima dramaturgije i režije. Ipak, put kojim su pošli Panama i Amanet jedan je od onih koji nikada ne izlaze iz mode.

Izvor: Before After