Kultura

Samo je nemojte zvati " indi klasika"!

Selim Bulut, The Guardian

Niko Muli, Olafur Arnalds i nova generacija kompozitora sa velikim uspehom transponuju obrasce klasične muzike u rok okruženje

Industrija klasične muzike ima ozbiljne probleme sa procesom starenja publike, opadanjem posećenosti koncertima i žestokim budžetskim rezovima, ali na margini se dešava iznenađujuć procvat. „Neoklasika“ je energičan, nadirući pokret mladih kompozitora, izdavačkih kuća i producenata koji donose klasičnu muziku za novu publiku.

Grupisani oko nezavisnih izdavača kao što su Erased Tapes, New Amsterdam Recordsi 13071 neoklasični muzičari predstavljaju mladu skupinu (vodeći među njima Nils Fram, Niko Muli, Piter Broderik i Olafur Arnalds su svi rođeni posle 1981. godine) koja muzici prilazi sa onim kreativnim postulatima koje biste i očekivali od generacije odrasle pod uticajem MTV-a, klabinga i internet kulture. Elementi indi roka, ambijentalne muzike, hip-hopa i dens muzike, prepoznatljivi su u njihovim numerama. Tako na primer Fram levitira između klavirskih partitura i elektronskih izleta na sintisajzeru koji naglašavaju njegovu sklonost ka elektronskoj muzici, dok Arnalds unosi vrcave ritmove u svoje nežna, inspirišuća klavirska i gitarska dela, podsećajući da je do nedavno svirao bubnjeve u hardkor bendu Fighting Shit.

Eklektičnost i fleksibilnost prilikom odabira mesta izvođenja bitan je element uspeha neoklasične muzike, budući da ovi umetnici sa podjednakom lakoćom nastupaju u kocertnim halama i noćnim klubovima. Promoterska firma Nonclassical iz Istočnog Londona predstavlja svoje klijente kao da su rok-bendovi, bukirajući nastupe i u viđenijim pabovima, gde gosti mogu uživati u performansima ovih virtuoznih muzičara sa pintom IPA* u ruci.

Nije neobično da bivše skladište kao što je Oval Space u Betnal Grinu ugosti „Londonski savremeni orkestar“, ili da muzički duo čuven po ambijentalnoj muzici A Winged Victory For The Sullen, pretpremijerno predstavi svoju partituru za balet Vejna Mekgregora „Atomos“ u noćnim klubovima širom Ujedinjenog kraljevstva. Za to vreme, tradicionalni muzički festival The Rest Is Noiseu Sautbenk centru, prošle godine je prodao tri puta manje karata nego 2013. godine. 

Kao i svaki uspešan pokret neoklasika privlači kritike, a sve je počelo od samog naziva – NPR i Pitchfork nazvali su ga „indi klasika“, što je po svemu sudeći termin koji neće zadovoljiti ljubitelje ni klasične ni indi scene. Imajući u vidu da umetnici teže da pocepaju svaki žanrovski dualizam, otpor prema ovom neologizmu nije iznenađujuć. „Moj poslednji nastup u Londonu bio je odličan, ali ubrzo je internet bio preplavljen naslovima indi klasika ovo, indi klasika ono. Takvim opisom ništa se ne dobija“, napisao je Muli na svom blogu prošle godine. Sa druge strane, ovakva vrsta definicije može biti baš ono što je ovako širokom pokretu potrebno. Bez objedinujuće proklamacije, neoklasika predstavlja mnoštvo lepe muzike bez supstance koja bi izazivala dalje napredovanje. Možda je potrebno fokusirati se manje na definisanje odnosa prema starom, a više na slavljenje novog.

 

 

Izvor: The Guardian     Prevod: Marko Savić