Kultura

Rokenrol u gradu duhova

Autor: Filip Vukotić

no@no, intervju

Zbog velikog broja bendova i kvalitetne andergraund muzičke scene, rokenrol mediji u Srbiji su Kosjerić početkom 90-tih nazivali Srpski Sijetl. U tom periodu u Kosjeriću je postojao samo jedan lokal u koji se izlazilo da bi se slušala turbo-folk muzika. Danas, dvadesetak godina kasnije, Breza je jedini lokal u kojem se ne pušta turbo-folk. Prema poslednjem popisu, na teritoriji opštine Kosjerić živi nešto više od 12000 stanovnika. U tom smislu, broj ljudi koji izlazi u „Brezu“ je na nivou statističke greške. (...) (iz dokumentaraca Grad duhova - o istoriji kosjerskog rokenrola)

Iz te, ili u takvoj Brezi ponikla su tri mladića koja su osnovala svoj bend no@no, u gradu u kojem su nekada svirali Ulični Anđeli, bend čije se pesme često vrte na srpskim radio stanicama, a da niko ne zna ko ih izvodi; u gradu u kojem je svirao Born By Mistake, koji je sa jednim jedinim albumom (The Impressions Game) bio jedan od boljih andergraund bendova one poslednje Jugoslavije; u gradu u kojem je svirao Alkatraz, čiji istoimeni album ima kultni status među mnogim poklonicima teškog zvuka. Danas je no@no jedini bend koji radi i stvara u Kosjeriću, u gradu u kojem gotovo niko ne obraća pažnju na ono čime se bave, u gradu u kojem je vašar najveći „kulturni“ događaj. Ti mladi ljudi uspeli su da svojom posvećenošću i radom izbore finale u prvom televizijskom demo-festivalu Bunt rok masters koji se emituje na RTS-u, i to u konkurenciji od 210 bendova.

Međutim, ispostavlja se da ova priča ipak nije samo lična. Ako ovo čitamo iz sociološkog, političkog, kulturnog ključa, videćemo da je pojava rokenrola sistematski svedena na mali prostor u koji se uzdaju još neki pojedinci. Ukoliko su ti pojedinci mladi ljudi koji već prekoračuju granice opšte prihvaćenog načina razmišljanja, utoliko ima više nade za sve nas.

Koliko dugo postojite kao bend i odakle ideja za naziv benda?

Bend je formiran početkom 2014. godine. Sastav smo činili Nebojša Janković, Darko Marković i ja (Kristijan Erić). Kroz bend je prolazilo još par muzičara koji se nisu dugo zadržali. Bendu se, početkom 2015. godine priključio i Lazar Gavrilović iz Višegrada. Iskreno, u početku nismo ni sanjali da će se naša ideja širiti brzinom kojom to radi. Zapravo, nismo mislili da će se uopšte širiti. Mislili smo da ćemo svirati obrade pesama po kafićima i klubovima, za društvo. Naziv benda bi trebao da bude neka poruka zajednici, najviše lokalnoj, da još uvek postoji ta neka druga strana i druga scena, da nije sve u etno selu i etno kulturi. To zapravo predstavlja taj čudan natpis koji se viđa na posterima festivala u zadnje vreme (no@no).

Koji je to poriv kod vas ili uopšte kod mladih ljudi da osnivaju rokenrol bendove, pre svega ako znamo da rokenrol danas ni u kom slučaju nije mejnstrim pravac?

U svemu treba da postoje dve strane. Kao što postoji dobro i zlo, toplo-hladno, slano-slatko. Tako je i u kulturi. Postoji taj neki mejnstrim, kojeg se današnji bendovi plaše, a sa druge strane je andergraund. Istina, u našoj zemlji mejnstrim nema neki MUZIČKI kvalitet. Ali ja ne vidim šta je loše u tome postati mejnstrim, ako tvoja muzika ima neki kvalitet. To znači da si poznat publici. To znači da te ljudi slušaju. Da cene tvoj rad. Samim tim, kultura cveta i sve će biti manje plastičnih lutki sa mikrofonima koje pevaju na plejbek.

A to šta nas pokreće da stvaramo. Pa, sve zavisi od pojedinca, ne mogu reći šta pokreće ostale mlade bendove ove zemlje. Neki sviraju jer je to želja njihovih roditelja, koji nisu ostvarili svoje srednjoškolske snove; neki da bi smuvali što više devojaka; neki zato što vole muziku. Najmanje je njih koji sviraju zato što to vole. Teško je baviti se rokenrolom u Srbiji, to je činjenica, ali nikako ne treba odustajati. Treba se boriti sa svim preprekama koje dolaze, na kraju vas sigurno čeka uspeh.

Vi ste počeli sa radom kao kaver bend, u međuvremenu ste počeli da stvarate sopstvene pesme. Šta za vas znači autorski rad i kako bi definisao zvuk koji svirate?

Posle određenog vremena, kod svakoga se pojavi želja da stvori nešto svoje, nešto iza čega može da stane i da kaže „ovo je moj rad, ja sam ovo stvorio“. Smatram da svaki bend treba bar da pokuša da napravi svoju pesmu, da proba to da plasira na scenu. Za mene autorski rad prezentuje vašu ličnost, predstavlja vas publici i pokušava da vas progura dalje. Naš zvuk se može opisati kao veoma energičan i melodičan hard rok. Pokušavamo da stvorimo tekstove sa nekom sadržinom, uz pratnju dobrog rifa i melodije.

Koji muzički pravci ili bendovi su najviše uticali na vas u grupi i postoji li neki bend, bilo naš bilo strani, čiji bi status želeli da dostignete ili da se poistovetite sa njegovim radom? Postoje li muzičari koji su posebno važni za vas?

Idealizovanje nekog umetnika ili benda je potpuno normalno, ali ne treba svoj zvuk stvarati po njihovom uzoru. Upadate u šablon mnogih bendova koji nisu uspeli da se probiju. Vaš zvuk treba biti samo vaš. Od nas četvorice, nijedan nema isti muzički ukus. Taj hard rok nas nekako najviše povezuje. Darko je odrastao na metal muzici; Nebojša sluša rege; Lazar rok, bluz rok; Ja slušam šta stignem. Možda da kažemo da su bendovi koje svi slušamo Pearl Jam, RHCP, Jimi Hendrix Exp...  Sve se svodi na taj neki grublji rok.

Koliko je teško svirati rokenrol u Kosjeriću? Kakave su reakcije vaših sugrađana na ono čime se vi bavite?

Ne bih se puno obazirao na ovo pitanje. Prvo zbog toga što Kosjerić iz godine u godinu sve više umire. Primetno je da ljudi odlaze odavde. A drugo, zato što u Kosjeriću realno, rokenrol postoji samo u jednom kafiću i u studiju gde mi sviramo. Starija ekipa lokalnih rokera nas je podržala kada smo nastupali u četvrt finalu Bunt Rok Mastersa. Ali veoma slabo sviramo u našem gradu, jer na svirku dođe maksimum 20-ak ljudi.

Povod za ovaj razgovor je ulazak vašeg benda u finale prvog televizijskog demo -festivala Bunt rok masters. Šta to predstvalja sa vas u bendu i koja su vaša od očekivanja nakon što se cela priča završi?

 Nismo mogli ni da sanjamo da ćemo za ovako kratak period da uradimo ovoliko koliko smo uradili. Već nekoliko puta smo bili gosti radija Beograd 202, a 4 puta smo se pojavili i na RTS-u. Ovaj festival je itekako dobra reklama za bend, a i za ponovno rađanje rok scene u Srbiji. Očekujemo da će više ljudi čuti za nas i da će podržati ovo što radimo.

Koji su planovi za budućnost? Razmišljate li o snamanju albuma?

Naravno, zar to i nije cilj svakom bendu? Trenutno smo bazirani na snimanju i stvaranju naših stvari i verujem da će tako i ostati. Za sada imamo 3 snimljene pesme, a očekujemo da ćemo do kraja meseca snimiti još jednu.