Kultura

MMF Noir, naš žanr

Autor: Dimitrije Vojnov

Haemoo, Sung-Bo Shim

Haemoo Sung-bo Shima jedan je od onih filmova zbog kojih godišnje liste ne treba praviti krajem decembra ili početkom januara. Baš zato što je pred zapadnu publiku stigao u septembru, a na pirate izašao još kasnije, ovaj izuzetan film ostaće negde izgubljen u limbu naslova koji nisu uspeli da se pogledaju u pravom kalendarskom prostoru.

Međutim, činjenica da sam ga pogledao sada, opet pa ima jedan drugi efekat. Naime, sada je Haemoo aktuelniji nego ikada kada se zagrejala ova priča sa emigrantima koji morem neuslovno prelaze u Evropu. Bong Joon-Ho je u saradnji sa svojim ko-scenaristom na filmu Sećanje na ubistvo skrojio jedan izuzetan minimalistički i vrlo cinični triler koji jako vešto balansira između krajnje neprikrivene alegorije o smrti kapitalističkog društva, utemeljene društvene kritike sistemske i ljudske slabosti i punokrvnog trilera koji može u potpunosti ispuniti sve one koje to zapravo ne zanima.

U Južnoj Koreji je posle serije ekonomskih lomova nastao podžanr tzv. MMF Noir, a Bong Joon-Ho je bio jedan od njegovih pionira sa svojim društveno angažovanim blokbasterima koji su imali globalni tržišni plasman, ali su vrcali od kritike američkog prisustva, klasnih nepravdi i nesposobne vlasti. Pozorišni komad Kim Min-junga pružio je odličnu priliku da se vrati tom podžanru posle neumitnog izlaska na globalnu scenu sa debijem na engleskom, u kome nije otupio nijednu, pa ni ideološku oštricu.

Ako imamo u vidu da je sam Bong tokom 2013. odnosno 2014. godine impresionirao svojim izvanrednim angažovanim & alegoričnim SF akcijašem Ledolomac, u filmu Haemoo možemo prepoznati i tematsku i ideološku doslednost. Doduše, u Ledolomcu su žanrovska potka akcionog filma, i imaginarijum naučne fantastike bili kičma angažovane slike sveta i krize kapitalizma, dočim je ovde formalnu funkciju obavio klaustrofobični triler. Ipak, u Ledolomcu je radnja smeštena u voz u smrznutom postapokaliptičnom ambijentu, a Haemoo se dešava na brodu po lošem vremenu, dakle junaci nemaju gde da odu i hteli ne hteli moraju da se raskusuraju. U oba slučaja prevozno sredstvo poslužilo je kao metafora državnog ideološkog aparata, u Ledolomcu globalne, a u Haemoo lokalne ekonomije.

Bong i Sung-bo stvaraju jedan bolno ciničan svet u ovom filmu, ovo je svet korodiralih odnosa, pa i korordiralog hardvera u kome se trguje ljudima kao poslednjom instancom kada je konvencionalna ekonomija doživela kolaps. Kao i u Sećanju na ubistvo, Bong i Sung-bo se vraćaju u konkretno vreme, u južnokorejsku ekonomsku krizu i aranžman sa MMF-om iz 1998. Ovo je dakle jedan od onih filmova koji smeštaju priču u prošlost da bi govorili o sadašnjosti.

Ta Koreja iz bliske prošlosti naseljena je švercerima ljudi koji su svesni da uvoz neprijavljene i jeftine radne snage ojačava ekonomiju, lađarima koji očajnički pokušavaju da sačuvaju svoja plovila i državnim službenicima koji su korumpirani do srži. Iako je jasno da iz Kine u Južnu Koreju beže nevoljnici iz Severne, Bong i Sung-bo ne otvaraju to pitanje jer Kimova država i nije tema ovog filma. U ovom filmu veći je akcenat na emigraciji iz Kine koja poslednjih godina ima sve jače prisustvo u južnokorejskom filmu i mahom je prikazana kao leglo kriminala. Bong i Sung-bo ovde međutim prepoznaju krivicu isključivo među Južnjacima.

Sung-bo Shimova režija je izuzetna, sa finim smislom za humor u odnosima među likovima, elegantno koreografisanim scenama napetosti koje uprkos nekim vrlo složenim fizičkim zahvatima nikada ne gube fokus na likove. Gluma u filmu je odmerena, naročito ako imamo u vidu da je jako teško ostati dostojanstven u scenama kada neki od junaka beznadežno emigriraju ili kada neko izgubi razum vođen pohlepom ili požudom, a u ovom filmu ima svega. Sung-bo i Bong konačno čak i kada stvore emocionalno jezgro filma imaju snage da ga na pravi način relativizuju, i Haemoo se u nekoliko prelomnih tačaka kada je mogao da sklizne u sentimentalnost, vraća lako na pravi put.

U Južnoj Koreji Haemoo je prošle godine dobio tretman letnjeg blokbastera i uzvratio je na poverenje producenata dobrim rezultatom na blagajnama. Pošteno govoreći, nema u ovom filmu ničega što najšira publika ne bi mogla da razume, ali nažalost u većini drugih zemalja, a naročito na globalizovanom tržištu kojim rukovode holivudski studiji, ova vrsta filma naprosto nije percipirana kao komercijalna. Otud ne čudi da Južnokorejanci ovaj film gledaju kao blokbaster, a ostatak sveta ga upozna ili ne upozna putem festivala. Nažalost, iako smo Bonga upoznali na vreme preko filma Sećanje na ubistvo, to se desilo u jedno mnogo bolje vreme za naše bioskope kada smo imali neuporedivo raznovrsniji repertoar. Danas su jako male šanse da Haemoo dođe do nas, izuzev na FEST-u ili nekoj sličnoj manifestaciji.

Međutim, ta zavodljiva etiketa MMF Noir itekako važi i u Srbiji, čak bih mogao nekoliko naših filmova ubrojati među njene predstavnike (Klopka, Travelator) i mislim da bi gledanje ovog filma bilo pojednako korisno i publici i autorima kod nas. Haemoo je tehnički složen film iz jedne visokorazvijene kinematogafije. Ipak, nije morao biti takav, mogao se realizovati i sa skromnijim sredstvima i manje znanja, i to ga čini odličnim putokazom za istovremeno angažovan i žanrovski pitak film čije je žanrovsko određenje svojevrsna filmska zagonetka za čijim rešenjem svake godina tragaju desetine autora, kod nas i u svetu.