Kultura

Innuendo za Vuka

Autor: Miloš Jocić

O Savi@Damjanovu i „Itici i jeropolitici@Vuku“

Sava Damjanov i ja delimo ljubav prema digresijama; prema, dakle, onim usputnim i paralelnim tokovima priče i pričanja. Uvereni smo, ili se time makar pravdamo, da se u njima nalaze istine koje su ako ne veće, a ono lepše i zanimljivije nego u glavnom toku. Počeo bih stoga ovu priču jednom – usputnicom. Pjer Bajar, šaljivi francuski postmodernista, sastavio je zanimljivo delo (kom volim da se vraćam u ovim prilikama; „Nikada ne čitam knjige o kojima moram pisati; to me čini toliko pristrasnim“ rekao je valjda jednom prilikom Oskar Vajld) pod imenom Kako govoriti o knjigama koje nismo pročitali. U tom delu, koje leži negde između pravog književnog stand-upa i ozbiljnog promatranja fenomena čitanja i tumačenja, Bajar govori o slučaju takozvane „intimne biblioteke“. Čitajući dela, kaže Bajar, mi ih stavljamo sopstvene unutrašnje police, koje prate našu intimnu katalogizaciju – kao pravi bibliotekari, na tim policama ostavljamo prazna mesta za knjige koje još nismo pročitali, ali za koje znamo da će, pre ili kasnije, u te rupe da ulegnu. Svako prazno mesto na toj polici je kao otisak zasad nepoznatog prsta, koga oblikuju sve ostale knjige oko njega, i koga može popuniti samo jedno delo.

Sava Damjanov je, tako, napravio šegu sa nama. On nije napisao knjigu koja se svima nama uklopila u tu imaginarnu biblioteku njegovih tekstova, već kao da je sam, počevi od svog prvog romana, svesno u svima nama oblikovao taj prazan prostor, tačno ispisivajući tekstove koji su oko njega igrali, da bi ga, na kraju, popunio Itikom i jeropolitikom. Namerno kažem „na kraju“! Jer, kao što znamo, Sava Damjanov je ovaj roman najavio kao svoj završni, kao poslednji koji će ikada napisati. Ta knjiga je uistinu poslednji deo slagalice, poslednji zalogaj, trojka u poslednjoj sekundi. Voleo bih o tome da razmišljam na trenutak, no ne iz motiva koji se mogu činiti na prvi pogled. Ne mislim da u činu „oproštajne“ knjige ima nečeg patetičnog, ali smatram da ima mnogo toga veličanstvenog. Svaki pisac, naravno, za života napiše svoju prvu i poslednju knjigu. To je jednostavna biološko-kreativna istina. No, demijurg je onaj pisac koji napiše svoje poslednje poglavlje – znajući da mu je to poslednje poglavlje. U tom trenutku, on je oslobođen nehotičnosti i teorije haosa i postaje, kao antipod onom Ouroborosu, zmiji koja samu sebe jede, čovek koji samog sebe stvara. U tom trenutku on je gospodar svoga postojanja.

Napustimo li takvo mističko tumačenje, imamo i ono dosadnije, književno. Ako pisac napiše završno poglavlje svog Teksta znajući da je napisao završno poglavlje, zar nam time on ne daje poruku: da je čitava njegova biblioteka, zapravo, jedna velika Priča? Da je, u slučaju Save Damjanova, ta Priča počela – koliko mi znamo – 1983. godine kada je napisao Istraživanje savršenstva; i da se onda nastavljala, kroz poglavlja i romane, kroz priče i eseje, sve do danas; jer nema razlike između eseja i proze, sve je to Pričanje, samo na drugi način. Ima stoga u pisanju poslednje knjige, i to ovakve knjige, nečeg veličanstvenog. To je ona veličanstvenost koju vidimo, recimo, u Šekspirovoj Buri. Prosperovu priču i volimo zato što je to najmagijskija Šekspirova knjiga: ima strašno jake magije, iskonske i vučje, u činu kada čarobnjak konačno baca svoju palicu u more. Sticajem okolnosti, morskih površina u blizini nemamo, tako da se Sava Damjanov verovatno snašao bacanjem tastature u Dunav.

Ono magijsko što vidim u ovoj knjizi proističe iz toga da je ovo, pred mojim očima,  totalni roman. Ako „romanom“ Itiku i jeropolitiku možemo tako nazvati; jer Damjanov nas je možda iznenadio nekim stranama ovog dela, ali nije njegovom hibridnošću i neodređenošću. Šta je ovo delo: da li je to rečnik? Zbirka eseja? Kratkih priča? Prethodno objavljenih i neobjavljenih? Pastiš jednog heraldičkog udžbenika, koji je pritom i zbirka poezije? Da li je to priručnik za vračanje? Itika jeropolitika je everything: knjiga koja je vavilonska (ili beše aleksandrijska?) po tekstualnom zamahu, i alternativno istorijska, i šaljiva, mikro i makrokosmična. Ono što, međutim, posebno volim, jeste ono što je u ovoj knjizi mikrokosmično, intimno i tanano. Eto, svi znamo Savu Damjanova kao pankera srpske književnosti, kao Sex Pistolsa kulture. Ovaj roman je, rekao bih, prisniji, ali jednako lud. Ne „God Save the Queen“, već „Boemska rapsodija“. Ili „Innuendo“, što se možda čini prikladnijim. A link te tananosti jeste glavni lik i glavni gost u romanu, Vuk Karadžić, koji se kao neka uzbudljiva avet, kao tekstualni duh (ako postoje kućni duhovi, postoje valjda i ovi drugi – i knjige su nečije kuće!) u Damjanovljeve knjige svih ovih godina ulazio, izlazio, pa se opet u njih vraćao. Sve dok ga Damjanov, u Itici i jeropolitici, nije konačno udomio. Kakva je to „tajna veza“ između Vuka Karadžića i Save Damjanova? Koji je uzrok tom uhođenju i nemiru koji je povezivao Vuka i Savu, a koji su se konačno umirili, čini se, između dve tvrde žute korice Itike jeropolitike, i tipografskih lavirinata Zaharija Orfelina i Hristifora Žefarovića na njima naslikanih?

Ovu priču bih voleo završiti još jednom digresijom. Još jedna stvar u kojoj Sava Damjanov i ja uživamo jesu razgovori o modernoj (zlobnici bi rekli „popularnoj“) nauci; prevashodno kosmologiji. Ne zamaramo se pritom tehničkom stranom stvari, jednačinama i obrazloženjima, jer njih ionako ne razumemo. Više se, možda poput starih prodavaca zmijskog ulja, bavimo duhovnim i magijskim. Uostalom, pogledajte: koliko je mistična Ajnštajnova Teorija relativnosti, koja kaže da ne postoji svestalan zbir pravila i odnosa, već da se svako, sopstvenim očima i ušima, drugačije odnosi prema vremenu, prostoru, gravitaciji i svetu? Ili Hajzenbergova Teorija neodređenosti koja, uprkos onome što su nam Kant i njegovi prosvetiteljski kompanjoni pričali, jasno dokazuje da ljudsko saznanje (a sa njim možda i razum) ima jasne granice koje je postavila Priroda sama? Dakle: u vestima se nedavno (pre dva dana, tri meseca, sedam godina: Ajnštajn je već raspravio sve o relativnosti vremena) javilo da je dokazano postojanje paralelnih svetova, odnosno paralelnih postojanja – odnosno, da pored našeg postojanja postoji i nebrojeno mnogo drugih, istih a opet i sasvim različitih. Čime se matematički dokazalo, eto, ono o čemu je Borhes oduvek pisao. Kao na primer priča o Don Kihotu koji leži u zatvoru i sanja Servantesa.

Volim tako da zamišljam da u nekom od tih paralelnih svetova, u jednom paralelnom Novom Sadu, paralelnom stanu, jednog paralelenog četvrtka, neka neobična verzija vas samih (možda ste niski; možda suprotnog pola; možda oba, što za neke može predstavljati zanimljivu varijaciju) čita o ovaj tekst o čuvenom postmodernom autoru koji je upravo objavio svoj poslednji roman. Ime tog postmodernog autora je Vuk Karadžić, a njegova knjiga je posvećena jednom strašnom ratniku za srpsku kulturu, koga su neprijatelji nazivali kultur-teroristom, kabadahijom i jeretikom; ime tog kabadahije i jeretika je Sava Damjanov.