Intervju

Iskušenja posthumanizma

Autor: Gorica Radmilović

Prof. dr. Jovan Popov, intervju

Profesor doktor Jovan Popov je rođen 1962. godine u Novom Sadu. Osnovne, magistarske kao i doktorske studije završio je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na Filološkom fakultetu je radio kao asistent, a potom kao vanredan i redovan (od 2013. godine) profesor. U periodu između 1998. i 2008. profesor Popov je predavao i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je učestvovao u osnivanju Odseka za komparativnu književnost. Bio je član književnih časopisa Polja(1996-2000) i Letopisa Matice srpske(2004-2012). Gostovanje prof. Popova na tribini "Savremeni čovek i savremeni svet" u Matici srpskoj u Novom Sadu iskoristili smo za razgovor za čitaoce Novog Polisa.

U toku predavanja naveli ste da pojam globalne krize nije ništa novo, te da osećanje pesimizma gotovo da periodično prožima čovečanstvo. Da li smatrate da se sadašnje osaćanje globalnog pesimizma i straha ipak ima neke svoje posebnosti i specifičnosti?

Stvari se u istoriji nikad ne ponavljaju u identičnom vidu, makar koliko ličile jedna na drugu, tako da i ovaj aktuelni povesni pesimizam ima svoje specifičnosti. Prva je ona koju ste i sami nagovestili – ovog puta je zaista globalan, jer je i svet postao takav. Druga specifičnost u odnosu na, recimo, duboku krizu između dva svetska rata jeste realan strah od totalnog uništenja, odnosno – da na trenutak zanemarimo asteroide, klimatske promene, finansijske kolapse, pandemije i ostale kataklizme – samouništenja. Obnavljanje hladnog rata vratilo je i strepnju od nuklearne apokalipse, s tim što je danas svima jasno da se naša planeta u poslednjih pola veka nekako smanjila i da na njoj više ne bi bilo bezbednog skrovišta, čak ni za šačicu najbogatijih. Barem se nadam da je to jasno i onima koji drže prst na obaraču. Ali, danas je prisutno i nešto što u doba posleratne blokovske podeljenosti nije bilo ni na vidiku, a to je treća, po mom mišljenju najveća specifičnost aktuelne melanholije. Reč je o paradoksalnim posledicama informatičko-komunikacijske revolucije koja se odigrala poslednjih decenija. Zapljusnut obiljem svakovrsnih informacija, savremeni čovek postaje sve zbunjeniji, nepoverljiviji i nesigurniji, a “nepodnošljiva lakoća” komunikacije u suštini ga čini sve usamljenijim i otuđenijim. Štaviše, svako ko dolazi makar u sporadičan dodir sa generacijom današnjih tinejdžera može zapaziti da se oni na emocionalnom, pa i na mentalnom planu, sve više razlikuju od svojih roditelja, čini mi se ne na dobar način. Neki filozofi, s tim u vezi, govore o “posthumanom dobu”, odnosno “posthumanom čoveku”. Prvi put u istoriji se tako drastično i tako brzo menja sama struktura ljudskog bića i to je ono što me istinski zastrašuje.

Ukazali ste na to da su umetnici u pojedinim periodima istorije imali značajnu ulogu i da su aktivno učestovali u epohalnim dešavanjima. Šta mislite o današnjem angažmanu umetnika?

Načini i dometi angažovanja umetnika, danas kao i nekada, određeni su statusom umetnosti u društvu. Onda kada je ona bila primarno ili bar bitno sredstvo artikulisanja i javnog promovisanja ideoloških koncepcija i političkih ideja, kao u Atini u 5. veku pre n. e. ili u doba evropskog romantizma, tada je i angažovanje umetnika bilo neposrednije, a njegovo dejstvo vidljivije. Danas to nije slučaj. Živimo u vremenu vladavine novca i opšte apatije, kako je to u svom poslednjem intervjuu rekao nedavno preminuli italijanski nobelovac Dario Fo. Sve je, na ovaj ili onaj način, podređeno tržištu, pa su i kultura, umetničko i intelektualno stvaralaštvo postali roba, a stvaraoci zanatlije i trgovci. U takvim okolnostima jedni beže od angažovanosti u neutralnu komercijalnost, a drugi se opredeljuju za politički oportun angažman koji je socijano prihvatljiv i isplativ, ali je zapravo lažan. Postoje i oni malobrojni koji su odabrali put sopstvene istine, ali je taj put mukotrpan i neizvestan, posut mnogim preprekama. Za razliku od klasične represije, one se danas ogledaju pre svega u marginalizovanju i prećutkivanju. Kad se sve to uzme u obzir, postaje jasno zašto su autentično angažovani stvaraoci poput Petera Handkea, Harolda Pintera ili pomenutog Foa sve ređi, čak i među onima sa dovoljnom merom volje i dara.

U sadašnjem globalnom društvu kao da je čoveku naloženo da se utopi u masu. Kada je počelo čovekovo utapanje u masu i nestanak ljudskih individualnosti?

Preciznije bi bilo pitanje: kada je ponovo počelo? Jer, individualizam je tekovina modernog doba, koja se javila u doba humanizma, a kulminirala u 18. i 19. veku. Srednji vek nije mario za individualnost, štaviše smatrao ju je grehom gordoumlja. Pojava totalitarnih ideologija i društvenih sistema u 20. stoleću označila je nagli povratak kolektivizmu, reklo bi se privremen. Ispostavilo se, međutim, da propast fašizma, nacizma i komunizma nije bila stvarni kraj totalitarizma, već da je on promenio fizionomiju, postao perfidniji i lukaviji. Parafrazirajući zapadne šezdesetosmaške levičare koji su sanjali o “komunizmu s ljudskim likom”, rekao bih da neoliberalni kapitalizam današnjice predstavlja totalitarizam sa ljudskim likom, kakav nisu mogli da naslute čak ni najlucidniji antiutopisti poput Zamjatina, Hakslija ili Orvela. Umesto u svetu jednoobraznih uniformi i skromnih sledovanja svakodnevnih potrepština, mi živimo u svetu robnog šarenila i izobilja, a sloboda govora i opoziciono političko delovanje ne sankcionišu se više zakonski i zatvorski. Pa ipak bi se reklo da se Miljkovićevo lirsko pitanje: “Hoće li sloboda  umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?” ispostavilo ne samo kao retorsko nego i kao proročko. Uvek će biti onih koji bi da pojedince i narode pretvore u amofrnu masu, kako bi mogli da ih eksploatišu, kao što će se, na žalost, većina ljudi uvek dobrovoljno odreći individualnosti zarad utapanja u masi i “bekstva od slobode”. Erih From je, još početkom četrdesetih, jasno označio da je, u savremenom svetu, konformizam glavni uzročnik tog fenomena. Ta žudnja da nam bude toplo i udobno, da budemo siti i zbrinuti, žudnja na kojoj se temelji potrošačko društvo, a koju su sjajno uočili mnogi veliki pisci još u 19. i početkom 20. veka – recimo Dostojevski, Tolstoj, Zola, Čehov, Kafka – pokorila je i radničku klasu i intelektualnu elitu. Poslednj veliki trijumf konformizma odigralo se krajem prošlog stoleća, posle kineske privredne reforme.  Čitav svet je od tada preplavljen jevtinom robom široke potrošnje, što čak i siromašnima omogućava kašičicu blagostanja. Svetska finansijska, poslovna i politička oligarhija i dalje razrađuje tu mašineriju podsticanja i zadovoljavanja apetita, ali je pitanje vremena kada će ona zaribati.

Govorili ste o povratku čoveka tradiciji i veri, kao i o vrstama junaka, od epskog pa do onih kako su prikazani danas. Na koji način bi savremeni čovek mogao da stekne status JUNAKA ?

Činjenica je da živimo u jednom od onih postherojskih razdoblja, koja su se takođe ciklično ponavljala u istoriji i obično išla uporedo sa pesimizmom i depresijom. U takvim vremenima muževne vrednosti nisu na ceni, pa se na junaštvo i na spremnost na žrtvu ponekad gleda kao na glupost. Protagonisti Stendalovih romana, koji su stasavali u doba postnapoleonovske restauracije, vajkali su se što se u njihovo vreme uspeh u društvu više ne ostvaruje podvizima na bojnom polju nego smicalicama po kabinetima i salonima. Ipak, usred čitave galerije pokvarenjaka i licemera, i kod Stendala i kod Balzaka uvek se nađe poneki marljvi poštenjačina čija vrlina pleni. U svakom vremenu ima načina da se bude junak, makar i sa malim j. Gete je kao vrhunsku čovekovu sreću video delanje za opštu dobrobit. To su, s mačem u ruci, činili i veliki epski heroji, ali Gete je u vidu imao druge vidove delatnosti, primerenije epohi prosvećenosti. Za njega je Vuk Karadžić nesumnjivo bio junak na svom polju, a i sam Vuk ostavio nam je onu divnu devizu: “Radite i pjevajte jednako. To je jedini način blagorodno se osvetiti neprijateljima i sve ih posramiti.”

Na koji način danas književnost može da pomogne čoveku da sačuva svoju ličnost?

Na predavanju sam rekao da književnost ne može mnogo, što se nije baš svima dopalo, ali jedna od stvari koje ona sigurno može jeste upravo ovo što ste sugerisali svojim pitanjem. Da, baš to, da sačuva čovekovu ličnost, što bi danas odgovaralo hrišćanskom konceptu “spasenja duše”. Uostalom, od kada su protestanti počeli da prevode Bibliju na narodne jezike, ona je postala univerzalno štivo i najraširenije sredstvo duhovne potpore. Razume se, doduše, da to što može Sveto pismo ne može da postigne svaka i svakakva književnost, ali sam siguran da prava, istinski vredna književnost pozitivno utiče na svakoga, makar i neznatno. Čak i kada govori o smrti i raznim strahotama, čak i kada nema didaktičku intenciju, pa i onda kada pisac nije moralno uzorna osoba. Velika književnost, bez obzira na temu i postupak, nosi u sebi neku neobjašnjivu umetničku lepotu koja u čitaocu budi snažan doživljaj – estetski, emocionalni, intelektualni, kako već ko vidi. I taj doživljaj, koji je Aristotel zvao katarzom, blagotvorno deluje na dušu, pogotovo onih ljudi koji su za to prijemčivi. A ta prijemčivost je tek menjim delom stvar urođene sklonosti, nju treba negovati dugo i uporno. Time se istovremeno stiče ukus, smisao da se proceni šta jeste a šta nije vredno. Kada do toga dođemo, onda smo napravili veliki korak ka učvršćenju svoje ličnosti. Možda bi, pomišljam nekad, osuđenicima za teška krivična dela kao radnu obavezu trebalo odrediti da čitaju odabrane klasike, uz mogućnost da za to zasluže i poneku povlasticu.

U Vašem predavanju ste ispratili liniju ponavljajućeg pesimizma, pa me u tom kontekstu zanima, čemu se možemo nadati u budućnosti?

Na ovo pitanje bih mogao da odgovorim na dva načina. Jedan bi bio iskren, a drugi poželjan. Možda je, u tom slučaju, bolje da se uzdržim od prognoza. Što se mene lično tiče, izvežbao sam se u disciplini da se ne nadam ničemu, što je naizgled pouzdan način da se preduprede razočaranja. Ta vrsta stoicizma, međutim, iziskuje posebnu disciplinu, ukoliko ne želimo da zapadnemo u letargiju i zato je ne bih preporučio za širu upotrebu, pogotovo ne mladima. Oni moraju verovati u budućnost i boriti se za nju. I to po mogućstvu ovde gde su se rodili i gde pripadaju.