Intervju

Pisati u mreži

Autor: Rajko Blagojević, Miloš Jocić

Dragan Babić, intervju

Sa razvitkom interneta, širio se i prostor delovanja za njegove korisnike. Koncept Weba 2.0 za sobom je doneo filozofiju „aktivne“ i „dijaloške“ produkcije koju su demonstrirali sajtovi poput Jutuba i Vikipedije, ali i kasnijih društvnih mreža kao što su Majspejs, Fejsbuk i Tviter; na internetu se polako brisala granica između onih koji sadržaj samo pasivno gledaju, i onih koji ga kreiraju. Danas, internet svakome dopušta da stvara, modifikuje, tumači i komentariše bilo koji sadržaj na koji naiđe. Ovo je za (očekivanu) posledicu imalo to da su ljudi počeli da prostor blogova, foruma i „statusa“ na društvenim mrežama posmatraju ne samo kao mesto ispisivanja dnevničkih misli i osećanja, već kao polja umetničkog izražavanja. Naš današnji sagovornik, Dragan Babić, nedavno je objavio zbirku kratkih priča pod imenom Tviter priče, i predstavlja jednog od nekolicine srpskih autora koji su se posvetili pisanju kratke proze na Tviteru, društvenoj mreži koja postove korisnika ograničava na minimalističkih 140 slovnih znakova.

Zašto baš Tviter proza? Šta te je privuklo pisanju kratkih kratkih priča od svega 140 karaktera?

Sasvim slučajno, zapravo, nakon što me prvo privukao Tviter kao format i koncept društvene mreže. Pisanje priča u 140 karaktera je krenulo nedugo nakon toga. Prvo sam čitao odličnog Šona Hila, dovodio ga u vezu sa najkraćim proznim oblicima i pomislio kako bi taj format mogao da bude zanimljiv i na srpskom. I zaista se ispostavilo da mi jeste zanimljivo „boriti“ se sa ograničenim brojem karaktera. Generalno gajim veće simpatije prema pisanju (i čitanju) kratke proze – mislim da roman danas kod nas ima dovoljno čitalaca i da se ja, kao samo jedan od njih, mogu posvetiti kratkoj priči i njenom skromnom promovisanju na našem romanocentričnom tržištu, naročito sad, u vreme kada, po Frederiku Džejmisonu, od sveta i nas ostaje samo „gomila fragmenata“.

Pretakanje književnog teksta iz velikih u sve manje forme jeste književno-istorijski fakat. Da li oblik tviter-priče može postati dostojan naslednik kratkih priča tradicionalnijeg karaktera?

Ne mislim da Tviter priča može da dostigne značaj i integritet tradicionalne kratke priče, niti da treba da je u bilo kom smislu zameni. To je još uvek žanr u nastajanju, dok je kratka priča odavno etablirana i prisutna – veliki broj najkvalitetnijih pisaca XIX, XX i XXI veka su se afirmisali kao autori kratke proze, a neke nacionalne književnosti ističu ovu formu kao svoju reprezentativnu i najuspeliju. Bojim se da će Tviter prozi trebati još mnogo da se postavi kao relevantan činilac naše savremene prozne scene pošto se čak ni formati duži od nje, a kraći od kratke priče nisu dovoljno popularizovali; za to jednostavno neophodno određeno vreme i kvalitet dobijen učešćem pisaca koji se na ovaj način izražavaju. Međutim, ukoliko se kratka priča posmatra kao donekle subverzivan i blago alternativan žanr, onda bi i Tviter priča mogla da se nametne jer upravo te dve odlike – pored drugih, formalnih – dovodi na viši nivo. U ovom će se kontekstu, dakle, Tviter proza moći jednom, nadam se, postaviti ka kratkoj priči onako kako se ona sama postavlja ka romanu. Kratkoj priči ne treba naslednik, ali je uvek poželjno istraživati njoj srodne oblike.

Polje „internet književnosti“ čini se veoma izazovnim u formalnom smislu (okrenutost kraćim formama izražavanja, mistifikacija autora, umrežavanje, multimedija...). Koje su, prema tvom mišljenju, kreativne mogućnosti i dometi „internet književnosti“, bilo kao zasebnog fenomena ili kao dodatka „tradicionalnijoj” književnosti?

Sam pomen „internet književnosti“ mnogim tradicionalnim čitaocima, piscima, izdavačima, urednicima i drugim učesnicima u književnom životu deluje neozbiljno, neprofesionalno, nedovoljno kalibrisano i nekvalitetno. I taj stav mogu da razumem: ako na internetu ne postoji arbitraža, koji je onda garant da je nešto što se tamo objavi vredno čitanja? Ono što ne mogu da razumem i podržim jeste ograničenost mišljenja i nedostatak vere da tamo negde ipak ima nečega. Stoga bi bilo najpoštenije napraviti razliku između onih koji na internetu pišu jer imaju potrebu da se negde ispovede, onih koji to čine sa namerom da to kasnije publikuju i celu priču uozbilje, te onih koji pišu radi pisanja, bez planova za budućnost, i koriste činjenicu da to niko ne može da im zabrani. Nepostojanje zabrane je istovremeno dobro i loše – manjak selekcije omogućava slobodno izražavanje i smanjuje strah od autoriteta, čitalaštva ili koga god, ali takođe dozvoljava bilo kome da piše bilo šta. Problem, pak, nastaje kada određene izdavačke strukture podrže to „bilo šta“ i potom takav sadržaj predstave kao relevantan i ravnopravan ostalima. Dakle, nedostatak cenzure i povećan nivo demokratije na internetu u jednom trenutku, uprkos mnogim prednostima, ipak dovodi do prezasićenja i pomalo paradoksalne spoznaje da ni takvo stanje nije apsolutno poželjno i održivo. O ovom stvarima diskutuju i Žan-Klod Karijer i Umberto Eko u zanimljivom i vrlo korisnom i praktičnom delu Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga.

Što se tiče veze internet književnosti i njenih tradicionalnih vidova, ovo je više nego pozitivna stvar koja može da dovede – tj. već dovodi – do novih dela na granici sajber sveta i stvarnosti koja su ulinkovana i hipertekstualna. I koja, kao što se videlo na nekoliko primera poslednjih godina, itekako imaju svoju publiku. A ta dela su potrebna da bi se koncept „internet književnosti“ uozbiljio i predstavio kao bitniji. Međutim, i posle svega, mislim da internet književnost neće, niti može, zameniti njen tradicionalni oblik.

Svoju Tviter prozu objavljuješ na profilu @jakokratkaprica , a nedavno si objavio zbirku Tviter priče u izdanju kragujevačkog Studentskog kulturnog centra. Da nastavimo priču iz prethodnog pitanja:  da li internet, u ovom trenutku – konkretno u slučaju Srbije – može biti sposoban da konkuriše tradicionalnom izdavaštvu, i što je možda i važnije, tradicionalnoj distribuciji književnih tekstova? Kako misliš da se tvoje priče ponašaju na Tviteru, a kako na papiru?

Prednost interneta, sem pomenute slobode, jeste mogućnost širenja čitalaštva do bukvalno kraja sveta – ja prvi, da navedem najočigledniji primer, ne bih došao do priča Šona Hila da nije njegovog profila i možda ne bih počeo da pišem Tviter priče. Međutim, kod nas se ovaj vid objavljivanja i distribucije još nije uspostavio onako kako funkcioniše u svetu. Mislim da je problem u našem mentalitetu i shvatanju književnosti – svačiji hard diskovi su puni knjiga u .pdf, .epub i .mobi formatima jer su oni besplatni i dostupni, ali retko ko želi da aktivno podrži izdavanje e-knjiga i nešto konkretno uradi po tom pitanju. Sem malog broja izdavača (Književna radionica Rašić, Arhipelag, Booka, Levo krilo i još nekolicina), internet izdavaštvo i plasman nisu naišli na punu podršku kod nas. A paradoksalno je što se na svim mogućim vestima o Sajmu knjiga ili stanju izdavaštva na sajtovima novinskih kuća pojavljuje ogroman broj komentara tipa „Da su knjige jeftinije ili da postoje u elektronskom formatu, odmah bi kupio/la bar sto naslova“ i sl.

Povodom ponašanja mojih priča na Tviteru i papiru – ne znam kako se ponašaju, iskreno. Imam izvestan broj pratilaca na Tviteru na čemu sam zahvalan i izuzetno mi je dragoceno kada neko od njih prokomentariše bilo šta što napišem, uživo ili na samom profilu. Ono što sam u knjizi pokušao da uradim jeste da preslikam izgled tvita – ime profila, podeljenost u četiri ili pet redova, tačan datum i vreme kada je određena priča postavljena – i stoga mi je drago što su urednici i tehničko-grafički saradnici Studentskog kulturnog centra uspeli da to prenesu u prelomu, sa po dve ili tri priče na stranici. Te beline koje se javljaju između njih su meni lično jako bitne i one odvajaju jednu celinu od druge idući ka pokušaju da se knjiga čita kao sam Tviter profil.

Da li se tviter-priče razlikuju od onoga što inače pišeš, ili se u tvom magnum opusu prožimaju slični motivi, teme itd?

Ne, tematski se ne razlikuju previše. Nekoliko prijatelja je prokomentarisalo knjigu stavom da „previše pišem o smrti“ i to zaista jeste najtačniji opis onoga što pišem. Ne trudim se da kopiram pisce koje smatram virtuozima u oblikovanju ove teme u okviru kratke forme, ali zastupam određenu tezu da je tema smrti jedna od najadekvatnijih za taj format. Deluje paušalno na prvi pogled, ali usredsređenost i utisak na koji pisci ciljaju kratkom pričom se može povezati sa nekoliko tema koje se efektivno prenose upravo na taj način (u formi Tviter priče: zamislite da se čitaoci prvom rečenicom vežu/identifikuju sa protagonistom kojeg pisac u narednoj ubije – to je, ukratko, ta veza) i čini mi se da tema smrt jeste među njima. Uz to, odgovara mi da o njoj razmišljam pišući i postavim je kao bitnu poetičku odrednicu. Takođe, mislim da ne mogu govoriti u maniru termina magnum opus i da su mi takve pretenzije još uvek nedostupne.

U jednom prošlom intervjuu  si naveo nekoliko omiljenih stvaralaca Tviter proze, kao i nekoliko pisaca koje trenutno čitaš. Koji su tvoji uzori uopšte? Da li se njihov uticaj providi i u tviter-pričama?

Ne bih govorio o uzorima kao o piscima koje imam nameru da podražavam ili preslikavam njihov stil, već više o onima koji su se, dok sam ih čitao, uselili u moj sklop razmišljanja o svetu i književnosti i tako moram da mislim na njih dok pišem. U tom kontekstu bih morao ponovo istaći te koje sam i onda: Džulijan Barns, Džejms Džojs, Ernest Hemingvej, Žoze Saramago, Miloš Crnjanski, Borislav Pekić, David Albahari. Zanimljivo, ili ne, ali svi su se oni ostvarili i kao pisci kratke forme, iako se najčešće pominje njihov romaneskni rad. Njihov uticaj se ogleda u Tviter pričama koje su nastale dok sam ih čitao i na nekoliko mesta sam počinjao svoje priče njihovim rečima ili rečenicama, tj. direktnim citatima iz, recimo, Romana o Londonu i Cinka, te nastavljajući ili reinterpretirajući pojedine ideje Slepila, Uliksa, Istorije sveta u 10½ poglavlja, itd. Pročitani pisci su naprosto baza svakog čitaoca, a čitanje neophodan temelj za pisanje i, ukoliko neko planira da se bavi time, nema smisla bežati od priznavanja uticaja. T. S. Eliot je najdetaljnije objasnio kako se pisac oseća u toj situaciji i kako gleda na tradiciju, te ne bih išao dalje od tog poznatog stava.

Da li imaš dalje  planove što se tiče tviter-proze? Da li to shvataš kao kreativan hobi, mentalno-proznu vežbu uglavljivanja priče u 140 karaktera, ili ćeš nastaviti da radiš na tom izrazu i nakon objavljivanja zbirke?

Ne, pisanje, i čitanje, ne vidim kao hobi već svakodnevni rad. Od objavljivanja zbirke do danas sam napisao skoro isto onoliko priča koliko se nalazi u njoj, a koje su nastajale tokom dve godine, i to je još jedan od razloga zašto sam zahvalan Studentskom kulturnom centru na odabiru jer priznanje u vidu štampe jednostavno pokreće novo stvaranje. Takođe, sada bi mi bilo draže da pokušam da promovišem ovaj format i makar malo ga prenesem iz sfere interneta u štampane oblike. Trenutno spremam temat o Tviter priči za časopis Polja i u njemu će se naći tri naša pisca i nekoliko teorijsko-kritičarskih tekstova kojima će – zahvaljujući razumevanju urednika i zainteresovanosti zastupljenih autora – ova pojava stići do, nadam se, većeg broja čitalaca. Uz to, za februar spremam projekat inspirisan delom Crnjanskog: svakog dana u mesecu ću postaviti po jednu priču koja će se nastavljati na početne rečenice njegovih romana, priča, eseja, putopisa ili prve stihove određenih pesama. Nešto slično tome (u manjem obimu, ali jasno angažovanije i sa drugačijom namerom) je uradio i Tedžu Kol pre dve godine, a čini mi se da bi ovakva reinterpretacija našeg pisca tog kvaliteta i njegovo dovođenje u sajber svet, uz određeni twist, moglo biti zanimljivo.