Pre dve i po godine, Vladimir Komarica na fasadu svoje kuće postavio je TelePort koji prostorno i vremenski spaja Kovin sa nekim drugim mestom. Za sve to vreme iz Kovina se za tren oka moglo stići u Berlin, La Manču, Pariz, Žitorađu, Temišvar, itd. Na ovaj način, jednosmerno, TelePort je radio godinu i po dana sve do trenutka kada je Kovin spojen sa Kumrovcem.

   Vladimir Komarica, kovinski slikar, nošen mišlju da pomiri virtuelno i stvarno, javno i privatno, na granici privatnog i javnog spaja stvarno i virtuelno. Ovo postiže objavljivanjem radova formata 190x120 cm na fasadnom zidu svoje kuće. Iako je poznato da ovu instalaciju prati mnogobrojna kovinska publika, onome što sledi ni sam Komarica nije se nadao.

30. 04. 2020.

    Pod okriljem noći, u sigurnosti policijskog časa, na čelu Josipa Broza Tita, koji već mesec dana povezuje Kovin sa Kumrovcem, pojavilo se ustaško U, preko njegovog lica X, a u dnu portreta anagram P.F.K. Kovinska publika, koja redovno prati rad TelePorta putem društvenih mreža, po strani je ostavila svoje razmirice oko toga da li lik ovog doživotnog predsednika treba da se nalazi na TelePortu. Svu svoju srdžbu ona je sada usmerila na ikonoklasta. Komarica je nakon ove intervencije preko U, X i P.F.K. iscrtao cveće, a iznad maršalove glave napisao Drugarice, posadimo cvijeće. Tako je ikonoklast postao pionirka, a Broz produžio ka kući cveća. Ako je verovati fejsbuk publici, umetnost je uzvratila udarac – svi su se vratili pitanju da li je Kovin uopšte trebalo da bude spojen sa Kumrovcem. Kovinski ikonoklast i njegov nespretni trud pali su u zaborav. Ipak, u svoj toj buci, neko iz publike shvata da namera ikonoklasta nije bila uništavanje TelePorta, nego ograničavanje njegovih prostornih i vremenskih mogućnosti. Drugim rečima, za tog nekog, problem je bio u veštini, a ne u postupku. 

    Međutim, čoveka ponekad dovodi do ludila ili, daleko gore, do razočaranja, to kada živi sam sa jednom mišlju, a ništa ne čini povodom nje. Zato se onaj posmatrač opsednut veštijom intervencijom odluči da nađe sagovornika. Taj sagovornik obično nije ni svestan da je, pored svih opasnosti koje vrebaju, čak i u ovoj nestabilnoj epidemiološkoj situaciji, retko šta opasno kao upuštanje u razgovor sa čovekom opsednutim idejom. U takvim razgovorima granice se lako gube i sagovornik postaje saučesnik.

17. 05. 2020.

    U Kovinu se otvara TelePort prema Redmondu. Portret Bil Gejtsa, čiji zarazni osmeh skreće pažnju sa špriceva koji mu se kriju u prosedoj kosi, od Kovina je u jeku pandemije napravio prvo mesto na svetu gde je stigla vakcina. Kada je reč o ovom TelePortu, reakcije na društvenim mrežama bile su skoro saglasne – on će zasigurno doživeti sudbinu prethodnog. Kako vreme protiče, a TelePort radi bez smetnji, publika se polako okreće raspravi o tome da li stari patak u kosi nosi vakcine ili čipove.

   Ako izuzmemo sve teorije vezane za ovog najvećeg američkog zemljoposednika, polako postaje jasno da revolt usmeren prema njemu nije ništa drugo no iskonski strah od nadolazeće sile. To je onaj strah od velikih i nemilosrdnih osvajača kao što su to bili Sargon Akadski, osnivač akadskog carstva, Kir Veliki, osnivač prvog persijskog carstva, Džingis-kan, prvi veliki kan i osnivač mongolskog carstva, zatim Đaume I od Aragona, Francisko Pizaro, Fernando Kortes, Napoleon I Bonaparta, Adlof Hitler i – na kraju ovog niza – savremeni osvajač, Bil Gejts, osnivač Microsoft-a.

   Kako nam se priča o Bil Gejtsu kao modernom osvajaču koji želi da nas čipuje ne čini mnogo verovatnom – pored živog Ilona Maska, budućeg osnivača marsovskog carstva, i njegovog Neuralink-a – shvatamo da se Bil nalazi u još jednom društvu, ali ovaj put manje strašnih osvajača. U ovoj ekipi su nesuđeni osvajači poput Šredera, Gorile Groda, doktora Kandže, Skeletora, Kobra Komandera i definitivno najuporniji par osvajača, dva laboratorijska miša, Pinki i Brejn, koji svako veče pokušavaju da pokore svet.

  Čini se da su na ovaj način razmišljali i oni koji su na TelePort dodali oblačić. Zahvaljujući njemu, Bil, poput Pinkija na početku svake epizode, postavlja pitanje Gee Brain, what are we gonna do tonight? Tu, međutim, intervenciji nije kraj – na Bilovo ramenu pojavljuje se Brejn, koji mu odgovara Same thing we do every night Bill! Bil je, dakle, poistovećen sa onim daleko glupljim mišom i osuđen da sa svojim ludim prijateljem Brejnom, svako veče, iz Kovina, neuspešno planira da try to take over the world! 

    TelePort je doživeo još jednu intervenciju, ali ona nije naišla ni na kakvu reakciju publike. Nereagovanje nije obeshrabrilo interveniste. Naprotiv, učinilo ih je upornijim – nakon Bil Gejtsa usledile su intervencije na još pet TelePorta.

27. 06. 2020.

    Pikova dama, koja spaja Kovin sa Sankt Peterburgom, doživljava intervenciju u vidu tri pobedničke karte.

    U poznatoj Puškinovoj priči, Herman, vojni inženjer u Ruskoj imperatorskoj armiji, očajnički želi da sazna tajnu o tri pobedničke karte koja će mu omogućiti da se obogati. Da bi to uradio Puškinov junak se obratio, preteći pištoljem, grofici Ani Fedotovnoj, koja je znala za trik. Zanemevši od straha, grofica umire, ostavljajući svog nenamernog ubicu – pištolj je bio prazan – bez odgovora. Nešto kasnije, ona mu dolazi u san, daje odgovor koji je tražio i prašta ubistvo. Tada saznajemo da su tri karte na TelePortu, trojka, sedmica i kec, tri pobedničke karte iz priče.

   Ova intervencija doživljava reakciju Vladimira Komarice, koji izražava svoje oduševljenje na postavljanje tri velike karte, a one koji su ih postavili naziva kolegama umetnicima. Pitanje kako su se trojka, sedmica i kec našle na TelePortu ostaje otvoreno. Sasvim je moguće da je TelePort dozvolio duhu grofice Ane da poseti Kovin i nekom slučajnom prolazniku otkrije svoju tajnu. Sve to nas dovodi u dilemu da li intervencije na TelePortu vrše ljubitelji ruskih klasika ili kockari. 

    Ukoliko bi se neko pomamio da se posluži ovim trikom, treba to da čini sa velikim oprezom, jer bi se mogao naći u opasnosti da, poput Hermana koji je namigom poslat u sobu broj 17 obuhovske bolnice, završi u jednoj od soba bolnice u Kovinu.

27. 07. 2020.

   Kovin je spojen sa Veronom. Na TelePortu su Romeo i Julija, a iznad Romeove glave poruka od Julije O Romeo, otrov? Glup si, Romeo!

  Čini se da je ovaj TelePort, poput Pikove dame, bio lak zadatak za noćne aktere. Ubrzo nakon njegovog postavljanja, Romeu je oko vrata osvanula bočica sa otrovom. Na ovu intervenciju, zajedno sa Julijom, Komarica odgovara Živeli, Romeo! Nakon ove zdravice u Kovin stiže Bonvoljo, Romeov rođak i prijatelj, i odvodi ga u noći kovinske. Ako sudimo po tragovima karmina na Romeovom telu, rekli bismo da je Romeo imao uspešnu noć i Juliju odlučio da zameni jednom Kovinkom. Međutim, isto tako je verovatno da su, poneseni saosećanjem što Romeu ništa ne ide na ruku, po njegovom nagom telu, pod okriljem noći, kao i svaki put do tada, sagovornici, saučesnici i zaverenici izlepili poljupce ženskih usana i na taj način dali Juliji do znanja da Romeo još uvek nije za bacanje. Virtuelna publika stekla je utisak da umetnik sam vrši intervencije i razgovara sam sa sobom, što u gradu poput Kovina može biti verovatnije no malo gde drugde. 

25. 10. 2020.

    U svetlu aktuelnih američkih izbora Kovin je spojen, ne samo sa Vašingtonom, nego i sa Trampovom Belom kućom. Na TelePortu se nalazi mala američka zastava na kojoj su iscrtane ribice, ptice ili avioni, što zavisi od oka posmatrača. Intervencija na ovaj TelePort može da se tumači i kao omaž prvom ikonoklastu. Urađena je sprejom, ostavljen je potpis određene grupe, anagram i, najvažnije za noćne aktere, isprovocirana je reakcija publike na društvenim mrežama. U kontekstu TelePorta ispod zastave je napisano veliko Q, a iznad anagram grupe QAnon koji glasi WWG1WGA. Reakcija nije bila burna kao za Tita, ali ipak je bilo ljudi, zgroženih vandalizmom, koji su poručili da onaj koji šara treba da se pazi, jer neko uvek gleda a i snima. Ovaj komentar bio je inspiracija za dodatnu intervenciju koja je došla u vidu lažne nadzorne kamere i poruke:

KLUB FEJSBUK LJUBITELJA TELEPORTA POKLANJA OVU NADZORNU KAMERU A VANDALU PORUCUJE NEKO UVEK GLEDA A I SNIMA.

    Komarica, zbunjen Q intervencijom, zabrinuo se da li je omogućio pristalicama QAnon pokreta da posete Kovin i iz njega pošalju podršku Donaldu Trampu, ali je ubrzo shvatio da se radi o dopuni TelePorta. Kamera mu je to dodatno potvrdila, pa ju je podigao više i ostavio da stoji na TelePortu i dan danas.

    Publika nije imala reakciju na pojavu nadzornog organa. 

 11. 12. 2020. 

    Žuta, zelena, plava i crvena gazeći jedna preko druge u ogromnom broju srljale su u neprobojnu crnu rupu na TelePortu. Kovin je tada za jedne bio spojen sa Crnom barom, nadomak Kovina, a za druge sa kosmičkom Crnom rupom. U toku jedne noći, iz centra rupe, izašlo je ogledalo. Iz ove intervencije vidimo da urednici kovinskog kulturnog programa spadaju u ovu drugu grupu. Verovatno su se pri svojoj intervenciji oslanjali na misao da u raznim crnim rupama, bezdanima i ambisima čovek najpre pronađe priliku za refleksiju. Takođe je moguće da se radi i o nekome kome Kovin nije toliko poznat, kao ni obližnja Crna bara. Bilo kako bilo, na ovaj način, svako  ko se našao ispred TelePorta i pogledao u crninu, sa namerom da se teleportuje, bio bi suočen sam sa sobom. 

12.01.2021.

    Sve što se desilo nakon 12. januara ovde stoji napisano kao rekonstrukcija nastala iz pisama koje su razmenili Vladimir Komarica i izvesni doktor Veruz.

   Panični korak tutnjao je kroz dugački hodnik društva ljubitelja van Ajkove umetnosti. Uletevši u prostoriju, gde su ostali članovi sa belim čipkama na glavama posmatrali portret Margaret van Ajk, zadihani član, boreći se za dah, uspevao je da izgovara samo po jednu reč.

Van Ajk. Turban. Crveni. Ali plavi.

    U jednoj od prostorija društva ljubitelja van Ajkove umetnosti otvoren je teleport koje je spajao Briž i Kovin. Ono što su članovi društva mogli da vide bio je Čovek sa crvenim turbanom, ali ovaj put iscrtan olovkom, a jedino što je bilo u boji je njegov plavi turban. Pogledali su se međusobno i u glas izgovorili samo jedno ime – doktor Veruz. Uvežbanim, lenjim pogledom mačke, kojim je skrivao svoju hitru misao, doktor Veruz, čovek gustih brkova i promenjive prirode, prelazio je preko zbunjenih članova društva i na kraju stigao do samog teleporta kroz koji je mogao da vidi drvo kestena i turban, koji samo što se na zavijori na vetru i ostavi van Ajka gologlavog. Kako je primetio da ljudi već neko vreme samo prolaze pored turbana, shvata, pre nego i sami članovi društva, da njih, koji imaju običaj da se obuku poput likova na van Ajkovim slikama dok ih posmatraju, strašno uznemiravaju ti prolaznici, naviknuti na prisustvo slike. Postalo mu je jasno da društvo ljubitelja smatra da turban treba da pripada njima i da treba da se donese u Briž. Međutim, njegova snobovska priroda nije mu dozvoljavala da sam predloži da ode u Kovin po turban, ali u svojoj monaškoj ćudi pronalazi strpljenje za članovi društva smatravši da sami treba da dođu do razloga zbog kog su ga pozvali. Naivno im govori da će mu biti potrebno nekoliko dana da razmisli o svemu što se odvija pred njihovim očima i predstavi im nekakav zaključak. Tako je doktor Veruz, jedva pomerajući usta, sve govorio sebi u brkove i u njima odlagao svoje planove za Kovin. Ono što nije očekivao bile su dve figure koje su po noći prišle, kako se sumnja, van Ajkovom autoportretu, prislonile papir na njega, te počele da ga precrtavaju. Ubrzo zatim, na vetru se nije vijorio samo turban, nego i kožni mantil sa šarenom kragnom, skrojen po meri za Čoveka sa turbanom. Iako se retko smeje, jer u brkovima čuva sve svoje planove, ove dve figure i njihova intervencija su izmamili osmeh doktoru Veruzu, jer su mu pružile priliku da ubrza članove društva. 

    „Ukoliko želite da se nešto učini, moramo reagovati što pre. U Kovinu postoji još neko ko se interesuje za turban“ – izvuče iz svojih brkova doktor Veruz.

    Shvativši da nemaju vremena za gubljenje – 03.02.2021 – članovi društva šalju doktora Veruza u Kovin, odakle im on donosi Čoveka sa turbanom i u istom mahu, nakon više od dve godine neprestanog rada, gasi TelePort. No, ono čega sada prezadovoljni članovi društva ljubitelja van Ajkove umetnosti nisu bili svesni, jeste pismo koje je doktor Veruz ostavio Vladimiru Komarici. Poštovani gospodine Komarica,

    Dvanaestog januara u jednoj od prostorija društva ljubitelja dela Jan van Ajka iz Briža otvoren je teleport ka Kovinu. Ubrzo zatim, društvo me je unajmilo da dođem u Kovin i procenim da li Vaš rad zadovoljava standarde društva. Sa velikim zadovoljstvom Vam saopštavam da će Vaš rad od sada da se nalazi u Brižu u prostoriji gde se otvorio teleport.

    Sa velikim naklonom, pozdravlja Vas doktor Veruz

    P.S. kako me je društvo unajmilo da sliku donesem njima, isto me tako Vi možete unajmiti da je Vama vratim. Ukoliko se odlučite za to, slobodno me kontaktirajte putem TelePorta. Što se moje cene tiče, ne brinite, zadovoljiću se jednim malim portretom sebe.

    Kovinski slikar, Vladimir Komarica, prihvatio je ponudu i, ne gubeći časa, razapeo platno za portret. Ubrzo zatim, na mestu gde se nekada Kovin spajao sa ostatkom sveta, Komaricu je sačekalo još jedno rukom napisano pismo.

Poštovani gospodine Komarica,

    Trenutno se nalazim u Napulju, gde je moju pažnju privukla skoro otkrivena kopija slike Salvator Mundi, pa zato, umesto mene, ove reči upućene Vama ispisuje moj kovinski šegrt. Drago mi je da ste odlučili da me unajmite. Budući da sam ja čovek koji sam sebe ne može da sagleda, ono što ću Vam napisati jeste ono što su drugi rekli o meni.

   Kako mi je objašnjeno, moja narav je poput one kriške klementine od čije se kiselosti skupljaju usta i duša. Pogled lenj poput mačke, a misao isto poput mačke, hitra. Kada bih imao tanje brkove, nikad ne bih mogao da se bavim ovim poslom, inače bi se svi moji planovi rasuli.

   Gore napisane reči nikako ne treba da shvatite kao moj pokušaj da usmeravam Vaš umetnički izražaj, ali postoji jedna stvar koju bih Vas zamolio da imate u vidu. Radi se o stvari koju je svaki umetnik koji je do sada radio moj portret, da li iz straha, projektovane taštine ili nemarnosti, izostavio, a to je činjenica da ja imam kriv nos.

    Kada portret bude bio gotov, postavite ga na TelePort. Na taj način Kovin će još jednom biti spojen sa Brižom, a meni će biti omogućeno da ga opet posetim i vratim Vam Jan van Ajka.

Sa najdubljim naklonom, pozdravlja Vas doktor Veruz

    Želeći da uveri Komaricu da se njegov rad, iako ukraden, ipak nalazi u sigurnim rukama, doktor Veruz mu – 16.02.2021 – dostavlja fotografije članova društava koji posmatraju turban i uverava ga da će mu slika uskoro biti vraćena. 

    U nedelju – 21.02.2021 – dok je u Kovinu Vladimir Komarica završavao svoje kućne poslove i spremao se da iskoristi dan za šetnju kovinskim damom, u isto vreme, u Brižu, članovi društva ljubitelja van Ajkove umetnosti su se spremali za svoje ceremonijalno posmatranje Čoveka sa turbanom, uvijavši svoje glave u turbane. Obe strane bile su potpuno nesvesne da je doktor Veruz noć pre pokupio sliku i odneo je za Kovin. Ono što je tada doktoru hitre misli promaklo jeste to da se Kovin i Briž ponovo spajaju kada se turban vrati na njegovo prvobitno mesto. Ovim potezom omogućio je da se osmoro članova društva, sa turbanima na glavama, veoma uznemirenih što im je slika otuđena, u tren oka pojavi u Kovinu. U istom trenutku Vladimir Komarica izlazi iz svog dvorišta i dok zaključava kapiju, čuje kako mu neko dovikuje Vlado, šta su ti se skupili ovi ljudi ovde?

    U ovoj zbrci postaje pomalo nejasno šta se tačno desilo, ali sigurno je da je doktor Veruz, povrativši hitrost svoje misli, u brkovima pronašao nešto što je smirilo članove društva i dozvolilo mu da se među njima sakrije.

    Komarica tada priđe ćošku svoje kuće i, zahvaljujući turbanu, shvati da je Kovin ponovo spojen sa Brižom. Ono što ga najviše iznenadilo bilo je Društvo ljubitelja van Ajkove umetnosti čiji su članovi, noseći turbane u svojoj nepomičnosti i apsolutnoj predanosti Čoveku sa turbanom, izgledali monumentalno, poput talasa koji se nadvija nad obalom.

    Nakon što se trgao iz stanja u kome se nađe svako ko se suoči sa silom prirode, Vladimir Komarica otrča nazad u svoju kuću. Iz nje se vratio noseći portret doktora Veruza i, pošto mi je predao portret, zbunjeno sam ga pogledao i rekao Hvala ti Vlado, ali ja nisam doktor Veruz. Potom mu je svaki član društva prišao i na drugom jeziku rekao Ja sam doktor Veruz, stavljajući mu u šaku šrafove koji su bili skinuti one noći kada je ukraden van Ajk. Nakon toga, na insistiranje članova društva i uz garanciju da ništa što vide neće poneti sa sobom u Briž, Vladimir Komarica ih sprovede kroz svoju kuću gde su mogli da vide sve ostale njegove radove. 

22.03.2021
    Ovaj razgovor između Vladimira Komarice i poštovalaca TelePorta trajao je 10 meseci i odigrao se u Kovinu, između menjačnice i trafike, a preko puta sasvim prosečne pekare. Ukoliko vas put nanese u Kovin, svratite do TelePorta. Ukoliko planirate put u Kovin, isplanirajte i intervenciju.

sastoji se od senke i svetla.

Lav N. Tolstoj

Jedno od funkcionalnih pitanja koje bi se čoveku današnjice moglo postaviti jeste koliko je često u prilici da razmišlja o svojim emocijama. Nesumnjivo, danas su emocije ljudska kategorija koja u savremenoj psihologiji s pravom dobija sve veći značaj. No, interesantno je zapitati se da li čovek ima razvijenu naviku da razmišlja o njima s obzirom na to da su one uvek, bez pogreške, prisutne u datim okolnostima, usled čega ih, praktično, uzimamo zdravo za gotovo. Možda se o njima i ne razmišlja – i to bi bila sasvim korektna konstatacija. Čovek je kroz istoriju mogao da stvara i postiže uspeh bez promišljanja o ovom svom neodvojivom delu ljudskosti. Međutim, ako se emocije uzmu u svesno razmatranje, upravo bi se kroz njih, naučno, moglo objasniti mnogo toga što naizgled deluje neobjašnjivo. Kao, na primer, zašto su baš naši preci uspevali da na zadivljujući način odnose pobede u ratovima, da u nizu bitaka postižu uspehe koji ne mogu ostaviti ravnodišnim onoga ko o ovim podvizima sluša, ili otkuda mnogobrojne zadivljujuće ratne scene pune čudesnih događanja na strani srpske vojske koje su odavno prerasle naknadno stvarane holivudske filmove.

Ovi fenomeni danas su objašnjivi zahvaljujući dr Dejvid R. Hokinsu, renomiranom engleskom psihijataru, koji je krajem dvadesetog veka u svojoj doktorskoj disertaciji objavljenoj pod nazivom Power vs. Force: an anatomy of consciousness (1995), dokazao da subjekti i objekti imaju svoju energiju, i da ta energija vibrira, odnosno da ima svoju frekvenciju koju odašilje. Ovo je predstavio kroz takozvanu skalu svesnosti koja unutar sebe sadrži određene emocije kao odgovore ove svesnosti u zavisnosti od toga na kojem se stupnju skale sama svesnost nalazi. Kao što je predstavljeno, neke od emocija na najnižim frekvencijama jesu kajanje i krivica, dok su među izrazito visokofrekventnim emocijama heroizam, pobožnost, ali i čuda i predaja Bogu. Jedna od glavnih i nadasve lako uočljivih karakteristika naših predaka jeste ta da su oni svoja dela činili upravo sa ove visokofrekvente lestvice. Njihovo poricanje stvarnosti, koja je često ukazivala na to da je neprijatelj dvostruko, trostruko jači ili da je pobeda u datom trenutku nemoguća, zapravo je značilo odbijanje spuštanja svoje razine svesti sa ove visokofrekventne lestvice na onu koja bi podrazumevala prihvatanje očigledne realnosti. Ovome doprinosi i jedna konstatacija profesorke Božice Mladenović sa Filozofskog fakulteta u Nišu. Na pitanje da „opiše atmosferu beznađa naroda” uoči Topličkog ustanka podignutog 1917. godine profesorka Mladenović obrazlaže da, pre svega, osećanje koje srpski narod u tom periodu ima „nije osećanje beznađa” jer „srpski narod nikada nije izgubio veru u konačnu pobedu srpske vojske” (emisija Oko, „Treći srpski ustanak”, 24. februar 2017) što, kako i sama navodi, potvrđuju brojni izveštaji austrougarske i bugarske vlasti iz tog perioda.

Iz ovoga je jasno da one akcije koje čisto i jasno izviru iz Hokinsove visokofrekventne lestvice imaju svoje rezultate koji obezbeđuju sutrašnjici čist i jasan put ka uspehu. Od velike je važnosti raspoznavati svoje emocije i obraćati pažnju na njihove poruke i, na kraju, delati sa visokofrekventne razine. A ta važnost se može ispratiti još u priči o Adamovom padu.

Ove amplitude na Hokinsovoj skali svesnosti, nisu nešto loše, nego one u celosti vode ka usavršavanju čoveka. Takođe, gledano sa pojedinih aspekata grčke filozofije koji svojstvo promenljivosti sveta ne posmatraju optimistično, Biblija na kontraste kao život i smrt gleda konstruktivnije. Bogom stvorena, sva materija je dobra, iako dolazi iz svog kontrasta, odnosno nebića. Kao što ona, dakle, nekada nije postojala, a njeno stvaranje biva suprotnost prethodnom njenom nepostojanju, tako se i iz lepote kroz kontraste rađa nova lepota. Ovome je primer ciklično rađanje i umiranje prirode, što Hristos objašnjava rečima: ,,... ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi” (Jn 12, 24).

Materijalna stvarnost do trenutka stvaranja nije postojala. Međutim, Božje misli o tvorevini od večnosti postoje u Njemu. U određenom momentu na osnovu tih misli On stvara materiju. Ove misli ili energije Božje, Maksim Ispovednik definiše kao logose bića. Prema tome, svaki entitet biva stvoren kroz logose bića. To podseća na, recimo, umetnika koji slika iz glave. Ali, umetnik stvara na osnovu već viđene realnosti, dok Bog u određenom vremenskom trenutku ostvaruje svoju večnopostojeću misao. Te večnopostojeće misli Božje o materijalnoj stvarnosti su logosi bića. I Adam biva stvoren logosima bića, te je smisao njegovog postojanja bio predviđen kao život u saglasju sa njima, odnosno sa voljom Božjom. Najjednostavnije rečeno, biti usaglašen sa logosima bića značilo bi delovati kroz vrlinu koja je prirodna čoveku i visokofrekventna na skali svesnosti.

Moglo bi se postaviti pitanje, otkud Božje zapovesti, ako je vrlina prirodna čoveku.Treba uočiti da Božija zapovest da se plod sa drveta poznanja dobra i zla ne jede, nije bila naredba Adamu, već da su njome naznačene granice njegovog bića. Reč zapovest ima koren u reči vjedjenije (vѣdѣnїe), što znači znanje. Prema tome, zapovest ne predstavlja imperativ, nego znanje koje usmerava ka ispunjenjenju ljudske prirode. Kada Hristos kaže učenicima: ,,Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge” (Jn 14, 34) On im ne daje naredbu, nego ih upućuje da je ljubav način postojanja ljudske prirode čiji je arhetip Bog. A da ovde termin ljubavi ne podrazumeva samo osećanje ili radnju, potvrđuje apostol Jovan Bogoslov rečima: ,,...jer Bog je ljubav” (1 Jn 4, 8).Jedenje zabranjenog ploda predstavlja mogućnost da poričemo, a što je, opet, posledica naše stvorenosti ni iz čega. A ovo omogućava naša birajuća volja.

Bog kao samopostojanje ima apsolutnu slobodu, dok je čovekova sloboda, dakle, birajuća (gnomička), ona koja podrazumeva čak i mogućnost poricanja Boga. Kada naša sloboda biva saglasna volji Božjoj, ona uzrasta ka apsolutnoj slobodi, nalik Božanskoj. Ovo je i prirodni način postojanja čoveka. Na ovaj način ljudska priroda se ostvaruje i nadilazi sebe, uzrasta na skali svesnosti, do oboženja. Adam, suprotno ovome, ubire plod poznanja dobra i zla. Ovaj njegov čin nije bio puki prekršaj zapovesti Božje kome sledi kazna, već izbor poricanja, usled njegove progrešno usmerenih energija. Prema tome, pad ne predstavlja isključivi prekršaj, nego promašaj. Kroz greh, Adam je izabrao način života izvan Boga i ograničio sebe unutar svoje ljudskosti. Ukratko, Adam nije proteran, nego gubi Boga iz vida.

Adam se kroz pad suprotstavio svojim logosima bića, odnosno svojoj ljudskoj prirodi, te tako sebe dovodi u rascep. Grehom, kao činom negacije, aktivirana je smrt koja je bila potencijalna posledica naše stvorenosti ni iz čega. Pošto se odvaja od Boga kao izvora života, Adam počinje da stari, a sa njim i sva priroda biva odenuta prolaznošću. To znači da smrt nije kazna, već prepreka večnom životu koji bi nastavio da živi u neskladu. Smrt predstavlja način na koji se prekida taj mogući večni nesklad. Međutim, Bog je i tada ostao prisutan uz nas, jer upravo smrt treba da nam omogući da ne zaboravimo da život treba da živimo u svoj njegovoj punoći. Otuda i toliko poznata izreka memento mori – sećati se smrti značilo bi, ne prebivati u činjenici da smo smrtni, nego upravo da smrtnost ovu sadašnjost čini veličanstvenom. A bol koju smrt kao gubitak predstavlja zapravo je Božji nagoveštaj da smo se udaljili od istine koju smrt nosi.

Bog kao apsolutno Dobro stvara s ciljem da suština svega biva dobro (grč. καλός). I suština čovekove prirode je pozitivna, a energije prirode se mogu projaviti kao dobre ili loše. Bez obzira na način projave energija, suština bića ostaje ono dobro. Na ovaj način i Adam posle pada, ispoljivši svoju negativnu volju, prlja svoju božansku svojstvenost. No, lik Božji u njemu ostaje neizbrisiv. Iz ovoga sledi da zlo nema suštinu, već da je delo energije (volje). Ovakva energija menja način postojanja prirode, dovodi je u neprirodno i nezdravo stanje, ali ne menja njenu suštinu.

Trebalo bi i obratiti pažnju na to da je reč energija adekvatna rečju emocija. Etimologija reči energija, kao izvorno grčka reč, sastoji se iz prefiksa εν- (u) i reči ἔργον (rad), što bi značilo unutrašnji rad, pokret, koji ima svoju projavu ka spolja. Reč emocija[1] je latinskog porekla i sastoji se iz prefiksa ex- (iz) i reči motus (pokret), odnosno movere (kretati se). Prema tome, emocija je unutrašnji proces kao odgovor na našu misao, a koju, opet, projavljujemo ka spolja. I Adamov čin tako nije bio prost postupak, već proces koji menja njegovo psihofizičko stanje, što je bio čest motiv renesansnih slikara.

Italijanski renesansni slikar poznat kao Mazačo, na svojoj slici Izgnanje iz raja prikazuje Adama i Evu kako uplakani i očajni napuštaju Raj. Iza njih je anđeo sa mačem koji ih izgoni iz Raja kao mesta Božanskog prisustva. Ali, oni u stvari ne bivaju izgnani, jer to ne bi mogao biti postupak Boga koji je Ljubav. Edemski vrt koji je opisan u Bibliji ne predstavlja deo zemlje iz koje Adam biva izgnan u drugi njen deo, već prvobitni besmrtni način postojanja Adama i celokupne tvorevine koji sada biva narušen. Izgnanje iz Raja kao posledica greha Adama i Eve, značilo je da oni napuštaju jedinstvo sa Bogom unutar sebe. A gubeći Boga unutar sebe, sve njihove težnje rasprskavaju se izvan cilja koji je oboženje i sjedinjenje s Bogom. To znači da činjenjem greha Adam skreće sa puta svojstvenog njegovoj prirodi, i pada na skali svesnosti u njen niskofrekventni deo, što jeste izvesno stanje pakla. Prema tome, raj i pakao su stanja svake ličnosti i oni su već u sadašnjem trenutku svakoga od nas.

Međutim, Bog je prisutan uz čoveka i u padu, komunicirajući sa njim kroz emociju. Darom bogolikosti ljudska priroda je kroz unutarnji osećaj dobila mogućnost da prepozna ono što je prirodno i dobro. Tako je i savest jedna od emocija koja nas vraća nazad u ravnotežu, ukoliko posle nje usledi prihvatanje odgovornosti za učinjeno delo. Reč savest u svojoj etimologiji ima isti slovenski koren kao i reč zapovest, (so)vjedjenije (so-vѣdѣnїe) – (sa)znanje. Savest je ono što apostol Pavle navodi kao zakon Božji ispisan na srcima (Rm 2, 15). To je osećaj za prepoznavanje onoga što je dobro i prirodno, i onoga što je tome suprotno.

U skladu s tim Hristos narodu priča priču O Dobrom pastiru i kaže: ,,...i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov. A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca” (Jn 10, 4-5). Pastir dobri je Hristos, koji za sebe kaže: ,,Ja sam put i istina i život” (Jn 14, 6). A glas Njegov je Istina koja je uvek unutar nas (ona se otkriva, upravo jer je u nama) i nju osluškujemo kroz onaj unutarnji osećaj koji nam sugeriše u kom pravcu ide naše usklađivanje unutar nas. Kroz taj osećaj se spoznaje glas istine. A emocije su nasleđe naše bogolikosti, budući da one nisu pozitivne ili negativne, nego visoke ili niske frekvencije i pokazuju nam našu bliskost ili udaljenost od istine. One emocije koje su niske frekvencije, a koje mi nazivamo negativnima, zapravo bi trebalo da budu pokretači. One su kontrast koji nam sugeriše da je istina u suprotnom smeru: u smeru mišljenja, delanja i verovanja. Tako mi sve vreme upravo kroz emociju komunicaramo sa Bogom. Glas tuđinaca koji Hristos spominje, jeste ono suprotno istini, nesklad, koji je stran našoj prirodi, a što se prepoznaje buđenjem negativnih emocija koje nisu nešto od čega se treba braniti ili bežati, nego su putovođe koje nas opominju da smo daleko od istine, od sebe.

Adamov pad nije automatski survao njegovu prirodu, već je bio proces koji je išao silaznom putanjom na emocionalnoj skali ili skali svesnosti. On, koji je gledao u lice Boga, bivao prosvetljen i u miru i saglasju svoga bića, svojim izborom biva pomračen. Nekada odeven svetlošću nevinosti Tvorca, počinje da se stidi Eve i Boga i pravi pregače od smokvinog lišća. Nekada usled ljubavi prema Bogu hrabar, sada se u strahu krije u Raju, zatvoren u sebe i tužan. Sagledavao je Boga kao istinu u sebi, a sada laže i optužuje Evu. Nekada siguran, sada igra ulogu žrtve. Nekada odgovoran za svoje dostojanstvo, sada postaje nezainteresovan i apatičan. Nekada smeo, sada se kaje. Pun vere, sada je zabrinut. Bio je bog, a sada biva samodestruktivan. Nekada je voleo sebe, a sada sebe odbacuje. Besmrtan, postaje smrtan. Ljubav, kao način postojanja čovekove prirode, čiji je arhetip Bog, biva nadjačana strahom, usled prekinutog poznanja ljubavi, a kao posledica toga javiće se kasnije mržnja u odnosu između Kaina i Avelja.

Kroz istoriju je pojam naslednog greha često mitologizovan kao kazna koja prati potomke, ili neka vrsta kosmičke pravde. Pošto je greh akt ličnosti, a ne akt prirode, ona ga rođenjem ne može preneti. Ali, on, kao stanje ličnosti, i te kako biva prenošen na potomstvo. Od rođenja ljudsko biće uči posmatranjem onoga što vidi unutar porodice i to je jedan od načina na koje usvaja životne obrasce. Otuda i prorok David kaže za pravednika: ,,...i na nasleđu je njegovom blagoslov” (Ps 37, 26).  To znači da potomstvo pravdnih nasleđuje obrasce zdravog sagledavanja života u istini. Tako će svaka generacija ovim obrascima kreirati stvarnost.

Otuda je važno setiti se naših predaka koji su, predani Bogu, svojom posvećenošću i verom obezbedili zdrave životne obrasce nama kao potomcima. Možda je to daleko važnije od mnogih vrednih dostignuća i usavršavanja jednog naroda, budući da su upravo dela naših predaka postavila temelje za naše potencijalne uspehe. Kao što nas Adam upozorava na lutanje kroz život svojim mestom na niskofrekventnoj skali svesti, tako su nam i preci, nasuprot njemu, ostavili dobre primere života u istini. Ali, i jedan i drugi primer služe nam za ekspanziju našeg bića, odnosno našeg očovečenja i oboženja u Hristu.

[1]Reč emocija nije bila frekventna u hrišćanskoj literaturi, jer je ona praktično upliv francuske terminologije iz 16. veka kada postaje definisana i zastupljena kao zaseban termin. Današnje njeno uobičajeno značenje je prihvaćeno upravo iz ovog francuskog determinisanja kao émouvoir (uzbuditi), odnosno kao nešto što je uslovljeno, ali i zavisno od spoljašnjeg faktora. Međutim, trebalo bi obratiti pažnju na činjenicu da emocija jeste energija koja polazi od nas, i iako je uslovljena, ona time ne zavisi  od spoljašnjeg faktora. No, kao što vidimo, psihološka dostignuća u vezi sa terminom emocija su uznapredovala i uzela u obzir sva njena prvobitna značenja. S tim u vezi, i hrišćansko bogoslovlje osvetlilo bi mnoge aspekte antropologije ukoliko bi u svoje razmatranje uzelo ovaj termin.

Jeremija 20, 9.

            Potreba za samoostvarenjem i stvaranjem uopšte je nezadrživ impuls naše prirode. Čovek kao biće ima svoju svrhu koju projavljuje onda kada živi svoj talenat kojim ga je Bog svojom bezuslovnom ljubavlju darovao. Za taj dar ne bi trebalo da postoji izgovor koji će biti prekriven velom ljudskih strahova. Već on, upravo ,,kao oganj” treba da se razgoreva u nama i da nas vodi ka ostvarivanju naših potencijala. Mnoge životne priče i danas mogu da nas na to inspirišu. Jedna od njih mogla bi da bude vezana za mladića Darijusa Simonsa, koji je od rođenja bio onemogućen da ostvari svoj san. Naime, rođen sa svega četiri prsta, Darijus nije upotrebio izgovore da svoj talenat ne projavi kao pijanista, čime je čak dobio šansu da zasvira u Karnegi holu. Pitanje koje, dakle, sebi treba da postavljamo, jeste hoće li nas izgovori u životu nadvladati ili ćemo se usmeriti ka ostvarivanju svojih mogućnosti. O tome nas još uči i prvi biblijski čovek, Adam.

            Opšte je poznato da Bog u pet dana stvara svu materijalnu stvarnost ni iz čega, a da je Adam stvoren šestog dana,upravo od već stvorene zemlje, kao što i koren njegovog imena to naznačuje. Adam je stvoren po liku Božjem. Ta bogolikost oličena je u slobodi koja ga izdiže iznad svega što postoji i daruje mu mogućnost da postane bog po blagodati, za razliku od Boga koji je Bog po suštini. Cilj postojanja Adama je bilo oboženje, a ono je bilo predviđeno kroz aktualizaciju svih psihofizičkih energija njegovog  bića. Ono što je svrha postojanja Adama biva svrha celokupnog čovečanstva kao njegovih potomaka. Oboženje čoveka kao potencijal ljudske prirode nije bilo moguće bez Božje intervencije. A pošto je Bog postao čovek, ljudskoj prirodi je kroz Njega data mogućnost oboženja. Kroz Adama, odnosno kroz svakog čoveka, i sva priroda, kao deo njih, ima pristup Božanskom životu. A evo jednog interesantnog primera u likovnoj umetnosti.

Na svodu Sikstinske kapele centralna tema je Mikelanđelovo stvaranje Adama. Genijalni Mikelanđelo je bojama uspeo da prepriča tadašnji stav o Adamu, a samim tim i o čoveku uopšte. Ova scena je često sagledavana sa osvrtom na Adamov pad. Bog se propinje i sva njegova snaga i trud oslikani su u njegovoj ruci koja stvara Adama. Na zemlji Adam nezainteresovano leži, a ruku koju pruža ka Bogu bezvoljno oslanja na koleno. Ikonografsko rešenje ove kompozicije nije nimalo slučajno. Njegova neskrivena ležernost pred Tvorcem otkriva njegovu slobodu pred Njim, koja nestaje posle pada kada on počinje usred Raja da se stidi, plaši i krije od Boga. Sloboda stajanja licem u lice sa Bogom podseća na reči Vasilija Velikog o Adamovom potomku Hristu i Njegovom jedinstvu sa Bogom Ocem: ,,...nije smatrao za otmicu to što je ravan tebi, Bogu i Ocu” (Božanstvene liturgije 1978: 114). I Adam kao bogolik, ali i nedovršen kao biće, ima za smisao da svoju ljudsku prirodu razvije do oboženja, i da napreduje ,,u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove” (Ef 4, 13). A pored mogućnosti beskrajnog razvoja Adamove prirode, njegova bogolikost vidi se i u tome što je i on stvoren kao tvorac. Bog stvara ni iz čega, a Adamovo stvaranje je oblikovanje stvarnosti iz već postojećih elemenata. Sve što ljudska ruka stvara pokazuje nam rezultate ove naše bogolikosti. Osim što postoji očigledno oblikovanje materijom, reči su takođe materijal kreiranja stvarnosti. To implicira da je koren kreiranja misao koja može biti otelotvorena kroz reči, jer sve što ljudska ruka stvara, prvobitno se rodilo kao nečija misao. Postavlja se pitanje da li je misaoni svet koji nije nikada materijalizovan, realna stvarnost ili puka mašta.

Materiju, kao fizičku stvarnost, čovek doživljava na kognitivnom nivou samo u okvirima svojih dimenzija. Ono što je pre njenog početka nadilazi naše kategorije shvatanja. Sve ono što je pre početka materije, kao i njena suština, nisu u potpunosti jasni ljudskom umu. Kategorije koje nadilaze prostor i vreme, i istovremeno njihovo koegzistiranje sa našom realnošću, čine stvarnost jedinstvenom. Materija jednim delom izmiče našim čulima. Ona nije dostupna celom svojom suštinom čoveku jer je on ograničen čulima. Suština života još više izmiče našem razumevanju, jer se život projavljuje kroz nežive elemente, a nije mu izvor u njima. Ako bismo  postepeno raščlanjivali ćeliju, kao osnovu nosioca života, videli bismo nežive elemente koji čine život i projavljuju se kao život. Tako vidimo da ono što je živo na čudesan način učestvuje u životu, a opet nije izvor svog života. Postoji, dakle, Izvor izvan postojanja samih stvari. Bog koji nadilazi naše postojanje nije udaljen ni prostorom ni vremenom, jer su to daljine u našim kategorijama stvarnosti. Upravo ovo dozvoljava upliv čuda u našu realnost. Sve oko nas, kao i mi sami, jeste čudo. Stvaranje detata u majčinoj utrobi nije ništa manje čudesno od stvaranja Adama. Ali, vera je most preko kojeg mi stupamo u božansku realnost i bivamo otvoreni za čudo. Transcendentno i imanentno ne stoje na istoj ravni, ali su činioci jedne stvarnosti, te na taj način čine nedeljivu celinu. Mora se primetiti da ovu fundamentalnu istinu nalazimo još kod elejaca u njihovom shvatanju da je sve Jedno.

            Čudesnost se vidi i u činu stvaranja Adama s početka priče. Adamovi potomci, koji nose njegovu prirodu, kao bogoliki i sami su tvorci, kreatori stvarnosti. Međutim, naše stvaranje je mnogo šireg i dubljeg aspekta u domenu razvoja naše ličnosti, nego u domenu ljudskih otkrića. Naviknuti na čula, mnoge stvari koje njima izmiču nazivamo duhovnim, pa i apstraktnim. A neke od njih možemo da osetimo svojim iskustvom. Naše oko i ostala čula prepoznaju talase samo u ograničenim frekvencijama. Sve van toga našim čulima nije dostupno. Mnoge pojave tako nisu još uvek shvatljive čoveku. Postavlja se pitanje da li je drvo koje je palo u šumi, a čiji pad niko nije čuo, proizvelo zvuk? Čovek je stvoren od duše i tela, i naviknut na čula, neuhvaljivu dušu naziva duhovnom, odnosno nematerijalnom. A samo je Bog nematerijalnost. Celokupno postojanje koje mi prepoznajemo, dogmatski rečeno, pripada materijalnosti. To znači da duša i sve naše energije pripadaju ovom domenu materijalnosti, ali nevidljivoj, jer izmiču našem opažaju. Ovo se može razmatrati i u domenu fizike koja je definisala da je energija ekvivalentna materiji. Kao što je duša nevidljiva, a saznatljiva samim životom, tako i svetlost izmiče našem vidu ukoliko se ne manifestuje na određene načine, poput refleksije. Tako i gravitacija koja je sila, ili magnetizam koji je pojava, nisu vidljivi oku, ali se njihova očiglednost manifestuje kroz njihov uticaj. Međutim, materija postoji na dvojak način. Prvi njen način je integritet – oblik, a drugi njena projava ka spolja – energija. Ova dvojnost postojanja materije, a naročito njeno komuniciranje neprestanim pokretom, na nivou atoma, pokazuje da i ono neživo svojom dinamičnošću nečemu stremi. A stremljenje žive prirode je još smislenije usmereno.

Budući da je samo Bog nematerijalan, ljudske energije spadaju u materijalnost. Tako ćemo i misao svrstati u ovu kategoriju materijalnosti. Čovekov dar da imaginacijom stvara pokazuje ogroman kapacitet kreiranja. Sve što je kroz istoriju stvoreno, od piramida do Ajfelove kule, nekada se prvo rodilo kao nečija misao. I uz pomoć vere i akcije, misao postaje realnost. Ali, i bez toga da se misao ostvari kroz materiju, sama imaginacija ne bi bila nešto nestvarno. Želja kao energija u čoveku nije nerealnost, već projava ljudske prirode. Ona se manifestuje kroz imaginaciju. A imaginacija nije nuspojava bića, nego deo sistema naše prirode. Ovo je pokazatelj da je sve moguće, saglasno Hristovim rečima: ,,Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje” (Mk 9, 23). Misao kao realni entitet je ključni činilac kreiranja svega oko nas. Hristos je kazao da će čovek za svaku iskazanu reč dati odgovor pred Bogom. Ova odgovornost obuhvata i misao, jer čak iako ne bude sprovedena u delo, ona i neizgovorena menja stvarnost, pošto je deo celine postojanja. Jedna misao je događaj vasione i njeno postojanje je bitno koliko i reči i dela, jer ona menja stvarnost. Kao što dela i reči menjaju stvarnost tako i misao odjekuje i ima svoj uticaj. Jer, neizgovorenu misao prati njena namera. Princip ove lančane međuzavisnosti kreiranja opisan je u Starom Zavetu kada Bog govori: ,,Tako će biti reč moja (...) neće se vratiti k meni prazna“ (Is 55, 11).

Uverenje, fokus i znanje čine naš misaoni sistem. U doba procvata nauke  termin vere je bio zapostavljen, nasuprot njenom neodvojivom jedinstvu sa znanjem. Sadašnja ekspanzija društvenih nauka terminu vere ponovo daje njeno mesto na ovom polju. Znanje je dokazana i usvojena istina u čiju ispravnost smo poverovali, a vera je najprisutnija kada joj prethode logički zaključci. Dakle, vera i znanje čine jednu celinu. Reč vera ima isti koren sa rečima poverenje, veran, verodostojan, verno originalu – što znači identično, kao i overiti – što znači potvrditi. Pozivajući se na jedan od najznačajnijih rečnika iz pera Juliusa Pokornog, nesumnjivo da reč vera ima isti koren, i ne slučajno, sa latinskom rečju veritas, što znači istina. Vera je identična istini, potvrda istine i ona uz pomoć koje dolazimo do natčulne istine. Tako je i naš pesnik Branko Miljković zabeležio da ,,istina nema svoje određeno mesto i da je zato nepotkupljiva” (Miljković 1972: 221), a Hristos otkriva suštinu istine rečima „Ja sam put i istina i život” (Jn 14, 6). Dakle, istina je ono što jeste, zato se u staroslovenskom i suština nazivala ,,jestestvom”. No, apostol Pavle kaže: ,,A vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih” (Jevr 11, 1). Ova paradoksalnost potvrđivanja nevidljivog je izazov koji se ne premošćuje dokazima, već se ogleda u veri kao aktivnom procesu koji je uvek potvrda onoga što mi jesmo. Zbog toga i Hristos kaže: ,,Blaženi koji ne videše a verovaše” (Jn 20, 29). A vera i misao su neodvojive jedna od druge, pošto se vera manifestuje kroz misao, ali i misao kroz veru. Ovo dolazi do izražaja u stihu „Pravednik će od vere živeti” (Gal 3, 11). To se ne odnosi samo na činjenicu da će vera biti polazište našeg ponašanja i određivati ga, nego da naša istinska vera, uverenja, kreira stvarnost. Uverenja stičemo od detinjstva i ona su mnogo puta ponavljane misli koje smo prihvatili kao istinite. Ona su polazišta iz kojih sagledavamo stvarnost i na osnovu kojih naša stvarnost biva kreirana. Stoga naši stavovi donose u naš život ljude i situacije kao potvrde naših uverenja. Otuda i ona čuvena rečenica oca Tadeja ,,Kakve su ti misli takav ti je život”.

Apostol Pavle kaže za Hrista da je potvrda Božja, ,,jer Sin Božiji Isus Hristos (...) ne postade da i ne, nego u Njemu postade da. Jer koliko je obećanja Božijih, u njemu su dâ, i u Njemu su amin” (2 Kor 2, 19-20). Mi verujemo, a On potvrđuje tu veru, realizujući veru u stvarnost. Istinska vera, odnosno uverenje, nije usiljena misao, već naše stanje koje smo mi oblikovali. Kada Hristu prilaze dvojica slepih da ga mole za isceljenje, Hristos im kaže: ,,Po veri vašoj neka vam bude” (Mt 9, 29). Dvojicu slepih isceljuje Hristos, ali su oni inicijatori, na čiju želju Hristos kaže: neka vam bude – Amin. Čovek nije pasivni učesnik koji dočekuje udarce sudbine i čiji je krajnji domet opstanak. Čovek je nešto mnogo više, a nerazumevanje ovih kontrasta dolazi usled nepoznavanja šire slike volje Božje. A volja Božja radi uvek u korist čoveka. Mi stvarnost oko nas kreiramo i menjamo tako što Bog potvrđuje, odnosno materijalizuje našu veru, uverenja, odnosno misli. Naš dar kreiranja je rezultat naše bogosličnosti, a naše oboženje počinje već sada u svetoj liturgiji. Na ovaj način se pokazuju kao istinite reči iz Psalama: ,,Bogovi ste i sinovi Višnjega svi” (Ps 82, 6). 

Kreiranje stvarnosti je neizbežno, jer mi nužno imamo misli. Njima, kao i rečima i delima, dakle, kreiramo svoju realnost. Ali, u izvorištu ovog kreiranja je nešto što je davno zapisano Jeremijinim rečima, a to je ,,oganj u srcu”, odnosno emocija koja prati određenu misao. Ostvaren čovek kao biće je onaj koji je sve svoje energije razvio u saglasju misli i emocija. Ostaje, dakle, da ovaj oganj, oivičen, ,,zatvoren u kostima”, razgori božansku energiju u nama i da od sebe načinimo čoveka oboženog u Hristu.

Literatura:

Božanstvene liturgije, prev. Justin Popović. Beograd: Manastir Ćelije, 1978.

Miljković, Branko. Sabrana dela, knj. 4. Niš: Izdavačka ustanova „Gradina“,1972.

            Kraću naznaku o smeru u kom se krenulo, ostavio je na samom kraju svog teksta upravo Gadamer konstatujući sledeće: ,,u vremenima kada informaciona tehnika i tehnika reprodukcije prosto zatrpavaju ljude bezbrojnim nadražajima, to ostvarenje umetničkog dela postalo je težak zadatak. Današnji umetnik mora da se bori protiv bujice koja otupljuje svaku osetljivost.ˮ[3] Otupelost osećaja, nemogućnost udubljivanja u sadržaj kojem podležemo, a često i plitkost sadržaja koje primamo, bitno menja naš odnos prema književnom delu, ali i sam čin stvaranja i ,,stapanjaˮ sa delom. Kao da je u ovom veku to postalo nemoguće. Gadamer će, takođe, tačno napisati i to da ,,svaki današnji umetnik mora da upotrebljava oneobičavanja kako bi ubedljivost njegovog uobličenja stvarno zračila i oneobičavanje povratila u novu zavičajnostˮ, te da je u našoj epohi zbog toga postao ,,neizbežan pluralizam eksperimentisanja.ˮ[4] Kao da je u ovoj tački bilo predviđajuće da će književnost dospeti do ovog nivoa eksperimentisanja do kog je danas došla, a to je momenat u kom će eksperiment često dosegnuti nivo apsolutne neprozirnosti sadržaja, potpune nerazumljivosti. Jezičke igre današnjih pisaca koje su odavno postale manir, dovele su do sve veće istrošenosti, ̔praznine̓ reči, pa nam se sadržaji koje čitamo često učine već toliko puta prežvakani, ispražnjeni od svog punog značenja, postaju poput nekog opšteg mesta.

Dok se forme života smenjuju neverovatnim tempom, potrebno je i književnost prilagoditi zahtevima onih koji čitaju. Time se smanjuju čitalački odgovori na čitani sadržaj i povezivanja sa umetničkim delima, a zbog brzine kojom se čitalački odgovori smenjuju bitno se menja i sâm čin pisanja i primanja napisanog. Georg Zimel će u tekstu Metropolis i duhovni život spomenuti blasé efekat (fr. iznureno), blazirano ponašanje, koji će objasniti kao ,,rezultat brzih promena i zgusnutih, međusobno suprotstavljenih, nervnih stimulacijaˮ[5]. Kroz brzinu i kontradikciju njihovih promena, na primer, kroz bezopasnije snage impresije (koje danas najčešće izazivaju mediji filovanim porukama i tekstovima kojima nas zatrpavaju), kao što su odgovor na nasilje, kidaju nerve tako brutalno da su poslednje rezerve energije kojom treba reagovati na takve tekstove iscrpljene, te ako neko dugo ostaje u tom miljeu, javlja se upravo blazirano ponašanje. I sami se ponekad začudimo kako ne reagujemo na pravi način na nasilje koje se dešava oko nas, kako svakim danom kod sve većeg broja ljudi potpuno izostaje pomenuta reakcija. To je bitan trenutak, jer stanje svesti jedne nacije utiče neizostavno i na njenu književnost. Ograničićemo se ovde na srpsku književnost, iako se ovakve promene dešavaju na globalnom planu, jer se stanje u književnosti menja, promene su različite, brzo se smenjuju, a sve zajedno prati upravo osećaj da je sve to već viđeno, napisano i ispražnjeno od upotrebe.

Jan Vježbicki je lepo primetio da je nastupilo ̔razilaženje̓ pisaca i publike, bez obzira na ogromni broj čitalaca koji svake godine sve više raste. To je podstaknuto time što ,,savremena književnost i savremena čitalačka publika kao da žive usred neke aleksandrijske biblioteke, u kojoj su sakupljene knjige svih vremena.ˮ[6] Prema Vježbickom, ,,za savremene književne stvaraoce takva biblioteka je bauk koji onemogućava slobodno kretanje, koji stvara situaciju nemoći da se izmisli nešto novoˮ[7]. Upravo se ovde vraćamo opet na eksperimentisanje koje je posebno u našoj poeziji postalo jedini način saopštavanja, pa maltene ne možete naći pesmu u kojoj se ne vidi težnja za napadnom ekspresivnošću, prenaglašenim iskustvima, rečima koje ne odgovaraju kontekstu u kom su se našle, upotreba naučnih termina koji doprinose zvučnosti naslova i stihova, gomilanje raznih stilova, rekvizita, ,,stvaranje jedne grandiozne i poetske ropotarniceˮ[8], kako je primetio Vježbicki. Širok je spektar pojava koje se mogu pronaći, a idu do te mere da je neke pesme nemoguće razumeti, sadržaj je ostao zatamljen željom za eksperimentom, za inovativnošću.

Iz svega toga proviruje potreba savremenog stvaraoca da se ukvati u koštac sa tokovima savremenog načina stvaranja, da bude nametljiv, da prati stanje stvari i stvara u istom ključu, jer će jedino tako biti priznat, prihvaćen i plaćen. Ovo plaćen odnosi se na sve one koji od iste takve književnosti, iako ne bez svesti o tome na šta to liči, uporno pišu i prodaju istu, pokušavajući da od nje prežive, ali i stvore veliku književnost. Ipak, velike književnosti izgleda u ovom veku više neće biti. Za to se može naći nekoliko razloga: prvi je svakako što velika književnost sama biva u kulturama koje od pojedinaca mogu stvoriti velike ličnosti, koje će pak moći da stvore veliku književnost. Drugi razlog je upravo taj što se u ovom veku ljudi sve manje udubljuju u osnovu svake književnosti, a to je običan ljudski život. Efekat blaziranosti je treći razlog zbog koga velike književnosti verovatno više neće biti, ili će je biti u nekom drugom vidu. I stvaraoci i čitaoci se sve manje udubljuju u sadržaj koji se prenosi, postepeno izbegavaju sadržaje koji ih teraju da zastanu, udube se i nešto iz njih izvuku za sebe. Ovde se pravi zaokret unazad, jer savremeni čitalac kao da ide linijom manjeg otpora birajući lakša štiva, ali time i narušava čin pisanja onog koji stvara, jer će pisci probati da se nametnu što većem krugu čitalaca, pa će se donekle truditi da ispune i opravdaju ono što se od njih očekuje. Pisanje više nije samo intimni trenutak stvaranja, već i potreba i želja da se bude prisutan na tržištu, da se nametneš i izreklamiraš što široj publici i da budeš dovoljno inventivan da bi je zainteresovao. Ovo daje književnosti jedan novi vid, a vrlo je moguće da će u budućnosti radikalno doprineti i menjanju vrednosti koje smatramo suštinskim kada kažemo da neko delo pripada velikoj književnosti. To se čak može iščitati i iz zaključka Gadamerovog teksta koji je konstatovao sledeće: ,,Kraja umetnosti, kraja stalno aktivne volje za oblikovanjem ljudskih snova i čežnji neće biti sve dok ljudi budu oblikovali sopstveni život.ˮ[9] Ostaje da se zapitamo u kojoj meri će promena načina života uticati na promene vrednosti književnog dela. Što bi mogla biti prva tačka od koje bi trebalo početi i u klasifikaciji ovovekovne književnosti.

Ovo je bio maleni prilog toj oblasti.

[1] Kraj umetnosti? (Od Hegelovog učenja o prošlosnom karakteru umetnosti do današnje antiumetnosti), H. G. Gadamer, u: Evropsko nasleđe, 1999. godina, str. 55.

[2] Isto.

[3] Isto.

[4] Gadamer 1999: 56.

[5] Metropolis i duhovni život, Georg Zimel, u: Georg Zimel, 1858-2008, Mediteran, VSA, Novi Sad, 2008, str. 284.

[6] Razmišljanja o književnoistorijskom procesu u XX veku, Jan Vježbicki, u: Razgovor o književnosti, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2003, str. 35

[7] Isto.

[8] Vježbicki 2003: 36.

[9] Gadamer 1999: 56.

U prvom delu ovog teksta postavio sam tezu da je pitanje Kosova vidljivi deo procesa transformacije Države (Srbije) u bezimenu teritoriju koja će biti potpuno nezaštićena od eksploatacije Multinacionalnih Kompanija. Stav prema Kosovu i stav prema ovom procesu jedino je istinsko političko pitanje u Srbiji. Sve ostalo je lutkarsko pozorište, bez obzira na godište gledalaca.

Razume se, neko može da mi prigovori da neka stranka može da iz taktičkih razloga, ,,privremeno” zanemari pitanje Kosova, da bi se dokopala vlasti, a da onda, ojačana, sa pozicije vlasti to pitanje aktivira. Taj argument izgleda ,,lukavo” onima koji nisu čuli za pojam strateške kulture. Pojednostavljeno, ali ne i netačno, ovaj pojam bi se mogao odrediti kao stepen spremnosti jednog naroda da podrži jednu političku odluku. Dobar, premda tragičan primer za razumevanje pojma strateške kulture, mogle bi da budu demontracije 27. marta, 1941. godine, kojima je narod (a ne samo komunisti) dao svoje mišljenje o pristupanju Trojnom paktu. Ukratko rečeno: politička odluka (potpisivanje pristupnice Trojnom paktu) nije bila u skladu sa strateškom kulturom srpskog naroda i zato nije mogla da se održi.

Kada se pojam strateške kulture prenese u kontekst Kosova, onda možemo da zaključimo da se od tragične pogibije premijera Đinđića i razvlašćenja Vojislava Koštuinice aktivno radilo i radi na stvaranju takve strateške (ne)kulture/atmosfere u Srbiji koja bi bila a) spremna da se odrekne Kosova odnosno koja b) ne bi bila u stanju da izdrži pritisak zamrzavanja sukoba te c) koja se miri sa pretvaranjem Srbije u teritoriju, a samog naroda u običnu masu.

Dakle, stranka koja bi zanemarila pitanje Kosova da bi se dokopala vlasti, na taj način samo učvršćuje atmosferu koja sprečava da se Kosovski problem zamrzne. Stranka na vlasti tu atmosferu kasnije može da iskoristi kako bi se opravdala u pogledu Kosova; znate i sami kako to ide: ,,stvari su već otišle predaleko, zahvaljući našim prethodnicima.”

Tako dolazimo do još jednog zaključka povodom pojma strateška kultura: prave namere neke stranke na vlasti uvek se mogu razotkriti ne kroz njene povremene deklarativne izjave u javnosti, već kroz formu strateške kulture koju stvara u narodu. Upravo nam ona govori o budućoj političkoj odluci koja se sprema jer, ne zaboravite, da bi se politička odluka održala, potrebna je i strateška kultura koja je podržava.

Primera radi, kada državna televizija zaprlja majcu sa snimka na kojoj piše da je Kosovo Srbija (da se ta poruka ne bi videla) onda se time šalje jasan znak u kom pravcu se ,,rešava” Kosovski problem. Ovaj gest nam govori još nešto: ukoliko zamislimo da Srbija nešto potpiše povodom Kosova, istog trenutka uslediće medijsko BRISANjE Kosova iz našeg svakodnevnog života (što će dati Albancima manevarski prostor da očiste Kosovo do kraja) ali isto tako i BRISANjE Kosova iz političke i kulturne istorije srpskog naroda. Svaki pomen Kosova u istoriji ili književnosti ili pop kulturi, BRISAĆE SE. Srbi će uskoro biti žrtve kulturnog Holokausta koji će se po intenzitetu moći meriti sa onim koji su Jevrejima i levičarima priredili nacisti 1933. godine, kada su, dolazeći na vlast, spaljivaljivali nepoželjne knjige. Razume se, danas nema potrebe za sprektaklom spaljivanja; ovo BRISANjE će se obavljati u tišini, ali će samim tim biti još prljavije i podmuklije.

Kako Kosovo za Srbe nije jedan od tokova istorije, već JEDINI tok istorije, onda postaje jasno da će brisanje Kosova iz političke i kultrne istorije biti jednako zabrani postojanja jednog naroda, jer bez kulture sećanje, nema ni naroda: postoji samo (bio)masa bez sećanja, živa tela koja se mogu usmeriti u svakom pravcu i ka svakom cilju, bez ikakvog otpora.

Odavde sledi jednostavan zaključak: zamrzavanje Kosovskog problema kao prvi i osnovni gest u zaustavljanju procesa preobražaja Države u teritoriju, mora se dakle izvesti simultano u obe sfere: u sferi politike, ali i u sferi strateške kulture. Politička odluka zamrzavanja sukoba (ili borbe za zamrzavanje sukoba) mora biti propraćena stvaranjem takve strateške kulture u narodu, koja bi tu političku odluku mogla da podrži i ohrabri. Evo koja rešenja stoje na raspolaganju a) stranci na vlasti b) opozicionoj stranci i c) grupama građana koje žele da se suprotstave tlačenju Kompanije i teritorijalnoj dezintegraciji Države.

A)Stranka na vlasti: ukoliko bi bilo koja stranka na vlasti iskreno želela da zamrzne Kosovski problem (a samim tim krene putem preobražaja teritorije u Državu) ona bi morala da svoju odluku potpomogne i akcijama koje stvaraju stratešku kulturu u narodu koja bi tu odluku mogla ne samo podrži već i aktivno brani. (Ukoliko takve akcije u ravni strateške kulture izostanu ili se pak pretvore u akcije za stvaranje klime koja pogoduje odricanju od Kosova, onda predaja Kosova postaje samo stvar tajminga). Koje su to akcije koje bi vlast iskreno posvećena odbrani Kosova i Države morala da sprovede?

U prvom delu ovog teksta smo videli da se preobražaj Države u teritoriju odvija tako što Kompanije fragmentarizuju društvo, stvarajući sukobe između ustanovljenjih polova (žene – muškarci; heteroseksualci – homoseksualci, mladi – stari... itd). Pri tome oni daju prednost jednoj strani u sukobu kako bi isprovocirali radikalnu akciju sa druge strane, što će se onda iskoristiti kao povod da se sukob još više produbi.

Vlast koja bi želela da se suprotstavi ovakvoj centrifugalnoj politici Kompanije treba da, suprotno politici Kompanije, vodi centripetalnu politiku. To znači da vlast treba da kroz obrazovnu i kulturnu politiku pronađe zajednički sadržatelj svih stanovnika Države i to tako da taj zajednički sadržatelj bude zajednički okvir unutar koga će svaki stanovnik moći da nesmetano ispolji i razvije svoju ličnost u vidu jednog rastegljivog, ali nužnog kompromisa sa interesima zajednice čiji je član. Tako dolazimo do jednog novog razumevanje reči patriotizam: sada patriotizam u sebi povezuje nacionalni i državni patriotizam. Patriotizam dakle, povezuje a) svest o političkom i kulturnom kontinuitetu jednog naroda koji se organizuje u državu da bi mogao da se zaštiti od spoljašnjih sila – a Kosovo je apsolutni simbol takvog kontinuiteta – b) imperativ Države da bude u što je većoj meri pravedna u pravnom, ekonomskom, civilizacijskom smislu, kako bi onaj ko živi u njoj, bez obzira na nacionalnu pripadnost ili veroispovest, mogao da je oseti kao okvir ili štit koji ga čuva od ekonomskog fašizma Kompanije. Tek kada je Država pravedna u njoj možemo da očekujemo stvaranje državnog patriotizma bez koga je otpor Kompaniji nemoguć.

Takav spoj nacionalnog i državnog patriotizma odgovara onome što je Pekić mislio kada je napisao ,,...reći Srbija i demokratija, simultano i recipročno, bez kompromisa u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti.” Pažljivije čitanje Pekića pokazuje da je za njega demokratija podrazumevala socijalnu pravdu i državu koja je tako uređena da njene stanovnike neće tlačiti ni vlast, a ni Kompanija. Međutim, on je vrlo dobro znao da takva demokratija nije moguća na teritoriji, budući da samo država može da obezbedi socijalnu i svaku drugu pravdu za njene stanovnike. To je zato što je jasno da jedino Država može da se suprotstavi Kompaniji, a pravde nema bez tog suprotstavljanja, zato što glavni interes Kompanije nije pravda, već profit.

Zato je Srbiji potrebna pravda, a pravdi je potrebna Srbija. Drugim rečima, da bi se ljudi borili za svoju državu, da bi služili svojoj državi, oni moraju ne samo da shvate već i osete, da će se država boriti za njih, da će država služiti njima. A ne Kompaniji.

Razume se, ovakva centripetalna politika neće proći bez pritiska Kompanije. Iako čoveku na pamet pada prvo spoljašnji pritisak – prevedeno na srpski: ekonomske sankcije i bombe – rizik od takvog spoljašnjeg pritiska u velikoj meri zavisi od odnosa u svetskoj politici koji danas nisu isti kao u doba unipolarnih devedesetih godina prošlog veka; stoga je i rizik od takvog radikalnog pritiska smanjen. Međutim, snaga tog pritiska zavisi i od unutrašnje situacije u Srbiji. Spoljašnji pritisak postaje moguć tek onda kada Kompanija na unutrašnjem planu podrije otpor vlasti koja želi da sačuva Državu. Da bi to unutrašnje podrivanje uspelo, Kompanije će angažovati svoju medijsku infrastrukturu i grupe za pritisak, kako bi centripetalnu politiku prikazali kao ,,fašizam”, ,,homofobiju”, ,,diktaturu” itd, da bi u krajnjem slučaju postavili opoziciju između ,,građana” (tj. mase) i ,,režima” (tj. vlasti) pri čemu će Kompanija naravno biti na strani ,,građana” kome će pomoći da sruši ,,režim” i tako krene put ,,reformi” koji vodi ka stanju ,,blagostanja” (prevedeno na srpski: da nastavi prekinuti proces pretvaranja Države u teritoriju, gde bi narod, pretvoren u beslovesnu masu, bio izložen apsolutnoj eksploataciji od strane Kompanije, dok bi mali postotak te mase igrao ulogu barak-kapoa, tj. logoraša koji za upravu logora održavaju red među logorašima u barakama).

Konkretno, pitanje Kosova i pitanje preobražaja Države u teritoriju, biće u tom slučaju opet zaboravljeno ili pak suprotstavljeno obećanom ,,blagostanju” – u tom slučaju Kompanije će preko svojih medija i grupi za pritisak pokušati da uvere narod da ih ,,blagostanje” čeka odmah iza ugla, ako dobrovoljno odustanu od Kosova i zaštite Države. Narod se u to ne može ubediti, ali masa atomizovanih pojedinaca može. Neki od njih su prosto naivni i nemaju uvid u dubinu političkog problema (poput ,,šahiste” koji vidi samo jedan potez unapred), a neki su opet pojedinici koji misle samo na sebe i nadaju se da će na teritoriji upravo oni dobiti ulogu ,,barak-kapoa” (pošto je osnovni kriterijum za tu ulogu neosetljivost prema sudbini bližnjeg i pokornost prema Kompaniji.)

B)Tako dolazimo do drugog momenta u ovoj priči, a to je uloga opozicione stranke koja želi zamrzavanje Kosovskog problema i procesa preobražaja Države u teritoriju. Najveća greška koju opoziciona stranka sa ovakvom političkom orijentacijom može da učini jeste da Kosovski problem posmatra izdvojeno. Na taj način, stranka zapravo, a protiv svoje volje, ide na ruku Kompaniji koja takođe želi da Kosovsko pitanje izdvoji iz šire političke slike (pretvaranja Države u teritoriju) kako bi pitanje Kosova moglo konačno da likvidira, tj. ,,reši”, suprotstavljajući ga ,,blagostanju”. Dakle, opoziciona stranka koja se bori za zamrzavanje Kosovskog problema mora da proširi sliku tj. da Kosovski problem poveže sa drugim primerima preobražaja Države u teritoriju: sa kontraverzom oko vakcinacije, sa ekološkim problemima (mini-hidroelektrane) sa problemima privatizacije preostalih strateških kompanija, kao i sa globalnim pokretom koji protestuje protiv socijalne nejednakosti (pod motom 1% bogatih, 99% ostalih). Treba ljudima pokazati je Kosovsko opredeljenje nije samo borba za Kosovo već i borba protiv različitog tipa socijalnog i klasnog ugnjetavanja koje sprovodi Kompanija.

Samo na taj način – povezivanjem Kosova sa drugim pojavama korporativnog eksploatisanja države – opoziciona stranka kojoj je stalo do Kosova, može da počne da menja stratešku kulturu ovog naroda, kako bi ga ponovo osposobila za otpor, ovoga puta, za otpor Kompaniji. Tek kada se Kosovo postavi u tu širu sliku, ljudi u Srbiji će moći da osete pravi ulog Kosova i Kosovskog opredeljenja, pa će dobar deo njih koji sada Kosovo doživljaju kao nešto suvišno ili nevažno moći da shvate koji je ulog u pitanju.

Ako stranka ne proširi kontekst Kosovskog problema, Kompanija će Kosovo tretirati u već pripremljenom kalupu jezičkih opozicija sačinjenih od ,,negativnog” i ,,pozitivnog” pola: ,,nacionalizam”/,,kosmopolitizam”, ,,konzervativno”/,,moderno”, ,,selo”/,,grad”, ,,primitivni”/,,obrazovani”, ,,staro”/,,mlado” koje su usađene u dobar deo populacije i koja, zahvaljući toj lingvističkoj dresuri, na Kosovo gleda kao na izvor svih zala, ne shvatajući o čemu se tu uopšte radi.

Zaključimo: uspeh borba za Kosovo kao borbe protiv Kompanije, zavisiće upravo od sposobnosti stranke da poveže različite teme sa problemom Kosova, da bi na taj način probila jezički kavez koji je Kompanija uz pomoć svojih grupa za pritisak isplela oko Kosova i Države, kako bi i Kosovo i Državu ogadila narodu (koji se tim gađenjem, pretvara u masu, a da toga nije ni svestan).

Jasno, tu postoji problem: Kompanija neće bez pritiska dozvoliti da se ovo povezivanje Kosova sa drugim primerima preobražaja Države u teritoriju izvede pred očima naroda. Opoziciona stranka će u najvećoj meri biti medijski izbrisana (toliko na temu ,,slobode medija”). Njoj tada preostaju dve stvari: prva je da se direktno povezuje sa narodom, a drugo, da korporativnoj medijskoj platformi suprostavi svoje medije.

Tu dolazimo do trećeg elementa borbe za Kosovo i Državu, a to je angažman grupa građana.

(kraj 2. dela)

Na prostorima koji se smatraju svetim sreću se zemaljsko i nebesko, ljudsko i božansko. Oni ispunjavaju tri funkcije: predstavljaju mesta komunikacije sa božanstvom, putem molitve ili na neki drugi način; to su mesta božanskog prisustva na kojima se obećava spas, uspeh i izlečenje; pružaju značenje vernicima, metaforički reflektujući istinski svetski poredak. Svetom se može smatrati čitava teritorija koju zauzima neka nacija i koja se naziva otadžbinom/domovinom, ili pak određeni njeni delovi, posebno važni u gore navedenom smislu. U jednom od tipova svete zemlje, teritorija koju zauzima neka nacija doživljava se kao obećana zemlja, zemlja koju je grupi obećao Bog. Najpoznatiji slučaj ove vrste jesu Jevreji i zemlja Kanaan, koju je Bog obećao Avramu i Mojsiju. Jevrejska obećana zemlja ima dva aspekta, materijalni i duhovni. Prvi se sastoji u obećanju „mleka i meda“ Jevrejima koji lutaju nakon oslobađanja od egipatskog ropstva, a drugi u zahtevu za stvaranjem svete zajednice, koja se upravlja prema Bogu. Ova dva aspekta su u najtešnjoj mogućoj vezi, jer se prvi ne može ostvariti ako drugi nije prisutan. Drugi poznati slučaj je poimanje Severne Amerike kao obećane zemlje od strane kolonista-protestanata, pristiglih na ovaj kontinent iz Engleske. Oni su Ameriku doživljavali kao „Američki Izrael“, ili „Novoengleski Jerusalim“, prostranu i plodnu zemlju, u svemu bolju od njihove postojbine (Engleske). Na njene starosedeoce gledali su kao na paganska i necivilizovana plemena, a na njihovo proterivanje i čak istrebljenje kao na svoju misiju „čišćenja“ svete zemlje od uticaja Satane.

Jako bi teško bilo naći naciju koja teritoriju koju smatra svojom postojbinom, „zemljom otaca“, na određeni način ne posvećuje, dajući joj tako najviše mesto u hijerarhiji vrednosti. Svetim ili posebno značajnim mogu biti smatrani pojedini delovi nacionalne teritorije. Tako su za Švajcarce od naročite važnosti Alpi, koji se smatraju „odbrambenim zamkom“ i mestom rođenja švajcarske nezavisnosti; za Jermene je to sveta planina Ararat, za Srbe Kosovo i Metohija, za Afrikanere Krvava reka, za Koreju (i Severnu i Južnu) planina Pektusan, za Rumune Karpati. Tu se najčešće (ali ne i obavezno) radi o mestima na kojima su se odigrale za date narode sudbinske bitke i na kojima leže kosti mučenika. Šta se događa u situaciji u kojoj se sukob vodi oko teritorije koja za jednu (ponekad i za obe) sukobljene strane ima poseban kulturni značaj?

Sukobi oko teritorija sa posebnim kulturnim značajem imaju izvesne osobenosti, koje ih izdvajaju u odnosu na druge teritorijalne sukobe. Većina autora koja se bavila ovim pitanjem konstatuje da su, u pravilu, takvi sukobi intenzivniji, dugotrajniji i teži za rešavanje. E. D. Smit konstatuje da u slučaju u kojem se neka teritorija smatra svetom postoji „spremnost da se ona brani do poslednjeg inča“ i „po svaku cenu“, kao i da je veliki kulturni značaj određenog prostora „koren nekih od najžešćih i najdužih etničkih sukoba“ (Smith, 1999). Kada je reč o relativnom značaju prostora koji određena zajednica smatra svetim, meru predstavljaju kombinovani kriterijumi centralnosti i ekskluzivnosti (Hassner, 2003). Pod centralnošću se podrazumeva mera u kojoj dati prostor ispunjava funkcije komunikacije, prisustva i značenja: npr. nisu isto crkva u nekom selu u severnoj Srbiji i manastir Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji – ovaj drugi prostor u mnogo većoj meri predstavlja mesto hodočašća.

Ekskluzivnost se očituje u propisivanju, nadledanju i sankcionisanju samog pristupa nekom sveto mestu. Ona se može prepoznati u pravilima pokrivanja ili otkrivanja glave (judaizam i hrišćanstvo), izuvanju pred ulazom (islam), kao i u ograničavanju pristupa na vernike (Meka), pripadnike određenog pola (manastiri) i sl. Što su centralnost i ekskluzivnost nekog svetog mesta veći, veća je i verovatnoća da će se na bilo kakvo ugrožavanje takvog mesta reagovati žešće, kao i da će se u njegovoj odbrani ići do kraja, bez obzira na moguće posledice. P. Hensel i S. Meklafin Mičel, koji su istražili 191 teritorijalni spor u zapadnoj Evropi i Americi u periodu 1816 – 2001, pošli su od podele resursa na „opipljive“ i „neopipljive“ (eng. tangible and intangible). Da bi ilustrovali na šta konkretno misle, oni navode primer teritorije sa naftnim poljima kao „opipljivog resursa“, oko kojeg je moguć dogovor tako što bi obe strane imale pravo na eksploataciju. Međutim, ako se radi o teritoriji koja poseduje „neopipljive“ resurse i gde su važni „psihološki“ razlozi, naročito oni povezani sa nacionalnim identitetom, onda je dogovor mnogo teži, jer se ne mogu deliti npr. grobovi predaka, sveta mesta i sl (Hensel and McLaughlin Mitchell, 2005).

Primera ove vrste ima više i oni su dobro poznati (Zapadna obala reke Jordan, Severna Irska). Slučaj Kosova i Metohije nam pak pokazuje da ukrštanje nosećih identitetskih mitova na određenoj teritoriji (Kosovski mitovi za Srbe, mit o moralnoj izabranosti za Zapad) čini sukob dugim, intenzivnim i gotovo nerešivim. Pri svemu tome veoma bitnu ulogu u objašnjenju igra nedeljivost teritorije od posebne kulturne važnosti, u smislu da se ona ne može deliti, a da istovremeno ne izgubi na svom značenju i značaju. Nedeljivost podrazumeva kako integritet teritorije, tako i fiksirane, od obe sukobljene strane priznate granice, ali pre svega nezamenljivost prostora o kojem se radi. To nije puki fizički prostor, već sasvim osoben u kulturnom smislu i njegov se značaj ne može jednostavno preneti na neko drugo mesto. Drugim rečima, takav je prostor jedinstven i sa njime nema „trgovine“.  

Hassner, R. E. (2003). To Halve and to Hold: Conflict over Sacred Space and the Problem of Indivisibility. Security Studies 12, no. 4: 1 – 33.

Hensel P. R. and McLaughlin M., S. (2005). Issue Indivisibility and Territorial Claims. GeoJournal 64: 275 – 285.

Smith, A. D. (1999). Myths and Memories of the Nation. Oxford University Press.

Na prvi pogled, stvari izgledaju jednostavno. Međutim, ovako postavljenja opozicija dve pozicije ne otkriva pravi ulog Kosovskog pitanja.

 A taj ulog je ogroman.

Naime, politička pozicija koja prihvata strani interes da na Balkanu postoji Velika Albanija, to čini zato što je već unapred prihvatila jednu političku paradigmu po kojoj Srbija pristaje da bude uređenja na osnovu tuđih interesa. Dakle, predaji Kosova prethodi jedna druga predaja, šira i sveobuhvatnija, koja se pravda time što ta predaja, u konačnom ishodu, treba da ojača Državu Srbiju ekonomski, politički, pravno itd…

 Hm.

Ako bismo preveli, sa jezika političke magle (koji je i zamišljen zato da zamagli svet koji opisuje) na srpski jezik razumljiv običnom građaninu, šta ta predaja uopšte znači dobili bismo sledeću rečenicu:

Vladajuća politička paradigma u Srbiji (od 2000. godine) karakteriše pretvaranje Države u Teritoriju za račun Multinacionalnih Kompanija koje na taj način mogu da maksimalizuju izvlačenje profita sa te Teritorije.

 Da bi se Država pretvorila u Teritoriju prvo je potrebno demontirati Državu, jer jedino Država može da se suprotstavi multinacionalnim kompanijama, odnosno jedino ona može da ih prinudi na neki kompromis.

Pošto su danas u modi kuvari i emisije u kojima se daju recepti, evo sada recepta za demontažu Države (videćete, vrlo je sličan receptu za uvođenje tiranije).[1]

Najpre, atomizujete društvo. Kreirajte veštačke podele: žene suprotstavite muškarcima, homoseksualce heteroseksualcima, decu roditeljima, studente profesorima, učenike nastavnicima, unuke dekama i bakama, budžetske korisnike nebudžetskim korisnicima, Beograd, ostalim delovima Srbije, ostale delove Srbije, Beogradu. Zatim smanjite potreban nivo znanja u osnovim i srednjim školama, uvećajte, do u besvest, administrativne obaveze u školama i na fakultetima (da ljudi budu zaposleni), ponižavajte ih i vređajte kako biste im izazvali frustracije, jer ih niko (Država) neće braniti. Smanjite, pa ukinite nacionalnu istoriju (pozovite na puno nasilja) i nacionalnu književnost (izbacite prvo epiku i romantizam; kažite da je zastarelo). Potom, natočite nečim jeftinim isto takve lokalne poluintelektualce koji će potom urinirati po svakom centimetru kulturne istorije vlastitog naroda: Svetom Savi, Vuku, Dositeju, romantičarima, Dučiću, Rakiću, Skerliću, Crnjanskom, Andriću, Nastasijeviću, Pekiću, Paviću… apsolutno svakom: svi su fašisti. Ukratko: srpsku književnost svesti na Izabrano delo Radomira von Palanka.

Zatim to grejte na tihoj vatri dok se Država ne pretvori u Teritoriju, a onda od bilo koje tzv. ,,vlasti” možete za cenu bakšiša da kupite a) izvore vode (nema ko da protestuje) b) celu obradivu zemlju (nema ko da protestuje) c) rudna bogatstva (isto) d) sve ostalo osim vazduha. Potpomognite potom odliv domorodačke biomase (muškaraca i žena), kako biste napunili svoje poluprazne teritorije, a na ovu teritoriju odložite migrante koji vam nisu potrebni/tj koje ne možete da asimilujete. Obeshrabrujte bilo kakav natalitet (pozovite se na tzv ,,ženska prava” tj permanentno usađujte ženama u glavu da nema gore kazne za ženu od toga da bude majka, te da deca samo seru i plaču), a ono malo bagre što se rodi (dečake i devojčice podjednako) vakcinišete čime god hoćete (jer niko to neće proveravati); ukratko, igrajte se njihovim životima i pratite razultate, a zatim slobodno i po volji koristite prirodne resurse Teritorije, ne razmišljajući o posledicama po lokalne domoroce (kopajte nikl gde god ga pronađete, gradite mikrohidroelektrane gde hoćete… uništavajte sve što stignete, jer ste tu samo privremeno). Ako se neko pobuni: nazovite ga: a) ksenofobom b) fašistom c) homofobom, d) nacionalistom, e) ,,moronom”. (I ne dajte mu da obuče žuti prsluk).

Sada se postavlje pitanje: ima li na ovakvoj teritoriji neke politike? Naravno da ima: pošto je strateška politička odluka već utvrđena (Država je pretvorena u Teritoriju), politička borba na Teritoriji se svodi na problem kastinga za celodnevni & celovečernji igrani film pod naslovom ,,Suverenitet”. Naime, treba pronaći neke glumce i glumice koji će igrati ulogu ,,suverene vlasti”. To znači da je potrebno da pronađete neke domoroce koji će glumiti kako su svi vaši postupci uneređivanja Države i njenog pretvaranju u Teritoriju, zapravo njihovi; kako su to upravo njihove ,,hrabre” odluke, upravo njihovi ,,vizionarski” potezi itd… znate već kako to ide... Ukratko, nađite nekoga ko će da glumi kako je ta Teritorija u stvari ,,ozbiljna i suverena država kojoj niko ne zapoveda” i dajte mu neku mrvicu od profita (skroman je to svet, ne traba im ni država, kao Kurdima). Ponekad, naravno, ogranizujete i masovne demonstracije, neku spektakularnu promenu glumačke garniture, snimite to i puštajte na vašim tv kanalima, da se domoroci osete građanima sveta, a i da se malo izduvaju. Tako ,,politika” u Teritoriji, postaje Rijaliti: tj. vi spolja odlučujete ko od njih unutra ostaje (na vlasti), a ko je napušta; svaki primitivizam je ne samo dozvoljen, već i poželjan; ako padne krv – super! Neka se poubijaju, međusobno, oko kostiju/provizije. (Pravila Rijalitija, ne zaboravite!) Najzad, morate lokalnom življu u svakom trenutku dokazivati da je ,,stoka”. (Zašto? Zato što se za narod čovek može žrtvovati, ali za stoku nikada).

Razume se, domorocima treba ostaviti neku nadu za spas (da se ne bi pobunili): neka misle da samo treba otići iz ove Teritorije. Od svih koji odu, onih 5% zbilja upotrebljivih, poslati u kompanije. Gurnuti ih da rade po fensi neboderima, od 9 do 17 časova, sve vreme pod istom neonskom svetlošću (nema sunca, ali nema ni mraka). Većina njih (premda ne svi) biće srećna. Ostale pobacati tamo gde ima mesta: muškarce da nešto voze ili vare, buše, režu ili da čiste neke fekalije; žene da kelnerišu ili hosterišu (iskoristiti njihovu poznatu lepotu). Dati im nešto veću platu, nego domoricima u koloniji da im se isplati. I to će biti dovoljno da se većina (premda ne baš svi) uspešno cereka po društvenim mrežama. U međuvremenu, jasno, potomstvo asimilovati.

A sada odgovorite sebi pošteno na pitanje: da li iz pretvaranja Države u Teritoriju nastaje – setimo se premise – ekonomski jaka, moderna pravna Država?

Pre će biti da nastaje stanje očaja, beznađa, apatije, letargije kao kod većine građana Srbije. Manjina pak, oštri zube, jer veruje da je život samo borba za preživljavanje u kojoj je sve dozvoljeno: izdati, prevarati (ubiti), opljačkati, prodati dušu, primiti mito… A zašto ga i ne primati, kada osim pukog preživljavanja nema nikakvog višeg i većeg cilja kome čovek može i treba da stremi… Takvo ,,razmišljanje” nije slučajno: paradigma pretvaranja Države u Teritoriju ukida u čoveku svaki viši i bolji zadatak i smisao, ostavljajući ga da se na sve načine bori za preživljavanje protiv ljudi koji ga okružuju. Nekada su ti ljudi bili bližnji; sada su Neprijatelji (kao u Rijalituju).

Kada Država postane Teritorije, onda se resursi za preživljavanje samo smanjuju (jer su za Multinacionalne kompanije ti resursu samo troškovi koje valje smanjiti). Tako se nekadašnji narod pretvara u masu nesrećnika, koji će se međusobno poklati za sve manje kostiju koje se bace pred njih. Zato tzv. ,,vlast” na Teritoriji mora da bude nepravedna, jer nema razloga da bude pravedna.

Ovo je, dakle, ulog Kosovskog pitanja: ako smo za predaju Kosova, onda smo isto tako i za pretvaranje Srbije iz države u teritoriju u kojoj ćemo biti samo 1) radna snaga, 2) genetski materijal 3) spremište unutrašnjih organa, 4) izmanipulisani, zaglupeli potrošači.

Mislite da grešim? Razmislite: ako neko nije spreman da se bori za Kosovo protiv sile Multinacionalnih Kompanija, zašto mislite da će biti spreman da se protiv istih tih Kompanija bori za neko od vaših najbazičnijih prava?

Da li zaista mislite da se u okviru paradigme u kojoj mit o ,,Stranom investitoru” zamenjuje Kosovsko opredeljene, može izgraditi demokratska, a pre svega, pravedna zemlja u kojoj ćete biti zaštićeni od ekonomskog i svakog drugog izrabljivanja Multinacionalnih kompanija?

Srpski problem, dakle, nije problem vladajućih partija (imali smo prilike da vidimo na vlasti i poziciju i opoziciju) već problem političke paradigme.

A ta paradima je: pretvaranje Države u teritoriju i pretvaranja naroda u zaglupelu izdresiranu masu bezvoljnika koji ne mogu da podnesu ni najmanji pritisak.

Onaj ko to ne može da shvati ili je plaćen da to ne shvata ili je prosto kukavica, koji se nada da će na miru umreti, a za ono posle ga baš briga.

Sada ćemoobjektivno ispitati i drugu opciju: zamrzavanje pitanja Kosova. Pokušaćemo da odgovorimo šta nas čeka u tom slučaju...

(kraj 1. dela)

[1] Aristotel, Džejmi Oliver antičke kuhunje, daje recept za spravljenje tiranije, koji se takođe može primeniti za demontažu države i njeno potčinjavanje tiraniji Multinacionalnih kompanija: ,,treba zabraniti zajedničke obede i udruženja, zatim školovanje i drugo tome slično, treba sprečiti sve ono što ljudima može da ulije dve stvari, samosvest i poverenje, ne treba dopustiti ljudima da dokoliče i treba sprečiti zajedničke zabave, i uopšte treba učiniti sve da ljudi što manje upoznaju jedni druge, jer međusobno poznavanje rađa međusobno poverenje.”

Pričao mi je nedavno jedan programer o svom pokušaju da objasni jednom tinejdžeru, nazovimo ga Jovica, kako da uđe u svet informacionih tehnologija (IT). Po koracima mu je izložio plan, naizgled jednostavan i zabavan, a mali Jovica se, naravno, „primio“. Odmah je Jovica otrčao kući da plan sprovede u delo. Već je video egzotične destinacije, kola i stan. Imao je motiv, imao je želju. Par nedelja kasnije, programer i Jovica su se ponovo sreli. Jovica nije ništa uradio, a više nije želeo ni da sluša savete programera.

Znate li da vas programiranje niko ne može naučiti? Sve što neko može jeste da vas usmeri, ali učenje je na vama. Štaviše, 99% čitavog saznajnog procesa je na vama. I taman kada savladate to što ste učili, čitava tehnologija se unapredi, ili se, još prostije, metodologija dotadašnjeg rada promeni. Tada ponovo počinje proces učenja, gde će vas opet neko samo usmeriti, a vi zasucite rukave i hajde, Jovice, nanovo. U ovakvim situacijama ne pomaže ni promena firme, jer i ta firma prati tehnologije ili ima drugačiju metodologiju. Hoću da kažem, u programerskom svetu učenje vam ne gine. To i jeste čitava poenta programiranja – stalno se mora učiti. Čak i kada ste ekspert u nečemu, pojavi se nešto novo u česmu ste tek početnik, a vaš poslodavac traži baš to novo. Tada i vi – ekspert, znate isto koliko i neki junior programer. Taj junior može čak znati i više od vas, jer nije „gubio“ vreme da postane ekspert. Naravno, senior ima svoje iskustvo i druge prednosti nad juniorom, ali ako hoće da programira, mora da zagreje stolicu.

Činjenica da nema programerskog leba bez učenja, zaustavi mnoge na njihovom pohodu u IT svet. One, koji tu činjenicu prihvate, čekaju izbori svih mogućih vrsta: Koja polja i platforme odabrati, koje jezike i prateće tehnologije učiti, gde se zaposliti, da li ostati ovde ili otići iz zemlje... To vam je poput automobilske industrije, gde su za stvaranje jednog vozila potrebni i mehaničari i limari i dizajneri eksterijera i dizajneri enterijera i vulkanizeri i staklari, pa onda test vozači i ko još sve ne. Naravno, pre svega toga, treba odlučiti da li je vozilo u nastajanju sportsko, porodično, terenac, kamion, ili teretno. Slično je i u IT industriji – grana i podgrana je nebrojano mnogo. Veliki izbor je odlična stvar za IT sektor, kao što je i okean odlično mesto za plovidbu. Mana je što se i u IT izboru i na okeanu možeš lako izgubiti.

Kada završite sa biranjem i najzad se zaposlite, tada počinje realnost. Neki shvate da bi hteli više para, drugi to doživljavaju kao prvi korak u svojoj karijeri, treći se prosto zadovolje što su našli posao, dok četvrti spoznaju da programiranje nije za njih. Ovi prvi, koji žele novac, počnu da menjaju firme u zemlji, dok ne odu u inostranstvo, računajući da će biti ravnopravni sa tamošnjim programerima. Može biti, ali evo još jednog mita o kome bi valjalo promisliti. Postoji čuvena viza koja se, između ostalog, dodeljuje i programerima da odu u inostranstvo da rade. Ta viza se ne dodeljuje tek tako, već poslodavac, koji želi da uposli programere iz inostranstva, mora da dokaže relevantnom državnom organu da nije uspeo da pronađe adekvatne programere u sopstvenoj zemlji. Taktika poslodavca je da domaćim programerima, koji rade za nadprosečne plate, ponudi platu na nivou državnog proseka. Kada lokalni programeri to odbiju, poslodavac ima dokaz da nije uspeo da nađe programere u matičnoj zemlji i može da pozove programere iz inostranstva. Tada programeri iz inostranstva dođu u neku od obećanih zemalja, računajući da će, u najgorem slučaju, imati platu na nivou državnog proseka, ali, ipak, dobiju znatno manje od očekivanog. Naravno, mogu se pobuniti, međutim, ukoliko im se ne sviđa princip rada, mišljenje poslodavca je da mogu da se vrate odakle su došli. Zanimljivo, zar ne? I zvuči mnogo realnije nego obećane kule i gradovi. Najnovija vest je da se pomenuta viza ukida za junior programere, zbog beskrajnog priliva IT stručnjaka sumnjivog kvaliteta.

Programeri karijeristi idu korak po korak ka svom cilju, koji se obično realizuje kroz sopstveni biznis. Programeri koji su zadovoljni što imaju posao, posvećuju se porodici i drugim interesovanjima ili hobijima, dok programiranje postajesamo sredstvo za život. Najzad, oni koji se razočaraju u programiranje, shvate da ima i drugih sektora u Srbiji osim IT sektora. Na primer, planinski ili banjski turizam. Istina je, pak, da je put svake profesije relativan. Tajna uspeha u svetu programera i ne samo programera, jeste u ljubavi i posvećenosti poslu, te konstantnom praćenju trendova i neprestanom učenju. Tek onda se oseti lepota i miris njihovih ruža.

Zbrka u znanju - metež u vrednovanju

Predstava o onome što se dešavalo na prostoru Jugoslavije od 1941. do 1945. i nešto kasnije, a posebno o odnosu partizana i četnika, najbolji je primer stalno uzvitlanih činjenica koje nikako da se smeste u logičnu celinu. Koliko god nastojali da u tome prepoznamo neku osnovnu liniju, uvek doživljavamo sindrom Hazarskog rečnika jer svaki novi izlagač obavezno gleda da korenito izmeni perspektivu i da masu ranije naglašenih sastavnica temeljito izignoriše. 

Veći je problem što i u vrednosnom pogledu imamo stalno šlajfovanje. Ne možemo da se odredimo prema onom što je bilo. Nedostaje nam zatvaranje, „closer“, kako to zovu u psihološkim priručnicima. Kriza identiteta, ne samo po ovom pitanju, traje predugo. Ona postaje mučna i zamorna, navodi na rezignaciju i odustajanje, a to je onaj duhovni prelom posle koga je pakovanje kofera, njihovo tegljenje na aerodrom i kupovina karte za „nikad nazad“, samo puka tehnikalija. Ne emigrira se samo zbog propale ekonomije, nego i onda kada nestane smisla.

Ko brine o metodu?

Situacija je takva da bez odgovora ostaju i obična zdravorazumska pitanja, a kamoli neće ona proizašla iz metodološkog zaleđa istorijske nauke. Metod je način dolaženja do istine, metodologija je filozofska disciplina koja ga proučava i koja nalaže kako u saznavanju treba postupati. Tradicija istoriografije je dovoljno duga da sadrži mnoga znanja i iskustva u tom pogledu, ali šta vredi neupućenome crtati elementarne stvari, kada se i studentu koji je metod polagao pred nekom katedrom čini da je njegova pravila samo sanjao, pošto ih u onome što bi trebalo da je javna naučna rasprava jedva nazire.

Ovde nije reč samo o tome da se konkretan istoričar mora držati svoje struke, nego  se metod vidi i kao obaveza koju treba poštovati kada se formira diskurs značajan za društvo u celini. Ovako shvaćene istoriografske norme imaju dimenziju opštekulturnog dobra.

Logički gledano, na početku procesa saznavanja je istorijski izvor, tj. sve ono što može ponuditi obaveštenje o nekoj prošloj delatnosti. Na kraju dolazi sinteza, kao celovita rekonstrukcija proteklog zbivanja. Važno je imati u vidu da nema izvora koji se može koristiti neposredno. Svaki se mora kritički obraditi. Izvore je potrebno pronaći i objaviti, tj. odrediti šta uopšte zavređuje pažnju istoričara. Zatim valja protumačiti o čemu oni zapravo govore, odrediti koliko su autentični (kada su, zbog čega i od strane koga načinjeni, jesu li možda falsifikat) i, što je najvažnije, da li je ono što se u njima saopštava istinito. Sinteza podrazumeva misaono nadopunjavanje činjenica, što znači da u istorijskom proučavanju bitnu ulogu igra i teorija o društvu. Objašnjavanje nailazi na velike teškoće zbog naučne neadekvatnosti izvora. Oni uglavnom nisu stvarani za potrebe nauke, podložni su zubu vremena i namernom uništavanju, pristrasni su. Njihova kritička analiza je zato neophodna, ali je povoljno to što se može osloniti na niz do sada brižljivo izgrađenih tehnika. Tu je, međutim, i čitav skup pomoćnih istorijskih nauka: arheologija, arhivistika, muzeologija, numizmatika, diplomatika, paleografija (nauka o starim pismima), heraldika, sfragistika (proučava pečate), istorijska filologija itd.[2]

Kada se jednom shvati ova infrastruktura istorijskog znanja, onda sve ono što se za njega izdaje, a što se prema metodu odnosi nonšalantno, jednostavno žulja mozak i liči baš na ono što niko ne voli – na to da ga prave budalom. Ako smo svesni da je metod jedan, i da je stoga i istorija jedna, odmahnućemo rukom na prostačke ideje o „pravoj istini“,  koja je prava samo zato što nam ugodno zvuči, ili o istoričarima koji „ionako svi lažu“. Znaćemo da se u davanju ocena o prošlosti mora biti oprezan zbog brojnih teškoća, ali će nam biti jasno da postoje i načini za otklanjanje prepreka. Ukazivanjem na ključne tačke u iskustvenoj evidenciji, na teorijske stavove koji su služili kao orijentacija i predstavljanjem osnovnog postupka, istoričar će svoje tvrdnje pokazati utemeljenijim, a drugom naučniku dati priliku da ponovljenim istraživanjem potvrdi ili opovrgne dobijene rezultate. Naravno da u obraćanju široj javnosti nije potrebno da se ovako detaljno i u razvijenoj formi obrazlažu nalazi, ali ako se direktno ili indirektno demonstrira nehaj prema samim principima metoda, iole kulturan slušalac će time biti razočaran i obesiće nos.

Kauboji i Indijanci –  gorak ukus ideologije

Jutjub polemika o tome ko je više ojadio Srbe, četnici ili partizani, ravnogorci ili komunisti, delom ilustruje gore izneto. Inače, ona se vodi po više linija. Raspravlja se o zločinima, pa se kaže da su komunisti krivi za leva skretanja u toku rata i za likvidaciju ideoloških protivnika posle njega, a da su četnici sprovodili teror nad partizanskim pristalicama i da su na etničkoj osnovi zatirali civilno stanovništvo. Diskutuje se i o kolaboraciji. Ravnogorci se optužuju za saradnju sa okupatorom, a komunisti za obnovu jugoslovenstva, tj. za predaju nacionalnih interesa u ruke braće- razbraće. Spori se i oko strategije. Tvrdi se da su partizani, provocirajući sukob sa Nemcima i Italijanima, narod stavljali na lomaču, a da su četnici, zagovarajući pasivan stav, u najmanju ruku ometali borbu, ako već nisu bili otvoreni izdajnici.

Svetle boje „svoje“ strane se ističu, dok se njeni mračni tonovi tek tu i tamo pomenu. Prema drugom pokretu odnos je već poslovično takav kao da ga maltene nije ni bilo. Izuzetak su samo njegovi zločina, koji se naglašavaju. Naravno, predmet istraživanja je uvek ograničen, ali ovde nije reč samo o tehničkom, već i o supstancijalnom izostavljanju. U krajnjoj liniji, dolazi se na to da se suprotnom pogledu na svet poriče pravo na postojanje jer niti se on pokušava dovoljno razumeti, iznutra povezati i eksplicirati, niti se na zadovoljavajući način objašnjava širim dovođenjem u vezu sa spoljašnjim uslovima, a budući da se radilo o krvavo sukobljenim stranama, jasno je da je njihova interakcija bila vrlo snažna i toliko intenzivna da se ovi političko-vojni pokreti jedan bez drugog ne mogu dublje spoznati.  

Prećutkivanja su možda ipak očekivana kada se radi o ovako još uvek delikatnim problemima, ali ono što polemici svakako daje jaku notu apsurda jeste otvoreno kritikovanje suparnika zbog nenaučnosti, dok se stručni kvalitet, prirodno, rezerviše samo za radove pisaca iz svog tabora. Ovakvim etiketama se međusobno časte ljudi koji su uglavnom svi doktori nauka i nastavnici na državnim univerzitetima. Dakle predstavnici profesija i ustanova koje, istina, ne pripadaju najrazvijenijim društvima, ali svakako nisu ni u sklopu onih primitivnih. To su društva u kojima istoriografija ima dug staž i određenu za sebe izborenu autonomiju.

Takođe, ako se različito usmerene istorijske „prezentacije“ sa Jutjuba uzmu odvojeno, one izgledaju impresivno. Podaci su odabrani tako da „melju“ pažnju, a samopouzdani stav govornika ne ostavlja prostor sumnji. Međutim, kada se snimci stave jedan uz drugi, kada se gledaju zaredom, primeti se kako im sadržaj naginje onome čega je u društvu ionako već previše – ideološkom iživljavanju, samo u akademskoj, učenoj formi.

Značaj javne pameti

Pretresanje prošlosti nije jedino mesto koje se tiče svih članova zajednice, a koje trpi od manjka racionalnosti. Ono je samo izrazit slučaj. Pa je otuda i zaslužilo ovoliku jadikovku. Slično se dešava i sa nekim temama koje su više egzinstencijalnog karaktera. One ne spadaju u domen isključivo stručnog rešavanja. Mogu se pojednostaviti i tako učiniti predmetom narodnog razmatranja i odlučivanja, ali se svejedno istovremeno i zapliću i redukuju, samo ne bi li se držale što dalje od razuma. Primera radi, vredi se upitati kada smo to u patriotskoj javnosti imali priliku da čujemo kritički govor o privatizaciji NIS-a i da vidimo pažljiv odnos prema nekim prostim (a ključnim)  dilemama u vezi sa tim.[3]

Bolje vesti

Na svu sreću, društveno-kulturne sile, kao što se znaju ljudima oteti i zaći im za leđa, umeju – čini se isto tako same od sebe – na čovekov put nabacivati i korisna sredstva. Tako je sa školom, tako je sa internetom.

Budući da nismo zaboravili azbuku i četiri računske operacije, možemo se, nekim sticajem okolnosti, prisetiti i logike za četvrti razred gimnazije. Tamo su navedena metodološka uputstva za istraživanje, na malom broju strana, pitkim jezikom. Možda je majka rodila junaka kome će to poslužiti kao inspiracija, ali i drugog koji će reći: „A što ja ne bih pravio ove edukacione video-snimke i trpao ih na Jutjub, baš kao što to Amerikanci rade. Savladao sam program“. Pa će, eventualno, da se udruže i da predstave sporna mesta Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, onako kako to metod zapoveda. To bi bilo dobro jer se svakako već ide napred, a za takav poduhvat ima materijala.

Istoričari sa Jutjuba prvo su zastupali svoja stanovišta bez obaziranja na drugu stranu. Onda su zaključili da treba pojačati argumentaciju naglašavajući sopstvenu naučnost, što je dovelo do preciznijeg određivanja slabih tačaka kod protivnika. Rekli smo da se jednostranosti narativa uviđaju tek kad se snimci stave jedan uz drugi, ali se tako obrazuje i uporedni pregled međusobnih zamerki. Krajnji rezultat je da diskusija izbija na pravi put tek kada se dohvati ono što je najbitnije – istorijski izvori i postupci njihove obrade.

Ako se povoljan trend nastavi, možda ćemo konačno dobiti i višeslojne interpretacije nasleđa. Način na koji prošlost funkcioniše u sadašnjici takođe spada u predmet naučnog interesovanja.[4] Neki autori kažu da se ravnogorcima mesto u kulturi sećanja daje kako bi se time opravdao kapitalizam. Ima onih koji smatraju da je očuvanje NOB-a u uspomeni daleko lepšoj od zaslužene posledica propale tranzicije. Nevolja je u tome što oba ova tumačenja vode u rastvaranje identita, jer čini se da promašuju značenja bitna za slobodarsku tradiciju.

Nasuprot takvim određenjima, bilo bi interesantno ispitati hipotezu po kojoj četnici prosto simbolizuju povratak nacionalnom, a partizani spremnost na otpor u nemogućim uslovima i razmisliti o tome nisu li –  u aktuelnom istorijskom trenutku –  upravo to vrednosne poluge koje nam mogu pomoći da se dohvatimo nekog boljeg i dostojnijeg života.

[1] Navodimo jedan izbor snimaka koji dokumentuju ono o čemu se dalje piše.

https://www.youtube.com/watch?v=n7WC3kRiwyE

https://www.youtube.com/watch?v=89DQRMQBF0Y

https://www.youtube.com/watch?v=B25JU_Ta3Fw&t=3735s

https://www.youtube.com/watch?v=I4CT-wMnwKE

https://www.youtube.com/watch?v=HW257UNRhCY

https://www.youtube.com/watch?v=310QaAxsXps

https://www.youtube.com/watch?v=wUf-AJQEXq8&t=415s

[2] Kvalitet o kome govorimo uočljiviji je kada metod istorije izmestimo iz matične nauke i razmotrimo ga u sklopu, recimo, sociološkog pristupa, gde takođe nalazi svoje neosporno mesto. Predstavljen ovako, u krupnim potezima i opštim crtama, biva oslobođen od zaplitanja u pojedinosti, te mu je suština jasnija. Vojin Milić, Sociološki metod, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str. 531 – 570.

[3] https://www.youtube.com/watch?v=E_bVstXHHjo&t=2841s Ovo je slično kao sa zagrevanjem planete. Godinama se moglo primetiti kako sa zimom nešto debelo nije u redu budući da su se i u februaru katkad znali poneti kratki rukavi, ali o promeni klime se nagađalo samo po nekim alternativnim medijima, da bi jedne večeri Danijela Vranješ, u vremenskoj prognozi RTS-a, opušteno rekla kako je temperatura koja sledi narednih dana rezultat globalnog otopljenja.

[4] Vojin Milić, Sociološki metod, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str. 534. 

            Od sukoba iz vremena devedesetih prošlo je već dve decenije, čitava jedna generacija. Tokom celog ovog perioda, kao i u toku samih sukoba, glavni posrednik na Balkanu bio je Zapad, tačnije najmoćnije zemlje Zapada. Zapadne vlade, NATO i EU bili su glavni „pomiritelji“, „umiritelji“, „čuvari mira“ i slično, ulažući, prema njihovim sopstvenim rečima, velike političke napore (praćene zamašnim finansijskim sredstvima) da očuvaju krhki balkanski mir i ubede balkanke narode i vlade da se ostave sukobljavanja i okrenu demokratskom suživotu i ekonomskom prosperitetu. S obzirom na to kakvu situaciju danas imamo, to posredovanje Zapada doživelo je potpuni neuspeh; izgleda da je sve bilo uzalud, da se ništa svih ovih godina nije promenilo, da je region ponovo postao „bure baruta“. Postojale su dobre namere, bili su na raspolaganju ogromni resursi (politički, ekonomski, vojni, medijski, itd) i opet ništa. Ova je činjenica toliko očigledna da je ne negiraju ni zapadni posmatrači, po pravilu skloni da svu krivicu prebace na „iracionalne“ balkanske aktere, beskrajno tvrdoglave i uvek spremne da se međusobno pobiju. Jedan od njih, Džon R. Šindler (John R. Schindler), stručnjak za bezbednost i kontraobaveštajac, u autorskom tekstu za „Obzerver“ (Observer) poziva Zapad da prizna svoje greške na Balkanu, kojima on smatra priznavanje komunističkih granica i insistiranje na multikulturalnosti i da se prihvati Vilsonovske politike sa kraja Prvog svetskog rata, koja podrazumeva stvaranje etnički homogenih nacionalnih država (između ostalih i Velike Albanije), sve sa ciljem da se preduhitri mešanje Rusije.

            Priznanje da je sopstveno delovanje bilo pogrešno predstavljalo bi hvale vredan moralni čin, da nije reč o politici koja se poigrala životima i sudbinama miliona i sada hoće da se „igra“ dalje, kao da se ništa nije dogodilo; upravo kao u nekoj dečijoj raboti. Naravno, ovde je stvar mnogo ozbiljnija i ne može da bude svedena na puko infantilno „eto, pogrešili smo, ali nećemo više“. Drugim rečima, političko delovanje nosi sa sobom i neizbežnu odgovornost. Kako je zapravo izgledalo to zapadno posredovanje na Balkanu? Odgovor na ovo pitanje, logično, može nas približiti otkrivanju razloga neuspeha, a time i sprečavanju obnavljanja sukoba.

            Ako ćemo se pozvati na nauku, koja i ovde ima svoje mesto, onda možemo reći da je posrednik u sukobu definisan svojom funkcijom, a ona je da svakoj strani prenese argumente druge strane, čime se uklanjaju iracionalnosti, agresija i tenzija (nerealistični elementi) i „ogoljavaju“ pozicije dveju strana; nakon ovoga, spor je moguće rešiti i na drugi način, bez sukoba.¹ Ovo je moguće jer sukob nije cilj po sebi, već sredstvo za ostvarivanje određenih interesa. A kako su se ponašale zapadne vlade, NATO i EU tokom sukoba vođenih na ovim terenima devedesetih godina i nakon toga? Sva njihova politička moć bila je usmerena na slamanje volje i otpora jedne strane – srpske. Jedino je srpska strana bila bombardovana (ovi su napadi uključivali i vojne i civilne ciljeve), kako 1995, tako i 1999; jedino je od srpske strane traženo da se razoruža; jedino je srpska strana bila optuživana za „prekomernu upotrebu sile“, što je bio eufemizam za nastojanje da se druga strana spasi od poraza; jedino su srpskoj strani nametnute stroge sankcije, koje su uključivale sve oblasti života; srpska je strana neprekidno satanizovana u zapadnim medijima, na otvoreno rasistički način, uz besprimerne i bezbroj puta ponovljene laži; na raznim pregovorima na srpsku je stranu vršen pritisak da se „urazumi“ i prihvati ono što Zapad nudi. Istovremeno, Zapad je spremno i hitro priznao nezavisnost Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije, pomažući ovim tvorevinama da uđu u sve međunarodne institucije; sankcije u sferi naoružavanja svesno su i masovno izigravane, a takozvane „demilitarizovane zone“ zapravo su bile način da se izbegne poraz na frontu i bolje naoruža hrvatska i muslimanska strana u Hrvatskoj i Bosni; u zapadnim medijima srpski su protivnici uvek bili žrtve, ma šta činili i ma kako se ponašali. Etnička čišćenja Srba u Hrvatskoj 1995. i na Kosovu u Metohiji nisu izazvala nikakvu oštriju reakciju Zapada, iz prostog razloga što je isti iza njih stajao. Nakon rata, takozvani „Haški tribunal“ napunjen je Srbima, uz tek ponekog predstavnika druge strane; ovo je bilo „ispravljeno“ presudama, kada su Srbi osuđivani na dugogodišnju robiju, dok su drugi oslobađani „usled nedostatka dokaza“; srpskih je žrtava bilo, ali za njih niko nije kriv, čak ni oni koji to jesu. Srpska pokrajina Kosovo i Metohija uporno je gurana ka proglašenja nezavisnosti, bez obzira na to što se tome srpska strana protivila; ta je „nezavisnost“ obilato pomagana, uz istovremeno žmurenje na sva kršenja ljudskih prava Srba na toj teritoriji, a što traje i danas. U BiH je trajao i traje pritisak na Republiku Srpsku da se odrekne svojih ingerencija i svoju sudbinu stavi u ruke druge strane; samo je u Srbiji Zapad insistirao i insistira na autonomiji pojedinih teritorija (Vojvodine i Raške oblasti), pomno bdijući nad pravima manjina; za svoje ometanje povratka Srba i kršenje njihovih elementarnih prava Hrvatska nije nikad bila ozbiljno ukorena, već je nagrađivana.

            Da li je opisano ponašanje Zapada podudarno sa ulogom posrednika? Naravno da nije. Gornji opis zapravo savršeno odgovara ponašanju aktera u sukobu, koji jasno zauzima stranu i nastoji da pobedi svog protivnika. Već i sasvim kratak uvid u delovanje Zapada na Balkanu govori nam da su zapadne vlade, NATO i EU sve vreme zapravo samo „glumile“ posrednike, dok su na delu na svaki način pomagale samo jednu stranu i to uvek onu koja je bila suprotstavljena srpskoj. A to čine i danas. Ako jednu sukobljenu stranu neprestano pritiskate i tražite od nje ustupke, a drugu na svaki način pomažete i sa njom koordinirate akcije, van svake pameti je da se smatrate posrednikom. Biti lažni posrednik zapravo je vrlo lagodna pozicija, bez ikakve odgovornosti: u prilici ste da sopstvene interese poistovetite sa nastojanjem da se uspostavi mir i da stoga svako oponiranje vašim ciljevima izgleda kao protivljenje miru.

Zapadno posredovanje na Balkanu bilo je neuspešno, jer i nije bilo posredovanje, nego učešće u sukobima. U balkanskim je događanjima Zapad zapravo sledio i sledi svoje interese, koje želi da ostvari i upotrebom sile, ako to već drugačije nije moguće. Pri tome je redovno koristio „domaće“ aktere, umesto da sam „prlja ruke“. I to je glavni uzrok današnjih nemira i „zakuvavanja“. Otuda je nekakav nastavak Zapadnog „posredovanja“ zapravo siguran zalog novih sukoba, a ne mira i pomirenja. Što balkanski narodi ovo pre shvate, utoliko bolje za njih.

Selo Begeč, 04.05.2017. 

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

¹vidi Luis Kozer, Funkcije društvenog sukoba

Amerikanci i danas proučavaju njegov govor, često izvlače iz njega citate, a delove uče napamet. Ne svi Amerikanci, razume se, već oni koji se zanimaju povezanošću istorije sa savremenošću, ili oni koji se bave političkim naukama. Veliki broj tdvrdnji, koje je tada izneo Solženjicin, ne samo da nisu postale neaktualne, već su poput starog vina, sazrele i dobile novo dublje značenje. Pored toga, mnogi problemi, na koje je Solženjicin ukazao, nisu se odnosili na tadašnje rusko društvo. Međutim, danas se naša realnost u tolikoj meri izmenila, da su sve rane Zapada i nama postale jasne. Mi smo zaraženi novim bolestima, koje su se probile kroz srušenu barijeru, koja nas je nekada delila. Zato ne smemo biti gori od američkih istoričara i politikologa. Hajde da vidimo šta nam Solženjicin poručuje iz daleke 1978. godine.

On je započeo svoj govor s činjenicom, da se Zapad s visoka odnosi prema ostatku sveta i da mu stoga manjka razumevanja. Zapad je odavno uveren da «svi delovi naše planete treba da se razvijaju s ciljem da dostignu nivo zapadnog sistema, koji teoretski predstavlja najviši stupanj razvoja». «Sve države se ocenjuju na osnovu toga koliko su napredovale na tom putu». Onaj koji je ostvario mali napredak, po svemu sudeći, je ili varvarin, ili ga «sputavaju zli diktatori». Tu se daju primetiti neizgovorene tvrdnje, koje postaju jasne iz konteksta savremene politike. Varvari treba da budu prosvećeni, zarad njihove koristi, a zle vladare treba rušiti, pomoću izvoza demokratije. Takav zaključak se nameće sam po sebi, ako imamo u vidu zapadni osećaj superiornosti i jednostranosti. Sve je to proizvod zapadnog nerazumevanja drugih civilizacija. Gruba je greška pomisliti da mi možemo biti objašnjeni, isključivo pomoću zapadnih mera.

Dalje, Solženjicin analizira život u zapadnim demokratijama, sa svoje tačke gledišta. On bukvalno poručuje: vi nas ne razumete. Ne razumete ni naše uspone, ni naše padove. Niste nas razumeli ni u carsko doba, a ponavljate svoje greške i u svojetskom periodu. Zato mi vas dobro razumemo. Jasnu su nam vaši uspesi, ali i porazi. Pošto on nije došao da hvali, već da leči, njegova prva lekcija je «pad hrabrosti». «Celo zapadno društvo je izgubilo hrabrost». On tu ne misli na svakog pojedinca, ima mnoštvo hrabrih vojnika, sportista, vatrogasaca i drugih. Solženjicin cilja na samo društvo u kome vidi malaksalost, višak komfora, potpunu opuštenost. Hrabrosti, pod takvim uslovima, ne može biti. Isti je slučaj bio sa Rimom, koji je odbacio strogost republikanske epohe i upao u imperijalnu dekadenciju i nadobudnost. Zbog toga je Putin i postao najprimetniji političar današnjice. On poseduje sve muževne kvalitete: strpljivost, moć analize, preciznost u izražavanju, preimućstvo uma nad osećanjima i još mnogo toga, što ga izdvaja od ostalih evropskih političara.

U drugom delu svog govora, Solženjicin ističe dva stuba zapadne civilizacije na kojima sve počiva. To su: sloboda i zakon. Čovek je slobodan od rođenja. To piše u svim osnovnim deklaracijama. Ljudi teže ka blagostanju, a u tome im pomaže strogo poštovanje zakona. To je duša Zapada u dve reči. Sloboda i zakon. Sloboda je, po mogućstvu, bezgranična, a legalizam je, po pravilu, bespogovoran. Malo je onih, koji primećuju da su sloboda i legalizam u sukobu. Solženjicin, skoro kao apostol Pavle, ukazuje na ograničenost zakona i predstavlja svojim slušaocima neophodnost blagodati. Njima nedostaje blagodat, nedostaje im «Reč o Zakonu i Blagodati». «Sav život sam proveo pod komunizmom i reći ću vam: užasno je ono društvo u kome uopšte nema pravnih merila. Ali, društvo u kome nema drugih merila, osim pravnih, takođe nije dostojno čoveka», kaže Solženjicin. Na tom mestu se u stenogramskom zapisu po prvi put sreće reč «aplauz». «Pravo je odviše hladno i formalno, da bi moglo blagodatno da utiče na društvo. Kada je ceo život prožet pravnim odnosima, stvara se atmosfera duševne osrednjosti». Nedaće, koje očekuju čovečanstvo, neće biti rešene legalizmom, tvrdi autor.

To je još i Konstantin Leontjev primetio tvrdeći da se Evropljanin, sa njegovim prosečnim i sveopštim idealima, koji se tiču samo ovozemaljskog, a ne večnosti, pretvorio u oruđe opšte destrukcije. Nosilac ideologije Novog doba, melje svu raznolikost i složenost sveta. To i jeste carstvo osrednjosti. Pritom car mediokriteta bez prekida poziva na slobodu i jednakost. Više tu nema mesta ni za bratstvo, jer to je već nešto povezano sa porodicom, sa krvnim srodstvom. A ništa krvno nam više ne treba, kao i ništa porodično. Potrebni su nam sloboda i jednakost u veoma uskom značenju. U skladu sa tim, govornik upozorava: «Zaštita prava ličnosti je dovedena do takve krajnosti, da društvo ostaje bez zaštite (opet aplauz)... od raznih ličnosti, tako da je na Zapadu došlo vreme da se štite ne samo prava ljudi, već i njihove obaveze (aplauz)».

Da li brbljivci, kojima su puna usta prava, često pominju obaveze? Teško. Pa ipak, prava i obaveze su povezane, one su potrebne jedna drugoj, poput desne i leve ruke. Borba za prava bez spominjanja fundamentalnih obaveza, dovodi do toga da će «društvo ostati nezaštićeno od provalije ljudske grešnosti, na primer doći će do zloupotrebe slobode u svrhu moralnog nasilja nad omladinom, kao što su pornografija, prestupništvo ili huligansko ponašanje». Solženjicin je u drugim govorima pričao o «slobodi» koja dopušta da čitav grad bude oblepljen neprijatnim reklamama, o «slobodi» džabalebaroša da žive na račun društva, o «slobodi» države da ruši suverenost drugih međunarodnih subjekata, umesto da se pozabavi sopstvenom ekonomijom. Pominjao je on na desetine vrsta tih «sloboda». Ali to su druge besede, dok se u ovoj Solženjicin osmelio da govori o grehu.

Izvor neisceljenih bolesti zapadne civilizacije, po rečima Apostola, on vidi u pogrešnoj humanističkoj pretpostavci da je «čovek, gazda ovoga sveta, koji u sebi nema zla, već svi poroci proizilaze iz pogrešnih društvenih sistema, koji treba da budu ispravljeni». «Čudno je da, iako su na Zapadu stvoreni najbolji materijalni uslovi za život, tamo beležimo višu stopu kriminaliteta, nego što je to slučaj sa Sovjetskim Savezom, u kojem caruju siromaštvo i bezakonje (o siromaštvu i bezakonju je moguće diskutovati – A.T.)». To je sasvim hrišćanski pogled na unutrašnju prirodu čoveka i kako je ona narušena prvobitnim grehom.

Police sovjetskih novinarnica 1978. godine, bile su ispunjene listovima «Izvestija» (na srpskom Novosti) i «Pravda» (na srpskom istina), a narod se šalio da u «Izvestiji» nema ni trunke istine, a da u «Pravdi» nema nikakvih novosti. U isto vreme Zapad se gordo hvalio slobodom medija i njenim nečuvenim uticajem. Moć novinara se prostirala sve do Votergejta i smene predsednika! Uprkos tome, Solženjicin spokojno odbacuje tu svetu kravu, tvrdeći čak da je njeno mleko otrovno. Gde je, pita on, odgovornost novinara pred čitaocima ili prema istoriji? Kada izvrću činjenice, preuveličavaju ili umanjuju značaj nekog događaja, kada skroz promaše u svojim prognozama, kaju li se? Ne, jer bi ih to lišilo profita. Novine su pune glasina, proizvoljnih pretpostavki, skandaloznih tvrdnji, koje nikada ne mogu biti opovrgnute, ali koje ostaju u sećanju masa. To je tačna ocena, sve do nedavnog «gafa» sa procenama da će Hilari pobediti. Tu niste videli nijedno izvinjenje, nijednu ostavku. Piskarala su oguglala na kritiku, do te mere da ih ni za šta više nije stid. Očigledno je da od toga ne boluje samo Amerika. I mi smo sa tom bolešću na «ti».

Mediji prave od terorista zloglasne slavne ličnosti (o Bin Ladenu i Islamskoj državi se priča, kao i o našim razbojnicima i teroristima 90-ih), otkrivaju državne i vojne tajne, mešaju se u privatni život poznatih (primera je bezbroj). Svuda bezobrazluk, površnost i brzopletost. Po mišljenju Solženjicina, sva psihička oboljenja 20. veka otelovljuje štampa. Dubinsko značenje je apsolutno neprihvatljivo, medijima su potrebne samo senzacije. Oni plasiraju lažnu devizu «svi imaju pravo da znaju sve». To geslo je lažno, jer postoji i više pravo «ne znati», ne prljati svoju dušu spletkama, praznim pričama i besmislicama. Čak i ta izvikana sloboda medija je prolazna. Nema tu više nikakve konkurencije, mas-mediji deluju gotovo jednoobrazno i uigrano.

To ja prepričavam misli Solženjicina onako kako ih lično doživljavam. I ne znam šta vi mislite, ali meni se čini da je on došao do samog korena problema. «Bez bilo kakve cenzure na Zapadu se sprovodi podrobni odabir misli, koje se dele na one koje su u modi i one koje nisu. Misli, za koje se veruje da su nezanimljive, nemaju dostup ni štampi, ni knjigama, pa čak ni univerzitetima, iako ne postoje nikakve formalne zabrane. Vi ste slobodni samo pravno, ali ste robovi trendova». Pokušajte da oborite tu tezu. Ili si u trendu, ili ne. Ako kojim slučajem nisi «in», osetićeš se kao da si u pustinji, usred tog carstva slobode, bez ikoga ko bi mogao da čuje tvoje mišljenje.

Ako je ovde sve tako loše, a zašto se Vi lepo ne vratite u crvenu Rusiju, gospodine Solženjicin? Ili nam Vi kao ideal predlažete socijalizam? Takva pitanja su bila neizbežna i logična. Pisac je odgovarao, da socijalizam kao model, ni u kojem slučaju, ne predlaže i ne propagira. Ali da i zapadni model ne bi predložio svom narodu. Stvar je u potrazi za pravim putem, a ne u odabiru između već postojećih, to je suština.

Proces mišljenja na Zapadu je binaran – plus ili minus, dobro ili loše. Ali pored toga, ima još i gore i bolje. Odgovore treba tražiti, a ne birati (to treba uporediti sa testovima, koji pokušavaju da ocene znanje, a zaista ubijaju umne sposobnosti). Solženjicin govori da Zapad više nije na čelu čovečanstva. I kao dokaz toga vidljivi su određeni simptomi. Na primer, «propast umetnosti ili odsustvo velikih državnika». Sve je to jasno i običnom posmatraču, pogledajte samo fotografije sa samita svetskih lidera. Šta nam je činiti? U duhu starozavetnih proroka, Solženjicin poziva Zapad da se smiri sa datom situacijom, kao što je Dostojevski pozivao «gordog čoveka» da se skruši, u svom govoru posvećenom Puškinu. Zapad, koji je navikao da sluša profesionalne analize, pre nego proricanja, naćulio je uši i utihnuo.

Naš pisac ih je podsetio da «u 20. veku zapadne demokratije nisu samostalno pobedile ni u jednom velikom vojnom sukobu (očito da neće pobediti ni u ratu protiv Islamske države, za čije stvaranje su odgovorni – A.T.), već su se svaki put ograđivale od protivnika uz pomoć svog kontinentalnog saveznika, čije vrednosti nisu prihvatale». Ovo je dragocena misao: dva rata, koji su nazvani svetskim, nisu bili svetski. To su bili sukobi unutar zapadne civilizacije, ratovi samouništenja! Svetski ratovi, nastavlja Solženjicin, tek predstoje, kada Indokina i ostali blokovi uđu u žestoki konflikt. To će biti rat, kakav još nismo videli. Ništa dobro ne očekuje Zapad u tim sukobima. Zašto je nekadašnji hrišćanski svet slobode (ili bolje reći borbe za istu), nauke i umetnosti, toliko oslabio? Zašto najbolji ljudi Zapada, koji se mole i misle svojom glavom, horski najavljuju da je kraj njihove civilizacije blizu? Naš pisac, kako bi našao odgovore na ta pitanja, a u skladu sa našim civilizacijiskim tradicijama, polazi od korena problema, od istorije.

On govori o antropocentrizmu, o tome kako je u centar sveta smešten čovek, umesto izgnanog Boga. To i jeste definicija humanizma. Neka je, kaže Solženjicin, Srednji vek i bio surov vek, pun poteškoća. Ali svest, koju je izrodio humanizam «ne priznaje da čovek ima viši cilj od ovozemljaskog blagostanja. Takvo razmišljanje je u temelj zapadne civilizacije ugradilo opasnu težnju ka obožavanju čoveka i kultu materijalnih potreba». Sve što je duhovno ostalo je van te formule. «Tada su i bile ostavljene rupe, kroz koje danas slobodno prolazi zlo». Gola sloboda ne rešava probleme čovečanstva, već samo stvara nove. Solženjicin je imao hrabrosti da podseti da se ideja slobode rodila u hrišćanskom, a ne u nekom drugom društvu. I ta ideja podrazumeva, pre svega, odgovornost, a ne popustljivost. Nije bilo pojmljivo, ne pre 200 godina, nego pre 50, da «čovek može dobiti neobuzdanu slobodu, prosto za zadovoljenje svojih strasti». Ali od tada je Zapad uspešno sa sebe zbacio breme odgovornosti i nikakva naučna dostignuća i napredak neće moći da iskupe «to moralno ništavilo, u koje je upao 20. vek, a što niko nije mogao da pretpostavi da će se zbiti, posmatrajući svet iz 19. veka».

Filozofski humanizam je preteča komunizma. Marks je 1844. godine govorio da je «komunizam naturalizovani humanizam». Bog napolje! Čoveka u centar! Eto, i rodio se humanizam. I Zapad i crveni Istok su bili povezani, jer su i jedni i drugi bili humanisti. Jedino što su prvi zastupali ideju privatnog vlasništva, a drugi su bili protiv. Jedni su bili za umereni razvrat u okviru zakona, a drugi – ili za razvrat bez ograničenja, ili za strogi, ali bezbožni asketizam. Ti sistemi su slični kao braća, svi to vide, ali ne razumeju svi šta je posredi. Svet je bio podeljen, a obe polutke su bolovale od iste bolesti. Mi smo, kaže besednik, deca prosvetiteljstva, jarkog, fantastičnog i bezbožničkog. I sada smo požnjeli, šta samo posejali. Mi nemamo budućnost, ako produžimo da živimo u toj truloj paradigmi ovozemaljskog zadovoljstva i razuzdane slobode.

Posle svega, možemo dodati i misli Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, koji je rekao da se papa uzgordio i obožio sebe rekavši: «Ja sam na zemlji umesto Boga. Ja sam Njegov Namesnik». Skriveno značenje tih reči je bilo: «Ja i jesam Bog!». Luter je ustao protiv toga i rekao: «Nisi ti Bog“, ali je dodao: «Mi smo svi bogovi». Zatim je počela bahanalija lažnih bogova i borba za prevlast, a sve se završilo Ničeovim krikom: «Nema Boga! On je mrtav. Svi smo ga ubili!». Dalje sledi kraj istorije. Kraj istorije, koja je bila ispunjena ratovima i metežima, požarima i haranjima. Ako ne usledi pokajanje. Malo je verovatno masovno i iskreno pokajanje na istrošenom i iznurenom Zapadu. Stoga ceo svet gleda na Istok. Ne budistički, ili neki drugi, već na hrišćanski, na Rusiju. Svet čeka zoru sa Istoka.

«Ako već nije na pragu propasti, onda je svet došao do prekretnice istorije, jednake onoj koja je vodila od Srednjeg veka ka Renesansi i od nas se očekuje da imamo duhovnog žara, da se uzdignemo do novog horizonta, do nove ravni života, gde neće, kao u Srednjem veku, biti odbačena naša telesna priroda, ali što je još važnije, gde neće, kao u Novo doba, biti zgažena naša duhovnost». Dalje ostaje samo Amin i aplauzi.

Rečeno u Harvardu, godine 1978. od rođenja Isusa Hrista.

Izvor: pravoslavie.ru

Nakon prvog šoka shvatio sam da je priča o Belom mnogo dublja, mnogo više svetska. Da bi se to razumelo, treba imati u vidu da su većina njegovih glasača mladići i devojke između 18 i 25 godina. To je bitan podatak. Evo i zašto: u omladini se uvek ispoljavaju ideali jednog doba u njihovom najčistijem, a to znači i najradikalnijem vidu. O tome svedoči istorija: da su živeli u prvoj deceniji 20. veka, glasači Belog bi bili članovi Mlade Bosne ili bi, kao Stanislav Krakov, bežali iz srednjoškolskih klupa da bi učestvovali u Balkanskim ratovima. To je i razumljivo, jer su njihovi ideali bili Jugoslavija sa Srbijom kao Pijemontom i oslobađanje Kosova.

Nekoliko decenija kasnije, pred početak Drugog svetskog rata, ti mladići i devojke bi, zahvaljujući političkoj i kulturnoj nezrelosti srpske građanske klase, bili članovi SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije). Njihov ideal bi bilo uništenje ,,velikosrpske buržoazije”, pri čemu ne bi previše razmišljali o paradoksu da su im stavovi prema Jugoslaviji skoro pa identični sa stavovima Hrvatske seljačke stranke, koja je, i pored ratarskog imena, zastupala i interese hrvatske buržoazije.

Danas ti mladići i devojke glasaju za Beloga, a ideal koji reprezentuju je njima samima potpuno nevidljiv. Umesto toga, oni se bodre tako što im se suflira da, glasajući za ovog kandidata, šalju nekakvu poruku ,,političarima” i da se protiv nečega bune. Što je tačno, samo što poruku ne šalju oni. I Beli i njegovi glasači su samo jeftine pismonoše.

Da bi se razumeo nevidljivi ideal koji se nalazi iza ovih glasača, treba konačno napraviti razliku između neoliberalizma i demokratije. Ideal neoliberalizma je laissez-faire ekonomija, odnosno minimalno učešće države u ekonomskim procesima, uključujući tu i raspodelu profita. Zato je državno uređenje neoliberalnih država zapravo oligarhijsko – to je vladavina najbogatijih. Demokratija je samo najbolji način da se takav oligarhijski sistem prikrije & održi, pod uslovom da finansijska elita kontroliše političke partije tako da nijedna od njih ne pomisli da državu umeša u ekonomiju. Međutim, kako je srednja klasa u zemljama Zapada već ozbiljno nagrižena prelivanjem profita u sve manji broj oligarhijskih džepova, to je političko polje sve teže kontrolisati. Tako se dogodio i Tramp koji želi da regulisanjem ekonomskih odnosa u Americi sačuva radna mesta za Amerikance, tj. za one koji su bili srednja klasa, a sada to više nisu.

Upravo zato finansijska elita radi na obesmišljavanju same demokratije, odnosno izrugivanju prava da narod bira svoje predstavnike kojima će poveriti vlast. Zato se diskretno podržavaju svi elementi koji urušavaju ugled demokratskog sistema jedne zemlje. Tako dobijamo antipropagandu politike, institucije političke partije, parlamenta i same izborne procedure. I zaista, ko može da misli bilo šta ozbiljno o demokratiji, kada vidite koliko ljudi glasa za komičare kao što je Beli. U pitanju je proces dugog trajanja: ljudi koji su danas glasali za Belog, sutra će lakše glasati za nekog nezavisnog eksperta koji neće imati veze sa politikom, političkim partijama i slično. Ali će imati veze sa oligarhijom, poput ,,nazavisnog” francuskog predsedničkog kandidata Makrona.

To je poruka koju su nam poslali preko Belog i njegovih iks posto glasača. Zaboravite na politiku, na partije, na demokratiju....sve je to smeće. I komedija. Ništa ozbiljno, kako mi je kazala jedna devojka koja je glasala za Belog.

Razume se, srpska politička elita je kriva za pojavu Belog. Iz bezbroj razloga, a samo jedan od njih je propuštanje da konsoliduje političku kulturu i samu ideju demokratije pre svega među mladim glasačima. Time je ona pokazala svoje limite. U svakom smislu. Ali bez obzira na njeno stanje danas, demokratija se može konsolidovati dok je neko ozbiljno shvata, i tada bi ona donela prvi impuls dostojanstva građanima ove zemlje. I povezala bi patriotizam i izborni proces. A to nije baš malo.

I baš zato, eto nama Beloga koji je najfiniji izraz njihovog ideala: učiniti da se ljudima ogadi i karikira i sama ideja da imaju pravo da o bilo čemu  SAMI odlučuju. A kada ih budemo uverili da sami nisu sposobni za to, onda ćemo o njima odlučivati mi.

Danas, dva decenije kasnije, morao bih napisati sasvim drugačiju knjigu. Ranije sam koristio medicinu da bih ilustrovao opšte svojstvo glavnih institucija sa sredine stoleća – njihovo kontraproduktivno delovanje koje je bilo u tome da ciljeve za koje su bile stvorene čine nedostupnima većini svojih klijenata. Na primer, škole ometaju učenje; transport je noge učinio suvišnim udovima; komunikacija je izobličila konverzaciju. Analizirao sam medicinsku delatnost kao posthrišćansku liturgiju koja je u svoje vernike ulila ogroman strah od bola, invalidnosti i smrti. Danas su razne institucije, naročito one za pružanje socijalnih usluga, izgubile svoj identitet; sistemi za obrazovanje i medicinu isprepleteni su s vojnim, ekonomskim i drugim sistemima.

Sredinom veka mnogi su pojedinci dospevali pod medicinsku negu onda kad bi bili na samrti. Iz vlastitog iskustva znam kakva sve nerealna očekivanja pobuđuju beskorisni medicinski rituali i rutina, te kako je težak zadatak medikalizacija postavila pred porodicu, prijatelje ili sveštenika: kako pobuditi umirućeg na spremnost da prihvati neizbežno, kako pronaći snagu u lepoti sećanja i kako uopšte otići s ovoga sveta.

U galenskoj su tradiciji lekari bili obučeni da poštuju Letin zov i da omoguće ljudima da kroče na Haronovu lađu; učili su prepoznavati facies hippocratica, simptome koji pokazuju da je njihov pacijent zakoračio u predvorje smrti. Na tome je pragu priroda sama prekidala ugovor o isceljenju, a iscelitelj je morao spoznati svoje granice. U takvom je trenutku povlačenje bilo ispravna usluga kojom je lekar svom pacijentu omogućavao blagu smrt.

U belo obučeni lekar koji se bori sa smrću ne pojavljuje se u grafičkoj umetnosti sve do kasnog 19. stoleća. Pouka o tome kako razlikovati izlečivo od neizlečivoga nije nestala na američkim medicinskim fakultetima sve do Flexnerovog izveštaja 1910. godine. Dok su se lekari usredotočivali na borbu protiv smrti, pacijent je postao najpre rezidualni objekt, a potom tehnološki konstrukt. Danas se postavlja pitanje: postoji li još uopšte autonomna osoba sposobna za čin umiranja?

Danas, 1995. godine, ne mogu da krivim medikalizaciju za takav razvoj. Kao što se to desilo s muzičkom televizijom, nove tehnologije menjaju prirodu delovanja; tako su u zdravstvenom sistemu one potpuno preotele drevni ples smrti. Konstelacija unutar koje bi masa akademskog obrazovanja, instrumenata, laboratorija i bolnica mogla biti izdvojena kao medicina, izbledela je. Hrana, lekovi, geni, stres, životno doba, vazduh, AIDS ili otuđenost više nisu medicinska, već sistemska pitanja. Etiologija se više ne odnosi na specifičan uzrok, već na hijerarhiju petlji povratnih sprega. Pacijent je sad „život“ koji iz genskog fonda izranja u ekologiju. Nekad su ljudi tražili dijagnozu svoje bolesti, i očekivali tretman koji će im olakšati tegobe; danas se životima upravlja, i optimizacija je ta koja vlada. Biomenadžment sad uključuje industrijsku emisiju fluora, odvoz kućnog otpada, rat protiv droge i slobodnu distribuciju injekcijskih igala.

Godine 1978. prvi put je upotrebljen izraz „imunološki sistem“. Iste godine Majkrosoft je lansirao svoj operativni sistem, DOS. Pet godina kasnije, čak su i naučno-popularni tekstovi govorili o zdravlju kao stanju biološkog sistema i o smrti kao o nepovratnom slomu, „padu sistema“ života. Od tada, najveći deo sredstava uloženih u zdravstvenu zaštitu zapravo je išao na finansiranje primopredaje medicinskih komponenti u vlast globalnih upravljačkih sistema. Temeljna analiza uvela je u zdravstvo nove pojmove i prakse, ali isto tako je krišom uticala na to kako ljudi sebe same poimaju. Sve više ljudi danas govori o svom zdravlju kao „stanju svog sistema“. Koncepti analitike sistema promenili su naše samopoimanje.

Medikalizacija je navela ljude da vide sebe kao dvonožne komplete dijagnoza. Međutim, nije ona ta koja je rastočila samopoimanje; sistemsko razmišljanje pak jeste. Ljudi danas prate krivu svojih vitalnih parametara. Kako se približavaju kraju svojih dana, iza njih je dugotrajno iskustvo sebe kao „života“, kao i stručnog upravljanja – kod nekih još dobrano pre rođenja.

Nekad se o poslednjem času govorilo u aktivnom obliku: „Nadam se da ću umreti blagom smrću.“ Koristili su se i neprelazni glagoli: „Znam da ću umreti.“ Za umiranje se može pripremiti, može se stvoriti dobar stav. Kasnije, ali ne mnogo kasnije, viđao sam ljude – čak i u jedinicama intenzivne nege – kako oživljuju svoja sećanja o veštini umiranja, već prema tradiciji u svojim porodicama. Nakon Drugog svetskog rata, zakon i crkve podržavali su lekare u medikalizaciji smrti. Saradnja s donkihotovskim heroizmom medicinskih strategija i pacijentu i porodici bila je predstavljana kao dužnost. Sasvim retko su verski i moralni autoriteti još uvek govorili o pravu da se odbiju vanredni postupci. No, ta je kvalifikacija samo poduprla opštu obavezu pokoravanja diktatu lekara. Na agoniju se počelo gledati kao na nastojanje medicinskog tima, a na smrt  kao na frustraciju tima usled krajnjeg čina korisnikovog otpora. Ipak, medikalizacija društvenih aranžmana i kulturnih normi nije uspela postići intenzivnu bestelesnost, na osnovu samosvesti stečene doživotnom opsednutošću samodijagnosticiranjem, samoregulisanjem i anksiozno prognostičkim samotretmanom.

Sposobnost da se umre vlastitom smrću zavisi o dubini vlastite utelovljenosti. Medikalizacija je izazvala zavisnost, ali ne i sâmu neutelovljenost. Neutelovljeni ljudi su oni koji danas o sebi misle kao životima kojima se upravlja – kao što je RAM jedinica na personalnom računaru. Životi ne umiru, oni se slamaju, „padaju“. Moguće je pripremiti se za smrt – kao stoik, epikurejac ili hrišćanin. No, slom života ne može se zamisliti kao predstojeća neprelazna radnja. Kraj života može se samo odgoditi. Za mnoge, ovo upravljano odgađanje traje celog života; kod smrti, pak, dešava se prekid memorije. Oni znaju da je život počeo u času kad je njihova majka opazila fetus na monitoru ultrazvučnog aparata. Život, to je kad se biva objektom ekoloških, obrazovnih, te biomedicinskih zdravstvenih politika. Danas to nije sofisticirani terminalni tretman, već obuka koja traje celog života, u pogrešno smeštenoj konkretnosti, koja je glavna prepreka gorko-slatkom prihvatanju naše neizvesne egzistencije i posledične spremnosti da se pripremimo za sopstvenu smrt.

Kad ta situacija postane rasprostranjena, opravdano je govoriti o amortalnom društvu. Mrtvih u njemu nema; ima samo uspomena na žive koji nisu tamo. Obična osoba pati od nesposobnosti da umre. U amortalnom društvu, sposobnost da se umre – to jest, sposobnost da se živi – više ne zavisi od kulture, već od prijateljstva. Staro mediteransko pravilo, da mudra osoba mora steći i pažljivo čuvati amicus mortis – onoga ko ti kaže gorku istinu i ostaje s tobom do neumitnog kraja – najavljuje svoj preporod. I ne vidim nikakvog nepobitnog razloga zašto onaj ko praktikuje medicinu ne bi mogao biti i prijatelj – čak i danas.

Izvor: Anarhistička biblioteka

Ivan Ilič (1926-2002) je bio filozof, polihistor i radikalni kritičar savremenih društvenih institucija. Ilič je rođen u Beču od oca dalmatinskog Hrvata i majke Sefardske Jevrejke. Njegovi tzv. maternji jezici su bili italijanski, španski, francuski i nemački. Tokom vremena on je naučio i hrvatski, starogrčki, latinski, portugalski i hindu, između ostalih. Studirao je histologiju i kristalografiju na univerzitetu u Firenci, teologiju i filozofiju u Rimu, i srednjevekovnu istoriju u Salcburgu. Ilič je 1951. postao sveštenik u siromašnom predgrađu Njujorka. Od 1956. nadalje, on je ekstenzivno putovao kroz Latinsku Ameriku u ulogama istraživača i edukatora. Njegov višestrani rad ga je redovno dovodio u sukob s Vatikanom. Kao rezultat toga, krajem šezdesetih Ilič je samovoljno napustio sve pozicije u katoličkoj hijerarhiji. Knjiga koja je Iliča dovela u centar javne pažnje je bila Deschooling Society (1971). Deschooling Society je radikalna kritika obrazovne prakse u savremenim društvima. Školovanje je, prema njemu, po svojoj prirodi dehumanizujuće i destruktivno, a jedino su humani i kreativni oni oblici obrazovanja koji se pojavljuju izvan formalnih institucija školovanja. Zato je ovaj mislilac preporučivao ukidanje škole i kreiranje mreža učenja.

Ukrštene, ove priče razotkrivaju šta je NATO bombardovanje u Srbiji danas: nešto što nije moderno spominjati i nešto što, je li, treba prepustiti zaboravu; okrenimo se budućnosti. A kada se okrenemo toj ,,modernoj” budućnosti, kao u drugoj priči, vidimo da nju određuje isključivo strah da nas ponovo ne bombarduju. Da li se iz toga može zaključiti da su Srbi najplašljiviji narod u Evropi? Odgovor je negativan: nijedan drugi evropski narod nije prošao kroz traumu sličnu našoj, jer su čak i Česi, 1938. godine, imali protiv sebe samo Nemce i to pred sobom, a ne nad sobom. Najzad, ovo sameravanje nema ni smisla. Nismo najgori narod u Evropi. Međutim, isto tako nema ni razloga kojim možemo da sebi i pred sobom, opravdamo taj strah.

To nam šapuće na uho nekoliko zanemarenih Andrićevih priča koje govore o savezničkom bombardovanju Beograda 1944. godine: Razaranja, S ljudima, Slučaj Stevana Karajana. Malo ko pomisli na ove priče kada pomene Andrićevo ime. A trebalo bi ih pročitati, ako ništa drugo, zato kako bi se videlo da jedan veliki pisac ne može da prođe pored bombardovanja kao pored zatvorene trafike. (Iako zna da o tome pisati nije baš moderno).

Šta se u ovim pričama može videti? Pre svega to da kod Andrića postoji neko snažno osećanje gađenja pred podrumom u koji ljudi brže-bolje beže, želeći da sačuvaju živu glavu pred bombama. Andrićevi junaci su rascepljeni između straha koji ih tera da misle samo o tome kako da sačuvaju život i snažnog osećanja stida pred tim strahom. Evo jednog primera: ,,...a onda stade huka vazduha u visini, cela formacija [aviona] se vraćala pravo iznad Topčiderskog brda. Ne znajući šta radi, Petar otvori vrata i spusti se niz stepenice što je mogao brže, ali tako da to ne liči na bežanje. Dok je on sišao, hučna lavina je bila prošla. U potpunoj tišini, stajao je u prizemlju na samom ulasku u podrum. Tek tada se postide sam pred sobom....” (S ljudima). Bezglavi strah dakle, izaziva osećanje stida.

Neko će možda prigovoriti da je ovo osećanje stida prisutno samo u književnosti, a da u životu NIKO ne oseća stid od podruma u koji beži iz straha od bombi. To nije tačno. Andrić je taj stid osećao i u realnom životu. Sudeći po istraživanjima Žanete Đukić Perišić (knjiga Pisac i priča), pisac je savezničke bombe '44 dočekivao iznad površine zemlje. Podruma se gnušao. I nije bio jedini takav čovek. Moj bivši profesor srpske književnosit 18. veka, pokojni Borivoje Marinković, NATO bombardovanje je dočekao u Novom Sadu. I svesno je odlučio da ne silazi u podrum. (Doduše, ne znam kako se ponašao tokom savezničkog bombardovanja '44 koje je dočekao u Beogradu). Ako strah savlada osećanje stida, čovek će se slomiti. Nikada neće biti u stanju da napusti podrum. Tada će mu podrum postati grob. (Kao u priči Slučaj Stevana Karajana).

Srbija je danas, većinom, još u tom podrumu. Međutim, nije dovoljno samo to konstatovati. Iz podruma treba izaći. Evo i kako: idite 24. marta u crkvu. Zapalite sveće onima koji su poginuli prilikom bombardovanja. Povedite sa sobom prijatelje, devojku, ženu, mladića, muža, bilo koga do koga vam je stalo. Neka i oni zapale sveću. To je jedini način da izađemo iz podruma. Nemojte nikoga da mrzite, nemojte da se pitate koliko će ljudi pored vas to učiniti, ko to nikada neće učiniti i zašto. Sve je to nevažno i svi ti drugi ljudi su nevažni. Samo zapalite tu sveću, ove godine, sledeće godine, svake godine, bez obzira šta je moderno, a šta nemoderno.

I naučite vašu decu da urade to isto, posle vas.

Baš zato što ih nisam nikada izbegavao, bilo mi je mučno da gledam bilborde koji nas pozivaju da osetimo saosećanje sa njima. Ja na tim bilbordima nisam video nikakvo istinsko saosećanje, ali sam zato video poslovne transakcije: cenu zakupa bilborda, cenu štampe, cenu kreiranja teksta; najzad, neko je to platio, a sasvim sam siguran da taj neko nije poput onog anonimnog radnika koji je dao celu svoju ušteđevinu da bi se štampao Marksov tekst koji sam pomenuo u prethodnoj kolumni. Taj neko ima malo veću ušteđevinu.

Iskreno, ja žalim te migrante i za to mi nisu potrebni bilbord-podsticaji. Žalim ih ne samo zato što im putu do bogatih zapadnih zemalja preči ograda, već i zbog onoga što ih čeka kada tu ogradu pređu. Kada konačno stignu u te zemlje, o kojima sanjaju, videće da ne znaju jezik domicilnog stanovništva, i da su pre svega upućeni na svoje sunarodnike. Živeće sa njima u zajednici koja će biti deo evropskog multikulturalnog pejsaža, ali ne onako kako multikulturalizam zamišlja mali Đokica, već onako kako ga definiše jedan francuski profesor: kao niz zajednica koje žive jedna do druge, bez međusobnog dodira. Uskoro će shvatiti da im šanse na tržištu rada nisu naročito velike i da je neoliberalno društvo sinonim za socijalni darvinizam.

Neki od njih će možda da prihvate pravila igre u kojoj je dobrota anomalija, i u kojoj se, kao i u svakoj nagradnoj igri, jedan dobitak plaća hiljadama gubitaka. Ta manjina će živeti od uloge onih koji su se uspešno integrisali. Bez obzira na isto poreklo, ona će se prema većini svojih sunarodnika odnositi sa prezirom koji ,,uspešna” manjina gaji prema ,,neuspešnoj” većini. Ta prezrena većina će se uporno držati svoje religije i svojih običaja, jer će im samo oni nuditi neku utehu i smisao. Iako će ih Evropa nominalno prihvatati, navodno zbog potreba tržišta radne snage, većina njih nikada neće naći pristojne poslove, već samo one od kojih se može preživljavati. I to neće biti posledica rasizma, već neoliberalne ekonomske logike, koja nije poznata po pravednoj raspodeli društvenog bogatstva. (Zato srednja klasa na Zapadu izumire).

Migranti i njihovi potomci možda nikada neće shvatiti da je njihov pravi i jedini posao na Zapadu ovo: da svojim migrantsko-religioznim identitetom učestvuju u fragmentaciji zapadnih društava koja se pretvaraju u zaraćene socijalne grupe: žene/muškaraci, homoseksualci/heteroseksualci, roditelji/deca i tako dalje, i tako dalje. Tako izdeljenim, balkanizovanim društvom lako se onda može vladati (po principu divide et impera – zavadi pa vladaj). 

Zato će i njihovi sinovi, usled te napetosti koja se kuva na tihoj vatrici, imati potrebu da ponekad izađu na ulice, zapale neka kola, prebiju nekog policajca ili građanina, a možda će nekada i oni dobiti batine, sa ili bez razloga. I onda će se desiti čudo: u oba slučaja će biti tretirani kao ljudi koji pate, kojima nedostaje razumevanje i kao žrtve fobičara svih vrsta (islamofobi, homofobi...). A nakon slikanja sa nekim bilbord-zabrinutim političarem, kamere će se odjednom ugasiti i oni će ostati u svojim getoima. Odatle će sa neprijateljstvom gledati ka drugim delovima grada, koji će ih, takođe, gledati sa istim takvim neprijateljstvom.

U takvoj situaciji, retko ko će se setiti kako je uopšte taj problem nastao. A nastao je ovako: bile su jednom tri sekularne, arapske države. Državama su vladali diktatori. Ali, začudo, vrlo velikodušni diktatori. Oni su svojim sunarodnicima obezbedili socijalne programe o kojima većina stanovnika ,,demokratija” može samo da sanja. Niko iz tih diktatura nije želeo da emigrira. A onda su neki ljudi spolja rešili da te države treba uništiti, pa su ih uništili. I onda su ljudi koji su u njima živeli, ostajući bez svoje države, krenuli na put, koji se završio u tim getoima. U kojima ih tretiraju kao životinje u zoološkom vrtu: hrane ih i slikaju, ali ih ne puštaju napolje.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Pečat 3. marta 2017. godine

Posle izbora i inauguracije Donalda Trampa za 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država i najveća svetska online knjižara "Amazon" bila je prinuđena da obnovi zalihe nekoliko klasičnih studija o tiraniji i autoritarizmu. Tako je početkom godine prvo mesto najprodavanijih naslova na "Amazonu" zauzeo profetski klasik Džordža Orvela "1984", koji svoju reaktuelizaciju očigledno duguje eri "post-istine" i "alternativnih činjenica" kao ne(u)savršene verzije totalitarne, orvelijanske distopije. Ipak najveće iznenađenje predstavlja potreba za reprintom seminalnog dela Hane Arent "Izvori totalitarizma", obimne sociološko-istoriografske studije iz 1951. godine, koja svojom analitičkom i sintaksičkom kompleksnošću nikako ne pripada  rudimentnoj kulturi dijaloga društvenih mreža i masovnog tvitovanja ograničenog na 140 grafema.

Kako je jedno pomalo zaboravljeno delo, koje svoj fokus usmerava na društveno-politički vakuum izazvan sumrakom tradicionalnih idola religije i nacije posle Velikog rata i na uspon totalitarnih ideologija staljinizma i nacionalsocijalizma kao alternativa tom stanju, odjednom postalo prepoznato kao legitimni tumač tzv. trampokalipse? Tome je svakako doprinela dubina analitičkog zahvata i univerzalnost socioloških opservacija koje je Hana Arent preduzela u "Izvorima totalitarizma", do danas neprevaziđenoj biografiji dve najveće totalitarne paradigme 20. veka.

Ima političkih mislilaca, piše Vojislav Koštunica u pogovoru srpskog prevoda drugog značajnog dela Hane Arent "O revoluciji", čija je dela teško, ako ne i nemoguće, čitati izdvojeno od onoga što čini političku stvarnost. Ma kada nastala, ta dela podstiču dijalog sa političkom današnjicom.[I] U tom smislu su "Izvori totalitarizma" veoma podsticajno štivo za razumevanje pojedinih društvenih i političkih pretpostavki koje su, uprkos očekivanjima mainstream establišmenta, bile od velikog značaja za trijumf marginalizovanog Donalda Trampa nad favorizovanom Hilari Klinton u trci za Obaminog naslednika.

Teško se, na primer, oteti utisku da se jedan od uzroka poraza neoliberalnih, demokratskih elita u SAD krije i u dijagnozi  Hane Arent da "zagovornici humanizma i liberalizma, u svom gorkom razočaranju i nedovoljnom poznavanju svog doba, uglavnom previđaju da je upravo atmosfera u kojoj su se izgubile sve tradicionalne vrednosti i pravila ... donekle olakšala prihvatanje očigledno apsurdnih pravila umesto starih istina... ".[II] Kako drugačije razumeti predizborne ankete vodećih američkih medija, koji su svi listom, sa izuzetkom "El Ej Tajms"-a,  prognozirali ubedljivu i sigurnu pobedu Hilari Klinton, nego da su iz svog vidokruga izostavili čitavu jednu zaboravljenu i skrajnutu Ameriku, Ameriku Rust Belt-a, belačku Ameriku Srednjeg zapada koja nije pohađala elitne američke koledže, Ameriku Biblijskog pojasa koja ne deli vrednosti i poglede medijskih mogula i bordova transnacionalnih kompanija.

U autorskom tekstu za "Vašington post" profesor Džoš Pačevič primećuje da tzv. rust belters-i nisu afirmativno odgovorili na Trampov populizam samo zbog propasti industrije koja je birače iz redova radničke klase ostavila besne zbog umanjenih mogućnosti, već i zbog  uticaja koji je takav gubitak imao na raspadanje strukture lokalne zajednice, koja je nekada povezivala ljude sa politikom, ostavljajući stanovnike otuđenim i ozlojeđenim.[III]

Promenljiva s kojom predizborna istraživanja javnog mnjenja u deindustrijalizovanim regionima SAD sa sličnom sudbinom nisu računala odlično je skicirana u zapažanju da je "pobuna masa protiv “realizma”, zdravog razuma i navodne “zdravorazumske ustrojenosti ovog sveta” (Berk) rezultat njihove atomizacije, gubitka društvenog položaja i istovremenog gubitka čitave sfere odnosa u zajednici, u okviru koje zdrav razum još i ima nekog smisla... Ako treba da biraju između suočavanja sa anarhičnim, potpuno proizvoljnim raspadom s jedne, i pokoravanja krajnje rigidnoj, sumanutoj konzistentnosti ideologije s druge strane, mase će se verovatno odlučiti za ovo drugo... ".[IV] Trampova isključiva i cinična predizborna retorika pokazala se psihološki delotvornija za profil socijalno-ekonomski otuđenih birača iz nekada razvijenih industrijskih zona, čiji glasovi su se na kraju pokazali kao presudni.

U istom psihološkom ključu treba posmatrati i protivčinjeničnu komunikaciju Donalda Trampa tokom predsedničke kampanje sa biračima i njihovu iznenađujuće dobru responzivnost na Trampove alternativne interpretacije stvarnosti. "Vašington post" je kroz svoj projekat "Fact Checker" dokumentovao 92 Trampove izjave o važnim političkim i ekonomskim temama iz predsedničke kampanje i argumentovano utvrdio da je njih 59 ili oko 64% bilo potpuno neistinito, dodelivši im maksimalna 4 Pinokija.[V]

Rejting Hilari Klinton u ovom smislu zadržao se na standardnih 10-20% lažnih izjava o ključnim pitanjima, koliko su u prethodnoj kampanji zabeležili i Barak Obama i Mit Romni. Medijska suočavanja Donalda Trampa sa njegovim diverzijama od stvarnosti u predsedničkoj kampanji nisu uticala na to da on svoje izjave povuče ili prilagodi činjenicama, niti su naročito doprinela da Trampova fantastična retorika pređe u defanzivu. Naprotiv, klimaks kreativnog revizionizma stvarnosti došao je u liku Trampove savetnice Kelijan Konvej, koja je dokumentovano neistinitu tvrdnju sekretara za medije Bele kuće Šona Spajsera da je Trampova inauguracija bila "najposećenija u istoriji", protumačila kao iznošenje "alternativnih činjenica".

Retorika "alternativnih činjenica" kao modus operandi predsedničke kampanje, koketiranje s teorijom zavere i nesrazmerno veliki broj spornih, poluistinitih i potpuno neistinitih tvrdnji koje je Donald Tramp dosledno iznosio tokom predsedničke trke s jedne i povoljan odziv glasača na taj sadržaj s druge strane u racionalnoj ravni su svakako paradoks u jednoj razvijenoj demokratiji kakve su SAD. Ključ nesporazuma ovde je u reči racionalan, jer mehanizmi koji su uticali na ovakav ishod američkih izbora su svojstveni psihologiji masa, u čijem političkom odlučivanju, kako je to još pre više od jednog veka pokazao Gustav Le Bon, preovladavaju iracionalni i emocionalni činioci.

Dobrovoljno pristajanje na laži političkih vođa i kolektivna racionalizacija "alternativnih činjenica" je fenomen koji svoju logiku duguje mešavini lakovernosti i cinizma masa: "U nestalnom, nerazumljivom svetu, mase su došle do tačke na kojoj bi bile u stanju da u isto vreme veruju u sve i da ne veruju ni u šta, da misle da je sve moguće i da ništa nije istina... Masovna propaganda otkrila je da je njena publika u svako doba spremna da poveruje u najgore, ma kako apsurdno ono bilo, i da se neće žaliti mnogo ni kada je obmanu, zato što ionako misli da je svaka izjava laž. [Totalitarne] vođe zasnivaju svoju propagandu na ispravnoj psihološkoj pretpostavci da, u takvim uslovima, ljude mogu naterati da jednog dana poveruju i u najneverovatnije bajke, a da ipak mogu da budu sigurni da će mase, ako sledećeg dana dobiju nepobitan dokaz da su te tvrdnje lažne, potražiti utočište u cinizmu; umesto da se okrenu od vođe koji ih je slagao, mase će se vajkati da su od početka znale da je ta tvrdnja bila laž, a vođi će se diviti zbog njegove izvanredne taktike".[VI]

U paralelama između lucidnih socioloških opservacija iz kapitalnog spisa Hane Arent i savremene društveno-političke stvarnosti zapadnih demokratija ipak treba biti umeren i oprezan. Interesovanje i motivaciju za ponovno iščitavanje "Izvora totalitarizma" posle trijumfa Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi delimično je podstakla i zla slutnja da se u njemu krije novi totalitarni vođa i neprijatelj slobode. Ne treba zaboraviti da je studija Hane Arent retrospektivna analiza složenih činilaca koji su doveli do uspona totalitarizma u 20. veku i multidisciplinarni presek totalitarnih poluga moći, a ne priručnik za prepoznavanje distopijskih vizija budućnosti. Društveno-istorijski kontekst u koji Hana Arent smešta rađanje totalitarizma je neponovljiv, a sam fenomen totalitarizma toliko specifičan i različit od svih drugih oblika autokratije da, po savetu same Hane Arent, imamo sve razloge da reč "totalitaran" koristimo štedljivo i mudro.[VII]

Uprkos ovom savetu, Rodžer Berkovic, učenik Hane Arent i šef "Centra Hana Arent za politiku i humanost" na Bard koledžu u Njujorku, kaže da "Tramp, prema njenom (Hane Arent) shvatanju, doduše, ne bi bio totalitarni vladar, ali da otelotvoruje "elemente totalitarizma".[VIII] Veoma je teško ne odbaciti ovakvu ocenu kao nespretnu ideološku diskvalifikaciju, jer ako je sama Hana Arent Musolinijev fašizam do 1938. i usvajanja prvih italijanskih rasističkih zakona okvalifikovala kao "običnu nacionalnu diktaturu koja se logično razvila iz višepartijske demokratije"[IX], onda je imputiranje elemenata totalitarizma Donaldu Trampu više nego groteskno.

Druga važna stvar je da Donald Tramp iza sebe nema masovni pokret kojim može da nametne svoju volju. Masovne organizacije atomizovanih, izolovanih pojedinaca su ključni instrument totalitarnih vlasti, koje mogu (primer nacističke Nemačke) ili ne moraju da joj prethode (primer boljševičke Rusije). Iako je Tramp na predsedničkim izborima pobedio prema broju elektorskih glasova, Hilari Klinton je dobila 2,5 miliona glasova više od Trampa, podrška Trampu u matičnoj Republikanskoj partiji najniža je od svih republikanskih predsednika u poslednjih četvrt veka, a konzervativni "Pokret čajanka" ne samo da nije pružio nepodeljenu podršku Trampu u kampanji, nego je i dosta izgubio na svojoj vitalnosti u odnosu na početke 2009/10. godine.

Zanimljivo je da je u istoriji američkog prezidencijalizma bilo primera kada je ustavni poredak SAD zbog predsedničkih poteza bio pred većim iskušenjima od onih s kojima se suočava u Trampovom dosadašnjem mandatu. Pokušaj Frenklina Ruzvelta, na primer, da u jeku rekordno velike popularnosti 1937. godine, putem Zakona o reorganizaciji pravosuđa, suspenduje pravo Vrhovnog suda da ocenjuje ustavnost zakona bio je ozbiljan udar na nezavisnost pravosuđa i ravnotežu moći u sistemu. Ruzvelt je tvrdio da Ustav SAD ne daje Vrhovnom sudu pravo da osporava ustavnost zakona i da je dobio izborni mandat da takvo stanje promeni. Tvrdio je i da su sudije Vrhovnog suda preopterećene poslom i da je za starije među njima – slučajno upravo one koji su bili najveća opozicija njegovim zakonskim predlozima – radni pritisak suviše veliki. Potom je predložio da za sve sudije treba da važi obavezan odlazak u penziju s navršenih 70 godina starosti i da bi njemu trebalo da bude dozvoljeno da imenuje do 6 novih sudija.[X]

Ipak, logika pluralističkih političkih institucija znatno otežava uzurpaciju vlasti od strane nekog diktatora, pa i bezazlenog predsednika, što je Frenklin Ruzvelt shvatio kada je pokušao da ukloni nadzor Vrhovnog suda nad svojom Vladom. Uprkos velikoj većini koju je Ruzveltova Demokratska stranka imala u oba doma Kongresa, Ruzveltov predlog Zakona o reorganizaciji pravosuđa glatko je odbijen i u Predstavničkom domu i u Senatu.

Preosetljivost jednog dela uticajnih američkih medija i javnosti oblikovane pod njihovim uticajem na Trampovu antiestablišmentsku retoriku samo je delimično uslovljena bojazni od ugrožavanja javne slobode i urušavanja demokratskog poretka, jer američki sistem ima dovoljno institucionalnih poluga moći da obuzda eventualna Trampova zastranjivanja. Jezik alternativnih činjenica svakako nije Trampovo otkriće i nastojanja korporativnih medija da ga tako predstave samo su jalov pokušaj skretanja pažnje sa činjenice da je car odavno go. Novinarka "Politike" Biljana Mitrinović odlično primećuje da ćemo u sukobima u bivšim jugoslovenskim republikama, Iraku, Libiji, Siriji prepoznati bar jednu alternativnu činjenicu koja je izazvala rat. Razlika je samo u tome što su korporativni mediji u tim primerima bili koproducenti alternativne stvarnosti kao tragedije, koja im se sada na unutrašnjem planu vraća u lice kao farsa.

Dijalektiku ovog procesa najbolje je izrazio Teodor Adorno u kapitalnom delu Frankfurtske škole mišljenja "Minima moralia", koje je objavljeno iste godine (1951.) kada i "Izvori totalitarizma": "U laži su dugačke noge: one idu ispred svog vremena. Pretvaranje svih pitanja o istini u ona o vlasti, koje ni sâma istina ne može izbeći, ukoliko ne želi da bude uništena vlašću, ne samo da potiskuje istinu, kao u ranijim despotizmima, već napada najdublje jezgro disjunkcije između istinitog i lažnog, na čijem su ukidanju plaćeni logičari inače marljivo radili".[XI] Ili, da parafraziramo Adornovog kolegu Horkhajmera – Ko nije hteo da govori o Račku i iračkom oružju za masovno uništenje, treba da ćuti i o Bouling Grin masakru.

Autor je pravnik i publicista iz Požege

[I] Hana Arent, O revoluciji, Odbrana javne slobode, Filip Višnjić, Beograd, 1991, str. 295

[II] Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998, str. 342

[III] https://www.washingtonpost.com/news/monkey-cage/wp/2016/12/20/heres-the-real-reason-rust-belt-cities-and-towns-voted-for-trump/?utm_term=.0e3b27b7803a

[IV] Hana Arent, Izvori, str. 360-361

[V] https://www.washingtonpost.com/graphics/politics/2016-election/fact-checker/

[VI] Hana Arent, Izvori, str. 390

[VII] Hana Arent, Izvori, str. 28

[VIII] http://www.dw.com/en/why-the-world-is-turning-to-hannah-arendt-to-explain-trump/a-37371699

[IX] Hana Arent, Izvori, str. 263

[X] Daren Asemoglu i Džejms Robinson, Zašto narodi propadaju, Klio, Beograd, 2014, str. 349-351

[XI] Teodor Adorno, Minima moralia, prevod Alekse Golijanina na https://anarhisticka-biblioteka.net/library/theodor-adorno-minima-moralia#toc74

Fotografije: Slete Gallery, Robert and Shana ParkeHarrison

Slučajevi etnički motivisanog nasilja, revizije istorijskih događaja, pretnji i govora mržnje usmerenih protiv Srba u Hrvatskoj u prethodnoj godini objedinjeni su u novom broju Biltena Srpskog narodnog vijeća. Reč je podacima koje su po prijavama pojedinaca i informacijama objavljenim u medijima prikupili SNV i Klub zastupnika SDSS-a u Hrvatskom saboru.

U 2016. evidentiran je ukupno 331 slučaj etnički motivisanog nasilja, revizije i negacije istorijskih događaja, pretnji i govora mržnje usmerenih protiv Srba u Hrvatskoj, što je značajan porast u odnosu na prethodne godine (57 posto više nego u 2015. godini). Celoviti izveštaj pod naslovom ‘Historijski revizionizam, govor mržnje i nasilje prema Srbima u 2016.’ možete preuzeti na sledećem linku.

Izvor: Novosti

Šta je potrebno da bi se zgotovila obojena revolucija? Prvi sastojak je potrošački mentalitet. Ideja da vredi živeti šopinga radi, prouzrokuje permanentno nezadovoljstvo većine, budući da (obično neograničene) želje skoro uvek premašuju (obično ograničene) mogućnosti. Potrošač je dakle, pre svega, nezadovoljan čovek. Njegovo nezadovoljstvo se može kanalisati ili defanzivno – narkoticima (zato se oni polako legalizuju) – ili ofanzivno, medijskim targetiranjem cilja a to je korumpirana vlast. U potrošačkom društvu veleizdaja se oprašta – jer potrošač ionako nema svoju državu – ali ne i korumpiranost.

Drugi sastojak je karakter okrenut drugima. Termin sam pozajmio od poznatog američkog sociologa Dejvida Rismana: čovek koji ima karakter okrenut drugima, svoje stavove formira podražavanjem svojih savremenika (u prevodu: medija). Za razliku od njega, čovek čiji je karakter okrenut iznutra, svoj sklop vrednosti u izvesnoj meri nasleđuje od autoriteta u detinjstvu. Na njega mediji nemaju odlučujući uticaj. Risman zapaža da negde od šezdesetih godina prošlog veka tip karaktera okrenutog drugima počinje da dominira u američkim megalopolisima. Šta to znači?

To znači da je za obojenu revoluciju potreban još jedan sastojak, a to je medijska dominacija na teritoriji predviđenoj za revoluciju. Kao što je artiljerijska priprema prethodila jurišima pešadije u Prvom svetskom ratu, tako medijska priprema izvlači na ulice megalopolisa kritičnu masu ljudi čiji je karakter okrenut drugima. Donedavno, ona je mogla da obezbedi većinu na izborima, a sada joj to sve teže polazi za rukom, budući da je realnost sve više udaljena od političke korektnosti na kojoj insistiraju mediji. Zato se može očekivati nizanje obojenih revolucija i tamo gde su do sada bili dovoljni demokratski izbori. U prevodu: kritična masa će zameniti većinu, a politička korektnost će pojesti demokratiju ili će bar nastojati da to učini.

Najzad, za obojenu revoluciju (ovo ne važi u slučaju Amerike) potrebno je da kritična masa ljudi bude desuverenizovana. Šta to znači? Pa, kada ljudi izađu na ulicu da demonstriraju, oni se izlažu policijskom aparatu kojim raspolaže državna vlast. Da bi se taj policijski aparat otupeo, nužno je da demonstranti dobiju podršku spolja, a ta podrška je prećutna pretnja silom prema onome ko bude upotrebio silu protiv demonstranata. Tako demonstranti, neki svesno, a neki nesvesno, utiču na desuverenizaciju svoje zemlje, tako što joj onemogućuju da održi demokratski izabrani poredak. Zato sa gubitkom suvereniteta nestaju i narod ali i demokratija. Ostaje samo masa, koja podjednako mrzi i suverenitet i demokratiju.

Kako znamo da su baš ovo sastojci uspešne obojene revolucije? Pa jednostavno: analizom jedne obojene revolucije koja nije uspela. (Posle nje je usledio neuspeli puč). Radi se o Turskoj. Demonstracije u Istanbulu, uperene protiv Erdogana, 2013. godine, nisu uspele zato što nijedan od sastojaka neophodnih za recept nije bio dominantno prisutan. Analize pokazuju da je Istanbul veliki grad, ali da se njegovi stanovnici i dalje razlikuju od stanovnika megalopolisa. To znači da oni nisu dominantno okrenuti potrošnji, već nekim drugim vrednostima, te da je većini populacije i dalje stalo do suverenosti koju vidi kao uslov za ličnu sreću. (U prevodu: Erdogan je uspeo da inkorporira oligarhe u državu, tako što im je omogućio da profitiraju od ugovora sa državom). Daleko sam od želje da idealizujem Tursku, ali moram da primetim, da u njoj, takvoj kakva jeste, još uvek postoji neki narod, a ne tek (kritična) masa.

Obojene revolucije ponavljaju dve velike svetske revolucije: Francusku i Oktobarsku. Obe su sanjale slobodu, a budile su se u krvi. Pored toga, one su istorijski događaji prvog reda. Sa obojenim revolucijama je drugačije, iako su i one ponekad krvave. Za njih važi Marksova primedba na početku spisa 18. brimer Luja Bonaparte: ono što se u istoriji prvo pojavljuje kao tragedija, ponavlja se kao farsa.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Pečat, 17. februara 2017.  

Čak i večito pitanje odnosa subjekta i objekta – imali li nepremostivog otuđenja između njih? – bledi u Doba ubrzanja. Subjekt je sve ispražnjeniji i bestelesniji; objekat možda u još većoj meri. Više nismo toliko okruženi stvarima koliko kratkotrajnim virtualnim slikama. Stvarnost kao da izmiče kontroli, u svetu koji beži od nas. Kako se naši svakodnevni životi ubrzavaju, sve manje toga nam se događa. Moć ubrzanja, za koju se nekada mislilo da će doneti oslobođenje, sve više se doživljava kao porobljavajući pritisak. Taj progres „na spidu“, ako mogu tako da se izrazim, naglašava napredovanje ekološke katastrofe. Priroda se sistematično preopterećuje, a mera toga je, naravno, ubrzanje.

Sve to prevazilazi našu mogućnost poimanja tog stanja. Hartmut Roza je to izrazio na sledeći način: „Plašim da smo u opasnosti da ostanemo bez težnji, hipoteza i teorija koje su nadahnjivale i izazivale kulturu kasnog modernizma.“ Iako nije teoretičar ubrzanja kao Roza, Bruno Latur postavlja slično pitanje u eseju, „Zašto je kritika posustala? Od bavljenja činjenicama do pitanja koja izazivaju zabrinutost.“ Ali, u tome nema nikakve misterije.

Roza primećuje da je „logika ubrzanja ta koja određuje strukturalnu i kulturu evoluciju modernog društva“, i da su „progres i ubrzanje bili nerazlučivo povezani od samog početka.“ Jasno je da sve veća društvena i tehnološka složenost, pojačana uzajamno sve zavisnijim sistemima i neizmerno većim računskim mogućnostima, predstavlja glavni sadržaj užurbane stvarnosti masovnog tehnološkog društva.

Stvarnost se otkriva u sve oštrijem svetlu, što se brže kreće u svakoj sferi. To, međutim, ne znači da nije dopušteno osuditi celinu. Takvo odbacivanje se podrazumeva na možda još transparentniji i neizbežniji način, ali tu perspektivu malo ko uzima za ozbiljno. „Od samog početka“, kako to kaže Roza, u potpuno opravdanoj formulaciji. Uzgred treba još jednom primetiti da je sadašnja priroda ovog ubrzanog sveta posledica razvoja dve osnovne društvene institucije: podele rada i pripitomljavanja.

Vreme je oduvek bilo kolonizatorska sila. To je prvo bila ideja u nama, a onda iznad nas. Pojava i razvoj te materijalnosti, svesti o vremenu, odgovaraju razvoju otuđenja, zato što je vreme pre svega otuđujuće. Vreme nije ni neutralno, niti objektivno, naročito danas, kada dubina sadašnjosti uzmiče pred tehnološkom sadašnjošću i kada se naš osećaj za vreme rekodira. On skače napred, zajedno sa celom našom epohom, pri čemu čak i brzina svetlosti, nekada nedostižna granica, biva prevaziđena. Vreme vitla svojim bičem i pravi sprdnju od svega što ne ide u korak s njim. Ono se stapa s tehnološkim postojanjem i na bezbroj načina nam govori da izvan njega nema nikakvih drugih dimenzija.

Vreme se doslovno ubrzalo. Živimo u novom, globalnom vremenskom pejzažu, koji Ben Ager naziva „brzim kapitalizmom“ i „totalnom administracijom vremena“. Kompresiju vremena prati njegova oskudica: čini nam se da nikada nemamo dovoljno vremena; vreme ističe. Postaje sve oskudnije. Pritisci i stres nas slamaju dok se borimo, oslanjajući se na kafu, energetska pića i druge supstance koje nas drže na nogama. 

Temporalna putanja postala je neprekidna, ali osiromašena sadašnjnost. Kao što je rekao Bodrijar, „Samo vreme, življeno vreme, nema više vremena da se dogodi.“  Pripitomljeno društvo odavno ima temporalni karakter, ali sada je takvo u radikalnom smislu. Novo, postmehaničko doba je izrazito dekontekstualizovano, ali opet pokazuje sličan napredak u otuđivanju od zemlje, kao i samo vreme. Vreme se sužava, ali u njemu je sve više toga. Istorija isparava; prošlost postaje nekako nepojmljiva. Postistorija: da li se istorija završila?, naslov knjige Luca Nithamera to dobro izražava. Erve Fišer zaključuje: „Kibernetičko vreme, naše vreme, tragično je. Ono nema prošlost, nema budućnost.“

Nema vremena za dubinu, posvećenost, promišljeno delovanje. Simboličko, koje počinje s vremenom, dovršava samo sebe kao jedinu sadašnjost. Opet Fišer: „Vreme je postalo sama tvar stvarnosti.“ Ako je tačno da tlačiteljsko vreme prodire i pripitomljuje na temeljnom nivou, onda ga borba protiv otuđena ne sme prevideti.

Upravo je moderna tehnologija ta koja menja naš doživljaj vremena. Sve brža tehnološka kolonizacija života diktira sve nestalnije okruženje, u kojem se sebstvo destabilizuje, pri čemu dihotomije kao što su online i offline, javno i privatno, rad i slobodno vreme postaju u velikoj meri nevažne. Svojstva fizičkog sebstva se redukuju, dok galopirajuća tehnologija tvrdi kako ih upravo ona kompletira i unapređuje. Brzina je suština; računska moć znači samo jedno – koliko je brza. Za najbolji časopis 2014. proglašena je tehnološka i poslovna revija zvana Fast Company (Njujork tajms, 1. maj 2014).

Zureći u ekrane, i sami postajemo „digitalni interfejsi“, dok stupamo u komunikaciju negde drugde, koje je nigde. Sa uvek novim uređajima, razvija se i velika ravnodušnost prema svetu. I da li bi to trebalo da nas iznenađuje, ako imamo u vidu koliko nam je ovaj svet postao nevažan. Taj prigušeni, uniformisani, ružni i beživotni svet nadiruće tehnologije. Prosvetiteljski modernitet, sa svojim neostvarenim obećanjima, postao je neprepoznatljiv u svojim ključnim crtama. Špengler je rekao da su se moderna vremena „istezala i rastezala sve do granica rastegljivosti, koje se više nisu mogle podneti.”

Istorija moderniteta je, na jednom nivou, serija inovacija pri sve većoj kompresiji vremena. To neodoljivo tehnološko kretanje je od temeljnog značaja za totalitarni karakter progresa. Od urbanizacije i globalizacije, do dezorijentišućeg virtualnog talasa informacija, okružuje nas nemilosrdni tempo.

Pre skoro sto godina, futurista Marineti je objavio: „Treba progoniti, bičevati, mučiti sve one koji su se ogrešili o brzinu.“ Brzi skok u sadašnjost: Microsoft Cloud preti tehno-kmetovima tako što ih podseća: „Pobednička prednost može se istopiti u nanosekundi. Oblak vam pomaže da pobedite u trci!“ (Plaćeni oglas preko cele strane Njujork tajmsa, od 1. aprila 2014). Nanosekunda je milijarditi deo sekunde. Tržišta akcijama širom sveta rade na tom niovu. Pol Virilio kaže da je „pomoću ubrzanja globalizacija izokrenula stvarnost kao rukavicu.“

Bodrijar je insistirao da se stvarnost završava kada se stvarno i nestvarno više ne mogu razlikovati. Pogubni karakter civilizacije, odnosno moderniteta, dostigao je tu fazu. Roza ukazuje na „proces ubrzanja, koji je neraskidivo povezan s pojmom i suštinom moderniteta“. Virilio to naziva „kulturom dezertisifacije“, čije neprekidno širenje garantuje „likvidaciju sveta“.

Sve to se dešava naspram uzajamnog i telesnog prisustva; to je razlog zašto je (donekle perverzno) svo to ubrzavanje dovelo do velikog porasta „sedelačkog načina života“. Sedimo ispred treperavog, sintetičkoj sjaja ekrana, dok život promiče. Kao što i ljudi rade sve brže, jer i mašina ide sve brže.

„Get. Arts. Fast“ (Umetnost na brzaka) je članak Vilijama Grajmsa (Njujork tajms, 21. mart 2014) o sažetim pozorišnim i drugim predstavama, skraćenim tako da se uklope u poslovne rasporede iscrpljenih šefova i prilagode njihovom skraćenom intervalu pažnje. Ako ništa drugo, sve ubrzaniji razvoj tehnosfere (veštačka inteligencija, nanotehnologije, itd.) još uvek nije uspeo da izađe na kraj s fantazijama onih koji zapravo veruju u njega. Tako, uzgred, sumanute tehnotopijske snove o singularitetu Reja Kurcvejla sustiže odmazda u obliku filma Transcendence, iz 2014.

Spinoza je negde napisao da smo besmrtni ovde i sada, u svakom trenutku. To važi i dalje, naspram onoga što pokušava da prevagne. Kada su Žana-Kloda Karijera jednom upitali kako je uspeo da postigne tako mnogo toga, on je odgovorio: „Moj odgovor je uvek isti, pri čemu ne pokušavam da ispadnem duhovit: zato što sve radim sporo.“ Talentovani sportisti često iznose isto zapažanje, o svojoj sposobnosti za usporavanje.

„Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim“, tako su Marks i Engels u Komunističkom manifestu opisali preobražaj koji je donela vladavina industrijskog kapitalizma. Ali, ono što pokreće grozničavi puls preobražaja pušteno je s lanca mnogo ranije. Taj proces je sa Industrijskom revolucijom zaista probio sve granice, ali, žig sve veće kompleksnosti, utisnut pripitomljavanjem, hiljadama je godinama stariji od kapitalizma.

„Ne budite zli“, dobro je poznata mantra korporacije Gugl, deo njene zvanične misije. Naravno, ceo mega-projekat, čiji je Gugl samo mali deo, jeste to „zlo“, koje je sada postalo tako zarazno. Neki u tome izgleda vide sudbinu; u tom slučaju, vreme je za novi pohod.

Izvor: Anarhistička biblioteka (John Zerzan, „Faster! The Age of Acceleration“, prevod Aleksa Golijanin)

Fotografije: yangyongliang.com

Naklonost birača prema biznismenima može se objasniti i na drugi način. Valjalo bi se zapitati kako izgleda jedan prosečan birač u neoliberalnoj državi? Evo pomalo simplifikovanog prikaza: to je čovek za koga je znanje svedeno na informisanje, a glavni izvori informisanja su elektronski mediji – televizija i internet. Njegova ideologija: ne postoji druga vrednost osim novca, pa je, prema tome, obogatiti se jedina važna stvar u životu. To znači, zapravo, da u današnjim neoliberalnim državama više ne žive građani za koje je novac (tzv. ,,standard”) samo jedan od elemenata onoga što se zove pristojan život, već potrošači za koje se sve može izraziti jezikom nula (novcem) i prisustvom u elektronskim medijima. Ako je tako, onda ne treba da nas čudi zašto su od advokata, lekara i profesora univerziteta – nekadašnjih primera uglednih građanskih zanimanja – danas znatno uglednije starlete, tv voditelji i ostale figure industrije zabave: zato što se češće pojavljuju na televiziji/internetu i zato što imaju više para.

Kada se ovaj odnos snaga prenese u sferu politike, onda vidimo da bi idealni kandidat za ovaj tip glasača bio selebriti-biznismen. Dakle, osoba koja se redovno pojavljuje u elektronskim medijima i koja je zaradila ogroman novac.

Da li je slučajno što i Donald Tramp odgovara i jednom i drugom parametru? Naime, Trampovo bogatstvo je poznata stvar, ali se zaboravlja na činjenica da je ovaj čovek, pre kandidovanja za predsednika SAD, 14. godina zaredom bio domaćin popularnog rijaliti šou programa The Apprentice koji se emitovao na mreži NBC. Vrlo je moguće da bez te selebretizacije Tramp ne bi mogao da ostane prepoznatljiv lik svojim glasačima tokom medijskog toplog zeca kroz koji je prolazio.

Ako je to tačno, zašto mu onda globalisti ne bi suprotstavili...Marka Cukerberga, koji takođe odgovara i jednom i drugom parametru, umesto nekog hilarioznog klona koji će Trampovim glasačima nastaviti da priča kako je politički korektno da oni žive sve gore.

Naravno, ovo ne znači da će se u budućnosti na izborima kandidovati samo biznismeni i da će tradicionalna politička kasta izumreti. Međutim, bilo bi naivno prevideti komparativnu prednost biznismena: u postmodernim, neoliberalnim državama, u kojima osećanje zajedništva i solidarnosti između građana kopni, imperativ ličnog bogaćenja postaje ne samo ključni, već i jedini smisao egzistencije. Biznimeni tada postaju neprikosnoveni heroji zajednice koji nude svojim glasačima sledeću pogodbu: ako sam znao da se obogatim, onda ću kao predsednik ili premijer pomoći i tebi da zaradiš više novca – ako glasaš za mene, razume se.

Računica je jednostavna, a delimično je funkcionisala i kod nas – setimo se (zaboravljenog) Milana Panića u Srbiji, kada su ljudi oko mene upravo tako pravdali naklonost koju su imali prema njemu, ili pak relativnog uspeha (zaboravljenog) biznismena Zorana Drakulića koji je branio boje DSS-a na izborima za gradonačelnika Beograda 2004. godine. Danas su stvari drugačije: dok u Americi multimilijarderi iz Silicijumske doline i Volstrita plaćaju nekakve svote kako bi ih nazivali filantropima i altruistima (a ne tajkunima i oligarsima) srpske biznismene još uvek baš briga kako ih zovu. To najviše govori o njihovim (suženim) ambicijama. Ako se te ambicije odjednom budu javile, to će značiti da neki biznismen ili želi da uveća svoje bogatstvo političkom transakcijom ili želi da iz (zaboravne) ekonomije pređe u nezaboravnu istoriju.

Ne treba zaboraviti da je Prvi srpski ustanak podigao upravo izvozno orijentisani biznismen koji je, uzgred budu rečeno, na početku ustaničkog biznisa odbio turski mito u vrednosti većeg imanja u Austriji.

I tada je od trgovca postao vožd.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Pečat, 03. februara 2017. godine