Dosije

Biznis u politici

Slobodan Vladušić

20. januara na sajtu LA Tajmsa, pojavila se vest da bi se Mark Cukerberg, vlasnik Facebook-a mogao kandidovati za predsednika Amerike 2020. godine. Nakon prvog pasusa shvatio sam da se vest temelji na pretpostavci, a pretpostavka na slobodnom tumačenju nekih postupaka ovog milijardera iz Silicijumske doline. Da li će se ova pretpostavka obistiniti ili ne, to još naravno niko ne zna, ali činjenica da neko pravi ovakve pretpostavke zanimljiva je sama po sebi. Naime, u bezbrojnim analizama Trampove pobede možda nije previše naglašen jedan (jako važan) momenat. Tramp je pokazao da biznismen, bez političkog iskustva može da na demokratskim izborima pobedi predstavnika političke klase. Ima u tome i neke pravde: od početka 21. veka sve više se govori o postdemokratiji u zapadnim državama, što prevedeno na srpski znači da politička elita sve više služi krupnom kapitalu, a sve manje narodu koji je za nju glasao. Pa ako je tako, zar zbilja ne bi bilo poštenije da se na političkoj pozornici pojave direktori cirkusa (biznismeni) umesto klovnova (,,političara”)?

Naklonost birača prema biznismenima može se objasniti i na drugi način. Valjalo bi se zapitati kako izgleda jedan prosečan birač u neoliberalnoj državi? Evo pomalo simplifikovanog prikaza: to je čovek za koga je znanje svedeno na informisanje, a glavni izvori informisanja su elektronski mediji – televizija i internet. Njegova ideologija: ne postoji druga vrednost osim novca, pa je, prema tome, obogatiti se jedina važna stvar u životu. To znači, zapravo, da u današnjim neoliberalnim državama više ne žive građani za koje je novac (tzv. ,,standard”) samo jedan od elemenata onoga što se zove pristojan život, već potrošači za koje se sve može izraziti jezikom nula (novcem) i prisustvom u elektronskim medijima. Ako je tako, onda ne treba da nas čudi zašto su od advokata, lekara i profesora univerziteta – nekadašnjih primera uglednih građanskih zanimanja – danas znatno uglednije starlete, tv voditelji i ostale figure industrije zabave: zato što se češće pojavljuju na televiziji/internetu i zato što imaju više para.

Kada se ovaj odnos snaga prenese u sferu politike, onda vidimo da bi idealni kandidat za ovaj tip glasača bio selebriti-biznismen. Dakle, osoba koja se redovno pojavljuje u elektronskim medijima i koja je zaradila ogroman novac.

Da li je slučajno što i Donald Tramp odgovara i jednom i drugom parametru? Naime, Trampovo bogatstvo je poznata stvar, ali se zaboravlja na činjenica da je ovaj čovek, pre kandidovanja za predsednika SAD, 14. godina zaredom bio domaćin popularnog rijaliti šou programa The Apprentice koji se emitovao na mreži NBC. Vrlo je moguće da bez te selebretizacije Tramp ne bi mogao da ostane prepoznatljiv lik svojim glasačima tokom medijskog toplog zeca kroz koji je prolazio.

Ako je to tačno, zašto mu onda globalisti ne bi suprotstavili...Marka Cukerberga, koji takođe odgovara i jednom i drugom parametru, umesto nekog hilarioznog klona koji će Trampovim glasačima nastaviti da priča kako je politički korektno da oni žive sve gore.

Naravno, ovo ne znači da će se u budućnosti na izborima kandidovati samo biznismeni i da će tradicionalna politička kasta izumreti. Međutim, bilo bi naivno prevideti komparativnu prednost biznismena: u postmodernim, neoliberalnim državama, u kojima osećanje zajedništva i solidarnosti između građana kopni, imperativ ličnog bogaćenja postaje ne samo ključni, već i jedini smisao egzistencije. Biznimeni tada postaju neprikosnoveni heroji zajednice koji nude svojim glasačima sledeću pogodbu: ako sam znao da se obogatim, onda ću kao predsednik ili premijer pomoći i tebi da zaradiš više novca – ako glasaš za mene, razume se.

Računica je jednostavna, a delimično je funkcionisala i kod nas – setimo se (zaboravljenog) Milana Panića u Srbiji, kada su ljudi oko mene upravo tako pravdali naklonost koju su imali prema njemu, ili pak relativnog uspeha (zaboravljenog) biznismena Zorana Drakulića koji je branio boje DSS-a na izborima za gradonačelnika Beograda 2004. godine. Danas su stvari drugačije: dok u Americi multimilijarderi iz Silicijumske doline i Volstrita plaćaju nekakve svote kako bi ih nazivali filantropima i altruistima (a ne tajkunima i oligarsima) srpske biznismene još uvek baš briga kako ih zovu. To najviše govori o njihovim (suženim) ambicijama. Ako se te ambicije odjednom budu javile, to će značiti da neki biznismen ili želi da uveća svoje bogatstvo političkom transakcijom ili želi da iz (zaboravne) ekonomije pređe u nezaboravnu istoriju.

Ne treba zaboraviti da je Prvi srpski ustanak podigao upravo izvozno orijentisani biznismen koji je, uzgred budu rečeno, na početku ustaničkog biznisa odbio turski mito u vrednosti većeg imanja u Austriji.

I tada je od trgovca postao vožd.

 

Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Pečat, 03. februara 2017. godine