Dosije

Olovka na putu ka muzeju ili na koliko se stepeni Farenhajta krčkamo?

Vesna Adić, Novi Sad

Uskoro se navršava godinu dana otkad je Finska iz državnih osnovnih škola izbacila časove pisanja rukom zamenivši ih isključivim korišćenjem tastature i drugih elektronskih uređaja. I u ostalim zemljama Evrope vode se polemike o tome da li decu treba podučavati pisanju, jer je po mišljenju nekih, ono zastarelo i prevaziđeno upotrebom kompjutera. Francuska je imala kratak prekid u nastavi pisanja, koji je za sada ostao na nivou eksperimenta, dok se u Britaniji u protekle tri godine često čuju javni zagovornici isključive upotrebe kompjutera.

Ova ideja potiče iz Amerike, gde je još 2010. godine 45 država usvojilo standard po kome nastava pisanja nije obavezna, već je pojedinačnim školama ostavljeno da same odlučuju. Statistike pokazuju da se većina školskih radova obavlja i predaje u elektronskoj formi, što je u kombinaciji sa ograničenim resursima američkih državnih škola uzrokovalo rapidno napuštanje nastave pisanja. Pristalice ovakvih reformi tvrde da je privrženost ručno ispisanom tekstu samo odraz konzervativnosti, kao i da stranice ispisane rukom treba tretirati kao neku formu umetnosti koja je lepa ali ne i esencijalna za obrazovanje. Stručnjaci iz oblasti neurologije i kognitivne psihologije, međutim, upozoravaju da značaj nastave pisanja višestruko prevazilazi pitanje estetike ili privrženosti tradiciji.

Ne samo da će budući istraživači bez vladanja pisanjem mnogo teže čitati i proučavati rukopisnu istorijsku građu, već će i moždani razvoj novih naraštaja biti narušen ukoliko se nastava ručnog pisanja zaista izbaci iz školskog sistema. Koristi pisanja su ogromne i počinju već na nivou uanpređenja motorike, odnosno koordinacije pokreta očiju i ruku. Najvažnija je moć pisanja da razvije nove saznajne sposobnosti u ranom životu individue. Kada dete uči da piše olovkom, neuroni u njegovom mozgu formiraju nova nervna kola koja trajno ostaju u upotrebi. Različiti pokreti rukom koji su neophodni za svako slovo uspešnije stimulišu obe moždane hemisfere, od tipkanja na tastaturi, koje je identično za sva slova. Naraštaji koji ne bi umeli da pišu rukom, najverovatnije ne bi ni čitali s papira, pa bi svoj ionako umanjen angažman s pisanom rečju obavljali putem “gedžeta” na kojima zabavni i reklamni sadržaji znatno ometaju mogućnost fokusirane pažnje. Neurolozi su već dokazali da je povećana upotreba digitalnih tehnologija skratila interval pune koncentracije na svega osam sekundi, a procene su da je ovaj trend rastući, jer je 2000. godine interval fokusirane pažnje trajao 12 sekundi. 

Pored navedenih medicinskih razloga treba se zapitati kako napuštanje pisanja rukom izgleda iz kulturološke perspektive. Zagovornici ukidanja nastave pisanja tvrde da je ono anahrono, da pisanje iziskuje puno vremena kao i da nije korisno. Korisno za šta? Ova je retorika preuzeta iz užurbanog sveta biznisa u kome se pre svega brine o materijalnoj koristi. Sistem obrazovanja je shodno tome ugrožen zahtevima za profitom, koji su znatno urušili popularnost i opstanak društveno - humanističkih nauka, jer one, navodno, “nisu korisne”. U ovom novom sistemu vrednosti ne ceni se učenje radi učenja, to jest saznavanja, već učenje radi “uspešnog” tj. unosnog zaposlenja, najčešće u tehnološki naprednom ambijentu. Pisanje rukom tu ima svoje mesto samo u vidu ličnih potpisa, koji se i sami zamenjuju elektronskim parafiranjem, a u perspektivi možda i očitavanjem čipovanih implanata. U ovoj krajnjoj instanci ogleda se smer u kome ceo sistem ide, a to je kompletna zavisnost ljudi od raznih elektronskih i digitalnih uređaja. Generacije koje neće umeti na papiru da sastave ni običan spisak za supermarket biće prinuđene da sve pisane sadržaje konzumiraju i beleže na konstantno umreženim uređajima, što i mi danas radimo ali svojom voljom i uz mogućnost izbora -  a ta bi mogućnost, ukidanjem nastave pisanja i isključivim vezivanjem dece za kompjuter, u budućnosti nestala.

Na posletku, treba pomenuti da je izbacivanje pisanja iz osnovnih škola najbrže napušteno tamo gde je i započeto, odnosno u Americi, gde pojedine države kao što su Kalifornija, Džordžija, Masačusets i Ajdaho zakonima vraćaju obaveznu nastavu pisanja. Zašto bi onda evropske zemlje, počevši od Finske, implementirale ideju koja je i na svom izvorištu uočena kao štetna? Ostaje nam da se nadamo da će finski eksperiment ostati usamljen, kao i da će kratko trajati, jer bismo se u protivnom mogli obreti u Bredberijevom paklu “Farenhajta 451”.