Dosije

Po koji je put Siriza na vlasti?

Milan Korićanac

Završetkom drugog uzastopnog izjašnjavanja građana koje, kao ni ono julsko na referendumu, nije donelo nikakve suštinske promene, osim odgovora na pitanje ko će sprovesti već ranije dogovorene bolne korake u unutrašnjem i spoljnopolitičkom kursu zemlje, utihnulo je intenzivno zanimanje domaće i međunarodne javnosti za zbivanja u Grčkoj. Ona su se ove godine poklopila i sa trajanjem letnje turističke sezone, inače jedinim delom godine kada se u Srbiji ta pažnja podiže iznad zaista dozvoljenog minimuma kada je reč o prilikama u državi koja se nalazi u istom regionu, ma koje „prebrojavanje i razvrstavanje“ Balkana primenili.

Predizborna kampanja koja je, u poređenju sa standardima koje posmatrač donosi iz Srbije, proticala u uslovima gotovo spektakularne medijske neutralnosti, mnoštva izvora informisanja i ujednačenosti novinarskog tretmana prema predstavnicima partija, ipak je ponudila upadljivi višak „opštih mesta“ o perspektivi, investicijama, boljem životu, odnosno manjak sveobuhvatnijih, dugoročnih i strateških mera i planova za izlazak zemlje iz krize koja je daleko od isključivo ekonomskog karaktera. Ukoliko posmatramo zvanične brojke, pored katastrofalno loših prognoza tamošnjih agencija za istraživanje javnog mnjenja, koje su najavljivale triler-trku između Sirize i Nove demokratije, videćemo da je Ciprasova Koalicija radikalne levice za svoj julski „salto mortale“ kažnjena gubitkom od samo jednog procenta glasova i četiri poslanička mesta, dok je glavnoj opozicionoj stranci umakla za čitavih osam i po procenata.

Ipak, sve su partije u suštini zabeležile rezultate slične januarskim, te su, samo uslovno rečeno, najveći rast ostvarili ekstremno desničarska Zlatna zora (veći procenat, ali manji broj glasova usled slabe izlaznosti; ovaj pokret već godinama predstavlja ozbiljni bezbednosni rizik) i Unija centra čiji lider Vasilis Levendis u odnosu na političke, poseduje mnogo veći opseg veština neophodnih za aktere rijaliti programa[1]. Nešto ozbiljniji izborni udarac pretrpela je neoliberalna Potami (Reka) te nekada neprikosnoveni dvojac Nova demokratija-PASOK, dok su novi-stari Ciprasov koalicioni partner Nezavisni Grci (suštinski), te Komunistička partija Grčke (statistički) ostali na gotovom identičnim pozicijama. Sve u svemu, jedini anti-memorandumski glas na grčkoj političkoj sceni sada je ostao u taboru istinskih neonacista i staljinista.

Mnogo značajniji od glasova i mandata jesu odgovori na pitanja koja se tiču uzroka najslabijeg odziva birača od završetka Drugog svetskog rata (samo 56%, a čak 773 000 manje izašlih u odnosu na januar iste godine) u zemlji gde je glasanje formalno-pravno[2] ali i vrednosno sve do pre desetak godina predstavljalo istinski praznik demokratije, te razloga neobjašnjivo visoke podrške lideru koalicije-pokreta koji je na spektakularni način okrenuo leđa sopstvenim smernicama i strategiji, za koje je na julskom referendumu dobio bezmalo dvotrećinsku podršku svojih sunarodnika. Štaviše, ovaj odlučno dodeljeni mandat iskoristio je, kako stvari stoje, da putem jednog od najmanje ukaljanih tekovina neposredne demokratije, ostvari sopstvene uske taktičke i partijske ciljeve. Odgovori na sva ova pitanja kriju se u neophodnosti ostvarivanja bližeg pogleda na istorijat dubinskih i ovom prilikom prvenstveno unutrašnjih političkih, društvenih i kulturnih tokova koji su tokom nekoliko decenija formirali kontekst u kome se odvija danas naširoko opisivana i objašnjavana ekonomska kriza u ovoj zemlji.

Strateški poraz Sirize u letnjim pregovorima sa evropskim poveriocima, te kvalitativno potpuno drugačija kampanja koju je ova koalicija vodila uoči nedavno okončanih septembarskih (izrazito fokusiranje na lidera), u odnosu na januarske parlamentarne izbore (gde je preovladavalo prikazivanje snage i celine pokreta), ukazuju da je, sasvim izvesno, okončana politička era post-diktatorske konsolidovane demokratije dvopartijskog tipa, u kojoj su decenijama dominirali levičarski i populistički Svehelenski socijalistički pokret (PASOK) i, nešto ređe, te kao korektivni faktor unutar zadatih koordinata uspostavljenog sistema, građanska partija desnog centra, Nova demokratija. Osim toga, vrlo je važno istaći da koren duboke drame u kojoj se Grčka danas nalazi vremenski seže u godine uoči ulaska zemlje u EU (1981). Na prvi pogled šokantan, julski veleobrt Aleksisa Ciprasa ipak nije bio u potpunosti neočekivan, ako se u izvesnoj meri poznaje istorija grčke „vladajuće levice“ od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, jer je njegov celokupni javni nastup tokom predizborne kampanje, iako se neumorno pozivao na odlučan raskid sa prošlošću obeleženu korupcijom, zapravo manirima i suštinom poruka neodoljivo podsećao na parole izbornih okupljanja osamdesetih i devedesetih.

Upravo se tih godina, naime, izgrađuje specifični kolorit PASOK-ove, grčke verzije kombinovanja narodnih pokreta predvođenih harizmatskim vođom, marksističkih latinoameričkih teorija zavisnosti, narativima iz Trećeg sveta o revoluciji „odozdo“, sa koncepcijama modernizacije zapadnog tipa, što je u praksi stvorilo politiku dublje i šire političke (EU, NATO), ekonomske (EMU i Evrozona) i kulturne („Grčka između istoka i zapada“, naglasak na evropskom, zapadnom identitetu) integracije zemlje u zapadni sistem, uz prateću retoriku o narodnoj i nacionalnoj obnovi. „Na terenu“, to je značilo naglasak na velike infrastrukturne projekte, finansirane iz fondova Evropske Unije, pošto se vođstvo zemlje radije odlučilo na uzimanje velikih novčanih sredstava umesto na priliku da ponovo zasnuju samostalnu poljoprivrednu i industrijsku proizvodnju, što je kao ukupnu posledicu neminovno imalo munjevito zaduživanje zemlje i strahovite korupcionaške skandale, o kojima se i danas nedovoljno zna[3].

Čitavim ovim procesom kormilarila je politička dinastija Papandreu, čiji je drugi od tri izdanka, jedan od najpopularnijih grčkih političara uz Venizelosa, američki đak Andreas Papandreu. Stekavši izvrsno obrazovanje na američkim univerzitetima, najbliži saradnici percipirali su ga kao izvrsnog ekonomistu, zaljubljenika u racionalne izbore i eksperta za komunikaciju sa masama. On je osamdesetih godina HH veka, od početnih ambicioznih levičarskih internacionalističkih planova o izlasku zemlje iz NATO, postao arhitekta „po dubini“ sazdanog klijentelističkog i parazitskog društvenog sistema i veoma glomaznog javnog sektora države blagostanja. Njegovom bujanju i opstanku pogodovalo i dosta dugo razdoblje stabilnosti bretonvudskog monetarnog sistema i „jeftinog“ novca na finansijskim tržištima koji je u potocima ulazio u Grčku (brojni stručnjaci procenjuju da je samo u periodu 1981-1986 u zemlju ušlo oko 50 milijardi dolara, a spoljni dug sa dvadesetak procenata BDP stigao do cifre od pedeset posto), uz striktno vezivanje za Vašington u spoljnoj i regionalnoj bezbednosnoj (prevashodno istočno-mediteranskoj) politici.

Međutim, možda i sudbonosni čin ovog višedecenijskog procesa za mnoge buduće generacije Grka jeste osmogodišnji mandat premijera Kostasa Simitisa (1996-2004), iz iste stranke, predstavnika (ponovo) grčke varijante Trećeg puta Tonija Blera. Za njegovo ime, naime, vezuje se sve do danas rekordno zaduživanje zemlje, galopirajući dalji rast javnog sektora, klijentelizma i korupcije, ali i „friziranje“ podataka o zdravlju javnih finansija, kako bi se formalno ispunili uslovi za integrisanje ekonomije u Evrozonu, kojoj je Grčka pristupila 2001. godine, uz nove skandale javno-privatnih finansiranja, i brzoplete i ekonomski štetne poduhvate u sklopu priprema za Olimpijske igre. U ovo doba „simitizma“ na grčkoj političkoj sceni najintenzivnije su se, u sferi kulturne politike, sprovodile smernice opisanog teorijskog pravca i političke doktrine modernizma, koji je, u svojoj idejnoj fazi, zapravo predstavljao prvi memorandum koji je nametnut grčkom društvu, a iz koga će uslediti i kasniji, i danas aktuelni, treći po redu ekonomski memorandum.

Rezultati ovog prvog, svojevrsnog „unutrašnjeg“ memoranduma i „kulturne modernizacije“ bili su u celosti razočaravajući: od ambicioznih planova da se zemlja preobrati u regionalnog hegemona i meku za ekonomske emigrante sa bivšeg sovjetskog Istoka i finansijsko-bankarski epicentar investicija usmerenih na „jugoslovenski“ deo Balkana, vladajuća leva elita, kako politička tako i intelektualna, u potpunosti se priključila mejnstrim političkim, ideološkim i kulturnim narativima i programima koji su u to vreme pristizali iz glavnih akademskih centara nove evropske i stare evro-atlantske prestonice. Prvenstveno se misli na forsiranje u javnoj sferi, naročito u školstvu, teza i obrazovnih programa koji se bave suočavanjem sa prošlošću i odbacivanjem pojma nacije kao tvorevine osamnaestog veka, veoma defanzivno držanje prema kiparskom pitanju, borbeni stav prema pravoslavnoj crkvi itd.

Prvi spoljnopolitički potezi novog premijera Ciprasa januara ove godine pokazuju jasan idejni kontinuitet, budući da je na pomolu fleksibilnije držanje Atine u pregovorima sa severnim susedima oko makedonskog imena, što svakako treba posmatrati u kontekstu podrške u pregovorima sa poveriocima koje je Grcima stigla preko Atlantika. Sa jedne je strane „vladajući idejni režim“ svojim levičarskim predznakom efektno u samom startu već decenijama (pa i danas) „opkoljava“, neutrališe i „kontaminira“ svaki suštinski stvaralački, ekološki, patriotski masovniji pokret protesta, naročito mladih, usmeren ka sazrevanju grčkog društva, a sa druge, baveći se često sasvim efemernim pitanjima, zemlju je ostavio potpuno nespremnom pred tektonskim geopolitičkim i ekonomskim promenama koje je doneo početak ovog veka. Njegovi protagonisti bili su, pored vladajućeg PASOK-a, i političari i intelektualci okupljeni oko opozicione „Koalicije“, partije-pokreta nastale, nakon pada Berlinskog zida, ujedinjenjem dveju frakcija KP Grčke, koje su do tada (jedna u zemlji, druga u emigraciji) zasebno funkcionisale posle kraha grčkog partizanskog pokreta u krvavom građanskom ratu. Iz „Koalicije“ nastaće 2009, promenom imena i organizacione strukture, današnja Koalicija radikalne levice ili Siriza.

Čitav ovaj hronološki prikaz nema samo svoj „faktografski“ već i „personalni“ kontinuitet – naime, okosnica partijskih i ministarskih kadrova Sirize predstavljaju bivši članovi i visoki funkcioneri (karijeristi i birokrate) iz redova PASOK-a koji su strpljivo čekali i dočekali svojih novih „pet minuta“ nakon perioda vladavine Nove demokratije, odnosno kasnije na kratko ekspertske i vlade nacionalnog jedinstva. Stoga je umnogome upitno u kojoj se meri može govoriti o kraju ove stare stranke, i što je važnije, istinskom raskidu sa „starim“ koji već nekoliko godina na grčkim trgovima, a odskora i u institucijama izvršne vlasti propagiraju funkcioneri nove vladajuće većine. Razlog tome je grubo sabiranje i upoređivanje procenata koje je na vrhuncima svoje popularnosti PASOK imao tokom devedesetih i krajem prve decenije ovog veka, sa glasovima koje je u januaru i septembru osvojila Siriza, a koje govori da je društvena snaga, politička i institucionalna zastupljenost ovog dela političkog spektra već nekoliko decenija stabilna i veoma jaka, doduše sada prelivena i oličena u okolnostima drugačije partijske konfiguracije. Analogija i paradoksa zaista je na pretek – poput ranije pomenutog Andreasa Papandreua osamdesetih godina prošlog veka, i Aleksis Cipras je na talasu širokog nezadovoljstva briselskim uslovljavanjima i uopšte snažnog istorijskog sentimenta grčkog naroda protiv svakog stranog uplitanja u unutrašnja pitanja, mobilisao veliki deo grčkog društva kako bi sproveo unutrašnje i spoljnopolitičke poteze koji su pak odveli ka konsolidaciji striktne vezanosti Grčke za monetarne mehanizme EU. Za takve korake, da ih je kojim slučajem od početka najavljivao u kampanji, nikada ne bi dobio mandat da sprovede, o čemu je već puno redova ovih meseci napisano.

Tako će u prvim redovima kolektivnih napora za sprovođenje užasno teških ekonomskih rezova stajati mnogi od onih koji su, naravno ne bez znatnog učešća stranog faktora, Grčku i doveli do takvog stanja u kojoj je neophodan spoljni kontrolor, budući da su im, vođeni sopstvenom poprilično nejasnom logikom „manjeg zla“ i davanjem druge šanse „levici prvi put na vlasti“, mandat za to dodelili grčki građani. Doduše, ostaje pitanje koliko će Siriza, kao koalicija brojnih levih političkih, feminističkih i ekoloških pokreta-gde svaka zastava na njenom grbu simboliše po jedan od ovih skupina pokreta, (još uvek) bez jake stranačke strukture za razliku od PASOK-a (koji se time čak i danas može pohvaliti) biti u stanju da preživi nove neminovne unutrašnje potrese i cepanja koje će doneti primena žestokih mera koje predviđa treći memorandum. Istina, prvi takav udar uspešno je apsorbovala i preživela, jer Narodno jedinstvo, stranka bivših članova Sirize razočaranih Ciprasovom naprasnom promenom politike u pregovorima sa poveriocima, na ovim izborima nije uspela da pređe cenzus[4].

Ipak, letnja sezona je završena te slede meseci primena ranije stidljivo najavljivanih ekonomskih mera u zamenu za dobijanje novih 86 milijardi evra od poverilaca. Narod je, manje ili više voljno, podlegao novom memorandumu, a zastrašujuća brojka izbornih apstinenata i svojevrsnih „izbornih izbeglica“ govori, u najmanju ruku, o trenutno nedovoljnoj spremnosti tamošnjeg društva da artikuliše alternativna rešenja, budući da je Siriza već skoro deceniju daleko od „pokreta odozdo“, već tipična politička partija koja je odavno zahvaćena birokratizmom, inercijom i klijentelizmom. Takva kakva je, moraće da se suoči i sa rastućim talasom izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka, turskim neootomanskim spoljnopolitičkim strategijama, ali i reformom obrazovanja, koje u HHΙveku postaje glavni generator društvenih odnosa (o svemu ovome biće reči u narednim tekstovima). Imajući u vidu sve ove okolnosti i trenutne prilike na heladskom poluostrvu, „primenjena“ i vekovima (skoro uvek neuspešno) prizivana balkanska saradnja bila bi razvijanje veštine uviđanja i upoređivanja, na osnovu svega ovde izrečenog, što većeg broja sličnih ili identičnih idejnih obrazaca i praktičnih javnih politika koje se odvijaju u obema zemljama.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu  

[1]Ovaj je političar u Grčkoj poznat po svojoj televizijskoj emisiji u kojoj, kombinujući senzacionalističke naslove i najave, proriče mračnu budućnost zemlje i ujedno se predstavlja jedinim spasiteljem kome veruje sve veći broj inače tradicionalno neopredeljenih glasača, što se u velikoj meri pokazalo i ovog septembra.

[2] Ustav i zakon predviđa obavezno glasanje, dozvoljene izuzetke i predviđene sankcije, ali ne postoje podzakonski akti kojima se u stvarnosti one mogu izreći izbornim apstinentima.

[3] Jedna od najranijih afera vladajućeg PASOK-a bila je takozvana „kukuruzna afera“. Reč je o neregistrovanom uvozu tone i po kukuruza iz bivše SFRJ i njegovom brzom izvozu u zemlje EU u vrednosti od milion i po dolara, koji pak nisu završili u budžetu države.

[4] Ovaj pokret u tome nije uspeo čak i uz podršku nekih od najvećih živih grčkih intelektualaca, poput Manolisa Glezosa, koji je postao čuven još kao mladić, kada je jedne noći 1941. uspeo da skine nacističku zastavu sa Akropolja.