Dosije

Makedonska kriza: još malo o američkom balkanskom dizajnu

Vladimir Trapara

Pre nekih par meseci, kada je pokrenuta priča o Turskom toku kao zameni za Južni tok, došao sam na ideju da posvetim jedan tekst toj temi i naglasak stavim na anaizu Makedonije kao najslabije karike u lancu država koji podseća na obrnuto latinično slovo „s“. U pitanju je lanac od Turske, preko Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske, pa do Austrije, kojim bi hipotetički ruski gasovod mogao da prođe. Zajedničko za većinu ovih država jeste da trenutno na čelu imaju harizmatične, poluautoritarne lidere, koji pokazuju tendenciju samostalnog i povremeno prkosnog ponašanja u odnosu na SAD i njihove zapadnoevropske saveznike. Saglasnost ovih država o novom ruskom gasovodu bila bi jedan od primera takvog ponašanja. Vašingtonu ne bi preostalo ništa drugo nego da primeni bugarski model i izvrši pritisak na neku od ovih država da od gasovoda odustane; ako pritisak, pak, ne bi urodio plodom, druga opcija bila bi rušenje neposlušnog/neposlušnih lidera.

Pozicija makedonskog premijera Gruevskog se tu sasvim razumljivo javlja najkrhkijom, što zbog jake i dobro organizovane makedonske opozicije, što zbog etničke podele i opšte slabosti makedonske države. Na kraju sam odustao od pisanja teksta, jer sam ocenio da bih njime otkrio „toplu vodu“, tj. ne bih čitaocima saopštio ništa što već ne znaju. Nakon skorašnjih oružanih čarki pripadnika „OVK u Makedoniji“ na severu zemlje, kao i masovnih opozicionih protesta u Skoplju, dogodilo se da Miroslav Lazanski to uradi umesto mene – čak je za Makedoniju upotrebio isti izraz, „najslabija karika“, bez dlake na jeziku ukazavši na to da Amerikanci ne prezaju ni od izazivanja rata u ovoj zemlji, samo da bi onemogućili Turski tok. Događaji u Kumanovu ovih dana, koji podsećaju upravo na rat, motivisali su me da se nadovežem i kažem i ja koju o suštini ovog problema.

Naravno, dok je situacija još sveža i nije se iskristalisalo ko je ko u najnovijoj fazi makedonske drame, nije lako reći nešto pametno, a da to ne bude nešto što je Lazanski već rekao, ili nije poznato svakome ko makar malo pažljivije prati situaciju. Zato ću krenuti od nečega što jeste originalno moja ideja, a ne može se preskočiti pri analizi ovog slučaja – američkog balkanskog dizajna. Ukratko ću ponoviti šta podrazumeva američki balkanski dizajn. Početkom devedesetih godina prošlog veka, SAD su stale na stanovište da nakon raspada Jugoslavije na njenom mestu ne sme da postoji jaka srpska država, jer je tradicionalno nepokorna i nezavisna i nema vajde pokušavati da je učiniš pouzdanim vazalom – sigurnije je da je samo oslabiš, pa da ti posle bude svejedno je li za ili protiv tebe. Zato su instrumentalizacijom svih ratnih protivnika Srba u nastavku decenije, kao i sopstvenim naporima – sankcijama i bombardovanjem – učinili sve da oslabe Srbiju i ceo srpski narod do mere u kojoj oni ne mogu da budu dominantan akter u regionu. Kako su se Srbi pokazali isuviše žilavim protivnikom, Vašington se umesto skupog i rizičnog totalnog ratnog obračuna s njima opredelio za privremene političke kompromise, koje bi kasnije postepeno potkopavao, po modelu „kuvanja žabe“. Dva glavna politička kompromisa o kojima je reč bili su Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244, i oba se do danas potkopavaju raznim sredstvima i sa promenljivim uspehom. 

E sad, kakve veze s tim ima Makedonija? Ona je takođe bila sastavni deo bivše Jugoslavije, ali se za razliku od ostalih njenih delova nije ni oružano, ni politički sukobila sa Srbijom. Bez obzira na to, njoj je od početka bila namenjena značajna uloga u američkom balkanskom dizajnu, a nije mala stvar ni uticaj koji su sukobi Srba sa ostalim postjugoslovenskim narodima imali na nju. Za američku elitu Makedonija je značajna iz najmanje dva razloga. Prvi je geopolitički. Makedonija zauzima izuzetno važan geografski položaj, jer preko nje idu dva velika evropska koridora – od Srednje Evrope ka Egejskom moru i od Turske ka Jadranu. Vidimo da su ti koridori pogodni i za prolazak energetskih tokova, pa ne treba trošiti reči o tome zašto je za Amerikance bitno da baš taj deo Balkana drže pod strogom kontrolom. Drugi razlog se sastoji u tome što je Makedonija jedan od tri relativno uspešna primera „izgradnje država“ na Balkanu, zapravo najuspešniji među njima. Naime, podrška opstanku slabih, veštačkih i iznutra podeljenih društava u posthladnoratovskom periodu se javlja kao bitan element američke strategije ovladavanja svetom.

Takve države je po pravilu najlakše kontrolisati i po potrebi ih instrumentalizovati protiv regionalnih sila koje bi da se osamostale od SAD, ukoliko to već nisu. U tom smislu, Makedonija je krajem devedesetih bila značajno uporište vojne moći SAD protiv Srbije, a nije isključeno da im u nekom trenutku u budućnosti može koristiti i protiv Bugarske i Grčke. Uspešna izgradnja veštačkih država (bilo da one već postoje kao postkolonijalno/postsovjetsko/postjugoslovensko nasleđe, ili se stvaraju kao potpuno nove jedinice) Vašingtonu je bitna i da bi mogao da pokaže svetskoj javnosti kako su tradicionalne nacionalne države, kao i imperije, zastareli modeli organizovanja društava, jer protivnici koje SAD nastoje da pokore – ili obuzdaju – upravo spadaju u te dve grupe. Nažalost po Amerikance, većina njihovih projekata izgradnje država u posthladnoratovskom periodu doživela je neuspeh, a naročito na širem Bliskom istoku, gde je bukvalno svaki pokušaj bio fijasko. Balkan u tom smislu predstavlja izuzetak. 

Sva tri američka projekta izgradnje država na postjugoslovenskom prostoru, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Makedonija, danas funkcionišu relativno stabilno u poređenju sa recimo Irakom, Libijom, ili Avganistanom. Makedonija, kao što je već rečeno, predstavlja najuspešniji od ova tri primera, jer jedino u njoj Amerikanci nisu bili prinuđeni da devedesetih prave prinudne kompromise, koje bi sada morali da potkopavaju. Tog uspešnog projekta oni se neće odreći, a ako tome dodamo i pomenuti geopolitički značaj našeg južnog suseda, jasno je zašto SAD neće dozvoliti da se Makedonija politički uruši. Time bih odmah razvejao tumačenja koja ovih dana često vidim na društvenim mrežama, a prema kojima u Makedoniji počinje rat za stvaranje Velike Albanije, pa se pozivaju „pravoslavna braća“ Srbi, Makedonci i Grci da se ujedine protiv zajedničke opasnosti. Nikakve Velike Albanije neće biti, iz prostog razloga što Amerikanci ne žele da je bude. Zašto bi oni zamenjivali Veliku Srbiju Velikom Albanijom, pa da posle imaju problema da je kontrolišu?

Njima odgovara politički rascepkan prostor, sa što više malih veštačkih država. Zato su za Vašington nezavisno Kosovo i dvoetnička Makedonija mnogo bolja rešenja od Velike Albanije, i oni će ta rešenja braniti. Ako Amerikanci stoje iza najnovijih etničkih sukoba u Makedoniji – a verovatno stoje, kao i iza opozicionih protesta – onda je to isključivo u cilju destabilizacije aktuelne makedonske vlade koja pokušava da se osamostali, gde se kao glavni povod javlja Turski tok. Čim Gruevski bude srušen, Amerikanci će ponovo stabilizovati Makedoniju. Albanci će biti poslušni prema velikom tati kao što su uvek i bili, još od vremena Osmanlija. Ako je u Srbiji važilo „Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije“, u Makedoniji je suprotno. Makedoniju napadaju isključivo zbog Gruevskog.

Upravo ovo poređenje Srbije i Makedonije jeste moj argument zašto ne očekujem da se etnički sukobi u nama susednoj zemlji prenesu kod nas. U Makedoniji se Albanci bune, jer su ih Amerikanci podstakli da bi mogli da sruše Gruevskog. U Srbiji Amerikanci trenutno nemaju razloga da ruše Vučića, pa nema logike ni da podbunjuju Albance u Preševu i Bujanovcu. Ako jednog dana i budu hteli da ga ruše, teško da će se odlučiti da to pokušaju preko dve male opštine na jugu Srbije. Trebaće im jači saveznici. No, na stranu sada ko će koga, kad i zašto da ruši; ključno pitanje je šta Vučić i Srbija mogu i treba da urade sada povodom makedonske krize. Za razliku od Makedonije i drugih američkih satelita, Srbija ima veći manevarski prostor, iako skromne sposobnosti. Kod njih se svaki pokušaj osamostaljivanja kažnjava; mi nema šta da se osamostaljujemo, jer smo već samostalni, samo je pitanje koliko toga možemo da uradimo ovako oslabljeni.

Kada je reč o simboličnim potezima, pokazalo se da možemo da pošaljemo predsednika države i vojnu jedinicu na paradu u Moskvi, a da za to ne snosimo teže posledice od verbalnih negodovanja. Američki sateliti bi ih sigurno snosili, što slučaj Makedonije i pokazuje. U Makedoniji Srbija može da uradi i više od simboličnog, i da obaveštajnom i drugim vrstama podrške pomogne Gruevskom da povrati političku stabilnost u zemlji i održi se na vlasti. Podvlačim – Gruevskom, a ne Makedoniji, jer Makedoniju kao državu već ima ko da brani. Srbija treba to da učini jer joj odgovara razvoj situacije po kome u ovom delu Evrope ima sve više političkih lidera koji nastoje da se osamostale od SAD. Srbija to treba da učini pogotovo radi Turskog toka, koji je i u njenom interesu, čak i više nego što je to bio Južni tok. Amerikanci neće smeti da nam zamere što pomažemo jednoj susednoj zemlji da se politički stabilizuje, iako su neformalni razlozi našeg delovanja suprotstavljeni njihovim interesima. Srbija u ima priliku da, za razliku od  BiH i Kosova gde se suprotstavlja američkom balkanskom dizajnu, u Makedoniji naizgled paradoksalno izvuče korist za sebe formalno delujući u okvirima tog dizajna.

 

Izvor: Odmotavanje suštine; Blog Vladimira Trapare, objavljeno 10.maja 2015. godine