Dosije

Mišljenje

Karikatura multikulturalizma

Petar Ristanović

Mržnja rađa mržnju. Ovu poruku je Metju Kasovic želeo da prenese poslednjih dana često pominjanim filom La Haine (Mržnja). Inspirisan ubistvom crnog mladića, Makoma, pucnjem u glavu u policijskom pritvoru, Kasovic je 1995. na celuloidnoj traci zabeležio beznađe odbačenih, autsajdera iz pariskih predgrađa čiji očaj i bes proizvode autodestrukciju i mržnju. Svedočanstvo je bilo toliko snažno da je francuski premijer Alan Žipe priredio specijalnu projekciju u svom kabinetu kojoj su morali da prisustvuju svi ministri kako bi bolje razumeli šta se to dešava na ulicama francuskih predgrađa.

Poročanski duh Kasovicevog filma potvrđen je deceniju kasnije tokom nasilnih demonstracija u jesen 2005. godine. Pariska predgrađa su gorela, a iza mase nezadovoljnika je ostalo preko 9000 spaljenih automobila. Ministar unutrašnjih poslova i kasnije predsednik Francuske, Nikola Sarkozi, naredio je politiku „nulte tolerancije“ i odlučio da silom zavede red. Demonstrante je nazvao „ološem“ i izdao naređenje da se svi stranci uključeni u nemire deportuju iz zemlje smatrajući ih odgovornim za organizovanje nereda.

Nakon smirivanja situacije brojke su pokazale dubinu Sarkozijevog nerazumevanja problema. Samo 7% privedenih demonstranata bili su stranci. Većina njih ih je imala uredne dozvole za boravak u Francuskoj. Na ulice Pariza izašli su Francuzi. Hiljade Arapa, beur-a (severnoafričkog porekla rođeni u Francuskoj) i drugih Afrikanaca u neredima je izrazilo svoj bes prema domovini koja ih je tretirala kao građane drugog reda. Vatra je ugašena, ali je bilo jasno da njen izvor i dalje tinja. Multikuturalni model u Francuskoj nije uspeo, a ništa bolje situacija nije bila ni u ostatku Evropske unije.

„Multikulturalizam je propao“ izjavila je Angela Merkel na kongresu omladine Hrišćansko-demokratske unije u Potsdamu 2010. godine. Nemačka kancelarka je priznala poraz dugo propagiranog modela u trenutku kada je malo ko u Nemačkoj pretpostavljao uspon pokreta kao što su izrazito antiimigrantski AfD (Alternativa za Nemačku) i PEGIDA. Na to su je naveli zabrinjavajući rezultati istraživanja koji su nekoliko dana ranije objavljeni.

Svaki deseti građanin Nemačke je imigrant, a ako se tom broju doda i prva generacija dece imigranata, dolazi se do podatka da svaki peti građanin pripada ovoj skupini. Iluzija da će svi građani Nemačke, nezavisno od porekla, skladno živeti jedni uz druge, gradeći zajedničko, na nemačkoj tradiciji i kulturi ustrojeno društvo kako se prećutno podrazumevalo, bila je definitivno razbijena. Istraživanja su govorila da preko 30% građana smatra da su zemlju preplavili imigranti koji su došli samo radi sopstvene koristi. Kancelarka Merkel je lamentirala: „Šezdesetih smo ih pozvali da dođu i oni danas žive u našoj zemlji. Govorili smo sebi: otići će jednog dana. Danas je jasno da su tu da ostanu.“

Imigranti su ostali i, za razliku od progonoza, ogroman broj je odbio da se integriše u nemačko društvo. Na samo nekoliko kilometara od centra velikih nemačkih gradova nikli su kvartovi u kojima ulice mirišu na jake, egzotične začine, imena radnji su ispisana Evropljanima nerazumljivim pismom, a žamor gomile odjekuje ritmom Orijenta. Na ovim ulicama nema Nemaca. Nema ni nemačke policije. Na skuterima patroliraju muškarci ozbiljnog izraza lica koji budno prate na odevanje i ponašanje žena. Brak se sklapa dogovorom porodica, a sporove ne rešavaju nemački sudovi već lokalna veća koja sude po šerijatu ili običajnim zakonima zajednice koja u tom kvartu dominira. Između stanovnika četvrti i gradskih vlasti vlada prećutni dogovor. Oni plaćaju porez, održavaju red i ne ometaju život van kvarta. Zauzvrat, ostavljeni su na miru. Kao i svaki dogovor, i ovaj ponekad bude prekršen. Međutim, kada je u nekoliko navrata policija pokušala da uđe u kvartove kojima vlada stalni pratilac siromaštva, kriminal, nailazili su na zid ćutanja, pasivno suprostavljanje pa čak i masovni, fizički otpor. Postojanje ovakvih kvartova nastanjenih desetinama hiljada imigranata je realnost velikih gradova Nemačke, Francuske, Italije, Britanije, Holandije...

Nekoliko meseci nakon nemačke kancelarke, na Minhenskoj bezbedonosnoj konfereciji 5. februara 2011, i britanski premijer Kameron je priznao da je multi-kulti doktirina definitvno poražena. Umesto nje, Kameron je ponudio model „zajedničkog identiteta“, koji bi trebalo ostvariti kroz kulturnu edukaciju i obrazovni program, a posebno starajući se da imigranti nauče jezik zemlje u koju su se doselili.

Potrebu učenja jezika istakla je i kancelarka Merkel. Iza njenih pažljivo biranih reči u Postdamu stajala je jasna poruka: imigranti su dobrodošli jer su nam potrebni, ali moraju učiniti bar nešto da se uklope. Učenje jezika je trebalo da bude prvi korak ka tome, jer je upravo jezik bio najporazniji pokazatelj propasti njihove integracije. Često ni druga generacija doseljenika u Nemačku nije govorila nemački.

Međutim, „liberalizam sa mišićima“ o kom je samouvereno govorio Kameron pokazao se kao nejak protivnik za pasivni otpor imigranata. Nijedna inicijativa nije mogla da se suprostavi njihovom nemom ignorisanju. Nisu imale šansu, jer su mašile suštinu problema.

Zapad, zaokupljen ekonomskim posrtanjem, politčkim previranjima i uljuljkan u iluziju da i dalje dominira svetom kombinacijom meke moći i sile, nije video problem imigranata kao pitanje koje može uzdrmati njegove temelje. Kao i mnogo puta ranije preovladalo je uverenje da je dovoljno održati govore, pokrenuti neke društvene inicijative i odvojiti određena sredstva, više kao alibi, a ne sa stvarnom nadom da će do rešenja doći, i pustiti da se stvari odvijaju svojim tokom. Ukoliko dođe do krize, neka je rešavaju oni za vreme čijeg mandata se ona dogodi.

Teško je reći da li je iko očekivao da će se kriza globalno objaviti onako krvavo kao što se to dogodilo u redakciji časopisa Šarli Ebdo u Parizu 7. januara. Obaveštajne službe su znale da je sličan scenario moguć, o čemu svedoče i izjave da je u prethodnim mesecima sprečeno nekoliko desetina terorističkih napada. Međutim, ubistvo 12 novinara satiričnog časopisa i dva policajca je mnogo više od pukog akta terorizma. Bila je to najava krize sa kojom će Zapadna Evropa tek morati da se suoči. Moguće je čak da će ona obeležiti vek koji smo tek zagrebali i zauvek izmeniti karakter Evrope.

Izjave nakon pariske tragedije govore da mnogi na Zapadu i dalje nisu spremni da sagledaju svu dubinu problema. Generalni sekretar „Reportera bez granica“ Kristof Deloar izjavio je da se u Parizu dogodio „varvarski čin“. „Ovakve stvari smo mogli videti u Pakistanu ili Somaliji... Ali nikako u Francuskoj“, rekao je Deloar.

Ako ostavimo po strani šovinizam gospodina Deloara njegove reči zvuče razumno. Vesti o sličnim masakrima stižu već godinama iz Islamabada i Mogadiša. U evropskim prestonicama takve stvari se jednostavno ne dešavaju. Međutim, gospodin Deloar verovatno nikad nije zašao u neko od severoistočnih predgrađa Pariza, prokažena banlieues naseljana imigrantima, koja su danas podjednako deo francuske i neke afričke prestonice. Ova predgrađa postoje u poluimaginarnom svetu, fizički smeštena na tlo Francuske, manje od deset kilometara od Jelisejskih polja, a opet po svemu mnogo bliža Magrebu.

Mari Le Pen, šefica ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta i sasvim moguće buduća predsednica Francuske, nakon ubistva novinara je zatražila „bolje upravljanje na granicama i podizanje značaja državljanstva“. Međutim, Šerif i Said Kauši su se rodili u Parizu. Bili su francuski državljani, od roditelja Alžiraca, koji su takođe imali francusko državljanstvo. Odrasli su u predgrađima Pariza i Roana i tu formirali svoju ličnost, stavove i vrednosni sistem koji ih je naveo na čin koji su izveli. Zahtev Mari Le Pen je samo pokušaj da se pridobiju novi glasači za politiku njene stranke. Suština je promašena. Međutim, jedna druga izjava gospođe Le Pen posredno ukazuje na nju. Ona je čin braće Kauši okarakterisala kao udar na „francuski način života“. Šta, međutim, ta često korišćena sintagma, „naš način života“, danas znači?

Šerif Kauši je radio kao raznosač pica i prodavac ribe. Ovi i slični, slabo plaćeni i od više srednje klase prezreni poslovi, danas su u Zapadnoj Evropi rezervisani za imigrante. Oni su raznosači pica u Parizu, čistači ulice u Milanu, prodavci novina u Londonu ili radnci u kebabu u Berlinu. Način života o kome govori Mari Le Pen, u čiju odbranu ustaje Najdžel Faraž u Engleskoj, AfD i PEGIDA u Nemačkoj i druge desničarske stranke koje već čitavu deceniju stiču sve veću popularnost širom Evropske unije, nemoguć je bez onih proitv kojih su njihovi govori upereni. Predstavnici AfD sa ponosom ističu da je među njihovim simpatizerima veliki broj visoko obrazovanih Nemaca. Da li su oni spremni da preuzmu poslove koji su danas rezervisani za imigrante?

Umesto očekivanog multikulturalizma na tlu Zapadne Evrope je nikao novi, još uvek neimenovani model, koji pokazuje da nema nemačkog, francuskog, britanskog niti bilo kog drugog zapadnoevropskog „načina života“ bez imigranata. Realnost tog modela je da se Treći svet više na nalazi „tamo negde“, već da je tu, nadomak gradskih promenada ispunjenih turistima, da je čak i njihov deo, u prodavnicama suvenira, brze hrane ili kada se gužva raziće, a na ulice stupe oni koji treba da ih očiste i urede pred novi dan. Treći svet, tako dalek za prosečnog Evropljanina, sinonim za bedu, kriminal i zaostalost, danas je tu, u predgrađu. Evropa je pred njim dugo zatvarala oči. Ignorisala ga.

Sledeći SAD u politici globalnog intervencionizma lideri Zapadne Evrope su bili uvereni da evropska kultura i tehnička superiornost, potpomognuta po potrebi snagom oružja, stvaraju od Evrope nedodirljivu tvrđavu. Bes stanovnika Severne Afrike i Bliskog Istoka zbog evropskog mešanja i eksploatacije trebao je da ostane daleko od zapadnoevropskih bulevara. Međutim, zaboravljajući da Evropi nedostaje snaga američkog melting pot efekta, prihvatali su imigrante sa ovih područja i iz bivših kolonija. Videli su u njima ne samo jeftinu radnu snagu već i svežu krv za demografski zanemoćale zapadoevropske države. Verovalo se da pred njima postoje dva izbora: da se asimiluju u društvo domaćina i tako omoguće svojim potomcima da budu njegov ravnopravni deo ili da zauvek ostanu na margini, ali dovoljno inficirani virusom Evrope da zaborave na svakodnevicu društava iz kojeg su poticali. Upravo je to bio prećutni ideal multikulturalizma: zajednice imigranata uklopljenih u sve glavne tekovine društva, koje se drže pojedinih kulturnih tradicija svoje izvorne zajednice i cenu za to plaćaju večitim tavorenjem na dnu socijalne lestvice.

Realnost je otišla u drugom pravcu. Na periferiji velikih gradova nicale su zajednice koje su sa Evropljanima delile vazduh i tlo, ali su mentalno, kulturno i ekonomski ostajali deo izvorne zajednice, prezrenih društava Trećeg sveta. Ubistva dece u napadima NATO dronova na severu Pakistana ne izazivaju samo bes u Islamabadu već i kod 1.26 miliona Pakistanaca u Britaniji. Očaj zbog gladi na ulicama Mogadiša oseća i 80 000 Somalijaca nastanjenih u londonskom Ist Endu. Kada su lideri EU zamerili Tajipu Erdoganu na represiji nad medijima turski premijer je hladnokrvno odgovorio da im je bolje da obrati pažnju na svoje dvorište, znajući koliko jak adut ima u tri miliona Turaka u Nemačkoj. Brojke su neumoljive. Imigranti čine oko 12% stanovništva Nemačke, Francuske, Britanije i Holandije, oko 14% stanovništva Španije i 10% Italije.

Ogroman broj živi u modernim getoima, nadomak sjaja gradskih jezgara. Za zapadnjake oni su poput posluge na starim, viktorijanskim posedima. Nemo prisutni, obavljaju svoje, niže poslove, i žive odvojeno, u siromašnim domovima, sa svojim pravilima i sistemom vrednosti. Njihovo ignorisanje od strane Evropljana i umiveni, licemerni šovinizam učinili su da iako fizički daleko od svojih izvornih zajednica oni nikada ne prestanu da budu njihov deo. Ka ozloglašenim banlieues Pariza ne vode glavne linije prevoza, požare u njima ne gase pariski vatrogasci, zaobilaze ih političari i društveni aktivisti. Zaobilazi ih novac, šansa za uspeh, za pristojan život.

Jedina izvesnost u njihovim životima je beda, moralna i materijalna. U takvim uslovima stvoreno je plodno tle za uspon raznih ekstremizama. Islamski fundamentalizam je samo jedan od njih. Advokat je Šerifa Kuašija opisao kao „gubitnika“ koji „puši hašiš“ i radi samo kako bi sakupio novac za drogu. Hiljade sličnih, razočaranih, besnih, slabo obrazovanih mladića lak su plen za one koji im pruže smisao, uvere ih da život, ili makar smrt, mogu upotrebiti za neki viši cilj. Među odbačenim, prezrenim, među onima za koje uglađeni zapadnjak nikad neće reći da su primtivni i necivilizovani iako to u dubini srca misli, beznađe, očaj i prkos rađaju fatalizam i potmuli bes.

„Mi smo u ratu protiv terorizma. Nismo u ratu protiv religije”, izjavio je premijer Francuske Manuel Vals. Čin braće Kuaši je bio mnogo više od običnog terorizma. Bio je to čin beznađa i opomena koja izgleda nije shvaćena.

Nakon hitno održanog sastanka minstara unutrašnjih poslova Evropske unije španski ministar Horhe Fernandes Dias je izjavio da „sadašnja mobilnost u Evropskoj uniji pomaže kretanju (džihadista) u bilo koju državu“. Odmah je najavljena i strožija kontrola „zone Šengena“. To je samo još jedna u nizu najava zatvaranja Evrope.

„U HVI veku se u Augzburg nije lako ulazilo“ je rečenica kojom Žan Delimo započinje svoje klasično istorijsko delo „Strah na Zapadu“. Najbogatiji grad Nemačke trebao je da se oseća sigurno iza naizgled neprobojnog sisetma kapija i mostova. Pa ipak, on nije sprečio njegovo pustošenje i masovnu smrt za vreme Tridesetogodišnjeg rata. Evropom je već jednom vladao mentalitet „opsednutog grada“. Proizveo je epidemiju straha i okončao se masovnim stradanjima, antisemitskim provalama, beznađem i očajom svih stanovnika.

„Šarli nije mrtav. Evropa je Šarli“, izjavio je Evropski komesar za migracije i unutrašnju politiku Dimitris Avramopulos. Ali, šta je onda sa onih 10% Evrope koja lako može da postane braća Kuaši?

Nerazumevanje proizvodi podele. Podele stvaraju mržnju. Mržnja rađa mržnju. Pred Evropom su mračni dani.

 Autor je istraživač-saradnik u Institutu za srpsku kulturu