Autorkin autentični prikaz ratnih godina i brutalnosti kojoj je srpski narod bio izložen u periodu Drugog svetskog rata otkriva svakodnevicu koja istovremeno potvrđuje sav smisao i besmisao postojanja u zamahu rata. Međutim, uprkos čemernoj slici čovekovog beznađa, smisao života se u romanu brani na jednom od najvažnijih frontova, tamo gde je smeštena „najsvetija vojska“ – u srpskom izbegličkom domu za decu u Mataruškoj banji. Iako detinjstvo, kao period koji formira individuu i njenu suštinu, predstavlja čest motiv domaćih pisaca, kod Tajane Poterjahin ono preuzima drugačiju, simboličku ulogu, na koju aludira već i samim naslovom romana. Oblikovanje naslovne metafore oko dece koja, kao „nepobediva klica života“ (109), u delu figuriraju kao stado Božje, efektno je na simboličkom planu budući da ih ovakvim postupkom autorka smešta ne samo u tematsko-motivski centar, nego i u središte ratnih sukoba koji se vode između neprijatelja i srpskog naroda, odnosno vukova i pastira: „Ovo su za nas granice Srbije. Njih branimo. Mala je ta naša Srbija, ali čuvamo u njoj seme života. Ova nejač, to je naš narod.“ (320) S obzirom na to da prikazi dečje tuge i radosti spadaju među najuspelije aspekte romana (dozom saosećanja i nežnosti, kao i čestom upotrebom eufemizama, podstiče se sentimentalno saživljavanje sa sudbinama štićenika), izbeglički dom, kao mesto koje simbolizuje borbu protiv smrti i sloma ljudskog duha, predstavlja glavni prostor odvijanja romaneskne radnje.

Premda se najvećim delom zadržava na scenama boravka u domu, T. Poterjahin ih uspešno ostavlja po strani kada je potrebno da radnja prodiše. Iako se može tvrditi da autorka gradi književni svet ne pribegavajući minimalizmu na planu sadržaja i forme, uočljivo je da ne izbegava samo preteranu smenu lokaliteta, nego i likova, koncentrišući se na tek nekolicinu onih koji u romanu zauzimaju značajno mesto. Ispisujući istoriju doma na obali Ibra, T. Poterjahin akcenat stavlja na zaokružen, jasno ocrtan lik protagoniste Milana Nestorovića, službenika okupirane države i sanitetskog oficira u Mataruškoj banji, koji čini glavnu narativnu nit romana. U pitanju je lik kojim se uspostavlja veza sa ranijim autorkinim opusom, tako da ne čudi čitaočev utisak da je isti dugo stasavao i formirao se u njenim mislima. Međutim, iako je prisutna neskrivena simpatija koju T. Poterjahin ispoljava prema protagonisti, važno je istaći da on ipak nije idealizovan. Filozofski produbljen, Milanov psihološki portret otkriva nepokolebljivog, požrtvovanog, ali i sumornog čoveka samorazornog karaktera pod teretom krvnog srodstva i mučenog teškim moralnim pitanjima. Ograničavajući tekst na jednog protagonistu i nekolicinu sporednih likova koji oko njega gravitiraju, autorka je sugerisala ideju o simboličkom značaju glavnog lika koji, budući izdvojen, postaje uokvirujući agens na planu radnje u čijem se centru nalazi izbeglički dom. Usled toga lik Milana Nestorovića figurira kao svojevrsni bedem čiji je zadatak da u „maloj srpskoj nojevoj barci“ sačuva najveću svetinju – ne samo nevina dečja tela, nego i njihove nevine duše.

Oblikujući roman u svojevrsno svedočanstvo istrajnosti, T. Poterjahin pokazuje spisateljsku zrelost uspešnim izbegavanjem pompezne glorifikacije, koja predstavlja rizičan kamen spoticanja kada je reč o ovakvim i sličnim tematskim preokupacijama. Iako je u njenom pripovedanju uočljiv trag lične melanholije, koji se ujedno može i mora posmatrati i kao trag jedne više, nadlične tuge, izraz naposletku uspeva da ostane depatetizovan, čemu najviše doprinosi uzdržan i distanciran sveznajući pripovedač. Važno je, međutim, istaći da je ova uzdržanost prisutna u meri koja ne nanosi štetu emotivnosti teme, te se ispod autorkinog vladanja izrazom oseća suptilno pulsiranje neizrecivog i, stoga, prećutanog, što romanu daje neophodnu dozu saosećajnosti. Ovakav odabir nespektakularnosti nije slučajan – u pitanju je pristup koji je omogućio uspostavljanje ravnoteže između suvoparnosti izlaganja činjenica i pripovedanja obeleženog strašću i posvećenošću. Budući da izostaje rasplinutost koja bi ugrozila osnovni cilj pripovedanja, očiglednost autorkinih intencija na pripovednom planu ne samo da se prepoznaje, nego i odiše dozom dostojanstva koje je u skladu sa tematskim težištem romana.

Pripovedna struktura romana je čvrsta – temelj pripovedanja sve vreme ostaje nepoljuljan budući da nema previše odskakanja od glavnog pripovednog toka. Iako se povremeno stiče utisak kako pojedine epizode koje predstavljaju dodatak osnovnoj niti pripovedanja odlikuje opširnost koja nije usklađena sa doprinosom tematskoj suštini romana, ovakvo uvezivanje digresija u tematski tok ipak ne narušava uspostavljeni sklad i ritam. Ono što sprečava da se naracija umrtvi jeste  autorkin stilski pristup na polju pripovedanja, obeležen izraženom sposobnošću opservacije – pažnja pripovedača kreće se gotovo fotografski preko motiva, bez predugog zadržavanja na njima, ali uz uočljivu emociju prema deskripcijom obuhvaćenom objektu. Na ovom planu pažnje su vredni i efektni eksterijerski opisi, koji nisu bezrazložno uvedeni u roman. Opisi prirode ne samo da sugerišu nadilaženje ljudske ograničenosti, nego njena lepota autorki služi i kao kontrateža prikazu rata kao ličnoj i kolektivnoj tragediji. U tom kontekstu paradigmatičan je lajtmotiv reke Ibar koja je premrežila roman i koja na simboličkom planu rezonuje sa njegovim epigrafom („Mrtvi su teži no živi... Teku vode i otvoriće moj grob“ – Otac Dragoslav Obućina), aludirajući na činjenicu da vreme, poput vode, teče uprkos svemu, te da postoji sila jača od smrti, koja obećava ispravljanje nepravde i konačnu pobedu dobra nad zlom.

Koncizan, nepretenciozan izraz koji karakteriše ovaj roman ipak ne škodi slojevitosti teksta. Naime, T. Poterjahin u Vukovima i pastirima pribegava specifičnim stilsko-jezičkim osobenostima, a izbor izražajnih sredstava uspostavlja bogatstvo srpskog jezika kao njeno najefikasnije oruđe. Jednodimenzionalnost romana onemogućena je autorkinim stilom koji obuhvata mešavinu auditivnog, vizuelnog i taktilnog, a ovakva deskripcija zasićena čulnošću na momente prelazi u domen poetizovane proze, budući da je na pripovednom polju primetan povremeni iskorak u lirsko intoniranje. Gotovo pesničkim senzibilitetom, autorka ispoljava bogato etnološko i antropološko znanje na planu sadržaja i izraza, a izvesna doza arhaičnosti koja je pritom integrisana u njen jezički registar predstavlja suptilan vid otpora modernom dobu, koji je zasigurno izdvaja iz korpusa savremene domaće književnosti. O jeziku lišenom jednoobraznosti i estetskog siromaštva svedoči svedena upotreba aorista, inverzija, metafora, ali i drugih stilskih figura među kojima je izdašno zastupljeno poređenje, koje, iako dominantno, ne čini pripovedni stil kitnjastim. Još jedan od primera jeste i prisustvo krnjeg perfekta, kako u opisima tako i u govoru likova, koji, iako ovakav oblik zapravo ne napušta okvire savremenog jezika, ipak uspeva da arhaizuje izraz. Premda nije u pitanju prenaglašena komponenta, ekspresivnost ovog oblika doprinosi specifičnoj intonaciji romana, čime se ona približava narodnom jezičkom izrazu i dokazuje autorkinu inventivnost na ovom planu.

Nesumnjivo je da je u pitanju roman nastao iz ratnog iskustva srpskog naroda, te da se autorka posvetila proučavanju autentične arhivske građe kako bi ovakvo iskustvo prenela u dostojanstvenom ruhu. U prepletu stvarnosnog i fikcionalnog, T. Poterjahin je napisala delo o čovečnosti i nečoveštvu, o žrtvovanju i izdaji, ali pre svega o rodoljublju i veri kao snagama kojima čovek, uprkos iskušenju, pobeđuje prolaznost i menja zemaljsko carstvo za ono večno – nebesko. Na taj način suština romana nadilazi njegovo tematsko-motivsko središte, izrastajući u opomenu o važnosti spasa ljudske duše i opstanka vere koja se pod teretom nedaća lomi. Uz svest o večitosti ove borbe, ali i s uverenjem u utočište koje pruža ljubav prema bližnjem, kao vanvremenska vrednost, ono zrno pšenično koje „ako li umre mnogo roda donosi“ autorka je presadila u svoje delo koje, stoga, predstavlja svojevrsno zaveštanje i odatu počast „nepobedivoj klici života“, deci preko čijih se leđa slomio jedan od najtežih perioda nacionalne istorije i čija je svaka smrt predstavljala jedan izgubljeni rat, a svaki osmeh jednu izvojevanu pobedu.

I smeje se. Svi se smeju. Gleda ih i tad mu se čini, premda se ne podaje toj opseni, da je rat već dobijen. (326)

 Da li su u hibridnom romanu „Esmeralda 973“ ženski likovi Arijadnina nit ili skretničari pažnje?

 Sećanje na rušenje beogradske kafane Zapis, otvara temu razgradnje i obnove sveta. Zašto Aleksandar Bilanović ukazuje na razliku između boemije i elitizma? Svest boema nije omeđena strahom i konvencijama; osnova boemstva je poriv za slobodom. Navodeći ambleme birtije Zapis (karirani stolnjaci, aluminijumske piksle, Drina bez filtera, borosane...) i amblem renomirane kafane (mašina za ceđenje pomorandže) – spretno opisuje sudar dva duha.

 Putnik je reč koja najbliže određuje bit protagoniste. Na svojim putovanjima, zalazi u markirane zone; skrajnuta mesta. Takođe, sagledava ponašanje turista. Uviđa da su nam fotografije potrebne, kao dokazi, jer više ne umemo da opisujemo i ne verujemo pričama. Suočava nas sa osnovnim gradivnim elementom doba u kom živimo – sumnjom. Zaoštrena ironija nas potiče da preispitamo motive zbog kojih se okupljamo na (urabnim) trgovima.

Edvard pravi otklon od tabua i zanosa; u centar postavlja potencijale koje nosi čovek. Amazonska džungla, glavne ulice, hosteli, restorani, pijace, klubovi (...) su radionice u kojima dubi svest. Spušta se u rizom druge kulture – iz koje crpi lekovite sokove.

Oneobičenim jezikom, humorom, revalorizovanom romantičarskom ironijom Bilanović stvara napetost. No, menja narativni ton dok prikazuje tačku spajanja drevnog i savremenog u Južnoj Americi. Opisuje svakodnevni život; jezički sistem; praznoverja; legende; muziku... Pažnju nam je zadržalo promišljanje o odnosu istorijske istine i konstruisane istorije; istorije i legendi; religije i politike.

Na šta upućuje podatak da je soliter u Esmeraldi sagrađena u obliku (ćiriličnog) slova P kao i Hram devica?

Edvard briše granicu između kulture i supkulture; preliva se iz centralnih zona u drevne prostore; izlaže se vantelesnim senzacijama; traži novinu koja je i rušilačka i graditeljska sila.

 Na koji način Aleksandar Bilanović povezuje čitaoca i književni tekst?

U „hladnim kulturama“ (Makluanov izraz), ne dolazi do zasnivanja dubinskih odnosa. Poigravajući se sa jezičkim kalupima, utiskujući u njih: humor, ironiju, ritam iskustva, Bilanovićnas navodi da tekst doživimo kao uporište sa kog ćemo, još jednom, sagledati pojavnost u kojoj obitavamo.

Sam naslov može da izgleda neobično, jer se postavlja pitanje zašto je pozicija glumca bitno drugačija od pozicije običnog čovjeka. Glumac je neko ko je anatemisan, možemo da se sjetimo sudbine Molijera ili Šekspira. Slično pitanje postavlja se u romanu, da li glumac može biti čovjek. Na samom početku autor daje jednu vrstu objašnjenja samog naslova, spajajući u jednoj riječi život i smrt – epitaf. Autor pravi jednu paralelu i objašnjava da je na „jednoj strani smrt, a na drugoj sećanje. Samo se sećanjem može pobediti smrt“. Uočavamo da je cijeli roman jedno sjećanje, ali i jedno osjećanje. Čitalac može da se zapita šta je to što je motiviše junaknjiu u težnji da napiše roman o ocu, ali autor kroz djela Krsta Čuture otkriva bogato nasleđe koje ćerka prihvata kao odgovornost.

Podnaslov ove knjige može da bude: „Ovo je vreme je izašlo iz zgloba. O prokletstvo, sram, što sam rođen da ga ja popravljam sam!“. Vidimo da je ovo i slika jednog vremena. Ovo potenciram iz razloga što je ovaj roman istovremeno biografija jednog lika, opis oca. Sama ta činjenica može da uvede čitaoca u predrasudu, patetiku, opšta mjesta. Ovaj roman ne ide u tom pravcu. On nije idilična priča o jednom liku zavidne biografije. Ako pažljivo analiziramo lik ćerke Krsta Čuture, vidimo da ona u početku ima istu dilemu koju bi mogao imati svaki pisac kada bi želio da napiše roman o svom ocu. Kako napisati roman o ocu, a da on bude što vjerodostojnije opisan. Dok čitamo uočavamo paralne priče i prepoznaje se retrospektivno pripovjedanje, što nas vraća na motiv sjećanja.

U pogovoru se kaže da ovaj roman djeluje asocjativno. Više je asocijacija i pravaca u kojima čitalac može da se kreće. Ako posmatramo povezanost ove dvije priče i ova dva lika ona nije samo u karakteru, već u situacijama, događajima, koji su naročito podudarna, iako je jasna vremenska diskrepancija. Kao čitalac postavio sam, ponovo, pitanje da li se „krivica“ roditelja prenosi na djecu (istovremeno to pitanje možemo da postavimo i na nivou kolektiva)? Ovo je dilema koja prati grčke tragedije i ne čudi što nas asocijacije vode do antičkih junaka.

Nesporno je da ovo djelo asocira na „Antigonu“. Ćerka poznatog glumca je lik koji želi da se poštuje pravda. Načela kojima se ona vodi i granice koje prelazi, neće je pokolebati da ispriča priču. Na početku se ne pojašnjava šta to pokreće ćerku da napiše roman o ocu, ali jasno je da je ona „naivni borac za pravdu“. Ironija je u tome što da bi napisala roman o ocu i sama je morala da prođe kroz iste prepreke i da osjeti sličnu bol, da bi na autentičan način opisala svog oca. Na jednom mjestu autor jasno opisuje slavu i propast Krsta Čuture tj. kako je je njegov sunovrat počeo kada se prvi put poveo ozbiljan razgovor o pravdi.

Krstova propast ima i drugi aspekt. Da li je njegov silazak u civilizaciju istovremeno njegova kazna, i da li je osuđen na propast, jer on ima plemenitu ambiciju, koju grad ne prihvata. Takvo stanje problematizuje se u ovom romanu, ali je savremeni Enkidu u nedostatku zato što je njegov prijatelj guslar, čovjek od riječi, a ne od djela kao Gilgameš. Vukota Tomić u nastavku romana postaje jedna groteska na putu od vjernog prijatelja do vjernog partijskog poslušnika. Sudbina Krsta Čuture naslućuje se u jednoj veoma specifičnoj situaciji, odnosno u trenucima kada umire njegov brat i izgovara poslednje riječi: „Bato, bio si u pravu, ja ću od straha umrijeti“. Ova scena je vrlo karakteristična, jer ne samo da se konstatuje smrt, već se precizno nagovještava budućnost Krsta Čuture, koja se razlikuje u načinu na koji će svoj život da završi. S druge strane, autor u drugom dijelu razbija kamijevski odnos prema smrti i daje jednu rečenicu na kojoj bi pozavidjeli mnogi: „Rađamo se i umiremo na rukama i krilima naših majki.“ Ako bih tražio rečenicu koja bi trebalo da stoji na kraju romana „Stranac“ onda je to ova rečenica. Jer čak i kamijevskoj alijenaciji, jedino se figura majke ne može prihvatiti kao ugrožavajuća ili radikalna drugost.

Životne okolnosti u koje će upasti protagonista ovog romana samo su groteskno stanje. To prepoznajemo u trenutku kada se Krsto vrati u pozorište i vidi da je došao jedan mlad glumac koji ima nadimak Čutura. Krsto to tumači kao namjeru da ga potisnu iz sjećanja, što nas opet vraća na početak, kao polaznu tačku ćerke da piše roman o ocu. Sjećanje je jedini način da Krsto preživi, ali sistem ne dozvoljava, jer sjećanje na vrlinske junake, istovremeno, može da podriva izopačeni poredak koji je jednako nastavio da obrće svoj mehanizam i nakon Krstove smrti. Autor nam slikovito dočarava situacije iz kojih očekujemo preokret, ali one nas vode u surovu realnost gdje se Krstu gasi svaki plamičak nade. Taj plamičak gase oni koji su kao Ismena u „Antigoni“, prilagodljivi, ćutljivi.

Odnos koji ima sa Verom je veoma čudan. Postavljamo pitanje da li on osjeća neke emocije prema njoj. Suštinski, shvatamo da je on čovjek kome su uništili svaku vrstu empatije i osjećanja. Na momente, djeluje da on ne osjeća ljubav, ali na kraju se prepoznaje da mu na tom „situ života“ ostaje samo ljubav. Vera je neko ko ga podržava i ko mu daje nadu da se bori. Pitanje koje se nameće, da li je tom svojom opsesijom i željom da istjera pravdu, izgubio poštovanje i ljubav svoje porodice? Šta je to što ga vuče naprijed, da se bori i da li je na taj način zapostavio porodicu? Ne. On je predskazanje i prototip suvišnog čovjeka. Na kraju, pravda je spora i dostižna. Nažalost, da bi došao do pravde, moraš da budeš spreman da kratko uživaš u njoj. U toj smrti vidimo jednu apsurdnu situaciju koja nas vraća na Kamijevog „Stranca“, ali je ovdje izokrenuta perspektiva. Fascinacija koju pokazuje ćerka Krsta Čuture nije bolesno-opsesivna, već je prvo, motivisana činjenicom da voli svoga oca, a drugo, da u mračnom sistemu njenog života jedino Krsto daje nadu da se nešto može promijeniti. Ona je na kraju romana dobila prostor da svoj život nastavi, ali da ima vremena da svoju poziciju u društvu redefiniše.

Kraj romana je jedna vrsta opomene svakom čitaocu. Ako zaboravimo naše bližnje, naše potomke, znajte da će se pred smrt oni pojaviti kao nešto što smo zapostavili, na trenutke izgubili (kao što se Krsto sjetio svog oca).

Krsto se borio sa vjetrenjačama i nije bilo uzalud. 

Ovom prilikom ćemo posebnu pažnju pokloniti proznoj zbirci Prihvati igru Marijane Jelisavčić.  Autorka se od samog početka poetički poigrava,  naslov je provokativan i izaziva čitaoce da se upuste u koštac sa čitanjem.  Iako po obimu knjiga deluje kao da može da se pročita u jednom dahu, ovih „kratkih“,  a jezgrovitih 14 priča će čitaocima oduzeti mnogo više vremena nego što su očekivali, a o njoj će zasigurno razmišljati dugo nakon samog čitanja. Jelisavčićeva se očigledno vodila poznatim književnim principom manje je više. Iako na prvi pogled deluje da priče nisu povezane, one to svakako jesu, naime, sve tematizuju probleme savremenog čoveka kao što su klopke interneta, zablude u kojima se čovek nalazi, skriveni identiteti, a koren svega je igra koja pokreće junake da deluju. Igra nije samo u pričama, autorka se igra i sa umom čitalaca svojim iznenadnim zaokretima i razrešenjima priča baš u onom trenutku kada čitalac pomisli da mu je sve jasno i da je uhvatio nit priče i shvatio igru koja se odigrava iza kulisa.

Svaka priča je jedna nova igra, tako da čitalac u svakom trenutku može odustati od igre koju je započeo time što je uopšte počeo da čita ovu knjigu. Imate li smelosti da prihvatite igru i da je odigrate do kraja?

Pre nego se pozabavimo samim pričama treba pomenuti i same naslove koje priče nose. Naime, i oni predstavljaju svojevrsnu igru autorke kojima uspešno golica maštu čitalaca.

Priča koja otvara ovu zbirku je Trula lubenica,a igra kojom započinje je lažni identitet. Glavna junakinja Marica Radić stvara savršen lažni identitet pod imenom Đina, obmanjuje svog tadašnjeg dečka a kasnije i šefa da je visokoobrazovana osoba i dobija posao za koji nije kvalifikovana. Čitalac o ovoj igri identiteta saznaje na samom kraju, dok sve do tada misli da je u središtu priče neka druga igra– igra manipulacije. Đina se poigrava sa svojim šefom, lažući ga da je doživela udes i da zbog toga ne može doći na posao, a cela priča je ispraćena storijima na Instagramu preko kojih savršeno osmišljava ceo slučaj i glumeći žrtvu prikuplja simpatije svojih folovera. Čitalac sve do samog kraja misli da je shvatio igru medija i da život nije Instagram a zapravo Jelisavčićeva se uspešno poigrala svojim neočekivanim raspletom koji je malo ko mogao da predvidi.

Instagram će ponovo postati mesto manipulacije u priči Jutro je stiglo sa suncem u grlu ali u nešto drugačijem formatu. Naime, junakinja skuplja simpatije i folovere na dobro osmišljenom lajvu, njeni pratioci misle da je uplašena i to ih očigledno zabavlja, a broj pregleda se iz minut u minut povećava. Ona tačno zna šta treba da im kaže da bi zadržala njihovu pažnju i uspešno glumi strah od mraka koji povlači potresne trenutke iz njenog života, a zapravo istina je sasvim drugačija, sama je ugasila svetlo i dobro odlugimila ulogu na pozornici pod nazivom Instagram.

Igra medija se nastavlja i u priči Doručak kod Platinija u Kopenhagenu. U ovoj priči autorka daje jasnu sliku kako funkcionišu mediji i kakvu moć ima slika izvučena iz konteksta. Fotografija slikana u pogrešnom trenutku postaje glavni adut političke kampanje kojom obaraju rejting protivnika optužujući ga da je vršio nasilje nad svojom bivšom devojkom. Svesni da je sve samo laž nude devojci novac i položaj u okrilju njihove stranke ukoliko potvrdi da su ovi navodi tačni, a njoj to pruža mogućnost da se konačno osveti bivšem dečku koji je izmenio tok njenog života neočekivanim raskidom.

Temu da nije sve onako kako izgleda i lažnog identiteta Jelisavčićeva nastavlja i u priči Portugalci su užasno neuredni. Ali za razliku od gorepomenutih ova priča je u nešto drugačijem formatu. Naime, nije reč o društvenim mrežama, nego majci koja plaća izvesnog Nešu da njenim bolesnim ćerkama bude pratilac i momak na putovanju pre povratka u bolnicu.

Autorka nastavlja da reda priče u svom maniru i da iznenađuje čitaoce neočekivanim raspletima. Priča koja će zasigurno da se poigra sa čitaočevim očekivanjima nosi naslov Load subtitles. Naizgled sasvim bezazlena, neizmerno simpatična i kada čitaoci pomisle da će imati happy end autorka im žargonski rečeno udara šamar realnosti i pokazuje mračnu stranu života. Umesto ljubavne priče koja se rađa na sasvim neuobičajen način– dopisivanjem preko titlova na filmu, devojke koja menja život i upisuje režiju i uči španski jezik zbog nepoznatog momka koji se krije iza pseudonima Badmaxx, čitalac dobija mrtvog momka koji je na vrhuncu svoje karijere napustio ovaj svet. Ova priča je ujedno i nagrađena na konkursu za najbolju kratku priču Doma kulture u Pirotu.

Priča Drakonis donosi priču o čoveku koji nepažnjom postaje žrtva malverzacija na internetu i glavni osumnjičeni za teroristički napad kao vođa ozloglašenog klana pod nazivom Drakonis, a sve to samo zbog par pogrešnih klikova na reklame na internet stranicama.

Priča čiji naslov je i ponela ova zbirka Prihvati igru? na pijedestal postavlja znanje a rečenice Da li znate dovoljno da ostanete živi? Prihvatiti igru? dodatno doprinose osećaju jeze. U središtu priče je zaboravljeni lažni profil napravljen zbog dodantnih poena za igricu Slokomb koja je svojevremeno bila popularna na Fejsbuku. Taj isti profil je posle skoro deset godina zaborava „oživeo“ i pozvao svoju bivšu vlasnicu na igru za život ili smrt. Ova priča je otvoren poziv autorke čitaocima da prihvate igru i domaštaju kraj ove priče, kao da iznad nje lebdi znak pitanja koliko su hrabri da to i učine?

U priči Bitka za njene grudi neće oživeti profil kao u prethodnoj, ali hoće nešto drugo– oživeće igrica. Virtuelni svet postaje stvarnost ili stvarnost postaje virtuelni svet? Jelisavčićeva se uspešno igra sa junakom priče toliko da on više nije siguran kada je audio knjiga postala njegova stvarnost. Miloš Mihailović je za časopis Kult za ovu priču napisao da je jedna od najuspešnijih, da svojim bitkama sa anagramima, pitanjima identiteta i stvarnosti, ali i svojom utemeljenošću u žanrovskoj književnosti evocira delo Philipa K Dika (što zvučno odgovara imenu lika Minotaura Bika).

Priča sa najvećom dozom horora je svakako Polarna svetlost. Ona od samog početka ledi krv u žilama, u centru pažnje je otmica deteta ali kraj ni malo neće ostaviti čitaoce ravnodušnim. Zapravo je reč o opsesivnom bivšem partneru koji ne bira sredstva kako da se vrati u život bivše partnerke, a ovog puta će to učiniti otmicom njenog sina. A zaključak priče će dodatno produbiti jezu koja se oseća tokom cele priče: „Mali, uskoro ćeš kući, mama ipak i dalje veruje svom heroju, kog je kao pseto  ostavila na ulici... Znao sam! Znao sam da ćemo zauvek jedno drugom biti poralna svetlost!“

Fotografija 509 ima najveći stepen misterije, priča neodoljivo podseća na dokumentarce sa programa Invastigation Discovery. Zastareo slučaj nestanka dve devojke i njihovog mogućeg ubistva vraća se u centar medijske pažnje zbog novog dokaza koji se pojavljuje na mestu gde ga niko ne očekuje-  izložbi. Naime, fotografija pod brojem 509 se smatrala ključnim ali nepostojećim dokazomom za istragu.

Za priču Tajni život jedne profesorke Miloš Mihailović za časopis Kult kaže da je kao neka savremena obrada faustovske teme i motiva veštice, jer ako je Geteov Faust sklopio pakt sa vragom da bi stekao znanje, a Adrian Leverkin da bi stekao 24 godine genijalnosti, titularna profesorica to čini da bi dobila bodove za naučne radove koje nije napisala i time postala eminentna u svojoj struci. U centru priče je junakinja koja robuje aplikacijama i sve želi da dobije na lakši način– od svakodnevnih predloga za odevne kombinacije pa sve do bodova za naučne radove. Beskrajno zanimljiva priča manipulatora koji je i sam izmanipulisan od strane aplikacija.

Priču Aurora Moorfelis možemo smatrati eksperimentalnom pričom, ona ima drugačiju formu od ostalih priča, kao da je autorka želela da se oproba u različitim stilovima pisanja. Priča se sastoji od sedam različitih priča a koje se u završnom delu sklapaju u jednu, svi razrađeni motivi u ovih sedam priča se pojavljuju kao reč, asocijacija, slika u završnoj. Autorka ovde očekuje obrazovanog čitaoca koji će ove priče povezati sa drugim delima kako iz sveta književnosti ali i istorije, filma. Priča predstavlja  jedan svojevrsan književni lavirint u kome se lako može izgubiti.

Autorka očekuje obrazovanog čitaoca koji će moći da prepozna sve književne aluzije ali i čitaoca koji aktivno prati popularnu kulturu i koji će prepoznati elemente popularnih pesama, filmova, igrica... Iako ona ove elemente ugrađuje u svaku svoju priču, Gde si ti u svemu tome se posebno ističe svojom nedvosmislenom aluzijom na popularnu folk pesmu koju peva Svetlana Ceca Ražnatović. Autorka se smelo poigrava sa istorijom umetnosti i popularnom kulturom spajajući ih u jednu celinu. Priča tematizuje nastanak poznatog portreta Dama sa hermelinom slikara Leonarda Da Vinčija, a autorka smelo koristi elemente iz spota poznate pevačice i stvara pravo malo remek delo. Ovim postupkom kao da je želela da dokaže da u književnosti ne postoje pravila i da je ona jedina koja može da spaja ono što je naizgled nespojivo, kao što su u ovom slučaju Ceca i Leonardo.

Slatki rulet u Atini je smeštena u sam centar Novog Sada u poznatu poslastičarnicu Atinu u kojoj se nalaze svi poslastičari iz grada i igraju igru za svoje vlasničke papire pod pretnjom smrću. Igrači su podeljeni u dve grupe i igraju igru pogađanja. Jedina zamerka za ovu književnu poslasticu je eventualan neuverljiv kraj.

Za kraj treba napomenuti da je autorka na doktorskim studijama srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Možda je upravo to razlog zašto se u pričama pominju određena književna dela, a nekim likovima je dodeljeno upravo zanimanje za koje se i sama opredelila. Da li je možda ovim izborima autorka želela nešto da poruči ostaje otvoreno pitanje.

Neke priče su manje, a neke više uspele ali ne treba biti prestrog prema ovom književnom prvencu,  talenat je neminovan i od ove autorke u narednim godinama sigurno možemo očekivati velike stvari. Jedno je sigurno, bez obzira kojoj branši pripadaju čitaoci uživaće u knjizi, i vraćati joj se iznova i otkrivati skrivene igre i znakove koje je autorka pažljivo ostavljala, a možda ih ova knjiga zainteresuje i da pročitaju književna dela koja se pominju.

Tim povodom vas pozivamo na pretpremijeru prvog dokumentarnog filma o Dušku Trifunoviću pod nazivom ,,Pamtite me po pjesmama mojim“ čiji su autori Gordana Lasković i Filip Marinković.

Nakon što je u ratu izgubio kuću i mnoge prijatelje, Trifunović iz Sarajeva dolazi u Novi Sad gde ga dočekuju prijatelji sa kojima će se družiti sve do odlaska.

Trifunovićev život su obeležile brojne anegdote po kojima ga pamte ,,prijatelji bivši i prijatelji budući“, a koje će vam u dokumentarnom filmu ispričati Zoran Kolundžija, Bogomir Mijatović i Sava Damjanov– dugogodišnji životni saborci pesnika.

Da bi ugođaj bio potpun, film je obogaćen muzičkim interpretacijama Nemanje Nešića i Miloša Zubca, a na stihove Duška Trifunovića.

Premijera je zakazana za 28. januar sa početkom u 19 časova, u izdavačkoj kući ,,Prometej“ koja se nalazi na adresi Svetozara Miletića 16. Ulaz je besplatan.

Dobro nam došli.

Trejler za film možete pogledati ispod:

Ovo je predstava koja se kroz priču o slikarskoj kolekciji Eriha Šlomovića, njegovom životu, periodu pre, za i posle Drugog svetskog rata bavi pitanjem „kome umetnost pripada i koliko je važno sačuvati je“?

Život i put umetničkih dela - od Pariza do Beograda,Zagreba,Varvarina, sela Bačina i opet Beograda, je bio inspiracija za ovu predstavu, u kojoj su likovi u predstavi baš ta umetnička dela - slike.

Kroz njihov dijalog saznajemo sudbinu tog vremena, snalaženje u „mračnim vremenima, migracijama i borbi za opstanak. Drama je pisana u dramaturškoj pletenici dijaloga savremenika i likovima-slikama: Pikasove „Glava“ i Bonarove „Devojka koja čita“.

Sama kolekcija je fascinantna, sastoji se od slikarskih dela najvećih svetskih majstora poput Renoara, Sezana, Pikasa, Matisa, Šagala, Koktoa, Dega, Kurbazijea i dr.

Njen značajno veći deo se nalazi u Narodnom Muzeju Srbije od 1949. Drugi deo koji je g. Šlomović 1939. godine ostavio u sefu jedne Pariške banke, je posle otvaranja, (1981. godine) zbog dugogodišnjeg neplaćanja, završila, po želji porodice Volar, na aukciji 2010. godine

Oko ove kolekcije je bilo puno rasprava, suđenja,tajni,zagonetki i nerazjašnjenih detalja...

Tekst, režiju i izvedbu potpisuju Milena Pavlović i Maja Mitić uz tim saradnika: video montaža - Marko Milošević, zvuk - Marko Kerkez,vizuelni identitet kutija- Anastasija Tasić, svetlo- Marko Đokić, ton - Miroljub Vladić.

IZ PROGRAMA

Milena Pavlović o radu na predstavi:

Život i smrt Eriha Šlomoviča, njegova misija da spase umetnost uprkos svemu idu u prilog mom porivu da se bavim umetnošću i temom umetničkog dela koje nadživljava svog stvaraoca, pa i gledaoca. Ova predstava je za mene oda umetnosti i sadašnjem trenutku u kome se „delo ogleda u oku posmatrača“ - na taj način posatrač i posmatrano postaju jedno.

Maja Mitić o radu na predstavi:

Ovaj proces rada koji je originalno, zapravo, započeo istraživanjem Fazbinderovih ženskih likova na temu „da li, izmaštani, od umetnika, karakteri postoje u nekom među prostoru van vremena“, (što je i Mileni i meni bilo jako blisko i u šta duboko verujemo) doveo me je/nas, čudnim umetničkim putevima do pisanja teksta i rada na predstavi, o životu i umetničkoj kolekciji E. Šlomovića. Ovo je van vremenska kolekcija i sem realnog postojanja, ona se smestila u taj među-vremenski prostor-večnost. Za mene su slikarska dela postali karakteri/likovi koji pate, traže, bore se, sećaju, zadirkuju, ogovaraju, vole i uprkos svemu opstaju. Otvarala su se razna pitanja: ko ih je i gde i kada stvarao, pod kojim okolnostima, kako su dospele ovde–onde. Ovaj proces rada mi je još jednom potvrdio koliko je važno razumeti i boriti se za vidljivost umetnosti koja naše živote čini većim od njih samih.

 _______________________

O životu i kolekciji Eriha Šlomovića možete čitati i u tekstu Filipa Marinkovića ,,Tajna Eriha Šlomovića i prokletstvo najveće umetničke kolekcije koju su Beograd i Jugoslavija videli" na Novom Polisu ovde.

Milan Kundera u svom romanu Besmrtnost zapisuje: „Roman ne treba nalikovati biciklističkoj utrci, nego gozbi sa mnogo jela“. I zaista, u tom romanu Kundera se više no u bilo kom svom prethodnom delu, iskazuje kao pisac polifonijske proze. Film Trougao tuge pored toga što bukvalno pruža gozbu sa mnogo jela u kulminaciji filma, prikazom ljudskih identiteta koji uživaju u jelima, kao i sa krajnjim odredištem hrane i njenih konzumera nakon obedovanja, donosi nam društvenu satiru koja se sastoji od nekoliko paralelnih tokova, povezanih tananim, ali opet, vrlo očiglednim nitima.

U prvi plan švedski reditelj Ruben Estlund stavlja rat između društvenih klasa. Ova tema, ispričana jezikom mladog čoveka danas, donosi premijerno prikazivanje filma na Filmskom festivalu u Kanu ove godine, a autoru obezbeđuje drugu Zlatnu palmu. Prethodnu je dobio za film Kvadrat 2017. godine.

Ono što ovaj film izdvaja u odnosu na filmove koji su izašli ove godine, jeste njegov nekonvencionalan jezik. Nije prvi put da se moda koristi u filmu kao simbol moralne korupcije, uzmimo za primer samo svima poznatu Kruelu Devil iz Sto i jednog dalmatinca. Međutim, u ovom filmu, autor nam otvara vrata najnižeg društvenog sloja u svetu zvanom moda. Prvi kadrovi filma nam pružaju brutalnu i oštru sliku modnog sveta. Ukazuju nam na mlade ljude čije je jedino oružje opstanka njihovo telo. Uvodi se lik modnog propovednika koji sudi njihovim telima na zahtev modnih brendova. Tako nas film uvodi u prve stranice modnog kataloga koji će obuhvatiti gotovo sve poznate brendove današnjice. Modeli u skladu sa brendom čije ime čuju na kastingu, menjaju izraz lica, pokazujući oštre, ozbiljne, muževne crte (Balensijaga) ili pak nasmejano, nevino, lice kada je u pitanju nešto jeftiniji, porodični brend (H&M). Taj prikaz površnog sveta visoke mode nas dovodi i do samog naslova filma. Naslov Trougao tuge se pominje već u prvim minutima filma, kada gorenavedeni propovednik tako imenuje bore koje se stvaraju između obrva. To je najčešće botoksirano područje ljudskog lica, verovatno zato što se one javljaju (kao što naslov kaže) samo onda kada si nesrećan, a to danas, ustanovili smo na početku rada, niko ne želi. Upravo prvi od tri čina filma nam maestralno kupuje pažnju jer pripada suvom realizmu. Reditelj je istrajan u kadrovima. Dijalog između likova je sterilan. Pauze su prazne. Neverovatno je sa koliko malo je autor uspeo da prenese atmosferu degradacije socijalnih odnosa današnjice. Šta ostaje između ljudi nakon što je skupo vino popijeno, hrana degustirana, a instagram trenutak ovekovečen? Račun koji neko treba da plati. Protagonistkinju ovog filma na najpoznatijoj društvenoj platformi prati nekoliko hiljada ljudi i to je njena platna kartica. Na osnovu toga, jedna lepa, mlada devojka, može sebi da priušti krstarenje na luksuznoj jahti, ali ne i da plati račun u restoranu, jer na svojoj kartici nema prebijene banke. Reditelj se naravno neće zaustaviti kada je u pitanju kritika društva koju je započeo prvim činom, te će u more posrnulih ribica uvesti  krupne ribe. Od one nešto sitnije, a opet najzastupljenije u svetu danas- menadžerke posade, Paule, koja teži da se domogne love i moći, preko ruskog oligarha Dimitria, kapitaliste čija su usta puna Marksa, pa sve do njegove opozicije – kapetana broda, alkoholičara, koji je Amerikanac i marksista. I za kraj, autor uvodi kitove ubice koji se nalaze na vrhu lanca ishrane – Britanski par koji je stvorio napravu za očuvanje demokratije u svetu – ručnu bombu. Samim imenovanjem likova (uz njihove osnovne atribute), dijalozima i metaforičnim kadrovima sa broda, autor ceo drugi čin tretira kao alegoriju. Radnja drugog čina je smeštena na luksuznoj jahti gde se Nutela spušta helikopterom u aktovci kako bi se zadovoljile potrebe ljudi koji su na tom krstarenju. Prostor jahte, izolovan okeanom, koji zauzimaju svi, od čistačice toaleta do ruskog oligarha, služi kao svojevrsna alegorija za potrošački kapitalizam. Autor nudi groteskan prikaz sveta u kome živimo, sveta u kojem neko čisti sezonski nečija govna da bi kupio sebi Ajfon (vidimo i da čistačice toaleta imaju skupocene mobilne telefone) do ruskog imućnika koji se razmeće ženama, skupim satovima i telefonima, a zarađuje novac prodajući govna. Dakle, neko se danas bogati prodajući, a neko „preživljava“ uklanjajući govna. Jednostavno je. A kada se zapitate gde sva ta govna na kraju završe, obratite se velikom Bong Džo Hou i njegovom filmu Parazit i on će vam dati rešenje. Vredi znati od koga uzeti rediteljski postupak. Postoji još jedna stvar na koju treba skrenuti pažnju, kada je u pitanju uopšte jahta kao prostor i raspored putnika na njoj: radnici koji održavaju jahtu i omogućavaju joj plovidbu nalaze se ispod palube i svi su uniformisani, dok se elita nalazi na palubi i razmeće se brojnim brendiranim stvarima. Čitaocu ovog rada želim da obrati pažnju upravo na ovu prostornu podelu koju Estlund uvodi, jer je njena fukcija da upotpuni estetski doživljaj samog filma, ali i da pruži metaforičnu sliku društvene podele danas.

Ovaj film se dakle ne bavi isključivo modnom industrijom. Da je tako, verovatno nam ne bi privukao ovoliko pažnje. Film ulazi u srž problema i govori o nesigurnosti lepote kao valute u svetu u kojem vlada parola: novac jednako moć. Dvoje mladih ljudi čije sudbine pratimo kroz film, koriste svoj izgled kako bi napredovali, bez toga su niko i ništa, ali to ima svoj rok trajanja. Oni nemaju obrazovanje, njihova socijalna i emocionalna inteligencija su pod upitnikom i time se oni svode samo na jedno. To jedno film prikazuje kao nedovoljno, a tom jednom većina mladih danas teži. Time ovaj  film čačka mečku i dovodi nas do svog vrhunca. Potopa. Apsurdna komedija i mračni realizam doživljavaju svoj, nizom detalja najavljeni, vrhunac (ukoliko obratite pažnju na fotografije koje se nalaze na zidovima jahte videćete da se na svakoj nalazi nemirno more ili prikaz brodoloma, isto tako, naš protagonista „čita“ Džojsovog Uliksa dok se sunča na palubi). Na granici sa grotesknim, reditelj ovde uz savršen izbor muzike i nekoliko stotina litara povraćke, stvara opšti haos na jahti. Haos u koji je ljudski rod oduvek bio uronjen. I tu u prvi plan izbija opet snaga filmskog jezika. Gaspar Noe bi verovatno kamerom i estetikom fotografije doveo i nas na rub povraćanja, i to ne bi bila greška, to jeste njegov lični pečat, ali sjajni Ruben Estlund, sve vreme, od početka filma, pa do kraja, insistira na preciznost kamere. Preciznost se održava u oštroj i čistoj kinematografiji, tako da svaki kadar bude isfiltriran kao fotka za instagram. Film beleži gotovo savršenu estetiku instagram influensera s pedantnim kadriranjem escajga, skupih jela, zgodnih ženskih tela, okeana, ali i bljuvotina. A šta se rađa iz bljuvotine i silnih fekalija kojima se završava drugi čin? Rijaliti program. Da, dobro ste pročitali, treći čin funkcioniše kao rijaliti program. U skladu sa tim, imamo podeljene uloge, najjaču i najslabiju kariku preživelog plemena, ljubavni trougao, a sve to da bi se prikazali likovi kojima postaje jasno da ljudi suočeni sa katastrofom bivaju svedeni na isto. U katastrofama se društveno konstruirani status ili novac ne mogu koristiti. Tada u prvi plan izbijaju čovekov ego i nagon za samoodržanjem. U tim uslovima, čovek se pretvara u životinju i biva spreman na sve kako bi zadovoljio svoje nagone. Pitanje je da li jedna takva grupa ljudi, prikazana kao poslednji preživeli na ovom svetu, može da pronađe spas, odnosno, šta je za njih spas uopšte? Mislim, da upravo sa ovim pitanjem autor ostavlja film otvorenog kraja terajući nas da po njegovom završetku i dalje razgovaramo o onome što smo upravo pogledali.

Preuzeto i prvobitno objavljeno sa sajtu Fusnota (dostupno na fusnota.rs).

Mange se u svetu stripa tretiraju kao specifičan oblik, međutim to je mahom zbog toga što poreklo vode iz Japana. Njeni koreni sežu duboko u istoriju tradicionalne japanske umetnosti, međutim, sa njenom ekspanzijom od pedesetih godina XX veka, postale su deo mejnstrim japanske kulture, što se proširilo i na zapadnu kulturu, time šireći i dijapazon žanrova od naučne fantastike, detektivskih priča, romantike, sve do komedije i horora. Manga takođe ima specifičnu dramaturgiju, budući da su u najvećem broju slučajeva one štampane u crno-beloj boji, pa tako u elementima Mange imamo pozitivne (figure) i negative (pozadinu) elemente. Karakteristična za Mangu je i upotreba onomatopeja, koja se deli na spoljne zvukove, koji dolaze direktno od junaka, i unutrašnji zvuk koji se pojavljuje samo u umu junaka. Ovo je prikazano zajedno u istom kadru. 

Horor manga je, u savremenoj kulturi, najpoznatija najverovatnije upravo po Đunđi Itu koji je redefinisao žanr koristeći se upravo tradicionalnim elementima japanske kulture u svojoj dramaturgiji. Horor u njegovim mangama  je metafizički i nadzemaljski i prevazilazi logiku, koja se sve više potire kako se njegovi junaci susreću sa užasima.

Iako manga tradicija sa sobom nosi sopstvene zakonitosti, "Uzumaki" se , zbog svog inovativnog pristupa žanru i korišćenju simbola, takođe može svrstati pod klasike grane stripova poput “Sandman-a” Nila Gejmena. Kao polazište uzevši mitski kontekst simbola spirale, Ito u pojedinim poglavljima vrši, poput Gejmena, dekonstrukciju klasične mitske građe i tradicionalnih bajki. U nekim poglavljima, poput "Meduze" i u krajnjem slučaju, finala priče gde se pojavljuje spiralni lavirint sa indikacijama na svojevrstan vid Atlantide, takve aluzije su direktne, no sa druge, Ito razvijajući naraciju u takvom smeru, kao što je i sama, svepristuna, spirala, od centra -  prve pojave benigne opsesije spiralom od strane bizarno stradalog Šuićijevog oca , razvija u gotovo mitsku priču o podzemnom, eteričnom gradu spirala koje je izvor kletve što periodično zaposeda Kurozu.

Priča prati devoju Kiri Gošima koja uz svog momka Šuićija, pustinjaka sa izraženom intuicijom, istražuje bizarna dešavanja u eteričnom primorskom gradu Kurozu. Prvi tom je najkompaktniji u pripovedanju, gde se sam simbol spirale, kao mistične pojave zla koje je gotovo apriorno u ovom naselju, javlja gradirajući od predmeta opsesije, do simbola narcizma i fatalne, destruktivne hipnotičnosti i naposletku - opsesije pažnjom. Ovde se spirala užasa manifestuje kao zlo koje se ogleda na ljudskim sudbinama i predstavlja simbol sa vrlo konkretnim značenjem.

Nasuprot tome, u drugom tomu spirala već dobija konotaciju pokretača radnje u snažnom obliku konvencije horor žanra. Sam crtež dobija primese gore ikonografije i na pojedinim mestima, opštih tropa - poput ljudi - puževa (koji su direktna implikacija na neprirodan protok vremena u naselju, zbog svoje sporosti) , krvoločnih vampirolikih trudnica i beba koje su same po sebi abdominacije zbog načina na koji su došle na svet i žele da odu sa njega- nasilje i bizarne scene su vrlo grafički prikazane (čitava bolnica se u jednom trenutku hrani fungodinim placentama istih tih beba!) . Itov crtež u ovom serijalu naginje ka naturalističkom slikanju i odstupa od klasičnog manga crteža (za koji se može bez ustručavanja reći da u svojim tendencijama ka hiperbolizaciji retko kada može da pobegne od kawaii vajba, ma kog žanra da je priča u pitanju). Ito ovde, i samim crtežom, doprinosi sveopštoj zlosutnoj atmosferičnosti grada Kurozu, dobijajući na svojevrstan način efekat Silent hill-a. Samo što umesto magle imamo preteći spiralni dim od spaljenih leševa na nebu, čije oko neprestano prati dobronamernu protagonistkinju Kiri.

Pak, drugi tom razvija priču do sredine spirale. Olujom na kraju drugog dela otvara se treći koji je u svojoj biti survival horor. Kanibalizam, želja za preživljavanjem dovedena do krajnje granice - i Kiri i Šuići koji , pođednako nemotivisano koliko i sama spirala, dolaze do njene tajne i razbijaju kletvu. Dakle - motivacija ipak postoji! Agens čitave priče nalazi se u spiralnoj podzemnoj "Atlantidi", čiju tajnu osetljivi, paranoični a ipak sveznajući Šuići pretpostavlja gotovo kao naučnu činjenicu. U početku (i naposletku) beše kletva. A tale as old as time. Jedino što u centru spirale, podzemnom gradu vreme staje (Kiri koja silazi u bunar, tražeći centar spirale i nalazi kulu koja jedina prodire na površinu što simboliše protok vremena) , dok se van podzemnog grada vreme ubrzava. Usput, u više navrata tokom priče ljubavnici se vezuju jedni oko drugih spiralom.

Naposletku, da li je tajna spirale otkrivena? I na kraju postoji samo nagoveštaj. Ni sam Ito, u svojim anegdotskim epilozima na kraju svakog toma, tvrdi da nije uspeo do kraja da otkrije enigmu.

Jedina slaba tačka ove (odlične) priče su karakteri. U većini slučajeva su izuzetno pasivni i delaju samo kada im baš "gori pod nogama" - O Kiri jedva da se dobijaju naznake individualizma, u neku ruku je klasičan trop koji se pojavljuje u žanru horora - naivna devojka koja beži od čudovišta, zla koje teži da joj naudi - i onda se gotovo kao pravilo pojavljuje deus ex machina (sprej protiv komaraca u odbrani od vampir-trudnica, uragan koji zabija granu u vrat spiralnom čudovištu iz susedne kuće). Jedini put kada ona zaista dela je kada pokušava da spasi svog brata od kanibala. Šuići je, nasuprot njoj, preosetljivi sveznajući karakter, koji sve oseti u vezi spirale - to može ali i ne mora biti povezano sa traumom od zaticanja svog mrtvog oca izlomljenih kostiju i umotanog u samog sebe u spiralni oblik, ali mahom se stiče utisak da je on karakter koji striktno (ne) deluje vođen intuicijom. Kao da je tu samo da upozori već nesnađenu Kiri - pak , i dalje ima sjajne digresije o prirodi spirale, zavisno od poglavlja i njene simbolike u njemu. Ipak, dvoje ljubavnika imaju bizaran, ali naposletku srećan kraj. Kurozu je spašen - do sledećeg ciklusa spirale, što čitavoj trilogiji daje gotovo romantičarsku konotaciju spoja ljubavi i večnosti.

Ito kao inspiraciju za ovaj serijal navodi inverziju u upotrebi simbola spirale, koji nosi pozitivnu konotaciju u japanskoj kulturi, no kod njega spirala je, shodno konvencij žanra, nosilac neobjašnjivog zla koje je "inficiralo" primorski grad Kurozu. Kao velik uticaj navode se priče H.P. Lavkrafta (svakako da spiralno deformisani ljudi pomalo podsećaju na njegovog Ktulua) , te, posebno u prvom tomu, postoji mnogo momenata koji podsećaju na poetiku Dejvida Linča. Snolika atmosfera, bizarni crteži puni detalja  - spirala je - u bukvalnom smislu- prisutna u svakom atomu grada, crtačkog kadra i života junaka koji pokušavaju da njenu tajnu otkriju.

U neko doba su i Idoli na „najbolji Ex YU“ album svih vremena pokušali da uvrste i „Miroslavljevu ćirilicu“ i pravoslavno pojanje u šaperoidnom balkanskom dada loncu, a potom je i Rambo Amadeus repovao „Smrt popa Mila Jovovića“. Kragujevački Tornado je pokušao da ostvari sintezu vizure Kosovskog mita u „hevi-metal“ izdanju Baneta Kerca sa, je li, hevi metalom, a sa osrednjim – ali prijatnim za čuti – rezultatima. Vizant je, takođe, pokušao da uključi pravoslavno pojanje, ali uz krajnje dogmatično i neinventivno inventarisanje srpskih svetinja. Aca Seltik je sa Despotom načeo priču koja bi trebalo tek da doživi pun potencijal, a Saša Trajković je poduhvatom „Serbon“, sa pojavom gardiste cara Dušana i sonornim glasom za sada još uvek ostao „onehit wonder“. 357 je imao sjajnih trenutaka, ali su stali u potpunoj raspršenosti između vatri na Severu i seoskih paljevina. Naposletku, u međuvremenu se čitav niz bendova pojavio koji su pokušali da dopru do iskona slovenstva u Srbalja, ali koji od Arkone i Rastka Petrovića kao da ništa nisu bili u stanju da nauče.[1]

Uopšteno govoreći: mnogo pastiša, mnogo koketiranja sa različitim žanrovima – od ska do paganskog metala – ali premalo suštinske autentičnosti i pesničke virtuoznosti da se iznese ono što bi, po Todoru Manojloviću, spadalo u tradiciju, a ne čistu doktrinu.

Upravo takav stav, čini mi se, u velikoj meri gajimo prema određenim činiocima sopstvene kulture, a usled i komercijalističkog devalviranja svega što bi trebalo da bude izvorno naše, te masmediologizacije umetničkih sadržaja i stava opšteg ironizovanja stvarnosti, a apriornog odustajanja od načela stvaralačke etike kao takve. Gusle će, tako, za mnoge biti ili „svetinja“ ili „primitivni instrument“, ali – u oba slučaja – nešto što se ne dira, ili, u šta se ne dira.

Sredstvo izraza u ostvarivanju umetničke istine bi trebalo da bude ograničeno jedino i isključivo onim kodom koji podrazumeva da ništa ne treba da strada ili bude povređeno zarad tog cilja,[2] a čemu umetnici neretko pribegavaju da podsete društvo na opštu otupelost čula.[3]

Na svu sreću, pojava Gavranova podrazumeva (samo) božanstven amalgam gusala, blek metala i njegoševske etike u pesničkom izrazu.

Zašto su Gavranovi, konkretno, uspeli, a svi prethodno pobrojani ili nisu (još) ostvarili puni sjaj, ili naprosto nisu uopšte mogli da se podignu sa nivoa kurioziteta sa sjajnim potencijalom? Razlog je jednostavan za uočiti – zbog odabira težeg, puta spremnosti da se radije iskoristi pun potencijal sopstvenog, nego ostvari tek osrednja, komercijalna uspešnost tuđeg, a na prostorima kulturnog koda koji je naučen, i pre podrazumeva jednostrano usvajanje, nego što dopušta dijalog.

U opisima obeju pesama do sada objavljenih, postoji i prepev na engleski – prepev koji nudi slično ili isto značenje, ali u potpunosti lišen konotativnog, jezgrovitog, deseteračkog egzistencijalnog principa koji pršti pobunom protiv svih sapetosti, ljudskim samo stvorom osmislivim.

Dve ukupno objavljene pesme – „Pjevanija prva“ i „Pjevanija druga“ – sve su ono što Svetozar Brkić pokušava da dočara kao „prostore teskobe u Gorskom vijencu“ i sve ono što je možda jedini mogući način za izlazak iz kolektivne histerije izazvane – nikada nestrpljivije ispraćenom – prethodnom godinom. Ne zabrinjava toliko činjenica da je na planetarnom nivou bilo toliko pomešanih recepcija pojave novog virusa, niti da su sve političke vrhuške postupale na dijametralno različitim polovima[4] – od najave opšte propasti i distopičnih stvarnosti do odveć suludog ignorisanja činjeničnog stanja – koliko činjenica da se čovek sa poplavom podataka, „među se se“ zavađenim stavovima borio ničim drugim do li ironijom, kao poslednjim utočištem polovičnih, ličnosti oblikovanih na virtuelnom prostoru koji je u potpunosti bezbedan za imenovanje svake izjave stavom, do te mere da više ne prepoznaje koncept bilo kakve etičnosti.

Gavranovi su ne samo izbegli zamke opštih mesta i stalnih epiteta – tako svojstvenih onima koji se stihoklepanjem dive poezijom ostvarenoj umetničkoj istini – nego i u potpunosti resemantizovali slovensku antitezu, a pritom sasvim bezbedno i uspešno ostvarili polifoniju naizmeničnosti epskog deseterca i simetričnog osmerca („Pjevanija prva“). U prvoj se pesmi – da li simbolično objavljenoj 29. februara – suočava pojedinac, jedno ničim definisano, te samim tim i univerzalno „ja“, sa mrakom koji pada na oči i koji – kao i kod Ljubomira Simovića – zaklanja stvarnosni, a otvara duševni vid. Takvo „Ja“ ne želi da ostane u mišjoj rupi, i podršku dobija od principa majčinskog – onog koji sa sasvim drugog stanovišta govori ono u šta će pojedinca, zarad zarade, danas upirati da ubede svi osrednji „treneri života“ – „Ako nijesi to što jesi / što si onda, ko si, đe si?“

Odista, ovo je vreme poremećeno i / pre svega zbog krajnje frivolno shvaćenog pojma slobode. Da se nešto vratimo Džoniju Štuliću,[5] mislim da bismo mogli da ostvarimo daleko jednostavnije koegzistiranje, no ostavimo utopijsko na stranu do daljnjeg, a Henriji Osmi neka se žene do besvesti, ako već uzimaju za pravo – a prećutkivanje im to pravo daje – da se prema ljudskim dušama ponašaju kao prema reciklažnom materijalu.

„Što zna lećet znade i da pada“ (ili, kako je pisao Gundulić, „Tko bi gori, eto je doli“), i pad kao takav jeste neminovnost uslovljena – ukoliko isključimo dijalektičnost ljudskog postojanja i živimo u iluziji da postojanje nema drugog pada do onog kardiogramskog, te da smo savršeni kakvi jesmo – ako ništa, našom konačnošću. Ipak, kod Gavranova, pad se želi da je „u slavu svojijeh visina“, pad dostojan leta i pad koji ne isključuje mogućnost ponovnog uspona, a koji je najavljen upravo stihom sa prizvukom eshatološke istinitosti Njegošem oblikovane: „Nema smrti do Sudnjega dana“. „Rasutog se skupit u gromadu“, pre nego biti u izvesnoj meri (p)lutajući šobićevski junak („Rasut u komade / vezan samo pjesmom / sebi i životu tražim smisao i lijek“), i „ustat veći, jači, bolji, novi / lećet jopet đe ga vuku snovi“.

Nil desperandum – geslo Kornvelovog Ričarda Šarpa i njegovih Izabranih ljudi – i najočiglednija istina koja nije samim tim manje istinita jer se mora da ponavlja – već pre svedočanstvo o ljudskoj nedokazanosti – jeste, i možda i mora da bude osnovni životni credoili Vjeruju, još od Horacijevih Oda do Duleta Savića u „Munjama“ („Ako ne danas – sutra, ako ne sutra – prekosutra“), a naročito je potrebno u vremenu koje je mrvilo duše i onima koji pamte (malo)građanski raspad Jugoslavije i NATO agresiju, a nekmoli onima koji takva iskustva imali nisu i kojima je 2020. bila do sada najveće životno iskušenje.

Nije li dovoljan dokaz već mogućnost kombinovanja blek metala sa zvukom ustaničkih gusala i kosovskom etikom, a sa ciljem ostvarivanja makar i dvaju – a čeka se još – pesama koje uzbunjuju krv, a na ranjena čula prijanjaju poput melema?

[1]Neka mi dobri čitalac oprosti ako sam što u inventarisanju iskustva preskočio, a neka me kune samo ako sam izostavio štogod revolucionarno, istinski uporedivo sa temom o kojoj govorim.

[2]Podrazumeva se da bi ova načela trebalo da važe u slučaju svakog čovečijeg delovanja, u suprotnom dolazi do pojava poput Jozefa Mengelea ili Jedinice 731, i nikakva otkrića do kojih je dođeno na ovakav način ne bi trebalo da mogu da budu opravdavana, sem u društvima opšterelativizujućim, koja se kose sa etikom morala Istoka u Dostojevskog.

[3]Ovo će one koji su svesni da je ljudska čulna otupelost tek delom proizvod sadašnjice kao takve, a zapravo posledica činjenice da svaki pojedinac za sebe mora da osvoji prostor duševne nadgradnje, sasvim legitimno dovoditi do pitanja – da li je ovo zaista jedini način?

[4]Ne zabrinjava jer nisu ni oni izašli do li iz naroda koji predstavljaju. Odnosno, da parafraziram Luku Labana, ni sami se nisu mogli „sačuvati od greha“, jer „nisu stranci“.

[5]„Pravo na ljubav / pravo na rađanje / pravo da budem što hoću / ako mogu“, pri čemu se naglasak mora staviti na poslednji stih, danas krajnje prenebregnut. U 21. veku pojedinac bi da bude šta mu god padne na pamet, i da se pritom njegova želja da se bude šta se god hoće da bude – pa moglo to ili ne, komplikovalo to život čitavoj planeti ili ne – pošto-poto poštuje. Šraf se upire da mu se prizna pravo na samodeklarisanje da je „džedaj gusenica“, da bi što uspešnije mogao da funkcioniše u sistemu, a ne u kolektivu, time ostvarujući privid identitetske slobode koja je ipak sekundarna u odnosu na onu ekonomsku, a koja je svetinja kapitala koji, po svemu sudeći, želi da postane peti element.

Uživajte!

JONAH from Factory Fifteen on Vimeo.

Ludovico Einaudi je verovatno najpopularniji pijanista i kompozitor klasične muzike u Evropi u ovom trenutku. Verovatno je većina vas i čula bar neku njegove kompoziju, a da toga nije ni svesna. Jer puno njih je reciklirano po reklamama, džinglovima i filmovima. Možda ste ga čuli i na Radio Begradu 3 negde posle ponoći, u Noćnim promenadama. Ako ni tu niste, evo priče o njemu.

Two went to sleep almost every night. One dreamed of mud. One dreamed of Asia. Visiting the Zeppelin. Visiting Nijinsky. Two went to sleep. One dreamed of ribs. One dreamed of senators. Two went to sleep. Two travelers. The long marriage in the dark. The sleep was old. The travelers were old. One dreamed of oranges. One dreamed of Carthage. Two friends asleep. Years locked in travel. Good night my darling, as the dreams wave goodbye...

Gledaoci imaju priliku da vide vizuelni zapis razgovora sa svakim književnikom (osim sa Isidorom Sekulić, jer, na žalost, ne postoji), kao i kratki film, snimljen tridesetih godina, na XI kongresu Svetskog PEN centra u Dubrovniku, u kome se pisci iz celog sveta skupljaju ispred Kneževog dvora.

Lepenski Vir je istraživan između 1965. i 1970. godine, u okviru projekta Đerdap I. Arheološkim istraživanjima rukovodio je dr Dragoslav Srejović.

Dokumentarni film iz 1968. godine, autora Dušana Slijepčevića, produkcija Dunav film:

Pročitajte i: Muzej Lepenski Vir / Zbirka Lepenski Vir / Lepenski Vir- Cradle of Civilization