Blog

(Ponovo) na Monmartru - oda studijama književnosti

Filip Marinković

Dugo nisam napisao ništa. Niti sam imao tu želju. Pokretna slika je, valjda, nadvladala reč, u današnjem svetu, i “društvu spektakla”. A onda sam, najedno, želeo da napišem svojevrsni putopis u samog sebe, i ka jednom gradu, koji sam mislio da nikada neću posetiti.

Paris est magnifique. Mogao sam početi i tako.

Ipak, k njemu sam išao pre svega zbog jednog brda, koje sam godinama nosio možda kao ličnu zabludu, i mesto koje sam sam izmislio i izmaštao, kao između ostalog, i mnogi drugi pre mene, a i posle. Ovog puta, to nije bilo brdo Fjezole iznad Firence i Stražilovo.

To brdo koje stoji iznad jednog takvog grada kao što je Pariz, zapravo stoji iznad vremena, pa čak, odoleva i hordama kineskih i drugih turista, raznih biočestica, koji se penju gore zbog dobrih recenzija skupih restorana.

U Parizu sviće tek u osam ujutru, i do tada, neće biti ni turista, ni restorana. I onda možete izmaštati, jedan trenutak, i biti svoj “glavni junak jedne knjige” kako već kaže ona pesma Dugmeta za koju mnogi ne znaju da ju je napisao poslednji novosadski boem Duško Trifunović.

Moja ideja nije bila da konzumiram umetnost, hteo sam da vidim kako je nastajala. Otuda je ovaj tekst o Monmartru, a nije o muzeju Orsej. Nije me zanimala ni skladnost Mona Lise u Luvru, sa još dvadeset hiljada ljudi, koliko je svakodnevno vidi. Nisam želeo da gledam hiljade telefona koji slikaju Van Goga i da se guram sa njima, u nekoj sterilnoj, klimatizovanoj i svetloj sobi. Jer ni njega, ni sve one pesnike ili umetnike nisam mogao da zamislim u takvim sobama. Bez dima, bez čaša, i bez memljivog mirisa pred kojim se pišu teški i opori stihovi, na papiru ili platnu.

Kada želite da se informišete o Luvru, dobićete podatak koliko dana vam treba da sve obiđete, i suvoparne činjenice da se lako možete izgubiti jer on sadrži 380.000 predmeta i 60.000 kvadratnih metara.

Meni su ipak trebala lutanja. A zalutati i lutati - nije, i nikada neće biti isto.

Imati književni stav prema životu, kako svojevremeno reče jedan moj profesor, značilo je videte ono što na prvi pogled nije vidljivo. Posle dugo godina, shvatio sam da je to zaista moguće i danas. Nisam želeo da taj stav bude stvar poetike, želeo sam da on bude duboko ličan i intiman. Proživljen. I da uključuje, prijatelje iz prošlosti, sve one silne autore raznih knjiga, sa kojima sam, iako u drugom veku, zapravo proveo mnoge noći i dane. Ipak, ovaj tekst će potpisati neko iz poslednje “analogne” generacije koji još uvek ima takvo iskustvo oblikovanja sveta nasuprot tehnopolisu koji će verovatno preovladati, bar do onog, Ničeovog “neprestanog ponavljanja istog”, i ponovnog početka. Možda će, nekim današnjim generacijama, to biti novo “snobovsko” viđenje stvari.

Za studenta književnosti, Monmart je sve, samo ne - obična četvrt.

Između ostalog, tu nastaje i onaj simbol i osećaj poimanja života – boem.
Samim ti, Monmart je uvek i označavao isto – umetnike ujedinjene u gladi i nemaštini, i IDEALIMA. Sa tvrdoglavom verom u besmrtnost. Gotovo svako ko je vredeo u književnosti i umetnosti, jednom mu je dolazio.

U tom gradu jedini možete razumeti onaj stih Brane Petrovića koji kaže “pesnik koji te za noć voleo dva veka”.

Kada sam mu, kao poklonik, napokon krenuo, i to sa onom koju volim, negde između noći i zore, noseći Bodlera kojeg sam dobio na poklon, za uspomenu, u jednoj pariskoj knjižari, znao sam da je moguće. Prisetiš se da je ta tanana knjižica, oblikovala svakog modernog pesnika, sve do danas. Na svom kraju, pozivala je na nešto novo. Kako svet nikad više nije težio uniformnosti (čitaj: jednoumlju), bojim se koliko će novih biti, i koliko ljudi će stajati iza koliko “novog” u odnosu na mora “novog” u prošlosti.

Elem, Monmart je simbolično ali i činjenično najviša tačka Pariza.

Ulice, bistro, kafane, barove, ateljee i restorane ovekovečili su mnogi. Iznad svih njih stoji impozantna crkva Sakr-Ker, na čijem prostoru je i čuveno groblje.

Hodaš, I čekaš da možda tu prođe neko od književnika. Prever, ili Rembo, ili Verlen. Flober. Balzak. Zola. Vajld. Igo. Žid. Sartr. Džojs. Hemingvej. Prust. Nabokov. Kami. Miler. Možda i Crnjanski, Rakić, Dučić i Drainac.

Ili slikara. Renoar, Utrilo, Pikaso, Modiljani, Van Gog, Matis, Dega, Dali, Tuluz-Lotrek...

Monmartr mi se prikazivao kao celina. Svi oni zajedno. Kao jedan simbol, i na kraju krajeva, kao jedno osećanje života.

Ipak, od svih tih stihova koji su svi nekako pokazivali jedan romantičarski duh, jedna pesma se jasno izdvajala - “La boheme” Šarla Aznavura, koju je kod nas genijalno prepevao Dragan Stojnić. I dan danas, gore na trgu Tertr se može naći restoran sa crvenom verandom koji nosi ime te pesme. La (Ma) boheme. Kakav simbol.

Oduvek sam voleo tu pesmu i oduvek sam branio pesnike koji su pevali svoje stihove, jer se tako poezija i rađala – uz liru i Homera, uz gusle i Tešana Podrugovića, pa i uz orkestar i Šarla Aznavura. Sve je to ista krv umetnosti, isti dah koji spaja prošlost i sadašnjost, Pariz i Beograd, tišinu i pesmu. Primetio sam veze, dosad neposmatrane. O onoj Crnjanskovoj povezanosti svega i nekim čudnim vezama, i dan danas, a od šezdesetih godina prošlog veka, kada je uspostavljeno, svedoči i jedna tabla, tu kod Le Diplomate o bratskim četvrtima. O Skadarliji i Monmartru.

Pesmu sa tim naslovom inače, ima i Rade Drainac. Te 1927. bio je u Parizu, i sećao se dunje ranke i kruške karamanke, svoje Morave, i romantičnih ljubavi po njegovim mansardama i jesenjim danima. Dani, moji dani, kao lišće razvejani.

No vratimo se, kao onomad Arsen Dedić, toplim godinama i Aznavuru....

Naše najlepše vreme, već je odavno prošlo, a sećanja žive...
U jednoj maloj kafani, za stolom do zida, mi čekasmo slavu...
Kad bi bar ovde, za jedan dobar ručak, mi prodali platno…
La boheme, la boheme, ja bejah mlad, a lepa ti…

Kakvi stihovi. I kakva (cela lepa) pesma.

Dok sam se penjao uz bezbrojne stepenice Monmartra, pustio sam je da me prati, neprekidno, kao senku prošlih jesenjih dana. I tada sam shvatio – možda je upravo ta neumorna, setna melodija sa dirki klavira ono što čini duh mesta, što spaja sadašnjost sa sećanjem, stvarnost sa legendom, a mene sa sopstvenom mladošću. Kafane na brdu sa kog se vidi Panteon, i neki, srpski vinski podrumi sa tamburašima, isto su zadimljene. I čaše stalno ostanu prazne.

U tim kafanama, po toj staroj kaldrmi što pamti korake pesnika, nepreglednim stepenicama, za zadimljenim stolovima priljubljenim uz zid, sedeli su svi koji su u jednoj eposi umetnosti nešto značili. Tu su, nad čašom vina i pod svetlom koje treperi, čekali svoju slavu i potajno se nadali besmrtnosti. Tu se kalila visoka kultura, tu su se sudarale i čaše i ideje, i rađale epohe - i, na kraju krajeva, tu je oblikovan i moderni Beograd dvadesetog veka. A s njim i mnogi drugi Beogradi.

Tu, novac, još uvek nije bio jedini i vrhunski postulat čovečanstva. Glavni junaci nisu bili maskovi, bezosi, cukenberzi i slični humanoidni roboti sa dolarima koji bi radije da poje vodom procesore i mašine, umesto čovečanstva.

Tu se, ipak, živelo od nečega drugog, mnogo dubljeg, od površnog – materijalnog.

A ponešto je, ipak, još uvek ostalo. Poneko još čita knjigu osamljen na zelenoj stolici u nekom od ogromnih parkova, ili u metro(polis)u. I poneki Srbin, uz ponekog Francuza drži atelje, pa i knjižaru. Poneko još uvek traži neku, staru kafanu na kaldrmi. I dobro, francusko vino. Poneko još uvek u jednoj ruci drži cigaretu, a u drugoj kist, ili dragu. Poneko i pokisne, ili hoda zanesen.

Možda sam ja nepopravljivi idealista, i život je, ipak, mnogo “praktičniji”. Možda je Pariz 2026. tek veliki muzej istorije u koji hrlimo da posmatramo ono što je već bilo i prošlo. Dugo su nas ubeđivali da je sve što se tiče emocija laka literatura, ili kako Francuzi kažu passé.

Ali ja, sam ga, meni, bogami (d)oživeo. Samo lutajući. Pored mene je bila “moja poezija koja prelazi ulicu(e)”, a ja sam bio “njen lični pesnik”. Sa vrha se video grad.

A Pariz je, pre svega, grad ljubavi. Sve drugo, odbijam.