Blog

Preduzetnik i influenser Nemanja Antić kao Neposredno Univerzalno kapitalizma

Bojan Viculin

Sa svojim imperativom rada, efikasnosti, produktivnosti i stalnog povećanja učinka, preduzetnik i influenser Nemanja Antić na mnoge slušaoce deluje zapanjujuće, čak šokantno i ekstremno. Kao da ne mogu da shvate takav temeljno kapitalistički svetonazor i životni stil u njegovom ogoljenom obliku i beskrupuloznom izvođenju.

Antić otelotvoruje univerzalne principe kapitalističke racionalnosti kao što su optimizacija troškova, povećanje efikasnosti i ulaganje u aktivnosti koje donose najveći povraćaj. Ono što je u društvu uglavnom prisutno posredno – kroz tržišni pritisak i zahtev za učinkom – kod njega se pojavljuje neposredno, kao lični etos i način života. Tu se ne radi prosto o razlikama u tipu ličnosti i temperamentu. On se stoga može razumeti kao Neposredno Univerzalno (der unmittelbare Allgemeine – u Hegelovom značenju tog pojma. Enz. §86-88.) kapitalističkog načina proizvodnje.

Mislim da je ispravno razumeti Antića kao personifikovanu apstrakciju kapitalističkog sistema. (Bilo bi površno smatrati da se kod njega radi samo o zastupanju i praktikovanju jedne lične filozofije rada, uz prateće motivacione govore.) Upravo zato mnogima deluje kao radikalna i strana pojava. Jer, ono što je opšti princip kapitalističkog ekonomskog sistema, kod njega se pojavljuje u čistom, ličnom obliku. Ono što kod većine ljudi funkcioniše kao spoljašnji pritisak tržišta, kod njega je unutrašnji moralni imperativ. U sopstvenom samorarazumevanju on je samooptimizujuća mašina za stvaranje dobitka.

Zato deluje „šokantno“ ili „čudno“ ljudima koji te principe slede samo delimično ili sa otporom.

Njegova poruka je: radi koliko god fizički možeš, neprestano optimizuj sebe – kako bi radio više i efikasnije – i pritom još i uživaj u tome.

Njegov nastup je uznemirujući, između ostalog, zato što on ovo poručuje bez zadrške, rezerve i ublažavanja.

Zato mnogima u Srbiji, gdje lokalnu kulturu karakterišu socijalističko nasleđe, indolentnost, pasivnost, lako odustajanje, improvizacija i kolektivizam – dok njegov diskurs, s druge strane, insistira na radikalnoj individualnoj produktivnosti – deluje gotovo kao vanzemaljac.

U tom smislu, njegova pojava podseća na ono što je Marks nazivao personifikacijom ekonomskih kategorija (Das Kapital, Bd.1, Vorwort): pojedinac koji govori u ime same logike kapitala, a ne u svoje lično ime.

Otuda i osećaj nelagode koji on izaziva, jer ljudi u njemu prepoznaju nešto što već upravlja njihovim životima, ali što obično ostaje prikriveno iza navodno neutralnog jezika tržišta, uspeha, inicijative i „ličnog razvoja“.