Blog

"I loved the torture video" - slučaj Džefrija Epstajna

Stefan Basarić

„Možda postoje i lepša vremena, ali ovo je naše.“ – Žan-Pol Sartr

U poslednjih pet dana sam proveo više od osam časova istražujući nešto od čega mi se gusta mrena uhvatila oko duše, psihe, uma i svesti, i ne pušta me, davi me, potapa me u baruštinu, u mulj, maglu iz koje naizgled izlaza nema; gura me na onu stranu, u srž nepojmljive neprijatnosti u kojoj mi je jednostavno, kao ljudskom biću, muka. Muka mi je. Pokušao sam, ali nisam uspeo da plačem. Ne mogu da spavam, mogu da povraćam, ne mogu da jedem, mogu konstantno da osećam mučninu, ne mogu da mislim o drugim stvarima, mogu da zalutam u košmare kada ipak uspem da zaspim. Ovaj tekst je vapaj u očajničkom pokušaju samoodbrane. Ovaj tekst je pokušaj da ipak sačuvam razum.

ISTINA

Jedan čovek je silno želeo da bude moćan i uticajan. Čovek je kupio ostrvo i na njemu izgradio koncentracioni logor, samo je izgledao kao hotel ili vila. Čovek je formirao mrežu ljudi koji su mu pomagali da kidnapuje, ucenjuje i kupuje ljude, da bi te ljude kasnije sa svojim drugarima silovao, kasapio, kuvao, pekao i jeo ili samo ubijao i mučio. Novinari su preneli da se taj čovek ubio u zatvoru. Niko od njegovih drugara nije odgovarao. Njegovi drugari se sada smeju i slobodni su ljudi.

Treba početi od korena svega. Kako u politeizmu, tako i u monoteizmu, praktikovane su različite forme žrtvovanja s višim ciljem: umilostiviti Višnjega, te živeti u berićetu i plodnosti; i to je jasno, tu ništa nije sporno, prosto je od davnina bilo tako i to je legitiman mehanizam razmišljanja u tim okvirima i na tim nivoima razvoja ljudske svesti i doživljaja sveta; olakšavajuća okolnost jeste što su žrtve obično bili pilići, prasad ili ovce, dakle, životinje čije meso čovek svakako odvajkada konzumira. Međutim, problem nastaje kada se umesto životinja počnu žrtvovati ljudi – obično bogovima sklonim padu iliti bogovima zla. Takva je praksa postojala još od početaka Rimskog carstva, preko Medičijevih, do nacista – dakle, od prvih civilizacija do danas. Fenomen čiji smo mi savremenici i tihi svedoci nije nov i revolucionaran, ali su okolnosti drugačije. Čisto sumnjam da je neki običan pastir recimo 26. godine nove ere u dalekoj rimskoj provinciji imao svest o tome šta se dešava u mračnim podrumima prestonog grada ogromnog carstva. Pastiri sa svih strana sveta mogu da znaju šta se dešavalo u podrumima na ostrvu Malog Svetog Jakova 2026. godine, i u tome leži ključna razlika, sve informacije koje su dostupne - dostupne su svima.

Od početka tekućeg stoleća tehnologija je napredovala više nego tokom čitavog dvadesetog veka. Ovu rečenicu bi trebalo ponovo da pročitate. Ljudski um biološki nije konstruisan da isprati brzinu kojom se tehnologije menjaju, mutiraju i utiču na to da i mi, konzumirajući konzumenti, mutiramo i pretvaramo se zasigurno u techno sapiens-e bez jasne ideje šta sada i kuda sada. Hteli to ili ne, svesno ili ne, svakodnevno smo bombardovani raznoraznim informacijama i sadržajima koji nam usisavaju pažnju i vreme oduzimajući nam sposobnost da se usredsredimo; fokus je kod ljudske vrste danas retkost, ko ume da se skoncentriše danas na jednu senzaciju više od desetak sekundi taj verovatno nema društvene mreže ili ne koristi internet. Zašto je sve ovo važno? Zato što je sadašnji trenutak naprosto savršen, teren je pripremljen, ljudi su dovoljno dugo u izmaglici i rasejanosti – postoji šansa da se vest o zlodelima Epštajnovog ozloglašenog kruga prosto proguta, kao bilo koja druga vest. Postoji šansa da prst javnosti pređe preko svega ovoga kao preko samo još jednog content-a.

Svet je u šoku, mreže su preplavljene sadržajima, algoritmi rade punom parom i besprekorno, svi imaju priliku da čitaju i gledaju groteskne dokaze o nezamislivim nepočinstvima elite na pozornici svetskih moćnika. Glavni je problem, a o njemu će kasnije biti više reči, što se potresao svet, odnosno običan narod, na svim paralelama i meridijanima; svako ko se kao svedok-saradnik u sagrešenjima spominje brani se pažljivom, godinama uigravanom metodom, čiji je otac jedna od dominantnijih figura u tom podzemlju – čuvenom Trampovom krilaticom Fake news! Američki predsednik je godinama ponavljao mantru lažnih vesti kad god je čuo nešto što mu se nije dopadalo ili što mu nije odgovaralo i taj se mehanizam ustalio kao legitimno sredstvo odbrane. Ako se malo dublje zađe u taj koncept, dolazi se do ideje argumentovanja odbrane na nivou prosečne svađe četvorogodišnjaka (Lažeš! – Ne, ti lažeš!), a tu metodu koristi jedan od najmoćnijih političkih pojava našeg doba. S obzirom na sve izrečeno (napisano), silovatelj na čelu jedne raspadajuće imperijalne države i rapidni polet i razvoj društvenih mreža (i slobode korišćenja istih) doveli su do toga da se danas, teže nego ikada pre, dolazi do toga šta bi zapravo bila istina. Svet je gurnut preko ivice. Živimo u dobu postistine. Kolektivna kognitivna disonanca postala je internalizovano novo normalno pasivno stanje u kome leži kolektivno svesno i nesvesno danas.

Vrlo bitan faktor kada je diskurs istine u pitanju jeste pojava veštačke inteligencije, poslednjeg dometa ove civilizacije, a možda i ljudske vrste (ili barem naše civilizacije) kao takve. Dakle, istina se dodatno razvodnjava komentarima na mrežama (i van njih) – it is all AI – sve je to plod veštačke inteligencije: sve fotografije, svi mejlovi, svi snimci, sve je potencijalno iscenirano ili montirano; ti ljudi nisu zločinci (Njujork Tajms je objavio članak naslovljen otprilike ovako: Pedofilija je dijagnoza, a ne zločin), niti monstrumi, monstrumi su upravo oni koji putem veštačke inteligencije pokušavaju da im nameste sve te gnusne optužbe – neretko sam ovakve nebuloze mogao da pročitam na mrežama. Veštačka inteligencija, koliko god da ju je čovek stvorio da mu pomogne, okreće se protiv njega i prevazilazi originalnu ideju – setimo se samo baruta i dinamita.

MOĆ

Američko tužilaštvo objavilo je nesaglediv broj mejlova i foto, video i audio materijala kojim se dokazuje kompromitovanost i umešanost poznatih ličnosti (od sportista, preko umetnika, do političara) u zverstva Džefrija Epštajna i njegove bulumente. Američko tužilaštvo je javnosti ostalo dužno mnogo mnogo mnogo drugih mejlova i sadržaja koji su, pretpostavlja se, značajno gori od objavljenih, ako je takvo nešto uopšte moguće, i prosečnom ljudskom umu i shvatljivo. Američko tužilaštvo je objavilo mejl u kojem jedan čovek drugome šalje poruku nakon druženja na ozloglašenom ostrvu s imenom sveca sledećeg sadržaja: I loved the torture video. Konkretno taj mejl me je poterao u toalet i taj mejl mi je pokrenuo nagon za povraćanjem. Kada sam se smirio, ispucalih očnih kapilara, pokušao sam da razumem sadržaj tog mejla i da ga objasnim sebi najbolje što umem.

Dakle, Epštajnovi klijenti (važno je naglasiti da su njegovi klijenti bili ljudi svih boja kože, polova, seksualnih opredeljenja, verskih i nacionalnih odrednica, što govori u prilog tome da elite na te identitetske okvire nimalo ne obraćaju pažnju – nebitno im je – dok, s druge strane, običnom pučanstvu širom kugle usađuju narative međuetničkih podela koji rezultiraju krvoprolićem, upravo zbog pitanja vere, nacije ili boje kože) nisu samo silovali i seksualno se iživljavali nad svojim žrtvama (belim robljem svih uzrasta, polova i boje kože), već su svoje žrtve i mučili. Mislim da je bolje za moje mentalno zdravlje da ne saznam baš sve metode tog mučenja. Razmišljao sam o potrebi za tim nivoom dominacije nad drugim ljudskim bićem i onda sam naprasno razumeo (ili barem mislim da jesam) šta je posredi – moć (ili barem privid moći). U ljudskoj je prirodi volja za moć, to je neosporno i to je donekle normalno, prirodno, ali se ista obično obistinjuje i ispunjava kada jedinka ostvari neke uslove za recimo dostojanstven život. Retki su ljudi koji imaju potrebu da idu dalje: da vladaju, da potčine, da osvoje nekog drugog ili nešto drugo. Bolesnici s Džefrijeve predatorske liste su očigledno pripadnici te druge, izopačene, vrste koja ima potrebu da potpuno potčini drugo ljudsko biće. Na taj način, Drugo se dezintegriše, oduzima mu se svako moguće dostojanstvo, izdvaja se iz sveta, konačno se poražava i slama, dehumanizuje se u potpunosti i postaje nevažno; uprošćeno rečeno – žrtvi se sasvim oduzima ljudska dimenzija postojanja i njegovo biće se ubija, iako je možda žrtva posle divljanja svog dželata ostala živa, u fizičkom smislu; u mentalnom i duhovnom, ona to teško može biti. O tome se radi – ako neko nekoga muči i ugnjetava, oduzima mu ljudskost, briše ga, nanosi mu nesavladivu traumu, ponižava ga preko svake mere, i ostavlja ga nepopravljivo nesposobnog da nastavi sa životom. Na kraju i ne pravi razliku da li je žrtva posle tog snimka mučenja ostala u životu. Ta osoba je kao ljudsko biće eliminisana, nje više nema. I u toj izopačenosti uživa jedan deo zvanica sa famozne liste. Ovaj segment je uvod u najmračniji aspekt priče o Džefriju Epštajnu.

SMRT (?)

Strah tera organizam da luči adrenalin; kada je pod adrenalinom, ljudsko biće može da preživi ono što inače ne bi moglo. Strah tera dečiji organizam da luči adrenalin, ali i adrenohrom, i zato deca Epštajnu i njegovoj klijenteli postaju posebno važna valuta, odnosno dečija krv. Veruje se da adrenohrom može da utiče, kada se pomeša krv prestravljenog deteta s krvlju ostarelog pedofila, na usporavanje procesa starenja kod drugog pomenutog u ovom procesu. Nije tajna (postoje brojne bizarne izjave predstavnika/ca holivudske filmske industrije) da moćni i bogati neretko posežu za ovom metodom podmlađivanja. Međutim, sada, kada su objavljeni ovi dokumenti, javnost može da uvidi da se iza svega krije nešto mnogo poganije i mračnije.

Svaka veća i masovnija religija, pa čak i one politeističke, plemenske, u svojoj esenciji razlikuju ideje i predstavnike dobra i zla, to je prastari, utvrđeni, poznati princip na kom suštinski počiva svet – na borbi između dobra i zla, svetla i mraka, života i smrti. Takođe, možda zapravo i ne postoji religija koja svojim vernicima obećava beskonačan život, dakle, toga nema; ne može se naći recep za beskonačan život, već za život posle smrti, odnosno zagrobni život. Život je obično tumačen kao jedan period u kome je osoba prinuđena da balansira između sila dobra i zla, da se prikloni dobrom i na taj način osvoji pravo na večni život, ali ne u klasičnom fizičkom smislu, već spiritualno, uz svoje božanstvo, nakon kraja fizičkog života. Dakle, kada umremo, idemo u raj ili pakao (odnosno verzije tih obećanih carstava) ili se pak rađamo u drugačijoj formi, prema nekim istočnjačkim religijama, pojednostavljeno rečeno. Niko nigde nikome ne garantuje da će živeti zauvek.

Ljudski život počinje iz mraka i vraća se u mrak. Šta je bilo pre rođenja ili šta će biti posle smrti, ne možemo znati, nije nam dato, nemamo kapacitet da pojmimo to; međutim, možemo da verujemo u ovo ili u ono, ali su ljudi na svim stranama sveta svesni da će jednog dana njihovo srce prestati da kuca, dakle, preminuće, život će se završiti, to je neminovnost. Različite kulture, religije i filozofije različito gledaju na fenomen umiranja i nude izobilje rešenja, ali se svi donekle slažu da je fizička smrt – smrt tela neizbežna pojava. Sama smrt daje čovekovom životu čitav smisao. Da nema kraja, da je život zaista beskonačna pojava, njegov bi se smisao tu negde već izgubio. Zamislite da zaista morate da živite beskonačno, da život nema kraj, to su milijarde i milijarde vekova; ne znam, meni takvo nešto zvuči zastrašujuće. Smrt je prirodan proces, koliko i samo rođenje, i smrt se, makar u fizičkom smislu, za sada ne može prenebregnuti. Svi ljudi moraju umreti.

Ipak, postoje ljudi kojima se taj koncept suštinski ne dopada i ne mogu da ga prihvate, oni veruju da imaju rešenje. Pored pedofilije, podvođenja, otmica, razvratničkog nasilja i generalno zločina protiv čovečnosti pojedince sa famozne liste izdvaja i kanibalizam kao praksa konzumacije ljudskog mesa. Oni očigledno veruju da će usporiti starenje, ojačati svoje trenutno psihofizičko stanje, jednostavno produžiti život (izbeći smrt) ukoliko budu jeli ljudsko meso ili pili ljudsku krv, samo što se u ovom slučaju ne radi o odraslim ljudima (što nije manje izopačeno i neprirodno), već o deci, iz gorenavedenih razloga. Dakle, Epštajn je omogućio svojim gostima da izvode rituale (kome god u čast) u kojima će sakatiti, peći i kuvati svoje žrtve – decu, konkretnije bebe ili čak novorođenčad. Preporučujem da napravite pauzu od čitanja.

Iz mejlova se može podvući činjenica da je napravljena neka vrsta jelovnika iz koga su korisnici mogli da biraju, kao što biraju obrok u restoranu, vrstu usluge, pa se tako na meniju može pronaći svojevrstan šifrarnik u kom pica, lazanje, junetina, piletina i slične prehrambene jedinice imaju svoje skriveno značenje; radi se o živim bićima, spremnim za silovanje, mučenje ili naposletku za jelo. Više stotina puta se u mejlovima spominju ova jela s jasnim aluzijama gladnih gostiju.

UCENA

Deo javnosti se pita: Ko stoji iza svega ovoga? Sasvim jasnog i tačnog odgovora zasad nema, ali se pojavljuju neka potencijalna rešenja u vidu nagađanja. Jedna od najpopularnijih teorija (o tome u sledećem segmentu) jeste da je Epštajn samo instrument, medijum, vršilac dužnosti, čovek postavljen sa zadatkom da snima i beleži zverstva svojih gostiju, uticajnih i moćnih ljudi, kako bi ih kasnije ucenjivao i na taj način bi oni, koji su ga napravili i postavili, mogli da kroje sudbinu sveta i povlače poteze koji će isključivo njima ići u korist. Dakle, reč je o uceni jer niko normalan ne bi želeo da se u javnosti pojavi informacija da je silovao devetogodišnje dete ili se kupao u krvi novorođenčadi. Taj metod špijunaže i ucene takođe nije nov, to je političko-manipulativna praksa odavno već (vidi: Mata Hari i hladnoratovske seks afere). S tim što je sada na jednom mestu jednoj strani omogućeno da manipuliše i upravlja velikim brojem poznatih i moćnih ljudi čije bi odluke (pod pritiskom) mogle da utiču na geopolitičku (donekle i fizičku) mapu zemaljske kugle. Pojavljuje se takođe priča, koja je smislena, da je Epštajnu dato sve kako bi mogao da podigne svoju poganu mrežu u koju će hvatati naivne političare. Gotovo sve bahanalije koje je svojim drugarima omogućio, Epštajn je nudio besplatno, s tim što su oni morali računati na to da se sve na ovom svetu plaća. A on, i sam po sebi, izopačenik, njima sličan, idealan je za tu poziciju posrednika između predatora i žrtve. Kao i mnogo puta do sada u beskrajno jadnoj istoriji ljudske vrste, hiljade žrtava će biti samo kolateralna šteta u igri svetskih moćnika i vladara iz senke.

POSLEDICE

Poslednjica nema, a mora ih biti. U gunguli i zagušenosti novostima, kao što je bilo reči na početku teksta, ova vest može da prođe kao samo još jedna vest – vrlo šokantna i neverovatna, ali vest. Prosto je neshvatljivo kako je moguće da američko tužilaštvo može da objavi ovakvo nešto, a da niko ko se u tim dokumentima kao zločinac spominje, nije uhapšen, zatvoren, ili barem pritvoren radi ispitivanja. Taj izostanak konkretne reakcije organa reda, pa i sudstva, nije sasvim jasan, niti očekivan. Ostaje da se vidi šta će doneti vreme pred nama. Koliko je tužilaštvo spremno na konkretne poteze u vezi s ovim slučajem. Neko zasigurno mora odgovarati.

Američko društvo je već neko vreme duboko polarizovano, i kao takvo, sasvim sigurno, na ivici novog građanskog rata, spremni bili oni to sebi da priznaju ili ne. Sjedinjene Američke Države su u dubokoj su društvenoj i ekonomskoj krizi, to je već svima jasno. Američka imperija je na izdisaju, na samrti, moglo bi se reći. Američki san kao krilatica - koncept mogućnosti lagodnog i jednostavnog života u predgrađu sa dva automobila i troje dece po domaćinstvu na jednoj plati je postepeno počeo da bledi još sredinom osamdesetih da bi devalvirao u ovaj košmar koji to društvo živi danas kao vodeća svetska sila kada je u pitanju sulud porast broja beskućnika i korisnika metamfetamina (kristal meta) koji zasigurno razaraju Ameriku iznutra, što sasvim uspešno i posvećeno radi i pedofil (koji je bio spreman da preti celom svetu i koji započinje ratove samo kako bi skrenuo pažnju sa činjenice da je prokazani pedofil) na čelu te države.

S tim u vezi jeste i siromaštvo i težak život s kojim se suočava sve veći broj američkih građana; svako se dovija na svoj način, s ove ili one strane zakona ili moralnih normi, ali postoji jedan deo građana koji je odlučio da radi za Epštajna tako što će svesno prihvatiti da bude takozvana Breeding family, odnosno – porodica koja će proizvoditi bebe za žrtvovanje, za veliku novčanu nadoknadu, naravno. Njima, neizostavno, takođe treba suditi.

U priči o Epštajnu i njegovim ozloglašenim mračnim krugovima apsolutno svi su gubitnici, a najveći su svakako njegove žrtve o kojima gotovo niko i da ne govori. Ljudska otuđenost 21. veka izlazi na površinu u ovom slučaju – skoro niko se ne bavi tim ljudima koji su te torture preživeli, koji su to videli, koji su to osetili na svojoj koži. Njih kao da nema, a oni mogu biti ključni svedoci u procesu koji će sve bolesnike, imalo povezane sa razvratništvima, poslati na večnu robiju ili pak lovišta.

Ovaj slučaj, ako mu se kvalitetno pristupi, može biti prekretnica, na neki način, u istoriji, s obzirom na to da može da posluži kao primer ostalim pedofilsko-okultnim krugovima širom naše planete. Proces hapšenja, suđenja i zatvaranja bi trebalo da bude toliko upečatljiv i valjan da odjekne celim svetom, da više nikome nikad ne padne na pamet da pomisli da se bavi ovakvim stvarima. Imamo slične primere i u svom dvorištu, nažalost, a ljudi iza toga svega takođe niti su uhapšeni, niti im je suđeno, niti su zatvoreni. Kod nas se pedofilima i predatorima dižu spomenici.

Iako ironično, bitku su, na kraju dana, odneli teoretičari zavere. Teorije zavere postoje otkad postoji jezik kao sredstvo komunikacije. Oduvek su agresivno diskreditovali teoretičari zavere: proglašavani su ludima, neuravnoteženima, mentalno osujećenima kako bi se njihove teorije raspršile i dokazale kao obična lupetanja. Međutim, o ovim okultno-ljudoždersko-predatorsko-pedofilskim krugovima su mnogi teoretičari zavere govorili još kasnih osamdesetih kao o fenomenu koji je, najpre, vrlo transparentan (Avići, Džim Keri, Mel Gibson, Stenli Kjubrik, Holivud i subliminalne poruke), a zatim i moguć i razrađen. Danas ti teoretičari zavere mogu reći da su bili u pravu iako iza te male pobede nad silama mraka ostaje gorak ukus u ustima. Bojazan koja ostaje, doduše, iza svega, preti da i teoretičare zavere koji su bili u pravu iznova pretvori u pajace – kako se ispostavilo da su se neke teorije zavere obistinile, mnogi će se novi teoretičari zavere najpre pojaviti, a zatim i silno potruditi da fabrikuju novije i nezamislivije teorije. Dakle, imaćemo poplavu novih teorija zavere, a jedna od njih, povampirena jeste da su Jevreji uglavnom krivi za sve. Ono što istinski plaši u poslednje vreme jeste ponovni porast antiesemitizma u svetu, s obzirom na situaciju na Bliskom istoku i s obzirom da je Epštajn jevrejske vere. Opet, treba kritički razgraničiti šta je zlo i ko su njegovi predstavnici, a apsolutno svi pripadnici određenih verskih ili nacionalnih zajednica to svakako ne mogu biti. Dakle, globalno kolektivno nesvesno se dodatno dezintegriše i raslojava u ovoj tekućoj godini koja je, čini se, groznija od svih prethodnih u ovoj, drugoj deceniji dvadeset prvog veka.

Nisam napisao sve što sam iščeprkao i saznao, stravično je uznemirujuće to do čega sam došao. Mislim da mi je lakše sada, kada sam napisao ovaj tekst. Veštačka inteligencija (koja je nedavno de facto proglasila nezavisnost), prethodnih par kriznih godina i na kraju ovaj slučaj mogu predstavljati početak kraja naše civilizacije. Ako znamo da svaka civilizacija u istoriji ima svoj kraj, ovo je možda naš.

Tweets by @NoviPolis