Blog

Adolescentska kriza - bolest ili izazov?

Borisav Živanović

Čitaocima je poznato da je uska oblast mog interesovanja adolescentska psihologija. U prethodnim tekstovima, na probleme adolescenata gledalo se prvenstveno iz ugla sociologije, uz neophodan osvrt na psihologiju. U ovom tekstu, namera mi je da na srž problema udarim direktno, analizirajući psihologiju adolescenta (kao i stranputice koje ona nosi sa sobom). Naravno, kako ljudi nisu jedinke koje postoje u izolaciji i vakuumu, nijedna psihološka analiza ne može se uzeti za ozbiljno ukoliko zanemaruje i društveni (sociološki i političko-ekonomski) aspekt. Ipak, naš fokus će primarno biti pojedinac — adolescent.

Na početku, neophodno je razjasniti osnovne pojmove koji će dalje biti korišćeni u tekstu. Adolescencija je prelazni period između detinjstva i odraslog doba. Prelaz između dva tako suprotna sveta nije niti jednostavan, niti prijatan, te je često praćen stanjem u kojem su strah, bes, nezadovoljstvo, i zbunjenost pomešani. To stanje nazivamo adolescentskom krizom. Lično nisam ljubitelj strogih etiketa i dijagnoza, već probleme iz oblasti mentalnog zdravlja klasifikujem na spektru neuroza–psihoza. Neuroze su blaži poremećaji kod kojih je slika sveta kao i emotivni doživljaj blago iskrivljen. Psihoze su daleko teža stanja u kojima je slika sveta iskrivljena i praćena halucinacijama (priviđenjima) i deluzijama (zabludama). Svi zdravi ljudi su u određenoj meri neurotični.

Uzrok neuroze je protivrečnost, najčešće između očekivanog i stvarnog. Ukoliko mirenje i izjednačavanje ta dva nije moguće, pribegava se potiskivanju. Potisnuti sadržaj uvek isplivava u određenom trenutku i manifestuje se kao simptom — bilo to tuga, bes ili impotencija. Ipak, neprijatnosti koje uzrokuju neuroze su dovoljno blage da ih je moguće donekle samostalno obraditi na svesnom nivou i prevazići. Uzrok psihoza su daleko teže neprijatnosti koje nije moguće samostalno obraditi — njih nazivamo traume. Snovi uvek u simboličkom obliku predstavljaju sadržaj nesvesnog. Taj sadržaj je, radi ličnog sazrevanja, neophodno protumačiti i obraditi. Psihoze su stanje najsličnije snu, samo što se odvijaju na javi. Nažalost, to znači da su posledice realne (ubistvo i samoubistvo). Srećom, i dalje važe pravila navedena za snove (iako je u praksi to daleko teže, ipak je ostvarivo tumačenje halucinacija).

Adolescentska kriza se najčešće manifestuje kao neuroza. Ipak, nešto ređe može se manifestovati i kao psihoza, ukoliko je udružena sa drugim traumama iz detinjstva. Ličnost trpi najveći pritisak upravo tokom adolescencije, zbog čega se u tom perodu, kolokvijalno rečeno, najlakše dolazi do tačke pucanja. Upravo to je i razlog zbog kojeg se psihoze najčešće javljaju u adolescenciji. Nažalost, interesi farmakološke industrije su često suprotni istini, te se agresivno promoviše hormonalna teorija, po kojoj je navodni uzrok hormonski disbalans (višak dopamina čiji je uzrok nejasan).

Visokoindustrijalizovano društvo koje stvara proizvode visokog nivoa kvaliteta i preciznosti stvorilo je svojevrsnu opsesiju komforom. Uistinu, čitav razvoj ljudske civilizacije bio je put stvaranja komfora neophodnog za opstanak. Ipak, u tom procesu zanemarena je prosta činjenica — bol nije bolest već simptom. Bol je neophodan mehanizam koji pojedinca usmerava ka putu zdravlja — bilo da se radi o telesnoj ili duševnoj bolesti. Nasilno uklanjanje emotivnog bola putem lekova ne vodi izlečenju (zrelosti), već isključivo potiskivanju. Neurotična i psihotična stanja su zapravo zdravija od stanja potisnutosti. Bol i neprijatnost su, nažalost, neraskidiv deo razvoja ličnosti, te ih moramo prihvatiti kao takve.

Bolest treba posmatrati kao izazov, čije uspešno prevazilaženje vodi jačanju. Nažalost, neke izazove nije moguće samostalno prevazići. Takođe, opšte je poznato da određene bolesti (poput boginja) daleko bolje prolaze u detinjstvu, jer su tad posledice minimalne, a stečen imunitet doživotan. Neke bolesti su previše opasne da bi se preležale, te je imunitet neophodno steći vakcinacijom. Zbog svoje biološke konstitucije, različiti ljudi su različitog imuniteta i stoga podložni različitim bolestima. Trenutak u kojem dugo živeća IgG antitela nasleđena od majke odumiru, a sopstvena proizvodnja nije dovoljno razvijena (približno šesti mesec života), period je posebnog rizika za razboljevanje.

Okvir u kojem ćemo posmatrati i analizirati adolescentsku krizu metaforički je sličan prethodno iznetim činjenicama iz imunologije. Adolescentska kriza je pandan dečije bolesti u procesu sazrevanja ličnosti. Objasnićemo koje osobine ličnosti utiču na relativnu otpornost. Analiziraćemo koji faktori utiču na formiranje otpornosti još pre perioda adolescencije. Ukoliko je izazov prevelik, objasnićemo kakva je spoljašnja podrška neophodna. Ipak, pored svega navedenog, kako prestaje da postoji spoljašnja podrška u prevazilaženju izazova, a počinje da se formira sopstvena sposobnost, postojanje procepa je neizbežno.

Svaki adolescent je primoran da bitku vodi na dva fronta — sa spoljašnjim i unutrašnjim pritiskom. Spoljašnji pritisak se sastoji od očekivanja spoljnog sveta (porodica, škola, posao, pa čak i prijatelji) koja polako počinju da narastaju preko nivoa koji je adolescent do tada mogao da ispuni. Unutrašnji pritisak proističe iz viđenja pojedinca da bi nešto trebalo promeniti kako bi dalje ostvarivanje ličnih ciljeva bilo moguće. Nažalost, propaganda neoliberalizma (autori iz pseudonaučne oblasti ličnog napretka) krajnje podrugljivo poručuju adolescentima kako „pritisak stvara dijamante“. Pritisak takođe izaziva odrone, padove litica, pomeranje klizišta, padove zgrada i eksplozije. Takva metafora bi u ovom slučaju bila prikladnija.

Rekli smo kako svaki pojedinac postoji u određenom društvenom kontekstu i da je izolovana analiza stoga nemoguća. Zbog same činjenice postojanja spoljnog konteksta, jasno je da je spoljašnji pritisak prilikom odrastanja neizostavan. Ipak, nezdravi sistem koji promoviše neoliberalizam (posao kao cilj radi samog sebe), kao i opšta nepovoljna ekonomska situacija (beskonačno skupe nekretnine, nestabilno tržište rada, beskonačna konkurencija, inflacija), čine da taj pritisak bude daleko veći od neophodnog i zdravog. Takav pritisak ne stvara dijamante, već ruševine.

Internalizovanje nezdravih i zlonamernih zahteva nametnutih propagandom neoliberalizma dovodi do narastanja unutrašnjeg pritiska. Kako još nije odrasla osoba, adolescent tek upoznaje jedan novi svet. Na tom putu, jedan od težih izazova je da raspozna laž od istine. Propaganda plasira sliku „uspešnih“, pri čemu se uspeh predstavlja kao objektivna kategorija - novac, žene, prijatelji, izgled, status. Navodno, jedina razlika između uspešnih i neuspešnih je što su uspešni bili dovoljno hrabri da se suprotstave rđavoj urođenoj prirodi. Adolescentu nije stalo do navedenih kategorija u svom doslovnom obliku. Njega plaši nesposobnost za nošenje sa proizvoljnim izazovima, koje pak „uspešnima“ ide sa lakoćom. Adolescent ne razume da se iza propagande krije želja korporacija da radnici sami sebe izrabljuju dobrovoljno.

U svojoj srži, adolescencija je izrazito protivrečno doba. Adolescentska kriza je iznuđena neuroza — iznudila ju je neophodnost prilagođavanja za život u zajednici. Ovakva dinamika u adolescentu stvara strah. Zdrav način za prevazilaženje straha je direktno suočavanje. Nezdravi načini su potiskivanje (negacija da on postoji) i racionalizacija (traženje opravdanja da se pobegne od situacija koje izazivaju strah). Kako bi bio prevaziđen, intenzitet straha mora da bude podnošljiv. Kako bismo razumeli kako se nepodnošljiv strah pretvara u podnošljiv, neophodno je da prvo razumemo osnovne uzroke i mehanizme bega.

Potreba za individualnošću i ličnim identitetom je svojevrstan nagon. Individualnost pruža osećaj sigurnosti i sposobnost za suočavanje sa nepoznatim situacijama, dok lični identitet daje jedinstveni pečat toj sposobnosti. Osećaj da je sposobnost za borbu sa nepoznatim rezultat ličnog napora pojačava osećaj sigurnosti zbog utiska dodatne kontrole nad situacijom. Ipak, individualnost deteta i odrasle osobe se razlikuju. Individualnost deteta se odlikuje bezobličnošću i beskonačno-obličnošću. Dete je u isto vreme i sve i ništa. Slobodno je i da uči, i da se igra, da bude dobro i nevaljalo. Sa druge strane, individualnost odrasle osobe mora da sadrži određeni oblik — zauzimanje uloge u podeli rada. Ovakvo ukalupljivanje užasava adolescenta ukoliko ne vidi nijednu pozitivnu stranu ukalupljivanja, već samo gubitak individualnosti, iz čega proističe i strah.

To ne znači da je ukalupljivanje krajnji cilj, niti da je samo po sebi dobro! Sposobnost za igru je neophodna za vrhunski naučni i umetnički rad. Nevaljalost je neophodna radi lične odbrane u nezdravom odnosu snaga — ukalupljeni su osakaćeni sposobnosti da se suprotstave strukturiranom neprijatelju kakav je, recimo, političko-ekonomski sistem. Organizacija rada sa uskim ulogama i specijalizacijama zaslužna je za materijalno izobilje u kojem danas uživamo. Cilj zdravog prelaska sa dečije na odraslu individualnost je učestvovanje u organizaciji rada kroz razvijanje jedne sposobnosti, odabrane iz skupa beskonačnosti iz detinjstva. Ukoliko se ovo ukalupljenje desi po cenu odsecanja ostalih sposobnosti, mladog odraslog čoveka čeka krajnje dosadan period lišen radosti. Jednostavnog recepta nema — sposobnosti je moguće sačuvati jedino putem hobija.

Odgovornost deteta je nepostojeća, dok je odgovornost odraslog čoveka beskonačna. Nemoguće je očekivati da ovakav prelaz bude brz. U pogledu preuzimanja odgovornosti, neka deca su smelija, dok su neka strašljivija. Smelijoj deci ne treba braniti da idu svojim putem, (uz naravno zdravu dozu nadgledanja, jer na svakom putu je moguće zalutati), dok je strašljivu decu neophodno podsticati. Jedno je sigurno — ukoliko odgovornosti uđu naglo i nekontrolisano u život adolescenta, intenzitet će biti prejak. Ishod, ponavljam, neće biti dijamant, već će adolescent pribeći racionalizacijama. Najčešće racionalizacije u ovom slučaju su somatizacija (telesne tegobe u situaciji koja izaziva strah kao opravdanje da se odstupi) i nedostatak koncentracije (kao opravdanje za nemogućnost nošenja sa situacijom). Karakteristično je i beskonačno razvlačenje studija kao opravdanje za odlaganje ulaska u ulogu odrasle osobe, kao i impotencija kao beg od obaveza bračnog života.

Briga o dobrobiti i sigurnosti deteta je uloga roditelja. Ipak, adolescencija predstavlja obrtanje uloga. Dete polako treba da preuzme sve uloge koje su do tada pripadale njegovim roditeljima. Preuzimanje tih uloga predstavlja kraj adolescencije i početak odraslog doba. Ovaj zaokret nije nimalo lak — kao i svi drugi izazovi. Do sada smo naučili da, ukoliko je intenzitet straha prejak, adolescent može pribeći nekom od mehanizama bekstva. Mehanizam bekstva od preuzimanja uloge roditelja na sebe je pripisivanje željenih očekivanja drugoj osobi kroz zaljubljivanje. Opsesivno idealizovanje druge osobe postaje zamena za idealizovanu sliku roditelja. Očekivanje uzvraćenih romantičnih osećanja samo je simbolička zamena za očekivanje da će roditelji doneti spas u nepoznatoj situaciji.

Ovo ne znači da je spontano razvijanje simpatija za osobu (suprotnog pola) loše. To takođe ne obesmišljava zrelu ljubav kao ideal. Pod pojmom zaljubljenosti se podrazumeva stvaranje idealizovane slike o nečemu što poznajemo površno, dok ljubav predstavlja prihvatanje nečega što razumemo u celosti — a što uključuje i ružnu stranu. Nažalost, sve češće uočavam da psihoterapeuti ne razumeju razliku između dva navedena pojma. To je za svaku osudu jer predstavlja elementarnu nepismenost — zamislite lekara koji ne razlikuje antibiotik i analgetik. Zaljubljenost je pojam širi od romantičnih osećanja — moguće je sličnim mehanizmima idealizovati i druge entitete. Za vreme aktuelnih protesta, naš narod je pokazao izrazitu želju da bude prihvaćen (kroz saopštenje kao zamenu za uzvraćanje „izjave ljubavi“) od strane različitih vođa o kojima mašta. Za neke je to bio patrijarh, za neke rektor, za neke glumci, a za neke vođe (navodne) opozicije. Svaka izjava koja je sadržala mrvu sadržaja o protestima idealizovana je do besvesti. Ovo svedoči o stanju kolektivne adolescentske krize srpskog društva. Bez njenog prevazilaženja neće biti prostora za bilo kakve realne promene političkog stanja.

Prevazilaženje sklonosti ka begu u zaljubljenost je možda i najteži korak adolescencije. Iako su deca čije su potrebe za sigurnošću bile nezadovoljene nešto sklonija ovom mehanizmu bega, niko nije pošteđen. Usudio bih se da kažem da je ovo korak koji većina ljudi nikada ne pređe adekvatno. Put otrežnjenja je krajnje trnovit — jedino bol uzrokovan upornim odbijanjem može da bude neophodan podstrek. Uspešno prevazilaženje znači dostojanstveno miranje sa simboličkim poniženjem koje odbijanje predstavlja.

I kao konačni korak sazrevanja, adolescent mora da spozna granice sopstvenih sposobnosti, kao i sopstvenu vrednost. To je neophodan orijentir za funkcionisanje u društvu, kao i za dalje usmeravanje razvoja ličnih veština. Sposobnost iz perioda bezobličnosti/beskonačno-obličnosti nije primenljiva u svetu uokvirenosti. Stoga je normalno preispitivati svoju sposobnost. Za uspešno prevazilaženje ove prepreke, neophodna je povoljna kombinacija ličnih kao i sredinskih faktora. Prirodno drčnije ličnosti (za koje smo pomenuli kako su sklonjije priuzimanju odgovornosti) imaju manje problema sa potcenjivanjem svojih sposobnosti. Neka deca imaju veću naklonost sredine, zbog čega im se dodeljuje uloga koja ih ranije podstiče na razvoj sposobnosti. Afirmišući komentari mogu da budu dodatna motivacija.
Svaki rat je moguće dobiti isključivo pažljivim biranjem bitaka. Nažalost, spoljna sredina (bili to roditelji, škola ili sudbina) nekoj deci dodeljuje pogrešne uloge. Takva deca odrastaju sa uverenjem da nisu sposobna – što jeste tačno, ali u ograničenom i nevažnom kontekstu. Ne postoji odgovor na pitanje kako je moguće spoznati talente. Ono što je jasno jeste da demotivišući komentari sredine ne služe svrsi (metafora: dijamanti). Školski sistem je u nužnoj meri opresivan i ne treba ga idealizovati. Iako je doza suparništva neophodna kako bi se ispipao teren, nasilno nametnuti spoljni pritisak je apsolutno kontraproduktivan. Svako ima svoj put, te ne treba porediti babe i žabe. Različiti adolesenti prevazilaze različite prepreke različitom brzinom i lakoćom.

Do sada napisani tekst je o adolescentu govorio u muškom rodu isključivo zbog gramatičkog roda imenice. Psihologija muškarca i žene nije potpuno ista, kao ni uloge i očekivanja koje im društvo dodeljuje. Sve do sada rečeno važilo je za oba pola. Ipak, adolescentska kriza se češće doživljava kao „momačka boljka“. Da li je ovo tačno, ili se radi o predrasudi? Odgovor moramo da potražimo u društvenim očekivanjima i normama.

Iako je danas svačiji položaj nepovoljan (uz tendenciju daljeg pogoršanja), očekivanja koja društvo postavlja pred muškarce su nesrazmerno veća. Neoliberalna propaganda je svojevrsna karikatura nezdravih ideala patrijarhata: (muški) pojedinac je za sve kriv i odgovoran, nema moralno pravo da se žali (čak i ako mu drugi otvoreno diktira nepovoljna pravila), i naravno nema pravo da se nada osnivanju porodice ukoliko nije ostvaren po nezdravim kriterijumima. Dodatno je ponižavajuće to da se psihoterapija pretvara u školu motivacije i neoliberalni pandan škole u Kumrovcu. Zrelost sama radi sebe više nije ideal, nego je ljude potrebno skrojiti po meri političko-ekonomskog sistema. Produktivnost je postala zamena za zdravlje.

Sa druge strane, za žene je i dalje društveno prihvatljivije da se nađu dalje od „prve linije fronta“. Muškarci pod većim pritiskom manifestuju simptome neuroze. Rekli smo da ovo nije nužno loše jer je neophodan korak ka sazrevanju. Sa druge strane, zbog društvenih očekivanja, žene su sklonije da deo straha prenesu u odraslo doba. Strah prevazilaze izborom partnera koji svojom pojavom oduševljava nesvesne delove ličnosti. Iako ovo zvuči slično opisu nezdrave zaljubljenosti, ovaj proces (iako nesvestan) nije nezdrav. Svako ima diskreciono pravo da bira partnera, i dok god nema idealizovanja, vezu možemo smatrati zrelom. Ipak, kako se gore izneta činjenica na uvredljiv način predstavlja muškarcima („nesposoban si pa nisi ništa ni zaslužio“, „ne želiš da radiš na sebi“ i slične neoliberalne mantre), dolazi do ljubomore koja prerasta u otvorenu mržnju prema ženama. Pojedincu sputanom sa svih strana u sticanju elementarne kontrole nad sudbinom teško je objasniti da mora da se pomiri sa dodatnim simboličkim razočaranjem - percepcijom doživotnog odbijanja.

Sadržaj koji se adolescentima plasira putem društvenih mreža je izuzetno seksualizovan. Muškarcima se kao ideal predstavljaju hladni i emotivno distancirani mišićavi mazohisti. Ženama se kao ideal predstavljaju uvek doterane zavodnice čiji bi smisao života trebalo da bude večito izvoljevanje. I muškarcima i ženama se poručuje da partnere treba menjati bez previše razmišljanja i da su kompromis i posvećenost uvek obaveza druge strane. Svojevrsna je današnja opsesija adolescenata izgledom, što se ogleda u opsesivnom treniranju i trošenju novca na odeću i kozmetiku. Očigledno je da izgled postaje simbolička zamena zrele slike o ličnoj vrednosti, dok seksualnost postaje simboličko polje na kojem adolescenti pokušavaju da povrate sliku o kontroli nad sudbinom. Prihvatanje od partnera postaje simbolička zamena za prihvatanje ličnosti, dok nonšalantno odbijanje partnera predstavlja pokušaj da se nadomesti odbijanje od strane društvenog poretka.

Adolescentsku krizu je moguće nikad ne prevazići, ili je prevazići delimično. Ukoliko su životne okolnosti povoljne, ovo možda nikada neće postati očigledno, jer ponašanje (sada već) odrasle osobe ostaje po svim merilima zdravo i zrelo. Kriznih momenata može biti bezbroj i nakon adolescencije. U ovom slučaju može doći do regresije (povratka) na nerešene izazove iz doba adolescencije kroz krizu srednjih godina. Probuđeni adolescent ponovo žudi za (percipiranom ili stvarnom) slobodom koje je morao da se odrekne na putu odrastanja. Fizički izgled i menjanje partnera ponovo dobijaju istu simboličku ulogu, a moguće je čak i posezanje za mlađim partnerom kao simbolički pokušaj povratka u željeni uzrast. Nažalost, život je jednosmerna ulica, tako da se umesto dolaska na željenu destinaciju izaziva saobraćajna nesreća.

Interesi brojnih danas uticajnih interesnih grupa su suprotni prevazilaženju adolescentske krize (kao i zrelosti, u širem smislu). Zrele ličnosti nemaju potrebu da svoju vrednost dokazuju materijalnim razmetanjem u vidu skupe odeće, kola, putovanja i izlazaka na (navodno) otmena mesta. Pošto razumeju da lepota leži pre svega u oku posmatrača, kao i u duši, ne kupuju nepotrebne kozmetičke proizvode, niti koriste usluge estetske hirurgije. Zrele ličnosti su sopstveni izvor samopouzdanja i ne osećaju potrebu da se beskonačno dodvoravaju korporacijama koje im dižu lestvicu beskonačno. Zbog toga nisu zainteresovane za rad u (navodno prestižnim) korporacijama čiji je proces selekcije (najblaže rečeno) iživljavanje. Korporacije očigledno daju novčani podsticaj da spreče psihoterapeute u delovanju koje može da se negativno odrazi na njihov profit.

Za kraj, želeo bih da se čitaocima zahvalim na strpljenju. Dat je pregled adolescentske krize iz svih mogućih uglova, a u dobu brzih informacija ne ceni se temeljnost. Kako je količina predstavljenih informacija obimna, verujem da ponovno čitanje nije loš način da se u potpunosti razumeju napori autora da javnosti predstavi jedan od najvećih problema današnjice, koji ostaje potpuno neprimećen. Analizirani su savremeni, kao i vanvremenski aspekti adolescentske krize. Izneta je detaljna analiza odnosa društva i pojedinca u nastanku, ali i prevazilaženju adolescentske krize. Osnovne crte prevazilaženja su dostojanstveno miranje sa stvarnošću, dozirano negovanje vrednih aspekata detinjstva, kao i strogo opiranje regresivnim težnjama. Iako praćena različitim patološkim manifestacijama, adolescentska kriza viđena je ne kao bolest, već kao izazov. Prevazilaženje tog izazova neophodno je na ličnom i kolektivnom nivou kako bi bilo moguće da se pobedi u ratu sa današnjim nezdravim okruženjem.