Blog

Teorija niti Dragana Jovanovića Danilova

Lazar Bukumirović

Zbirka „Čuvar beležnice“ pesnički je izbor koji je načinio sam autor, Dragan Jovanović Danilov. Kako Bojana Stojanović Pantović u predgovoru primećuje, ova zbirka je izuzetno značajna jer predstavlja lično pesnikovo vrednovanje i rekapitulaciju kontinuiranog višedecenijskog pevanja. I sama kompozicija zbirke, ne hronološka, već tematska, pokazuje da je Danilovljevo pesništvo čitavim svojim trajanjem gotovo ujednačenog kvaliteta, kao i da se osnovne teme i preokupacije njegove poetike suštinski nikada nisu menjale. To, međutim, ne znači da je poezija stagnirala, već naprotiv, da su se svi motivi i simboli produbili i ulančali, stvarajući tako jednu veoma kompleksnu mrežu značenja i osećajnosti.

Kao da autocitatnost i intertekstualnost dvocifrenog broja njegovih zbirki nisu dovoljne, Danilovljevim pesmama nisu strani ni stihovi, uglavnom prafrazirani, drugih pesnika, Kavafija, Crnjanskog, Raičkovića, Miljkovića, Lalića i brojnih drugih stvaralaca. U prološkoj pesmi, „Drevni učitelji“, pesnik programski iznosi svoj stav o tradiciji: „neće nas nigde biti bez vas,/ drevni naši učitelji. A opet, propašćemo/ ako ne razrušimo vaša sjajna kraljevstva.“ Takav paradoksalan, ujedno i blagonaklon i rušilački stav prema pesničkim prethodnicima prisutan je u brojnim pesmama ovog izbora.

Paradoksalan je, zapravo, ceo ovaj pesnički svet i upravo između dve krajnosti obitavaju Danilovljeve pesme. Kao da je samu esenciju čovekovog postojanja pronašao upravo u međuprostoru i međuvremenu, on peva o predgrađu, o predvečerju, o selu između grada i planine, o sebi, večno u pokretu između dece i roditelja, Požege i Beograda i najvažnije, o svetu između forme i sadržaja. Pozajmljujući od Raičkovića svojevrsnu teoriju niti, Danilov peva o životu kao večnoj i nužnoj efemernosti: „ni nas neće ovde biti,/ pući će sve niti/ koje vežu mrtve sa još nerođenima, prijatelji moji“ („Ledeno porodilište“). 

Služeći se čas Aristetolovom, čas Heraklitovom logikom, on poetizuje svoja filozofiranja. Tako je, telo često izjednačeno sa gradom shvaćenim kao kod Kavafija; ono je puka forma: „ništa ne tražeći od mog tela,/ svemoćnog i ništavnog“ („Ohrid“). Ipak, Danilov ne ostaje dosledan toj dihotomiji duša – telo, već u svom oksimoronskom stilu izriče: „duše su naša tela, takođe“ („Baklja za vavilonsku kćer“). Takav kontradiktoran odnos ključnih pojmova autorove poetike jeste konstanta koja pesme objedinjuje u cikluse i cikluse u ovaj izbor. Svaki ciklus, iako sačinjen od pesama iz različitih zbirki, tematska je celina koja se grubo može svesti na jedan od ključnih Danilovljevih motiva i to su, redom, tradicija, telo, grad, promena ili kretanje, seks, fauna, Beograd, poezija.

Pišući o Kavafiju, Ksenija Maricki Gađanski poseže za pojmom „smrt prirode“ kako bi objasnila pesnikovu preokupacijom gradom i civilizacijom. U Danilovljevoj poeziji takođe je opevan život u savremenom gradu doživljenom kao tamnici, odnosno prostoru depersonalizacije i civilizacijske determinisanosti, ali ipak, ne može se zanemariti tako razućen životinjski svet njegove poezije. Pevajući pre svega o krticama, sovama, orlovima, vevericama i pastrmkama, životinjama prvenstveno liminalnih i marglinalnih prostora, Danilov ispisuje svojevrsnu pohvalu njihovoj slobodi. Takva sloboda posledica je upravo neopterećenosti onim najljudskijim stvarima, poezijom i istorijom. Gavran, na primer „ne mora pisati./ Tako savršenom, njemu je/ dovoljno da mene posmatra kako pišem“ („Gavran i ja“).

Životinje, naime, nisu opterećene smrću i prolaznošću. Jedino čovek, hajdegerovski bivstvujući ka smrti, mora za sobom ostaviti nešto: „I ova će beležnica jednom postati arhiv/ peščanih dana, dnevnih umnoženih hlebova“ („Čuvar beležnice“). Ne čudi što je ceo ovaj izbor naslov dobio upravo po citiranoj pesmi. Jasno je da pesnik – lirski subjekat, Danilov, svoj opus i svoje ćerke doživljava upravo kao niti koje njega vezuju za budućnost. Međutim, česta je i sumnja u takvu funkciju reči i poezije. Reči su već mrtve i stvarno je samo ono što je ostalo neizgovoreno: „stvarna su samo/ ona venčanja koja se nisu ni dogodila“ („Venčanje“). Smrt je, tako shvaćena, samo oslobađanje od forme, odnosno tela i duše u kojima se svakako ne nalazi esencija. Suština je zapravo čist sadržaj, ona se ne nalazi nigde, ona nema formu.

Svi ti glasovi mrtvih, koji odjekuju ovim stihovima, jesu jedan ostatak, strukturni kod sadašnjice. Svet tako ne prestaje da traje jedino dok postoji prošlost ili kako je to još Lalić formulisao: „Svet traje jer znači“ („Pismo“). Upravo, dakle, tradicija daje značenje poeziji. Jedino preci daju smisao potomcima: „Niko do majke ne zna ko je njen sin“, ali isto tako se istorija transformiše u efemernoj sadašnjosti: „i niko drugi do sina ne spozna majku“ („Opraštanje s majkom“). Komplikovane su te višestruke metamorfoze, a čovek je, kod Danilova, shvaćen kao nastavljač tih preobražaja, kao nastavljač nastavljenog. Tako se rekurzivno neprestano preoblikuju značenja u svetu koji je suštinski ništa drugo do Heraklitova vatra, odnosno Danilovljev vodopad.

Ovaj svet je istinski „svet posledica, a ne uzroka“, pri čemu je onaj prvi, nepokretni pokretač, uzrok svih uzorka pre Aristotelov, nego hrišćanski bog („Mladi, gnevni pesnici“). Dirljivi su stihovi u kojima lirski subjekat oplakuje svoje roditelje, ali i oni upotpunjuju kauzalističku viziju sveta: „Zastave nema bez vetra, a smrti bez tebe, oče“ („Poslanica ocu“). Odnos prema religiji takođe nije jedinstven. U Boga se veruje, u njega se i sumnja, njemu se ispoveda i on se kritikuje. On, iako je savršen, nije u zavidnom položaju, lirski subjekat nikada nije „posumnjao u to da je mučno biti Bog“ („Imaš li i ti nekog kome ćeš se ispovediti?“). Karakteristično ljudske crte zbog kojih se Bogu ne zavidi su baš ta da ne može oplakati ni oca, ni decu, odnosno da u Hajdegerovom kontekstu ne može umreti, tj. u interpolaciji sa Danilovljevom poetikom, ne može biti prenet dalje, jer je sveprisutan i svevremen. Upravo je Bog, kako ga je i Hjum doživeo, neizmenjeno trajanje. Bog je, kao nepromenljiv posmatrač, upravo i najsavršenija nit koja objedinjuje celo čovečanstvo.

Ne čudi što je u takvoj poeziji, uprkos izrazitoj erotizaciji, centralni deo ljudskog tela upravo ruka. Ruke su zapravo forma teorije niti. One su u Danilovljevoj poeziji materijalna manifestacija kauzalnosti. Završni stihovi pesme „Jelen“ verbalizuju tu ideju: „eno Danilova, leti negde sa jutarnjim zvonima,/ u jednoj ruci drži hleb, u drugoj svoju kćer“. Hleb, kao još jedan od čestih Danilovljevih simbola, semantički je pregnantan, ali njegovo centralno značenje svakako je tradicija. U pesmi „Tajna hleba“ hleb je veza između lirskog subjekta i oca, „unutar ove vekne hleba ima jedan grad“, hleb je i besmrtna knjiga oteta od peska. Hleb je pritom i „zamešen rukom neke nepoznate svetlosti“, metafora „zamešenosti“ vremena i sudbine („O moći prećutkivanja, ili najlepše lice koje se okrenulo mojim očima“).

Može se onda reći da je Danilovljeva poezija jedno optimistično verovanje u trajnost sveta, uprkos pojedinim oniričkim i apokaliptičnim impulsima. Nadovezujući se na onu liniju „pesnika svetlosti“, najdirektnije preko Lalića, Danilov nihilizam dubinski proživljava i kategorički odbacuje. Danilov je nihilista u onom smislu u kom je Jovan Delić pisao o Laliću: „Nihilizam mu je bio stran; rekli bismo čak da ga je prezirao kao komfornu i sasvim lagodnu, neobavezujuću poziciju, najrasprostranjeniju u modernom pjesništvu. Rijetki su nihilisti koji svoj nihilizam žive; češći su koji od njega žive“. Upravo je i Danilov doživeo svet u svoj svojoj ništavnosti, često ga negirajući i ne razumejući. Jedino iz takvog svesrdnog davanja sebe svetu i apsolutnom prepuštanju vremenu i prostoru, gotovo na istočnjački način, može se zaista živeti.

Ipak, Danilovljeva poezija je izrazito zapadnjačka. Čitava moderna i savremena književnost zapada jedna je velika anticipacija kraja. Kraja religije, kraja prirode, kraja čoveka. Upravo u iščekivanju i nastaje poezija: „Pesme se, uostalom i ne pišu –/ one samo buknu, kao bolest. („Na tržnici u Herceg Novom“). I poezija, ne mogavši da metastazira ni po telu, ni po duši, metastazira upravo po onom transcedentalnom, neiskazanom, onome što Danilov smatra najstvarnijim. U tom čekanju suštine, nekakvog civilizacijskog odgovora, u poeziji, prolazi vreme: „a ja sam ostario/ čekajući da se javiš“ („Neposlata pisma“). I sama ta bolest jedna je velika tekovina tradicije. Ne tako davno i Miljković je pevao: „Jedna strašna bolest po meni će se zvati“ („Balada“). Dragan Jovanović Danilov je vrhunski prenosilac te lirske metastaze, njena žrtva i dužnik. Upravo u proračunato nemirnom odnosu prema svojim pesničkim učiteljima, on je otvorio mnoge puteve savremene srpske poezije, ne želeći da bude „mladi, gnevni pesnik“ koji bi da menja svet. Tako je postao baš onaj „što je ponizan pred/ tamnim ogledalom u sebi“, uspevajući da „kao prastari egipatski/ skarabej u ćilibaru produži svoj život“ („Mladi, gnevni pesnici“). Dopuštajući da ga poetska bolest iscrpi, on je zahvaljujući njoj ostavio neizbrisiv trag u srpskoj poeziji, nastavljajući da bude „čuvar beležnice“, pesničkog palimpsesta, spreman da je preda novim pesnicima tek nakon što u nju ispiše svoje stihove.