Blog

Apatija

Idući nogama

Apatija

Tokom svog drugog karantina, našao sam se u dokumentarnom vrtlogu Vernera Hercoga, a nakon njega sam bio obuzet osećajem da negde treba da krenem. Taj osećaj se znatno povećao kada sam naišao na knjigu O hodanju po ledu koju je napisao, potpuno neverovatno, Verner Hercog. Tada shvatih, nakon što sam pročitao opis knjige na koricama, da se još uvek nalazim u vrtlogu dokumentaraca Vernera Hercoga. Da li sam nakon pročitane knjige van vrtloga? Verujem da nisam, ali mislim da je vrtlog, kada sam se već zarobio u tako bednu metaforu, pre postao talas na kom ću da se održavam dosta dugo - ipak Verner ima 38 dokumentaraca.

Svu šalu na stranu, ono što mi je knjiga iskristalisala jeste to da je Hercog u meni počeo da osvešćuje misao o hodočašću. Naučnici na južnom polu, stanovnici u dolini vulkana i na kraju sam Hercog u O hodanju po ledu su na ovaj ili onaj način, ponekad ili u potpunosti, hodočasnici. Kroz dnevnik to postaje najjasnije, najpre zbog eksplicitnog čina prelaženja velike razdaljine pešice tj, kako meni draže zvuči, idući nogama.

Vest da Lota Ajzner umire u Hercogu budi očekivanu reakciju za nekog ko primi vesti takve prirode, kako može da pomogne, kako da spreči smrt. Čin na koji se Hercog odlučuje je ono što ga odvaja od većine ljudi koji bi primili istu vest i imali istu reakciju, čin koji kada se govori o ovom dnevniku uvek izmami isto pitanje: „Čekaj, krenuo je peške?“.

Da, krenuo je peške.

Naravno da je krenuo peške, pa šta je drugo i mogao, ali prirodna tog čina je priroda Vernera Hercoga, tako da je pitanje o odluci da krene peške sasvim legitimno.

Kako bi postalo jasnije zašto je prirodno da Hercog pešači do Pariza, moramo se vratiti par koraka unazad, na Hercogovo verovanje da pored činjenične istine postoji još jedna istina. Kako sam kaže to je ona istina koja nas preplavi kada čitamo poeziju, da bi nam bila jasna, nisu nam potrebne interpretacije i analize, u njoj nalazimo sve, u njoj osećamo duboku, ogromnu i silnu istinu. Kada bi želeli da je nekome drugom prenesemo ili objasnimo, ne bi smo mogli da učinimo ništa drugo do dopustimo da drugi sam pročita pesmu. Hercog kaže da ova istina postoji i u filmovima, ali usled svoje neuhvatljive prirode do nje se dolazi samo kroz fabrikaciju, imaginaciju i stilizaciju. Modifikovanjem stvarnosti Hercog postiže slike stvarnije od same stvarnosti, na taj način postiže prosvetljenje, estatičku istinu, koju prepoznajemo u fabrikovanom Paskalovom citatu (Lessions of Darkness), režiranju Ditera Denglera da otvara-zatvara vrata (Little Dieter Needs to Fly) i naučnika na južnom polu da osluškuju foke (Encounters at the End of the World), kao i pijanaca čije ležanje na ledu predstavlja kao duboki religijski zanos(Bells from the Deep)

Ta istina je razlog zašto se Hercog odlučuje da na svojim nogama dođe do Pariza. Istina u kojoj prepoznajemo poeziju, koju u dokumentarcima pojačava fabrikacijom, a koja u svakodnevnom životu može biti postignuta činom. U činu Hercogovog koračanja, u njegovom hodočašću, prepoznajemo estatičku istinu, jedini i pravi način na koji može da spreči smrt Lote Ajzner, a volja da tu smrt spreči bila je toliko velika da nije mogla da stane ni u jedno prevozno sredstvo, ona je do Pariza mogla da stigne samo nošena nogama.

Ajznerica je preživela i proživela još 8 godina. Pomisao da je Hercog imao išta sa tim lako je odbaciti, ipak u svojoj 87. godini Lote Ajzner je pozvala Vernera Hercoga u posetu prilikom koje mu je objasnila da je skoro potpuno slepa, ne može da čita, gleda filmove, šeta bez pomoći. Zasićena je životom i spremna je da umre, ali veruje da je u životu održavaju Hercogove čini. On joj je tada rekao „Lote, čini su sklonjene. Dozvoljeno Vam je da umrete.“, 8 dana kasnije Lote Ajzner je preminula.

Ovaj dnevnik otvorio mi je misao o hodočašću, ponajviše zato što sam morao iz petnih žila da se potrudim da objasnim zašto je zaista Hercog krenuo peške, iako sam od opisa na koricama znao da je to jedini način. Dnevnik je prepun trenutaka u kojima vidimo da je zaista reč o hodočašću od ritualističke prirode, preko potrebe za samoćom, pa do stida koje Hercog oseća kako se približava Ajznerici, poput stida koji vernici osećaju prema svetom mestu. Hercogovo hodočašće iskristalisalo je u meni misao da je ono zaista jedno od prirodnih potreba čoveka i da je ima u svakom od nas. Odatle sam shvatio da je moje koračanje nakon bioskopa ispunjeno hodočasničkom tišinom, momentima refleksije. Jedan prijatelj mi je pričao kako su on i njegov drug pešačili od Bajine Bašte do Višegrada, pokušali su da stopiraju, ali niko nije želeo da stane. Vremenom su prestali da razgovaraju, utonuli u tišinu, a potom prestali da stopiraju i odbijali automobile koji bi im stali sami od sebe, preplavila ih je hodočasnička priroda. Kao srednjoškolci koji su putovali u drugi grad, uvek smo osećali da za 4 godine moramo barem jednom, kako su činile generacije pre nas, kući da se vratimo peške. Zaista, jednog dana pešačili smo od Sremske Mitrovice do Rume, delom puta u hodočasničkoj tišini, pored nas su prolazili autobusi koji su nas inače prevozili, vozači nisu stajali, trubili su i mahali. Njihova hodočasnička priroda prepoznala je šta radimo.Na kraju me beskrajno zabavlja pomisao da su se kreatori akcije i aplikacije Pruži korak možda oslonili na ovu ljudsku prirodu kada su radili na svojoj ideji.

Često kao merilo kvaliteta, najviše iz sopstvene zabave (jer mi se argument „ko konzumira nasilni sadržaj i sam će postati nasilan“ uvek činio blesav), postavim pitanje da li želiš da radiš ono što je radnja knjige/filma/serije itd. Nakon Pavićeve priče Čuvar vetrova poželeo sam da sadim drveće, nakon Hercogovog dnevnika izašao sam, već iza ponoći, i prošetao gradom. Uhvatio sam sebe da razmišljam o, i opažam stvari, ljude, životinje, poput Hercoga.

Kada sam se napokon vratio u stan, pogledao sam se u ogledalo. I dalje sam čovek.

 

Autora teksta na pitanje Kako je? uvek odgovara sa Kako drugi hoće