Blog
Fukujamin duh u Irskoj
Stefan Pajović
Kada su do pre samo deset godina Irci putovali u London, mogli su da posvedoče multikulturalizmu koji u njihovoj domovini praktično nije postojao, jer ko bi u to doba hteo da emigrira u Irsku u kojoj tek što se završio krvavi period Nevolja. Ipak, nakon „Keltskog tigra“, razdoblja visokog privrednog rasta, sve veći broj migranata počeo je da doslovno preleće Veliku Britaniju i aterira na irsko ostrvo. Danas se na ulicama Dablina tiskaju hiljade turista i pridošlica, jedni u potrazi za stereotipnim suvenirima (npr. krst, keltski, sa detelinom od četiri lista i irskom trobojkom, sve u jednom medaljonu), drugi u potrazi za boljim životom i standardom koji je viši nego u afričkim, azijskim ili istočnoevropskim zemljama. Kroz čitav galimatijas jezika promakne tako i poneki Irac, nenaviknut u potpunosti na novonastalo stanje, ali bez podozrenja prema došljacima koji već sada čine bezmalo petinu nevelikog stanovništva ostrva. Uostalom, novopečeni premijer Republike Irske (Taoiseach), ne samo da je homoseksualac, već i mulat, jer mu je majka Irkinja, a otac Indijac iz Bombaja.
Još jedna stvar koja nama Srbima posebno upada u oči na dablinskim ulicama, rame uz rame sa nametljivim turizmom, jeste kulturna ponuda. Narodna biblioteka, Vojni muzej i Narodni muzej, dostupni su svima bez naknade, a kada se u drugim institucijama ulaz naplaćuje, onda je cena je simbolična naspram visine zarada. U navedenim muzejima se ima šta videti: tela iz močvara, replike vikinških čamaca i čitavih naseobina, uniforme irskih vojnika koji su se tokom vekova borili u raznim stranim vojskama, uključujući i one prisutne na Balkanu, stare rukopise značajne poput Miroslavljevog jevanđelja i druge umetnine. Ipak, savremena istorija je najprivlačnija domaćem stanovništvu, pa tako skoro svako mesto ima neku vrstu izložbe kojom se obeležava stogodišnjica Uskršnjeg ustanka 1916. godine. Tek ovde istorija oživljava; izložena je zastava koja se vijorila sa Glavne pošte u Dablinu kada su ustanici proglasili nezavisnost, oružje domaće radinosti koje su koristili, pa čak i prsluk sa mrljama od krvi koji je nosio Patrik Pirs, jedan od vođa ustanka. Pomalo zamoreni poplavom ovakvih komemorativnih izložbi, Irci su svakako ponosni na svoju slobodarsku istoriju, toliko ponosni da jedva primećuju da su odavno sustigli lokomotovu napretka za kojom su nebrojano vekova kaskali. Kosmopolitizam, bio pozitivna ili negativna pojava, odavno je obuzeo Evropu i sada iz Engleske stupa na irsko tle, gde Rimljani nisu hteli da kroče.
Ako se poslužimo terminologijom Francisa Fukujame, možemo reći da irska nacionalna istorija dolazi do sopstvenog kraja i sliva se u svetsku povest. Još uvek je rano predvideti odgovor narodne svesti na ovakav razvoj događaja, ali ako je istorija magistra vitaeonda ne treba očekivati otpor prema doseljenicima, jer kada je ostrvo pokrštavano od petog do osmog veka nije zabeležen nijedan čin nasilja prema misionarima. Takođe, irski narod je pre nepuna dva veka i sam bio prinuđen da masovno emigrira tako da mu je dobro poznat pojam „rasejanja“.
Ova priča nije toliko o Irskoj koliko o univerzalnosti društveno-ekonomskih procesa kojim se partikularne istorije okončavaju. Osnovni preduslovi su koliko-toliko pristojan standard života i razaznatljiva, ali ne nužno bogata, istorija. Turisti dolaze radi mrtve istorije, a imigranti radi (živog) života. Kada Srbija jednog dana dospe u poziciju u kojoj je danas Irska, biće suočena sa istovetnim izazovom: kako inkorporirati neslućenu različitost u jedno povesno komprimovano naconalno biće koje je najveći deo svog postojanja baratalo idejom golog opstanka, samo s vremena na vreme koketirajući sa napretkom. Stoga pratimo retke vesti koje dolaze sa Smaragdnog ostrva (eto izazova za novinare) jer narod čiji je ustanak surovo ugušen u vreme kada smo mi već proterali vekovnog okupatora, danas je ispred nas isto koliko Evropa ili Rusija o kojima povazda sanjamo i trčkaramo za njima.
Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
