Blog

Semafor vaspitanja

Stefan Pajović, Novi Sad

Živo se sećam pitanja Amerikanke (iz Nju Džersija) koja je radila kao strani lektor na mom matičnom fakultetu: „Zašto ljudi [u Beogradu] nikada ne prelaze ulicu na crveno kada nema vozila? U Njujorku svi pretrčavaju“. Tada sam u odgovoru okrivio socijalizam, ali danas shvatam da je situacija dosta složenija jer je semafor odlična metafora glavnog nedostatka našeg vaspitanja.

Ponajpre je važno razumeti da je semafor (na izvornom grčkom: „onaj koji nosi znak“) simbol, i to pre svega konvencionalni simbol, odnosno, značenje njegovih boja je unapred dogovoreno. Crveno kao boja zabrane i ograničenja i zeleno kao boja odobravanja, svakako su stariji od svoje savremene upotrebe u vertikalnoj saobraćajnoj signalizaciji.

Ipak, mi se ne rađamo sa tim znanjem, već ga vremenom usvajamo još od detinjstva kada nas roditelji strogo uče kada se sme prelaziti ulica. Kada kao odrasle osobe zaustavimo automobil na crvenom svetlu, ne stajemo jedino zato što nam je poznato značenje toga simbola, već prevashodno zbog toga što odlučimo da postupimo po istom. U ovom postupku počiva bitan činilac vaspitanja koji umesto da nam olakša život, on ga samo dodatno zakomplikuje.

Nije ni najmanje slučajno što su dela, pored vere i ljubavi, u samoj srži hrišćanskog učenja o spasenju. Naime, čovek razborito biće bira između dobra i zla, sve vreme svestan prednosti i mana i jednog i drugog. U tom pogledu, mehanizam izbora nalikuje onom s kojim se suočava pešak koji prelazi ulicu, samo što je njemu oduzet prerogativ slobodovoljnog izbora. Na crveno se mora stati, a na zeleno se mora preći. Zelotski stepen primoravanja nije toliko očigledan kod pešaka koji pretrčavaju na crveno, prividno rušeći sistem, već u postupku onih koji ostaju da stoje kada se upali zeleno svetlo, a za koje bismo kada ih spazimo, pomislili da su još nesmotreniji od ovih prvih, bahatih.

Problem leži u vaspitanju koje nas uči da između paljenja zelenog svetla i prelaska ulice ne postoji ama baš nikakav zazor koji bi mogao da bude ispunjen našom odlukom. Prava istina je da kada se upali zeleno svetlo mi donosimo odluku da pređemo ulicu, ali u Srbiji ova radnja je do te mere automatizovana, da retko ko može da je zapazi, a još manji broj ljudi može da manipuliše njome ili, o koncu svega, da je obustavi. Promenom svetla kao da u našoj glavi nešto kvrcne i zaposedne našu slobodnu volju. Kao da se svetlo promenilo božjim proviđenjem te iz toga sledi da je tokom tih pet metara koje treba prepešačiti pešak zaštićen od pogubnog uticaja branika i haubi za čije se ljudske upravljače pretpostavlja da se podjednako slepo drže svetlosne signalizacije. Omađijan razigranim svetlećim čovečuljkom, pešak propušta da doslovno uvidi odakle mu preti stvarna opasnost.

Tehničar drumskog saobraćaja ili antropolog se ne bi složili, ali istoriju pišu pojedinci i narodi koji ulicu prelaze na crveno svetlo. Oni nisu nedotavni da ne prepoznaju simboliku crvenog svetla i propratnu opasnost, već oni svesno zanemaruju taj signal usredsređujući se na mnogo važnije simbole automobila koji promiču. Pravilnom fokusiranošću oni hrupe napred. Nećemo kao narod nikuda stići ukoliko budemo revnosno poštovali kutiju nabijenu na stub iz koje blinkaju tri sijalice.

Strahujem da u ovom trenutku ima dosta perspektivnih ljudi koji boluju od kompleksa niže vrednosti koji su kao narod zaradili tokom nekog od mnogobrojnih perioda zatomljenja nacionalne svesti, odnosno, manje ili više prikrivenim okupacijama. Negde duž niti istorije zaboravili smo da progres nužno označava i odbacivanje starih pravila, uključujući i ona najbanalnija koja su tema ovog teksta. Sudbina Srbije se svakodnevno razrešava na semaforu kod Doma omladine u Beogradu, na semaforu kod TC „Kalča“ u Nišu ili na županijskom semaforu u Somboru. Roditelji su nas pravilno naučili šta znače crvena i zelena boja, a preci da će crveno vazda trajati duže nego zeleno. I danas je crveno svetlo, saobraćaj je prošao, a mi i dalje džupimo čekajući zelenog čikicu u raskoraku, nesvesni da hrabrost iskazana u stupanju na kolovoz par sekundi ranije može da iskupi sve naše sutrašnjice.

Autor je doktorand i pešak.