Blog

Vučić, rad i sudanski pastir

Stefan Pajović, Novi Sad

Početkom marta 2015. godine, Aleksandar Vučić je na poslovnom forumu na Kopaoniku između ostalog izjavio: „Mi pripadamo onom delu Evrope, protestantskom, koji zna da samo teškim radom može da se dođe do uspeha“. Usledile su salve kritika na račun predsednika vlade, te se debata ubrzo pretvorila u turski kal evropske politike u Srbiji. Na pitanje da li Srbi kao pravoslavci dele neke od protestantskih svetonazora nije lako nedvosmisleno odgovoriti, pre svega zbog neminovnog i činjeničnog uplitanja religijskog u sekularno i obratno.

Protestantizam u ovom kontekstu ne treba shvatati kao veroispovest u smislu u kom pravoslavlje to jeste; on je nastao kao pobuna protiv  Katoličke crkve i jarma njene dogme. Pravoslavlje nastaje na sličan način, ali ne odvajanjem, već biranjem drugačijeg puta do Boga od onoga koje proklamuje Sveta stolica. U slučaju Srbije može se govoriti samo o onome što Maks Veber prepoznaje kao duh protestantizma, koji tek kao takav podleže vrednovanju, te stoga može biti negativan (up. duh nacizma) ili pozitivan (up. duh demokratije). To je skup načela i nazora prema kojima se valja živeti i poslovati, zasnovan na hrišćanskom učenju, ali ne direktno povezan s njim kao što to religije jesu.

Protestantski duh postoji naporedo sa veroispovešću i ni u kom slučaju se ne preklapa sa istom, već samo može imati dodirnih tačaka jer su im učenja slična. Ne treba upasti u zamku liberala pa pretpostaviti da kapitalizam pronalazi religijski izgovor i patvoreno pokriće za sve grehove i poroke koje ohrabruje, jer koliko god čovek bio učen, on nikada sebi ne može dati za pravo da Sveto pismo čita kao udžbenik iz ekonomije. Kao razumno biće sklono nauci, on može zapaziti određene ekonomske fenomene koje Biblija naočigled objašnjava i predviđa, ali takve zakonitosti se nikada ne mogu proglasiti za religiju, jer bi predstavljale sektu. Pomalo neočekivan spoj religije i ekonomije može u najbolju ruku izroditi smernice prema kojima se hrišćanin, a naročito pravoslavac (jer je bliže izvoru vere) može rukovoditi, ali nikako ne može zameniti pravoverje.

Pošto je premijer govorio o radnim navikama svoga naroda, možda je tu najočiglednije kategoričko odbacivanje protestantskog duha u Srba od strane mnogih teologa i intelektulaca. Katehizis pravoslavlja nigde ne odbacuje rad niti pregalništvo, takav otklon jeste karakterna crta koju nam je usadila islamizacija ovih prostora, a koja se najbolje ogleda u jutarnjem ritualu dobrog dela populacije.  U studijama imagologije poznata je alegorija o engleskom putopiscu koji se toliko sablažnjavao nad razvučenošću turskog rituala ispijanja kafe negde u Bosni, da je prokomentarisao kako je „srkanje siguran put u pakao“. Šalu na stranu, prepuni kafići (savremene kafane/mehane) usred radnog vremena nisu produkt hrišćanstva, nego turski rasad koji poprilično lepo uspeva na našem tlu.

Nikako ne smemo prenebregnuti šta naša vera veli po tom pitanju; četvrta Božja zapovest glasi: „Šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je dan odmora, koji je posvećen Gospodu Bogu“. Sveti Nikolaj Žički otkriva pravi smisao ovih reči: „Smatraj rad kao saradnju Bogu ... Jer uglavnome Bog radi sve, a mi mu samo sarađujemo ... Sve stvari radi neprestano. Neka te to obodri za tvoj posao“, ali upozorava: „A kad radiš ne gledaj u radu samo dobit, i korist, i uspeh. Nego gledaj u svome radu lepotu i nasladu, koju rad pruža kao rad. Radi nezainteresovano kao što slavuj peva svoju pesmu nezainteresovano“. U korenu poslednje reči nalazi se interes koji je u današnje doba razorio ovakvu krotku radnu etiku i sve podredio sirovinama, radnoj snazi, vremenu i proizvodima, istiskujući rad kao takav.

Mi Srbi smo poprilično lako upali u tu zamku ranog kapitalizma i pred opasnošću smo da se pretvorimo u pravi pravcati sweat shop u srcu Evrope. Nije nam trebalo puno da se iskvarimo jer već nas je socijalizam suočio sa predstavom rada kao jako ozbiljne rabote, previše ozbiljnom za pravoslavne nazore. Kada se na to nadoveže prethodna epizoda sa turskim zavojevačima čiji se sistem svodio na to da oni vasceli dan puše čibuk dok raja dirinči, dobijamo nakaradnu radnu etiku koju slikovito sažima Miodrag Zec, profesor političke ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu: „Ovde se pod radom smatra rmbanje i znojenje ... Seljaci u Južnom Sudanu od kad sunce izađe ganjaju krave, vraćaju se uveče i [na kraju] ništa nemaju“.

Posredi je ni manje ni više nego radna etika ravna onoj koju ima Del Boj iz engleske humorističke serije Mućke, koju naslov [Only Fools and Horses...] najbolje opisuje, jer je potekao od narodne poslovice: Samo budale i konji rade. Rad nije rad ukoliko nije svrsishodan, ukoliko nije sa-radnja sa Bogom i ukoliko nije jasno omeđan pauzama. U svetu kome je krilatica „vreme je novac“ takav rad je potpuno stran, jer niti je vreme (naše právo poznaje nebuloznu formulaciju „efektivnih sati“), niti je novac (koji nije čak ni proizvod, nego cilj metastaziran iz sredstva) ključ za istinski napredak.

Ako se vratimo na državnika s početka teksta, jasno da on ne želi da nas preobrati u drugu veru, već nespretno izabranim rečima želi da nam stavi do znanja da mi po prirodi nismo lezilebovići, već da živimo u zaboravu na istinsku silu pravoslavlja koje je oblikovalo našu srednjovekovnu državu. Po pitanju radne etike, takvi nazori su najbolje sačuvani u izvornom duhu protestantizma od koga štošta možemo preuzeti, mada srž problema ne leži u šest radnih dana već u sedmom predviđenom za odmor, ili da preformulišemo profesora Zeca: Mi ne umemo da odmaramo. Jugoslavija je nakon Drugog svetskog rata podizana iz pepela geslom „Nema odmora dok traje obnova“ što više priliči duhu protestantizma nego socijalizma.

Ali odmora je bilo, štaviše, starije generacije se najradije sećaju upravo druženja na radnim akcijama, jer im je ponos na pionirske poduhvate i urađeno oduzeo krvavi građanski rat. Srbija se izgrađivala radom, a gradila u pauzama. Nakaradne privatizacije su zasvagda upokojile takvu radnu etiku i danas više nema od čega da se kvalitetno odmara. Pogledajmo samo letovanja koja su se iz istinskog teferiča pretvorila u parade taštine i luksuza. Na takvom zgarištu, možda nije zgoreg okoristiti se udarnom iglom protestantskog nasleđa, jer time bismo i uspeli i napredovali. Uspeli da zaspimo oduhovljeni nakon radnoga dana i napredovali kod zanosne koleginice pored aparata za kafu tokom pauze za doručak, dok daleko od nas teretni avion UNHCR-a nadleće sudanske visije.

Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu