Blog

Da li je Srbija patka?

Stefan Pajović, Novi Sad

Kada se sastavljaju liste najgorih automobila u istoriji, gotovo uvek na njima svoje mesto pronađe naš „jugo“. Jedan američki časopis je čak otišao toliko daleko da je izneo sud da „jugo“ uopšte i nije automobil jer ne zadovoljava određene standarde koje putničko motorno vozilo mora da ispuni. Ako on ima točkove, točak upravljača, karoseriju i ide na benzin, kako onda nije automobil, ili što bi Englezi šaljivo rekli: If it looks like a duck, swims like a duck, and quacks like a duck, then it probably is a ...? Od priče o automobilima koji nisu automobili mnogo je interesantija i ozbiljnija priča o državama koje nisu države. Jezikom metafore, pitanje da li „jugo“ jeste ili nije automobil nije toliko bitno koliko je bitna država koja ga je zdelala. Da li je barem ona duck, ako već popularni hečbek nije?

Krenimo od rečničke definicije, koja bi u ovom slučaju valjda trebala biti deskriptivnog karaktera: država je „nezavisna zajednica ljudi jedne ili više narodnosti, stalno naseljenih na određenoj teritoriji, pod istom političkom vlašću“. Čini se da u slučaju Republike Srbije sve odrednice piju vodu jer imamo teritorijalni suverentet i integritet, u suživotu samo sa manjinskim zajednicama, na ovim smo prostorima od 7. veka, glasamo na republičkim izborima i biramo centralnu vlast. I u prvom članu Ustava se potvrđuje sve navedeno: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima“. Postoje nepristrasni sudovi, centri za socijalni rad, prava radnika, sloboda govora i naravno da smo deo Evrope, a uskoro postajemo i deo Evropske unije. Za sada se čini da Srbija jeste država.

Pogledajmo još šta o političkoj sociologiji triju evropskih država od 1815. do 1914. godine piše Slobodan Jovanović: „ukratko, u Engleskoj je u državnom životu pretežnu snagu imalo javno mnenje, u Francuskoj stranka, a u Nemačkoj sama državna organizacija“.[1] U Srbiji, u svim periodima, a ne samo onom koji Jovanović promatra, čini se da ne postoji jedan preovlađujući činilac društveno-političkog života. Sva tri faktora podjednako utiču na našu sudbinu: javnost ume tu i tamo da se sablazni pa naglo izgubi interesovanje, živimo u partokratiji, a svi se plašimo „velike i strašne“ države, što je stav prema vlasti koji je relikvija totalitarnih režima. Čini se da su takve vladajuće strukture ostavile najdubljeg traga u srpskoj istoriji, mnogo dubljeg od svih slobodarskih, a bogami i demokratskih nastojanja srpskih elita. Paradoksalno je da država koja je danas naša stvarnost nije stvorena voljom svojih građana, već odlukom (doduše krajnje upitnom) građana druge države da ostvare sopstvenu nezavisnost. Nakon toliko prolivene krvi tokom naše istorije, suverenitet u 21. veku smo dobili pasivno, tako što bratski narod nije hteo da deli državu sa nama.

Možda su oni bolje spoznali suštinu pojma države, odnosno njenu upotrebnu vrednost kao tabernakula narodnosti. Samo se u državotvornim okvirima može baštiniti nasleđe, koje sećanjem čuva srž svake nacije. Srpski narod poseduje tu nit još od vremena Nemanjića i uvek je uspevao da je nastavi čak i kada je bila surovo prekidana. Da li zbog uticaja spoljašnjih faktora ili domaće korumpiranosti, njeno je prisustvo danas izobličeno. Da nam je kolektivno pamćenje poljuljano i podvojeno najbolje svedoče institucije: dva arhiva (Arhiv Srbije i Arhiv Jugoslavije) i dve nacionalne biblioteke (Narodna biblioteka Srbije i Biblioteka Matice srpske). Da se patka skloni od oluje dovoljna je jedna krovna konstrukcija.

Na nekim od tih institucija još uvek se mogu zateći table sa natpisom „SFRJ“ jer nisu pravovremeno zamenjene. Nisu zamenjene jer pravo vreme nikad nije ni došlo, te ne bi bilo ni najmanje pogrešno ostaviti ih da stoje jer bi bile tačnije od sadašnjih, najčešće izrađenih od jeftinog lima. Ukoliko izuzmemo period devedesetih godina 20. veka koji je protekao u snoviđenju, možemo konstatovati da se u Srbiji značenje države gotovo u potpunosti ispralo. Nije nestalo, već ostalo uklešteno između bremenitih komunističkih zakona i prepoletnog evropskog prava. Zakoni za koje niko ne haje se prepisuju iz socijalističkih vremena, a novi i važni se verbatim prepisuju iz zakonodavstva Everopske unije. Svi su zaboravili značenje izraza „ugledati se na zakon“ ili „doneti po modelu zakon“, tako da  profesija istinskog zakonodavca u Srbiji polako odlazi u istoriju zajedno sa abadžijama, opančarima, lončarima itd. Oni više nemaju posla jer sopstvene zakone više ne donosimo. Nadajmo se da uskoro nećemo donositi nove državne simbole jer bismo umesto obrtanja ruske, ovaj put verovatno samo promenili spektar boja neke postojeće zastave. Pogledajte samo današnje nakaradno razmaknuto plavetnilo zastave AP Vojvodine.

O suverenitetu ne treba trošiti previše reči jer je moć Srba da zanemare stvarnost do te mere raširena po pitanju Kosmeta da je u stanju da netremice pobije činjenično stanje, a neretko i zdrav razum. Onda i ne čudi da „stalno nastanjeni narod“ na prostoru Srbije gotovo da ima više stanovnika van matice nego u svojoj dedovini. O sada već hroničnom udvajanju institucija dve pokrajine sa republičkim ne treba trošiti reči.

Baš kao i ponos Kragujevca sa početka priče, čini se da Srbija ima sve delove koji sačinjavaju državu: karoseriju državnih granica pomalo trulu na donjem delu, pouzdan točak upravljača i sistem prenosa koji demokratski preskoči po koji put, pokretačko gorivo koje isteče još dok studira i ćelave gume privrednog napretka. Patka jeste patka, ali čija patka? Jedan od promotivnih slogana Fijata glasi: Proudly made in Serbia. Engleski jezik je savršeno dvosmislen: FIAT 500L se u Srbiji samo pravi, ali nije tu napravljen. Tu je samo armija onih što kvaču dok ga sastavljaju. 

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

[1] Jovanović, Slobodan. Primeri političke sociologije: Engleska, Francuska, Nemačka: 1815–1914. 1940. Beograd: BIGZ; Jugoslavijapublik; Srpska književna zadruga, 1990. str. 273.