Blog

Crvena zvezda 86 – 69 Alba

Ponovo radi Zvezda

MILOŠ JOCIĆ, NOVI SAD

Možda je voz za TOP8 otišao još sa Barselonom (najverovatnije ipak nije), ali Zvezdi je pobeda sinoć žarko trebala. Ne zbog administrativnih razloga sakupljanja bodova, već zbog razbuđivanja primetnog mrtvila u koje je ekipa polako zapadala, najpre što se tiče evrokošarke. Čudno je bilo gledati Zvezdu poslednjih mesec dana. Prvo se izgubilo od Reala, reklo bi se očekivano; potom u Izraelu od Makabija, reklo bi se takođe očekivano, ma koliko tim Gaja Gudisa  na papiru delovao slabije u odnosu na prošlu sezonu; a onda se podjednako očekivano izgubilo i od Barselone. Nisu brinuli porazi sami po sebi, već tamnovita gradacija koju su nosili za sobom – svaki naredni poraz bivao je uredniji, rezigniraniji, jednoličniji; po prvi put od početka sezone, Zvezda je počela da gubi rutinski. Sa druge strane, lokomotiva izgleda nije stajala u Jadranskoj ligi, pa su uprkos slabijoj formi crveno-beli  iščačkali tesne i besne pobede na teškim gostovanjima u Ljubljani i naročito Podgorici, čiji je domaćin posle dugo vremena ponovo postao jedna solidna evropska ekipa (iako to trenutno retko potvrđuju u Evrokupu). Crvena zvezda, iako nije morala toliko zapinjati u domaćoj ligi, iako je mogla sebi dopustiti jedan odmeren poraz radi zdravog obaranja forme, kao da je morala pobeđivati upravo da zbog dizanja raspoloženja ekipe, ekipe toliko zavisne od vanredno dobre međusobne hemije i „deljenog“ osećaja samouverenosti; pogledajmo, uostalom, radovanje posle Kalinićeve odbojke u finišu meča sa Budućnošću. Tim je čekao da se takva vrsta eksplozivnog elana prenese i na Evroligu!

A koje je bolje mesto za ponovni početak od Pionira, protiv Albe našeg Saše Obradovića, naoko jednog od slabijih protivnika u grupi? Hladan znoj iz Morače i strma stepeništa Pionira (paralela: Roki Balboa se iz raskoši vraća u svoju staru vežbaonicu) bili su, kako se videlo, upravo ono što je Zvezdi trebalo da se resetuje. Posle dugo vremena smo u Evroligi gledali onu nasilnu Zvezdu koja je TOP16 i izborila; Alba je, od prvih nekoliko napada pa do poslednjeg zvižduka (nije bilo čak ni onog tradicionalnog opuštanja Zvezde u poslednjoj četvritini!), bila ne samo pobeđena od strane veštijeg protinika, već i rasturena, izgledajući pritom kao slučajno skupljena grupa mladića koja nije imala niti volje niti snage da se odupre sinoć mnogo nadmoćnijem neprijatelju.

Oni koji bi da umanje Zvezdinu pobedu verovatno bi nešto rekli na račun jačine protivnika. Alba, istina, nije vrhunska ekipa, ali je vrlo dobra. Prošle nedelje smo u jednoj fusnoti spominjali Sašu Obradovića, kada smo pričali o njegovim danima igračke slave i stamenih kvadricepsa (njegovu reprezentativnu reinkarnaciju, u smislu defanzivno okrenutih plejmejkera, gledamo možda u liku Stefana Markovića), koji danas veoma zanimljivu trenersku karijeru. Za razliku od većine naših mlađih trenera koji zanat počinju u domaćoj ligi, a potom odlaze u neke košarkaški komplementarnije zemlje (primeri od Džikića do Marine Maljković; nadamo se, uzgred budi rečeno, totalnoj avangardi i njenom preuzimanju neke muške ekipe), Obradović je počeo u Nemačkoj, a posle nekoliko godina avanturisanja po istoku (Kijev, Turov, Donjeck) u Nemačku se pre dve godine i vratio; u košarkašku, dakle, zemlju koja sve više napreduje, i iz godine u godinu je sve bogatija, ali i dalje se trudi da izrodi sopstvenu školu i sopstveni stil igre koji će nekako nadograditi onu apstraktnu maksimu o nemačkom mentalitetu koji se „nikada ne predaje“. Sa Albom, Obradović demonstrira moderan pristup igri. U pitanju je forsiranje niže, pokretljivije postave prilagođene brzim napadima i tranziciji (najviši centri nemačke ekipe, Martin Sajfert i Leon Radošević, visoki su 2.08, koliko i Zvezdino krilo Tejić), ali sa trenerskom vizijom jasno okrenutom odbrani. Podsetimo se, Barselona je u prvom kolu u Berlinu bila svedena samo na 70 poena! Takav sistem košarke, ipak, čini se da i dalje ima mnogo falinki. Moderna igra koja pokušava zaobići „klasičnu“ peticu kao da je i dalje rezervisana za ekipe koje su dovoljno bogate da priušte relativno visoke i izuzetno pokretne igrače (poput Tomića iz Barselone. Željko Obradović, recimo, u Fenerbahčeu takođe nema klasičnu peticu ali zato ima, što se tiče visinske nadmoći, Veselog i Bjelicu, obojicu viših od Albinih centara, a potom i Erdena i Žorića kao potporu; sa druge strane, Duda Ivković je u Efesu prvom prilikom ugrabio Nenada Krstića, koji uprkos godinama predstavlja centra koji podjednako dobro igra unutar i izvan reketa). Usled toga, Alba se čini neobičnom za jednu nemačku mašinu. Nekad radi, nekada trokira; nekada se pobedi Barselona, a nekada se teško izgubi od ekipe koja do tada nije imala nijednu pobedu u TOP16. Čak i tokom pojedinih utakmica u Evroligi Alba je pokazivala varljivost: onu mnogo puta spominjanu utakmicu sa Barselonom dobili su posle jurenja 14 poena minusa, da bi u jednom trenutku vodili sa čak +17, a poraz koji su preživeli od Žalgirisa, iako na papiru relativno ubedljiv (75:62), došao je posle 40 minuta napete igre stizanja i prestizanja rezultata.

Kao takva, Alba se činila dobrim protivnikom. Protiv ekipe sa takvim pristupom košarci Zvezda je mogla da igra svoju igru, polažući nade da će njen napad biti bolji od njihove odbrane. Bilo je to, rekli bismo, olakšanje za Radonjića koji i dalje ima problema da izmisli, posle dve godine, nešto novo u igri Zvezde, radije se koncentrišući – kada već ima na raspolaganju i budžet i igrače – na usavršavanje napadačke i na oko primamljive Zvezdine igre. A utakmica je otvorena baš kako treba, napadački jako i sa svih strana. Pre godinu dana, u ovo vreme, niži centri Albe bi verovatno lepo zatvorili Vilijamsove asistencije ka Marjanoviću; tada je Bobi bio napadački tek nešto bolji od Slavka Vraneša. Drugim rečima, iako velik i relativno snažan, bio je odveć nestabilan, i nesiguran u driblingu, uglavnom nemoćan da sam sebi stvori prostor za koš. Međutim – a  vredi ovo ponavljati više puta – u poslednjih nekoliko meseci Marjanović je napredovao više nego za nekoliko prethodnih godina; kako se ispostavilo, njemu je zaista trebala jedna-dve sezone u stabilnoj ekipi, sa stabilnim mestom u njoj, kao i redovno igranje jakog takmičenja poput Evrolige. Nekada davno, dakle, Marjanović se branio lako, teranjem od koša čime se sprečavalo da odmah prikuca loptu u koš bez driblinga i pivota, ali danas Bobi kažnjava svaku makar promilski neopreznu igru u odbrani. Uprkos tome što (za sada) i dalje nije u mogućnosti da se nadigrava sa zaista najmoćnijim centrima Evrope (Skorcijanitis, Burusis, Tomić), i da shodno svojoj građi ne može biti deo tranzicije (što su ujedno i dva glavna razloga zašto ga Đorđević prošle godine nije uvrstio ni na širi spisak reprezentacije), za sve klase protivnika niže od vrhunske Bobi je smrt odozgo i nerešiva zagonetka. Ojačao, mnogo sigurniji u rolingu, za centra te visine fantastično meke ruke, Marjanović je od simpatičnog dugajlije postao košmar koga ne možete blokirati (220+cm visine), ne smete faulirati (siguran sa bacanja), a u slučaju udvajanja u uglu unapred se smeju Blažič i Kalinić. Šta onda raditi?

Na drugoj strani, posle dugo vremena opet su lepo izgledali Markus Vilijams i Čarls Dženkins, ali ne bismo tu lepotu povezali isključivo sa individualnom igrom. U Dženkinsovim prodorima, recimo, i dalje ima onog mučnog postizanja poena, i za ekipu bi generalno bilo mnogo korisnije da, u Zvezdinoj konkurenciji slalom-driblera (pomenuti Kalinić i Blažič; Jović, ponekad Dangubić), makar Dženkins kao iskusan plej američke škole ima lakoću postizanja poena. Vilijams, iako se polako budi, i dalje ima promenljiv šut – ne mislimo ovde   na  procenat uspešnosti, već radije na njegovu selekciju, jer Vilijams i dalje ima suviše lake prste na obaraču. Kako su, uz ove zamerke, Dženkins i Vilijams sinoć ipak imali odlične uloge? Uzrok generalno lošije igre Albe sinoć, kao i golem razlog renesanse Zvezdinih tvoraca igre, leži i u katastrofalnoj igri Albinih plejmejkera; u prošloj analizi, rekli smo da Vilijams ima ogromnih problema sa svakim makar solidnim evropskim plejom, a sinoć je, eto, igrao protiv dvojice koji su pružili jednu od najgorih evropartija koje smo gledali u Beogradu. Aleks Renfro, sa sedam izgubljenih lopti (koje su, pošto su uglavnom bile gubljene u prenosu, kao rezultat imale desetak glatko primljenih poena u kontrama!), i Džonatan Tabu, koji je promašio šta je šutnuo, koji je nekoliko puta takođe izgubio loptu što u prenosu što u napadu (npr. čepajući liniju), i koji je utakmicu završio sa strašnim indeksom od -5, bili su jedan od glavnih razloga Albine katastrofalne igre u Pioniru. Bio je to najgori mogući razvoj događaja za plejmejkera, onda kada se rastrojstvo u sopstvenoj igri preliva na čitav tim; organizaciono veoma zahtevna igra Albe se, što se tiče napada, u potpunosti urušila već u prvih nekoliko minuta utakmice, i nikada nije bila obnovljena. Za 40 minuta igre nemački tim je, mislim, imao samo jednu čistu kontru, početkom treće četvrtine, kada je Renfro u retkom napadu korisne lucidnosti uputio brz pas slobodnom krilnom cenrtu Džemalu MekLinu, koji je inače bio i najefikasniji igrač Albe sa 14 poena. Činjenica da je u direktnom duelu nadigrao našeg Luku Mitrovića i ne boli toliko imajući u vidu da je do svih svojih poena (izuzimajući pomenutu kontru) došao iz užasno teških šuteva, improvizovanih bunarenja i iznuđenih fejd-avejeva kojima je pokušavao pobeći od Zvezdinog skupljanja u reketu. Napadački, Alba je bila ekipa sasvim bukvalno „izgubljena od prostoru“: kada je Zvezda onemogućila njihovu tranziciju munjevitim udvajanjem plejmekera (odmah po prelasku na drugu polovinu), jedino što je nesretnim Renfrou i Tabuu ostalo beše da besciljno kruže loptom, izvlače svoje polu-centre na pikove i visoke postove, čime se iovako fluidna ekipa što se tiče pozicija u napadu svela na braunovsko kretanje gde su bekovi nekako završavali pod košem, okruženi trojicom naših igrača, a gde su centri pokušavali da makar nešto ubace šutem sa poludistance.

Nesumnjivo je sinoć u Albi postojalo osetno rastrojstvo, koje nije u celosti bilo posledica odlične Zvezdine partije. Možda je to povremeni ceh koji plaća ekipa sastavljena gotovo isključivo od Amerikanaca koji su prinuđeni da igraju njima možda stranim evropskim stilom? Izgledalo je da nemačkoj ekipi jednostavno nije veče, poput onog Fenerbahčeovog horora koji je ekipa Ž. Obradovića doživela u Atini od PAO-a pre nekoliko meseci. Uprkos odbojkaškim grljenjima Albinih igrača posle svakog prekida igre, činilo se da u toj ekipi, sinoć makar, nema nikakvog „taktičkog“ jedinstva i da su igrači na terenu potpuno odsečeni od bilo čega što je Obradović nacrtao na klupi. Recimo, posle tri ili četiri tajm-auta koje je zvao Albin trener, njegovi igrači su loptu gubili već u narednom napadu, posle samo nekoliko sekundi poseda! Čak i ako ignorišemo sinoćni loš napad Nemaca, ostaje zapažanje da je baš njihova suviše blaga odbrana pomogla Zvezdi da samu sebe razigra u tolikoj meri. Albini igrači bili su brzi, to stoji, i uspešno su njihovi bekovi probijali blokade u Zvezdinim pik-en-rolovima, ali nije tu bilo tuče, nije bilo čvrste igre, nije bilo bećarskog tabanja koje bi unelo oklevanje u Zvezdin prodor ili nervozu u njene šutere. Podsetimo se, Zvezda se u prvoj četvrtini i prvom poluvremenu razigravala i trojkama datim preko ruke, i uspešno završenim prodorima u gomilu, a zatim i olako skinutim loptama u napadu koje niko od Albinih igrača nije gradio – što su sve znaci odbrane koja možda nije spora, ali je van trunke sumnje slaba u kontaktu, bez snage i krvnosti. Verovatno zbog takve Zvezdine razšutanosti Saša Obradović nije ni pokušao da postavi zonsku odbranu koju je ponekad praktikovao u prethodnim mečevima TOP16. Doduše, znajući da Radonjićeva Zvezda skoro uvek ima problema sa zonom, kao i da je Obradović zonu, recimo, postavio na gostovanju Žalgirisu (još jednoj vitalnoj, šuterski raspoloženoj ekipi koja je igrala na domaćem terenu), pitanje Obradovićevog neigranja zone ipak ostaje mala misterija.

Stadosmo beše kod Vilijamsa i Dženkinsa. Njihova individualna igra, dakle, možda nije za divljenje per se obzirom da su za protivnike imali igrače koji, da li od loše forme, loše večeri, ili bučnog Pionira nisu mogli da se sastave, ali raduju oni veoma produktivni minuti koje su delili na terenu, kada su izgledali veoma zanimljivo kao tandem, a ne kao međusobne izmene kao što je do sada bio slučaj. Radonjić možda nije toliko dobar taktičar i možda ne zna da obrne tešku utakmicu, ali poznaje momke u dušu, i primetio je da ne valja kada je Dženkins u igru ulazi samo kao prinudna zamena radi odmaranja „prvog pleja“; time se Čarls samo ubija u pojam, a Markusu se uliva nepotrebni višak samopouzdanja koji često prelazi u divljanje. Kada su zajedno na terenu, kao što smo videli, jedan može da se skoncentriše na dodavanje i vrebanje šuta iz driblinga (ako se odbrana suviše povuče na branjenje dodavanja, Vilijams ostaje 1-na-1 sa svojim čovekom, u kom slučaju voli da pripali iz onog koraka unazad), a drugi može, kao brza dvojka, da operiše na prodorima. Ovo je, zapravo, razlog zašto ova pobeda Zvezde toliko veseli: za razliku od onih flegmatičnih poraza gde se činilo da su se svi (osim Marjanovića) utapali u iste nijanse sivog, sinoć se dobra igra Zvezdinih plejmejkera, a potom i glavnog centra, zlatasto prelivala na ostatak tima. Neopisivo raduje – iako bi bilo pametno da za sada ne delimo lovorike – efikasna i hrabra (vrlo važni epiteti!) igra Nemanje Dangubića (9 poena), koji blagodareći hibridnom građom beka i krila možda izgleda krakato, naročito u situacijama kada se zahteva brzina (šut, kratak prodor), ali svojim cojones i eksplozivnošću signalizira da može biti mnogo korisniji u rotaciji. Kalinić i Lazić doprineli su, sada možemo reći rutinski svojim pogocima van linije 6.75; ostaje međutim, što se bekova tiče, i dalje nerešena stvar Blažičevog vraćanja u život, jer je utisak da on i dalje nije u potpunosti tamo gde bi trebalo da bude. Na kraju, još jedna slabija igra Luke Mitrovića može blago zabrinjavati, mada je u ovom trenutku vidljivo da će momak često biti koletaralna šteta Radonjićeve klasične postavke igre (osovina plej-bek-centar, sa krilima koji uglavnom služe kao podrška iz drugog plana, u šta se Mitrović doduše lepo uklapa). Takav pristup strategiji možda objašnjava činjenicu da Zvezda i dalje ne želi da uloži novac u dovođenje neke evropski vredne četvorke – čemu ako će im skupo pojačanje služiti samo kao bekap rešenje u napadu i odrađivanje posla u odbrani?

Bilo je sinoć jako lepo gledati (ako ste naravno srpski navijač; Entschuldigung, Berlinci!) našu ekipu kako ne samo da pobeđuje u TOP16, nego pritom čini da protivnik na terenu izgleda sasvim glupavo i nedoraslo. A ponovićemo: Alba je možda imala loše veče, i možda nije krem de la krem evropske košarke, ali je sasvim dobra, upečatljiva ekipa koja je, što je najvažnije, u Beograd došla sa odličnim skorom u Evropi i kao prvoplasirana  u domaćem prvenstvu. Zbog toga ova pobeda dobija na važnosti, jer za razliku od Laborala, Valensije ili „prvog“ Galatasaraja, koji su u Beograd dolazili kao ekipe osetno slabije forme (a u slučaju španskih ekipa i frapantne neuigranosti), Zvezda je sinoć pobedila ekipu koja je, pre tog večernjeg termina u Pioniru, bila na vrhuncu snage – što ovo čini vrlo verovatno najboljom Zvezdionom utakmicom u Evropi ove sezone. No, bez ovacija! Radonjić je verovatno tim rečima smirivao ekipu u svlačionici. Jer januar je tek, i mnogo još ima da se u sezoni igra. Pobeda jeste fantastična i revitalizujuća, ali sada predstoji teži, i za navijače slađi deo: potvrđivanje dobrog ritma konstantnim nizom dobrih partija. Još malo pa dolazi februar, a sa njim i domaći kup, prvi Dan D u sezoni!