Blog

Crvena zvezda-Galatasaraj 65:74

Deo treći: pobeda penzionera

Miloš Jocić, Novi Sad

Utakmica između Crvene zvezde i Galatasaraja, treća u ovoj sezoni, a druga u Areni, nije trebalo onako da izgleda. Isprva je to trebao biti duel za četvrtak veče, možda u terminu od 19 časova; jedan meč između dve ekipe koje bi plasman među TOP8 tražile prevashodno u međusobnom sukobljavanju, toj krvavoj borbi za sanjano četvrto mesto u grupi. Ipak, čitava stvar bila je – nažalost – medijski događaj, hepening, a navijačko ubistvo je postalo izgovor da se od utakmice i svega oko nje napravi glavna projekcija u udarnom terminu. Medijska mašinerija, naravno, slabo se trudila da evroligaško sučeljavanje predstavi kao tek još jednu utamicu koja je, eto, na nesreću bila obojena teškim emotivnim notama. Jedni su, preko duple stranice, pisali: „Pobedite za Marka!“, treći su danima licitirali hoće li ili neće trener Ergin Ataman doći u Beograd. Pratilo se kretanje Galatasarajevih igrača od čarter aviona do hotela, zvaničnici su se na grobu ređali i fotografisali, iznova u etar izbacivali univerzalne poruke o miru i prijateljstvu, a Ataman je objavio koji po redu intervju u kojem se kaje, izvinjava, traži oprost. Usled svega toga, sinoćna utakmica bila je čudnovato teška za oba tima. Domaćini su, eto, iznenada bili pod pritiskom pobede ne zbog bodova, već zbog lazarevske osvete nad Turcima, a gosti su, takođe ni krivi ni dužni, došli kao emisari dugonožnih ubica i vjekovnih neprijatelja iz Stambola. A sve je trebalo biti simpatična košarkaška predstava dvaju ekipa koje su se, u čisto sportskom smislu, imale rašta nadloptavati. Galatasaraj, koji je Zvezdu jednom teško pobedio a jednom od nje teško izgubio, želeo je dokazati da jeste bolji od ovog neobičnog pridošlice u Evroligi, uprkos finansijskom polu-raspadu koji je tim doživljavao, dok je Zvezda, posle nešto kilavijih predstava u Evroligi, pred skoro 20.000 ljudi u dvorani želela pokazati da nije zaboravila da igra košarku, i da su porazi od Reala i Makabija više znak nadmoći protivnika nego trenutnog opadanja lične forme.

Na sreću, osim navijačkih egzibicija tokom zagrevanja i neobičnog performansa na poluvremenu, stvari na terenu Kombank arene nisu pokazivale ni trunku onoga što se dešavalo van njega. Jedino mesto ukrštanja između ludila i košarke možda je bio Zoran Erceg, koji je (zbog pritiska, nelagodnosti?) pružio za njega užasnu partiju: 4 poena, 4 skoka, za skoro punih 40 minuta na terenu. Njegov ispodprosečan učinak, što je posebno upečatljivo, nije došao iz naročito efikasne Zvezdine odbrane, koja ga nije niti udvajala, niti markirala. Sam od sebe, dakle, Erceg je imao slab dan, što je u najavi bilo odlično za Zvezdu. Ako je negde Galatasaraj imao nesumnjivu igračku nadmoć u odnosu na crveno-bele (izuzimajući Karlosa Aroja na pleju), to je pozicija četvorke, gde su i Erceg i Vladimir Micov daleko opasnije pretnje po protivnički koš u odnosu na Luku Mitrovića (nesumnjivo darovitog mladog igrača, koji je međutim i dalje najefikasniji tek kada deluje iz drugog plana, koristeći tuđe asistencije) i za sada nedokazanog Marka Tejića.

Ali, tamo gde je stao Erceg, nastavio je Micov. Čovek koji inače uvek ima hladan izraz lica (koji neki mogu tumačiti kao tupavost, a drugi kao nepokolebljivost), bio je poput zen-budističkog monaha neometen haosom Spoljašnjosti; razigran u prostoru, naročito efikasan u skok-šutu unutar 6.75, kao i gotovo cela ekipa Galatasaraja, uz dobro odmerene ulaze. Početak utakmice inače je doneo, kao što smo to viđali u prethodne dve Zvezdine utakmice, borbu za prevlast u reketu. Sa jedne strane pogađali su Marjanović i Mitrović, a sa druge Galatasarajevi centri Patrik Jang i beogradskoj publici dobro znan Aleks Marić. Sećajući se prve Galatasarajeve utakmice u Areni, mogli smo videti da je to opet bila, naročito u odnosu na Real i Makabi, značajno spora ekipa, koja je retko razvijala brzinu veću od polutrka, maltene i u tranzicionoj igri. Ta flegmatičnost, koja im je u oktobru 2014. donela poraz koji je lako mogao biti i preko 20 poena razlike da nije došlo do Zvezdinog opuštanja pri kraju, naročito dobro se videla u pomenutoj igri pod košem. Iako su Jang i Marić uspeli da postignu nekoliko poena iz horoga, skoka u napadu ili sporijeg Zvezdinog povlačenja na stranu pomoći – koju, čini se, Zvezdini rivali sve češće pokušavaju da napadnu i razvuku – previše je bilo situacija kada su se donji Galatasarajevi igrači činili suviše lenjim, suviše tromim da skoče. Prilikom jednog napada (uzimamo primer), Erceg, Marić i još pokoje krilo su šest ili sedam puta skočili da iz odbitka ubace loptu u koš, i svaki put šutnuli slabo, sa rukom tek do pola ispruženom, tako da je lopta jedva skakutala po obruču. U odbrani, čak i kada su uspevali da udvoje ili utroje Marjanovića i Cirbesa, kao ošinuti su, po prijemu lopte protivničkog igrača, ostali da stoje umestu, bez spuštanja u stav, bez agresivnog prilaza igraču, čak i bez skoka (!) prilikom odbrane od šuta. Za Aleksa Marića se, recimo, u situaciji kada je dobio namernu grešku posle faula nad mladim Tejićem, videlo da nema dovoljno energije da makar promisli jedan „pametan“ faul: tek potencijalno opasan prodor Zvezdinog krila kroz sredinu reketa je, umesto laganim i iskusnim faulom, možda čak i pre prvog koraka, zaustavio „ma-šta-me-briga“ sivonjskim povlačenjem ruke, ne pomerajući ni svoja stopala. (Dvadesetdvogodišnji Jang, drugi centar u turskoj ekipi, nije bio lenj, ali jeste bio glupav. Kao što su uočili i komentatori utakmice, američki centar jeste građen kao Apolon, ali sa skoro nimalo smisla za kretanje, dribling, podelu pasa, i uopšte snalaženje na terenu. Na jednom malom primeru potvrdila se tvrdnja Kobija Brajanata o većoj veštini i košarkaškoj inteligenciji evropskih igrača, naročito centara, u odnosu na one koji dolaze sa koledža: koji jesu atletski izuzetno dominanti, ali kriminalno manjkaju skill-a)

Galatasaraj, ipak, uz takvu igru nije zaostajao za Zvezdom. Štaviše, vrlo brzo se ispostavilo da su oni ekipa koja diktira ritam. Dok je na terenu u prošlom meču u Areni čitava ekipa Galatasaraja u trkačkom smislu delovala odsutno, sada se činilo da je upravo taj allegro moderato ono što žele da igraju, i što žele da nametnu protivniku. Karlos Arojo, koji je prošli put u Beogradu bio za čitav takt brži od ostalih saigrača (što je čak i njega ponekad dovodilo do izliva nervoze) sada je bio savršeno sinhronizovan sa svojom ekipom, što je značajno doprinelo da se čitav Galatasaraj zajednički, kao talas, suprotstavi Zvezdi, igrajući sa vrlo malo individualnih egzibicija (za razliku od Makabija, ili Reala u poslednjim četvrtinama). Za nas koji Crvenu zvezdu gledamo od početka sezone, bio je to jedan penzionerski ritam utakmice kakav je Zvezda obično znala da lomi u prvoj fazi Evrolige, a naročito u ABA ligi; međutim, sada je to bio penzionerski ritam sa namerom, sa stilom, sa svrhom da se jedna trkačka ekipa uvede u tempo koji njoj ne odgovara. Zvezda je bila rastrojenija ekipa u ovom meču, a igranje u nešto sporijem ritmu bilo je samo spoljna posledica. Naime, ista priča se ponovila po treći put u TOP16 fazi: odsečete li osovinu Vilijams-Marjanović, koja ne samo da donosi lake poene gorostasnom centru već i čitav niz sitnih pomeranja u odbrani koja i druge crveno-bele igrače oslobađaju pritiska svojih čuvara, dozvoljavajući im da u igri jedan-na-jedan deluju mnogo bolje nego što to zaista jesu – odsečete li, dakle, tu vezu, eliminisali ste ono malo stabilnosti koje postoji u Zvezdinom inače nešto slobodnijem napadu. Kada se ta kapija zatvori, postaje jasno da Zvezdini igrači, koji su pre nekoliko meseci dominirali prodorima i pogođenim šutevima, ipak nisu toliko ubojiti da u kontinuitetu mogu igrati dobar indiidualan napad protiv najjačih evropskih ekipa. U poslednje vreme, Zvezdina glavna pogonska sila postala je glavni uzrok njenih slabijih igara: mislimo, naravno, na bekove.

Jaka Blažič je tako odmah po prvom ulasku u igru napravio jeftin, „galatasarajski“ lenj faul kada je pri izlasku iz bloka protivnika zaustavio povlačenjem ruke. Situacija je, naravno, savršeno banalna, i ni u kom slučaju nije nešto što je rešilo utakmicu. No, ona nam pokazuje koliko je sinoć (kao i na nekoliko prethodnih utakmica) igrač, koji je nekad posle tek nekoliko sekundi provedenih na terenu donosio prevagu u korist svog tima, sada bio posvađan sa svojim nogama i svojom glavom. Jednom ili dvaput je, doduše, uspeo da protivniku proda svoj levi prodor ili čuveno polaganje iz podvlačenja, ali sa druge strane, promašio je tri trojke iz tri čista šuta, bio nesređen u napadačkim kretnjama, a jednom prilikom mu je Arojo čak uzeo živu loptu u driblingu. Nije sinoć bilo lepote u Blažičevoj igri – kada od njegove eksplozivnosti oduzmete rezultat (postignut koš, presečenu loptu), ostaje vam samo besni igrač koji lako gubi lopte i kompoziciju u odbrani. Iste stvari važile su i za ostatak Zvezdine spoljne linije. Vilijams, iako solidnog ukupnog šuta (3/8), sinoć je u Areni igrao kao bek šuter a ne kao plejmejker, koji je crveno-belima bio mnogo potrebniji. Njegove četiri izgubljene lopte koje su anulirale četiri asistencije, kao i standardno neubedljiva uloga koju igra u odbrani, lepo svedoče o sve lošijoj ulozi koju M-Vil pruža kao Zvezdin glavni tvorac igre, a njegova radost pri prvoj postignutoj trojci (koja je predstavljala radost igrača koji je srećan zbog toga što je razbio maler, a ne zbog toga što je ekipi doneo tri poena), svedoči o tome da se nalazi, uprkos sinoćnih 12 poena, i u veoma vidljivom padu individualno-napadačke forme. U tom padu, čini se, već nekoliko meseci tavori i Čarls Dženkins, za kojeg smo negde na početku sezone pričali da kao da je izgubio svu životnu energiju kada je u ekipu došao novi alfa-razigravač, Markus Vilijams. Kako je to lepo uočio komentatorski konsultant Vladimir Kuzmanović, Dženkins je igrač koji ove sezone ne može da postigne lak koš; umesto da bude jedan od onih koji će stabilnom igrom ulivati sigurnost ostatku ekipe, postao je neko ko se muči i testeriše za svaki koš, pre svega trudeći se da dokaže sebi, a potom i treneru i saigračima „da može“. Uz takvu lošu formu, možda čudi zašto Nikola Kalinić, na primer, kao neko ko je sve sigurniji u svoju igru jedan-na-jedan, nije igrao gotovo celu Treću četvrtinu (inače od strane Galatasaraja sasvim neutralisanu: Zvezda je tada bila svedena samo na 12 poena!), i zašto se ne nalazi više prostora u rotaciji za Branka Lazića, povremenog Zvezdinog džokera, ili pak za Nikolu Dangubića, koji i dalje predstavlja duh-igrača u ovakvoj Zvezdi, to jest utvarno prisustvo koje je sasvim neosetno na terenu.

Komentari na kraju utakmice bili su otprilike ovakvi: Ataman je govorio da je njegov tim odigrao do sada najbolju utakmicu, dok su se naši ljudi slagali da je ovo bila do sada najslabija Zvezdina predstava, makar u Areni. Što je istina. Galatasaraj se uspešno nametnuo: oni su ta ekipa koja voli da igra u kasu, a ne u galopu, i oni koji vole da napade završavaju šutevima (njihov drugi plej ipak je Martinas Pocijus, a njihova krila, Erceg i Micov, upravo više vole prangijanje sa poludistance nego podkošno igranje), za razliku od Zvezde koja je u ovoj utakmici, zbog pomenutog odsecanja žile-kucavice Vilijams-Marjanović, na šuteve bila prinuđena. To je dovelo do toga da naša ekipa prednost vija na najteži i najnesigurniji način, šutem za tri poena; taj pritisak je vodio do toga da crveno-beli pogode svega tri od petnaest šutnutih trojki, to je potom vodilo do očajne treće četvrtine, a na kraju i do jadnih šezdesetak postignutih poena na domaćem terenu (naspram tek solidnih, ali ne previše upečatljivih Galatasarajevih sedamdesetak). Priča o Zvezdinoj lošoj formi, ili svesnom obaranju forme, možda ne pije vodu. Kada se stvari na terenu poklope, Marjanović, recimo, igra podjednako dobro kao i uvek, a Cirbes igra osetno sigurnije. Sa druge strane, bekovi poput Vilijamsa, Blažiča i Dženkinsa, kao i hronično nepotrebnih Jovića (plejmejkera koji je u pristupu igri identičan Vilijamsu i Dženkinsu, čime bukvalno postaje, u taktičkom smislu, treći točak koji ulaskom na teren ne menja gotovo ništa) i Dangubića kao da su svezanih nogu, protumačenih pokreta, umorni i pročitani (Pocijus nakon utakmice: „Znali smo momke protiv kojih igramo, spremili smo se za njih“). Problem je, dakle, gotovo isključivo u spoljnoj liniji. Furiozni ritam kojim je Zvezda na početku sezone dobijala većinu svojih protivnika kanda dolazi na naplatu, i dok većina drugih ekipa, prema planu, u drugom delu sezone igra sve bolje, Zvezda igra (minimalno, ali vidljivo) sve gore. U narednim utakmicama ćemo gledati nastavak. Da li će Radonjić, kao i do sada, na silu pokušavati da razbudi svoje glavne vedete, ili će možda sa igračima sa klupe (Jovićem, Lazićem, Dangubićem) pokušati da infuzira svežu krv u Zvezdinu spoljašnju igru, dok mu pomenute udarne igle iz prvog dela sezone ne dođu sebi? U sledećoj utakmici, protiv ranjene Barselone, možda nećemo videti rezultate, ali bi bilo lepo očekivati ih protiv nešto lakših protivnika poput Albe i Žalgirisa – makar u smislu generalne probe pred finiš ABA lige.