Blog

Banvit-Partizan 90:85

Koreni

Miloš Jocić, Novi Sad

Korene Partizanovog poraza od Banvita, kao i većine njegovih poraza ove sezone uopšte, možemo pratiti do onog poraza od FMP-a u Kupu prošle sezone. Kup Srbije došao je u izuzetno lošem trenutku po ekipu crno-belih, tada izmučenom povredama, umorom, teškim rasporedom i pripremama za „pravi“ deo sezone, onaj finiš sportske godine kada počinje prava bitka za trofeje, a čiju je hronološku kapiju predstavljao, godinama unazad, upravo srpski Kup. Neki igrači su bili, dakle, povređeni, a drugi izmoreni, tako da su tu utakmicu presedeli oni najbolji: Bogdanović, Lovernj, Kinzi i Tepić, uz tada već „standardno“ povređene Milosavljevića (koga i dalje čekamo), Vestermana i Bertansa. Na terenu su se našli tada „standardni“ centri (pod navodnicima, jer ničeg standardnog nije bilo u njihovoj igri te sezone) Musli i Gagić, inače VD kapitena te večeri, uz mlade rezerve koje su tek u sezoni 2014/15 počele da dobijaju veću šansu – Andrića, Aranitovića, Daloa. Partizan je tu utakmicu, kao i ovu protiv Banvita, izgubio na produžetke, i bio je to bolan poraz. Ne toliko zbog ispadanja iz Kupa, jer kupovi su uvek najniži u hijerarhiji trofeja, predstavljajući turnirska takmičenja koja su pogon za uigravanje velikih i prostor za iznenađenje nešto manjih ekipa. Poraz nije boleo ni zbog činjenice da je došao od FMP-a koji je, zbog karakteristične finansijske situacije Crvene zvezde, bio neka vrsta polu-zvanične kolonije, Novog Amsterdama Partizanovog večitog rivala. Ne, bio je bolan jer se u toj utakmici videlo da su Partizanovi klinci, očekivani začeci budućih evroligaških igrača, koji su i trenirali sa jednom evroligaškom ekipom, u timu koji je to takmičenje nekad davno i osvojio – nedorasli, i nedovoljno borbeni da pobede jednu tek nešto bolju prvoligašku ekipu. Na stranu ćemo ovog puta staviti lamentiranja o stanju domaće lige i razloge zašto se ona, na ovom mestu, koristi kao pogrdan primer.

Nekoliko meseci kasnije, u sada već novoj sezoni (koja je nasledila mnoge grehove prethodne), Partizan je igrao protiv turskog Banvita. Kao što smo rekli, to je jedna solidna i zanimljiva ekipa, marljiv pratilac najboljih turskih klubova, i pre svega finansijski stabilan tim koji je prebogat američkim igračima, od kojih su neki na okupu već nekoliko godina. Iz prve ovosezonske utakmice ova dva tima, iz onog teškog, skoro dvadesetičnog poraza Partizana, malo se šta moglo iščitati pred ovaj meč. Partizan je tada igrao katastrofalno u svim poljima košarke, od odbrane do napada. Činilo se da je, uprkos „samo“ 77 postignutih poena (61:77), napad Banvita bio skoro bezgrešan, i da je pobeda mogla biti ubedljivija. Spoljna, američka linija radila je šta je htela protiv još neuigrane Partizanove rotacione odbrane, a iz njihove nadmoći proistekla je i nadmoć centara (pre svega Dragičevića), koji su takođe postizali poene kako su hteli i umeli. Partizanov napad, koji je tek koju nedelju kasnije počeo pokazivati znake života i to pre svega kroz tranzicionu igru, u toj prvoj utakmici protiv Banvita bio je ono mučno, prosjačko pronalaženje puta do koša bez reda i poretka, na silu.

Situacija je, stoga, pred revanš sa Turcima bila mnogo svetlija, jer su beogradski crno-beli bili skoro sasvim nova ekipa. Partizan je sada igrao mnogo bolje, prevashodno u napadu. Centri Milutinov i Gagić su svoju ulogu pronalazili ne u pozicionoj, sidraškoj igri, već u fluidnom, pokretljivom trčanju i „drugim napadima“ izborenim ofanzivnim skokom. Mačvan je igrao na svom uobičajenom, izuzetno kvalitetnom nivou, bivajući zbog svoje košarkaške intelitencije i bećarluka prozvan i „donjim plejmejkerom“ Partizana (kako ga je krstio jedan sportski komentator). Tepić se, kako se videlo, stabilizovao i smanjio nervozu u igri; njegov mali od palube, Boris Dalo, šansu je dobijao sve više, naročito u trenucima kada je ritam utakmice trebalo održavati ili pokrenuti u malo bržem tempu (jer, Vujošević je mladog Francuza koristio ne kao napadačko oruđe, već kao omalenog, za sada ipak ne previše moćnog dirigenta, što plejmejker i treba da bude). Stvari su se činile optimističnim, pa se očekivalo da će Partizan, eto, možda i oteti pobedu „tamo nekim Turcima“, i sebe definitivno vratiti u borbu za prolaz u drugu fazu Evropkupa.

Da će stvari vrlo brzo krenuti vrlo loše bilo je jasno iz prve četvrtine, koja je krenula ritmom koji Partizan (ovaj i bilo koji drugi iz poslednjih H generacija) nije mogao ispratiti. Gledali smo sinoć, u tom prvom delu utakmice, napadački raspoloženu igru na obe strane, sa ogromnim procentima šuta za dva poena Banvita i otprilike istim procentom šuta za tri poena Partizana; a najviše poena dolazilo je od Tepića, obično šuterski neraspoloženog igrača, što vam je dodatno komuniciralo o neodrživosti takvog tempa utakmice od strane Partizana. Većinu poena u toj prvoj četvrtini, za crno-bele završene netipično visokim rezultatom 25:24, dali su spoljni igrači. Čak 19 od tih dvadesetak poena ubacili su zajedno Milenko Tepić i Edo Murić, uz povremeno ubacivanje (opet, trojki) Luke Bogdanovića, što nam u podtekstu govori o neprimećenosti Partizanovih centara.

Nezahvalno je govoriti o lošem napadu naše ekipe onda kada su, na tradicionalno teškom gostovanju (bilo kojoj ekipi) u Turskoj uspeli dati preko 80 poena. Razložimo, međutim, taj uspeh: od 85 poena, koliko je Partizan stukao za celu utakmicu, 55 su postigli pomenuta trojica, spoljna linija Tepić–Murić–Bogdanović, od kojih je ovaj poslednji u dobroj meri, napadački govoreći, nadoknadio nedostatak Milana Mačvana (čije je odsustvo na utakmici u Bandirmi u trenutku pisanja ovog teksta i dalje misterija). Tepić je postigao za njega netipične tri trojke, uz vrhunsku sigurnost sa penala, 6/6. Murić, posle sjajne predstave u uvodu utakmice, nije postigao ni koša do četvrte četvrtine. Bogdanović je, pak, dobar deo svojih poena dao, rekli bismo, na iskustvo, onako kako je „mećao“ Ilijevski u posledoj utakmici Partizan – Cibona, iz teških šuteva a ne iz izgrađene situacije, uz dosta srećnih pogodaka. Napadačka osnovica Partizana imala je dakle dobar dan, ali to ne poništava činjenicu da je ofanziva beogradske ekipe, kao mnogo puta ove sezone, bila stihijska, i nekonzistentna. To je upravo i najveća mana čitave napadačke poetike ovog tima – nedoslednost. Kao i u slučaju utakmice protiv Lijetuvasa prošle nedelje, pohvalno je reći da je Partizan uspevao da pravi povremene serije od po sedam, osam vezanih poena (7:0, 8:0), ali nije lepo hvaliti ekipu samo zbog tog minornog uspeha, pa čak imajući u vidu njihovu još očajniju igru od pre samo mesec dana, jer se sa povremenim serijama koje nemaju odjek u ostatku utakmice mečevi ne dobijaju.

Nekonzistentnost, dame, gospodo i gledaoci, i nesigurnost: to je kada imate koliko toliko izgrađen sistem igre, ali nemate igrače dovoljno košarkaški inteligentne, sigurne, i nakraju tehnički potkovane da plan sprovedu u delo. Sinegdohu ovoga možemo pronaći na kraju utakmice, a pritom ne mislimo na još jedan Tepićev promašaj za pobedu, ili na upropašćene napade Andrića onda kada je rezultat trebalo da se prelomi iz minusa u plus. Negde u četvrtoj četvrtini, Partizan je imao +2, i ravno četiri šanse, velike i debele, da prednost duplira i dođe do tada odličnih +4. Prvi napad propao je kada je, u poslednjoj sekundi loše organizovanog pozicionog napada (sve po starom, rekli bismo) Tepić zavrljačio loptu na koš sa skoro deset metara. U drugom napadu, Tepić je pokušao da napad na silu ubrza, da ga na silu pretvorio iz pozicionog u tranzicijski, šutnuvši prerano, iz previše nesigurne pozicije sa poludistance, i promašio je. U trećem napadu, Murić hteo da ponovi istu stvar, znajući da je Partizan, poput ajkule, živ samo kada brzo teče – odlučio se na očajan, ružan dvokorak/šut negde ispod linije za bacanja, i naravno promašio. U poslednjem, Milutinov je pokušao nazidati protivničkog centra, da bi ubrzo i on izgubio loptu. Ponovićemo: Partizan nema pozicioni napad, nema širinu potrebnu za pozicioni napad, a kada od „celog“ napada pokušava napraviti neku pseudotranzicijsku igru brzim odlukama i šutevima, stvar je još gora. Širinu pozicionom napadu, tu multiplikaciju pretnji po koš, Partizanu bi trebalo da pruže – ako pretpostavimo da šutere već imaju – igrači sposobni za prodor, i centri makar donekle dobri u klasičnom centarskom zidanju pod košem. Osim Murića, zatim još sitnog Daloa, i ponekad neartikulisanog Tepića, tih prodor-igrača nema, pa je stoga jasno ono grozničavo očekivanje povratka Dragana Milosavljevića i Saše Pavlovića, (koji je u ovom trentku figura toliko mitska da su navijači već na korak od pokušaja njegovog prizivanja okultnim sredstvima i činima Madam Blavacki). Centri, rekosmo, ne znaju da igraju pod košem kada treba ući u direktan duel sa protivnikom. Na ovom meču bili su inferiorni u svakom pogledu, primorani da igraju onako kako niti znaju niti, čini se, vole, kao „klasične“ petice; što je zaludan posao kada na suprotnoj strani imate super-teškaše Vladimira Veremenka i Vladimira Dragičevića, presnažne centre koji su toliko fizički dominantniji od Partizanovih centara da smo, tako, u jednoj situaciji videli Veremenka kako maltene pasivno, i bez misaonog imputa, jednom rukom obara na zemlju Milutinova, nesvestan svoje snage nad mladim centrom.

Ne treba kriviti Partizanove centre za ovu užasnu partiju. To su igrači koji imaju smisla samo u onoj pomenutoj bržoj igri, kada vrebaju iz prikrajka i iz drugog plana. Ali takva igra podrazumeva, prvo i osnovno, dobru odbranu, jer se tek iz dobre defanzive može povući kontra ili tranzicija, i tu dolazimo do istine da je, iako Partizanov napad pokazuje znake sve veće vitalnosti, odbrana i dalje stagnira. Napominjali smo ranije da je Partizanova odbrana bazirana na čestim pomaganjima i preuzimanjima. U fazi kada još nije bila skroz uigrana, ta odbrana bila je veoma rizična, pa je tako bila i jedan od glavnih razloga što se Banvitu u onoj utakmici u Beogradu omogućilo lepo šutersko veče. Nekoliko dobrih dodavanja, i neki Partizanov igrač po pravilu ispadne, a neprijateljski igrač mađioničarski ostane sam na šutu ili na prodoru. Ista priča se ponovila i sinoć u Bandirmi, sa tim da su američki banvitovci sada često i zanemarivali pas-igru i skoncentrisali se na prosto probijanje Partizanove odbrane u igri jedan-na-jedan, prateći možda ono što je prošle nedelje, u timu Lijetuvasa, radio krilni igrač Gediminas Orelik – koji uopšte nije provocirao dodavanjima, nego je probijao Mačvana (ili koga već) i onda ili mirno polagao, ili prosleđivao loptu onome ko je ispao u strani pomoći. Trener Banvita Zoran Lukić (ah, ti mrski srpski treneri, glavni uništivači srpskih ekipa u Evropi!) napravio je zanimljivu kombinaciju u ekipi, spojivši čisto američku, očekivano rasplesanu spoljnu liniju sa stamenim evropskim teškim centrima. Jedna od prednosti američke škole košarke je, znamo, nadmoć u igri jedan-na-jedan, a ta nadmoć proističe iz lakšeg, prirodnijeg, bržeg baratanja loptom u driblingu: pogledajte kako sa loptom trče banvitski Roulend, Mehija, Dejvis, a kako partizanski Tepić i Milutinović. Amerikanci Banvita su, jednostavno, bili previše brzi za Partizanovu odbranu, koja se u ovoj utakmici činila kao bukagijama vezana za pod. Spora kretnja, izuzetno spori izlasci, a potom troma vraćanja sa strane pomoći, i pre svege duboooooooooooooooooooooooko obilaženje oko blokada (ili pak predugo zadržavanje u njima; Bogdanović je bio kriv po tačkama obe optužnice) bilo je, zapravo, ono što je sinoć dokusurilo Partizan u mirnom carigradskom predgrađu. Spore noge u odbrani naš tim pokušao je nadoknaditi faulovima (Banvit je šutnuo trideset slobodnih bacanja!), ali nikako nije uspevao nadoknaditi idejom u napadu. Kao i u Beogradu onomad, ako imate ekipu koja vam sipa poene gotovo iz svakog napada, koja je toliko brža od vas da uspeva imati i 70% procenta šuta za dva poena (jer, naravno, šutaju samo iz otvorenih situacija, kada izbace nekog Partizanovog igrača iz kretnje), vaše nade u tranzicioni napad brzo tonu, ostavljajući vas na milost i nemilost pažljivo građenih pozicionih napada.

A u pozicionom napadu: sinoć razigrani Tepić, uvek borbeni Murić, srećni Bogdanović. Plus nepostojeći Gagić, nepostojeći Milutinov, mekani Milutinović, neodlučni Andrić, pomućeni Marinković, nije-to-moj-posao Dalo. Sa ovim porazom, Partizan jednom rukom već maše oproštajni pozdrav Evrokupu; no nije to razlog zašto ovaj poraz boli. Banvit je, recimo, vrlo dobra ekipa, jedna od trenutno najjačih u Turskoji najsolidnijih u Evrokupu. Nije, u opštoj slici stvari, sramota izgubiti od takve ekipe. Ni ispadanje iz ovog takmičenja, poput onog ispadanja iz Kupa Radivoja Koraća, nije tragedija. Uz poštovanje Hemofarmu, FMP-u i Zvezdi, našim timovima koji su poslednjih godina dolazili do polufinala Evrokupa, u pitanju je ipak periferno, kilavo takmičenje namenjeno ili revitalizaciji velikih ekipa (kojima je osvojen EK samo dodatak statistici na Vikipediji, a ne nešto oko čega valja kačiti barjak u hali), ili prostor za dokazivanje nešto manjih timova – sa tim da košarka, za razliku od fudbala, nema mnogo simpatičnih ekipa van superbogatog mejnstrima, već uglavnom samo debelu provinciju. Uostalom, iskopan podatak komentatora Edina Avdića o tome kako su prvih petnaest, dvadeset najboljih strelaca Evrokupa svi odreda Amerikanci (uz pomenutog Orelika, koji se na tu listu ušunjao kao međ Partizanovu odbranu) sve govori o košarkaškoj kulturi takvog takmičenja. Ono što jeste strašno, kao i što je bilo strašno onomad posle utakmice sa FMP-om, jeste da Partizan nema igrače: nema pobednike, nema ljude koji će pružati istu partiju iz utakmice u utakmicu, u koje se bespogovorno može uzdati kada treba šutniti, skinuti loptu. Ne možemo pretpostaviti da li će Andrić, Marinković, Dalo i ostali mladi igrači (uz starije Milutinovića i Bogdanovića) eksplodirati ove, ili možda naredne sezone, ali možemo uočiti da ove godine igraju kao „rezerve u srcu“, odveć nesnalažljivi i plašljivi igrači koji ne mogu da se snađu na velikom terenu sa (relativno) velikom minutažom, i koji i posle dva meseca nove sezone i dalje deluju kao grupa prinudnih rešenja. Forma je prolazna, klasa je večna, vole da govore sportski novinari – trenutna forma Partizana je uzlazeća, no i dalje veoma drhtava, ali klase ipak fali, još od one utakmice sa FMP-om.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu