Agora

Unutar britanskog tajanstvenog Bulingdon kluba

Christoph Scheuermann, Spiegel Online

Oni mnogo piju, razbijaju čaše šampanjca i lome nameštaj – pre nego što dođu na vodeće pozicije. Elita Bulingdon kluba je ekskluzivno utočište za britanske bogataše i moćnike. Ali članovi ne vole da pričaju o tome.

Da bismo razumeli englesku elitu, pomoći će nam da se vratimo unazad, u leto 1987. godine. Grupa mladih muškaraca obučenih u tamnoplave frakove sa mesinganim dugmadima i svilenim bež reverima, tumaraju kroz ulice Oksforda, nakon jedne od njihovih večera, pripiti od šampanjca i u žestokom raspoloženju. Nijedan od njih nije stariji od 24 godine. Jedan od njih je došao na ideju da posete kolegu studenta – i nakon kratkog vremena, saksija leti kroz prozor restorana i stiže policijski auto. To je noć o kojoj će cela zemlja pričati decenijama nakon toga. Četiri člana grupe odlaze u obližnju Botaničku baštu i sakrivaju se iza ograde. Leže na zemlji nekoliko minuta, kaže jedan od ljudi koji je bio tamo. Odlučni u tome da ne budu uhvaćeni, četiri mlada muškarca, obučena u frakove, leže na stomacima u travi. Još jednom su uspeli da se izvuku. Ova epizoda mnogo govori o tankom sloju nekoliko izabranih koji će jednog dana voditi zemlju. Oni su članovi Bulingdon kluba u Oksfordu, mesta okupljanja za državnu mladu elitu, ljude koji znaju da su predodređeni da stignu do vrha. Jedan od četiri momka u travi je Boris Džonson, koji će kasnije postati gradonačelnik Londona. Drugi je Dejvid Kameron, koji trenutno boravi u ulici Dauning broj 10. Druga dvojica su sinovi istaknutih članova finansijskog sveta i sada su deo londonske imućne aristokratije.

Kameron je kasnije poricao da je bio umešan u ludoriju koja se dogodila te letnje noći 1987. godine, iako su njegova dva prijatelja insistirala na tome da je bio prisutan. Džonson se, sa druge strane, hvalio da je te noći proveo u zatvoru nekoliko sati. Istina o Bulingdon klubu je verovatno negde na sredini, između preterivanja i poricanja. Retki klubovi imaju toliko bivših članova koji drže ključne pozicije u britanskom drušvu kao što to danas imaju oni. Klub je postao mesto okupljanja muškog establišmenta i njegovi članovi danas nastanjuju gornje spratove banaka, ministarstava, advokatskih firmi i novinskih izdavačkih kuća. Kancelar riznice (službeni naziv za ministra finansija i privrede u Ujedinjenom Kraljevstvu) Džordž Ozborn je takođe bio član kluba.

Nepromenjeni decenijama

Bulingdon i drugi klubovi su seme moći u Ujedinjenom Kraljevstvu ne samo zbog toga što članstvo obezbeđuje uticaj. Članovi takođe dobijaju pristup grupi istomišljenika koji će kasnije prisvojiti vodeće uloge – saveznici do kraja života, baš kao što je to uvek bilo. Ako postoji stabilno jezgro britanskog društva koje je ostalo nepromenjeno decenijama, to je viša klasa. Za razliku od elita na evropskom kontinentu, vodeća klika u Britaniji je uglavnom bila pošteđena revolucija i ustanaka. Generacijama su deca vodećih porodica pohađala internate kao što su Iton, Vinčester i Herou praćeni univerzitetima Oksford i Kembridž. To je forma pokroviteljstva koju Britanci jednostavno smatraju kao tradiciju. Nemaju svi draga sećanja na te živopisne studentske dane. Dejvid Kameron nije bio samo član Bulingdon kluba, već i Društva Piers Gaveston, kluba za mlade studente poznate po svojim ispadima. Ako se može verovati novoj biografiji o premijeru, Kameron je, za vreme žurke, svoje privatne delove tela stavljao u usta mrtve svinje kao deo rituala inicijacije. Afera je u štampi bila ismevana kao ‚‚svinjska vrata‚‚ i cela zemlja se smejala premijeru. U vezi sa incidentom Kameron je isprva ćutao, pre nego što je počeo eksplicitno da ga poriče, dok njegova glasnogovornica odbija da zvaničnom izjavom potvrdi ili negira navode u premijerovoj biografiji.

Najzanimljiviji deo priče nije priča sama po sebi, već činjenica da većina u Britaniji misli da bi mogla da bude istinita. Retki su Britanci iznenađeni ekscesima i aferama moćnika u Vestministeru, u mestu koje se već dugo posmatra kao ljigavo i pokvareno. Da navedemo samo jedan skorašnji primer: tokom leta, San je objavio fotografije barona Sevela, člana  Doma Lordova, koji je bio fotografisan kako polu-go šmrče kokain sa prostitutkama. Postoji direktna veza između ekscesa ovih ljudi i njihovih života kao studenata. Jedna od tradicija Bulingdon kluba je bila da pozivaju prostitutke na grupni doručak. Ekscesi su deo karijere ovih ljudi, a ne izuzetak; oni čine deo DNK-a britanske elite.

Taticin zamak

Bulingdon predstavlja novac i mit, dekadenciju i ludilo -  on je utočište više klase. Nijedan Laburista neće propustiti priliku da ogovara mrežu Starih momaka i da pokaže ko su zaista Torijevci. Ove priče su takođe hrana za tabloidsku štampu. Klub je osnovan 1780. godine a u pisanom dokumentu se prvi put spominje 1795. godine kao kriket klub. Članstvo je samo po pozivu. Ne postoje ustaljena pravila prijema, ali pomaže ako tatica ima zamak, malu novinsku imperiju ili rudnik dijamanata. Broj članova se kreće od 10 do dva ili tri tuceta. Članovi su često sinovi barona, lordova i guvernera, sa stranim članovima uključujući kralja Frederika IX od Danske, oca Vinstona Čerčila, prestolonaslednika Džodpura. Ivlin Vo je pisao o klubu 1928. godine u svojoj knjizi ‚‚Opadanje i propast‚‚ a prošlogodišnji film ‚‚The Riot Club‚‚ koji prikazuje Bulingdon kao klub arogantnih, bogatih i nasilnih, debitovao je u britanskim bioskopima. Ne postoje prostorije kluba i članovi uglavnom ne odgovaraju na poruke. Jedini način da se priđe legendi Bulingdon kluba je da se razgovara sa bivšim članovima. Nakon nekoliko mejlova i telefonskih poziva, susreo sam se sa sedokosim gospodinom u jednom londonskom kafeu. Nazvaćemo ga Džulijan. Bivši student Itona i diplomac Oksforda, on je glatko izbrijani, odeven u savršeno skrojeno odelo i užasno dobro povezan sa gradskim političkim krugovima. Čak je i sa premijerom na ti.

Džulijan se pojavljuje na fotografiji sa Kameronom i Borisom Džonsonom, koja prikazuje Bulingdon klub u 1987. godini. Fotografija pokazuje 10 mladića obučenih u frakove, svetle prsluke i kravate, na kamenom stepeništu u unutrašnjem dvorištu  Hristove crkve, jednog od najprestižnijih od 38 koledža koji su deo Univerziteta Oksford. Nijedan od momaka na crno beloj fotografiji se ne smeje, što na njihovim licima samo poboljšava izgled apsolutne superiornosti. Kameron izgleda kao da je izliven u bronzi. Ovi konstantni podsetnici njegovih bogatih prijatelja nisu od pomoći premijeru koji pokušava da smanji socijalna davanja. Ali britanska štampa se opija takvim razlikama. Šta neko ko je bio besmrtan na ovoj fotografiji,misli o tome danas, skoro 30 godina kasnije?

Nagrađeni za opijanje

‚‚Za ime boga, sklonite to", kaže Džulijan, izgledajući kao da je upravo otkriveni ruski špijun. Fotografija je trebala da bude ironična, i arogantna poza je bila samo to: poza. Pre nego što je fotograf napravio fotografiju, predsednik kluba, Džonatan Ford, je rekao: ‚‚U redu, prijatelji, nemojte da se smejete. Ovo je Bulingdon!", Džulijan insistira da fotografija mora da bude viđena u neo-romantičarskoj tradiciji kasnih 1980-tih. Dejvid Kameron kao i mnogi drugi članovi, mogu provesti pola nečijeg života bežeći od pitanja o klubu. Drugi bivši član Bulingdona od 1986. godine, danas kaže da bi voleo da nikada nije ni bio član kluba. Kaže da je u to vreme bio prvi član u 20 godina koji nije pohađao privatnu školu. ‚‚Svi mi činimo glupe stvari u mladosti zbog kojih se kasnije kajemo", kaže čovek. ‚‚Ali Bulingdon je bio drugačiji. Bili smo stalno i otvoreno ohrabrivani, čak i nagrađivani za opijanje i izazivanje štete što je više bilo moguće".

Bilo je mnogo izveštaja o noćima koje su gadno završile. Članovi kluba su demolirali pabove, bili suumešani u tuče i opijali se do besvesti. Šteta je uglavnom bila isplaćivana u kešu. Tokom 1977. godine četiri osobe su poginule kada je član kluba Bartolomeo S., navodno žestoko pijan, zabio svoj Maserati u drugi auto. Izvukao se sa novčanom kaznom i oduzimanjem vozačke dozvole. Od tada su članovi postali obazriviji. Danas su članovi Bulingdona zabrinuti za svoje karijere i sastaju se pod velom tajnosti u blizini Oksforda. Ovog proleća su se sastali na večeri u ‚‚Menoru‚" luksuznom hotelu u Oksfodrširu. Odvezeni su tamo u minibusu, 15 mladića formalno obučenih, uključujući Vere Harmsvorta sina vlasnika Dejli mejla i Džordža Farmera čiji je otac član Doma Lordova i rizničar Konzervativne partije. Druga dva člana grupe su bili Tom Gibs, unuk barona Vreksala trećeg i Ali Dagaš koji kaže da mu je ujak najbogatiji čovek u Africi.

50 flaša

Menor je seoski hotel u šesnaestovekovnom stilu, sa bazenom i teniskim terenima. Bulingdon klub je za večeru rezervisao sobu Tjudora, sa hrastovim podom i stolom od mahagonija u sredini. Konobari su poslužili oko 50 flaša vina i šampanjca. Nije prošlo mnogo vremena kada su prve čaše bile bile razbijene, jedan gost je krvario iz rane na obrazu, dok se drugi onesvetio na podu. Stoljnjak je bio prekriven mrljama, verovatno od crvenog vina, a na kraju večeri osoblje je pomelo krhotine i bacilo ih u kantu za otpatke. ‚‚Pojavili su se ovde skroz doterani, ponašajući se kao da su kraljevska familija", kaže Džon, jedan od konobara. ‚‚I onda, posle večere, pola od njih je onesvestilo, a druga polovina je razbijala flaše". On ih je opisao kao ništa drugo do popišane kicoše. Ali je takođe istakao da droge nije bilo, samo alkohola.

Ekscesi u Bulingdon klubu su rezultat dosade. U prošlosti kada su Boris i David bili članovi ceremonija inicijacije se sastojala od demoliranja kandidatove spavaonice. Momci bi se sjurili u sobu, prljali zidove, čupali slike i kidali madrace. Radoslav Sikorski, student na Oksfordu sa Borisom Džonsonom osamdesetih godina, koji je kasnije bio poljski ministar odbrane i spoljnih poslova, takođe je bio podvrgnut ovakvom ritualu. Kada je bio gotov, Džonson se rukovao sa njim i rekao mu:‚‚Čestitam čoveče. Izabran si". Za novajliju, demoliranje njegove sobe je bio dobar znak da je bio smatran dovoljno zanimljivim da napreduje ka unutrašnjim krugovima. Član kluba je bio i Mark Bering, izdanak bankarske porodice i drugo dete barona Ašburtona, koji je bio predsednik naftnog giganta BP. Beringova seoska kuća je u Hempširu, na dva sata jugozapadno od Londona, i kada gospodar imanja otvori vrata, on nosi udobne somotske pantalone, u kojima je engleska aristokratija praktično rođena. Nakon što je proveo nekoliko godina u bankarstvu, sada rukovodi porodičnom imovinom u Hempširu, koja uključuje veliko imanje, vinograd i kuću opere.

‚‚Ponekada smo angažovali striptizete‚‚

Bering je jedan od retkih bivših članova koji otvoreno govore o klubu. On je istoričaru u Britanskoj biblioteci rekao da su se članovi ponekada ponašali kao vandali. ‚‚Pretpostavljam da biste mogli reći da je to veoma neatraktivno, posebno od strane ljudi koji su imali svaku prednost u svojim životima. Po mom iskustvu stvari nam nisu stravično izmicale iz ruku. Jeste, ponekada bismo polomili tanjir ili deo nameštaja, ali smo se uvek trudili, najviše što smo mogli, da budemo pristojni prema ljudima u čijim prostorijama smo se nalazili". Večere su bile buntovne, kaže Bering u svojoj kuhinji. Pojavljuje se na grupnoj fotografiji iz 1980. godine sa Filipom Danom i Džonatanom Kevendišom, producentom komedija ‚‚Bridžit Džouns". Provesti jedno veče na ovaj način nije bilo neobično na Oksfordu. ,,Ponekad smo angažovali striptizete. ”On ne vidi ništa loše u ovakvim aktivnostima kluba i ističe kako sigurno postoje slični klubovi ,,sa druge strane socijalne margine". Tokom druge godine Beringovog boravka u klubu, njegov kolega i član Bulingdon kluba, Džonatan Kevendiš je kupio petosobnu dvojnu kuću južno od univerziteta. Bering i Dan su se uselili zajedno sa nekoliko studentkinja i kameleonom koji se hranio skakavcima. Prijateljstva koja su nastala tada i danas su netaknuta. Beringova pokojna supruga Miranda je nekada bila Danova devojka. Bering se sebe u tom vremenu seća kao bezbrižnog.

Njegov sin se dogegao do kuhinje. ‚‚Da li hoćeš da ideš u lov ovog vikenda?", pitao ga je Bering. Malo toga se promenilo od njegovih oksfordskih dana: prijatelji, večere, uživanje u svojoj sopstvenoj važnosti i mestu u istoriji. Život je postao nejasan obris beskrajnih večera sa bivšim članovima kluba. Kasnije, Bering je rekao da ne može da razume šta je to tako značajno oko Bulingdon kluba. Možda je klub samo neobičan onima koji stoje sa druge strane margine. Napušta kuhinju i vraća se sa uramljenim portretom svog razreda u Bulingdonu, prekrivajući imena na dnu sa komadom kartona. Nekoliko nedelja kasnije studenti u Hristovoj crkvi proslavljaju skori završetak njihovog vremena u Oksfordu. Niko od članova Bulongdon kluba nije prisutan, ali mnogi od njihovih prijatelja i kolega studenata jesu. Mnogi izgledaju kao i njihovi roditelji – tamo je bankar, novinar i istoričar. Na Oksfordu oni isprobavaju svoje uloge kao odela skrojena po meri. Izgleda da zidovi izvlače njihove ambicije i opsesije. Umesto da studiraju oni prave nestašluke, umesto da se smeju,oni viču,i umesto da slave,oni uništavaju.

Stepenište ka raju

Između nekoliko dimova cigarete, jedna studentkinja je rekla kako će ona raditi za Goldman Saks. ‚‚To je racionalna odluka, zar ne?‚‚ Na Oksfordu studenti ranije nauče da svoje čaše sa šampanjcem drže za dršku a ne za gornji deo čaše. Za one koji svoje karte bacaju pravilno, Oksford može biti stepenište ka raju, ka Sitiju, Vestministeru ili nešto dalje, ka Singapuru ili Vol Stritu. Studentski klubovi i društva nisu nikakva garancija za buduće zaposlenje, ali su neizostavne prečka na lestvama ka vrhu. Mreže pomažu diplomcima da se domognu prakse i svojih prvih poslova. Nečiji otac uvek ima posao u banci za svežeg diplomca.

Ponekada ima ljudi koji ih iznevere i propadnu. Na primer, Darijus Gupi, koji je bio u istom razredu kao i Boris Džonson, završio je u zatvoru zbog prevare. Ambicija i iluzija veličine bliski su rođaci, posebno u Bulingdon klubu. Ali fejsbuk profili poslednjeg diplomskog razreda, fotografije sa zabava i odmora, oslikavaju veselu, bestežinsku višu klasu i na njihovim licima nema ni traga straha i brige za budućnost. Samo odlučnosti i moći. Povremeno se okupe u Mostu, u jednom klubu u Oksfordu. Ulaz je uz stepenište i samo onima sa zlatnim manžetnama je dozvoljen ulaz u klub. Lavlji presto obmotan vrpcom se nalazi pozadi. ‚‚Zašto je naš sto zauzet?‚‚ pita Ali, student sa bogatim ujakom. Teče napet razgovor, i onda neko kaže: ‚‚Čoveče, mi smo Bulingdon!" Sto se prazni u roku od nekoliko minuta.

 

Prevod: NP         Izvor: Spiegel Online