Agora

Višak zakona

Željka Buturović, Politika

Još se nije osušilo mastilo na predlogu novog građanskog zakonika, a već je isplivao novi nacrt zakona(ovog puta o pravima deteta) kojim se, uprkos velikoj nepopularnosti, opet predlaže zabrana svakog telesnog kažnjavanja dece. I ovog puta nam pravnici pridikuju kako je deo o kažnjavanju zanemarljiv deo priče prepune boljih i važnijih stvari. I tačno je da je to samo mali deo zakona, ali ne u smislu samo jednog malog dela koji ne valja nego u smislu malog dela koji najbolje ilustruje svu apsurdnost pokušaja da se beskonačnom papirologijom uređuju detalji odnosa odraslih i dece, a time posredno i porodičnih odnosa.

Američko udruženje psihologa (APA) ne preporučuje telesno kažnjavanje, ali ne zato što postoje dokazi da je to štetno već što ga u osnovi smatra neetičkim pa je teret dokaza prebacilo na one koji ga preporučuju. U najpoznatijoj studiji te vrste, objavljenoj pre desetak godina, a koja predstavlja meta-analizu istraživanja tokom nekoliko decenija, ustanovljeno je da je korelacija između telesnog kažnjavanja i razvojnih ishoda u najvećem broju slučajeva vrlo slaba. Ni za ove slabe korelacije ne postoji ubedljiv dokaz da se radi o uzročno-posledičnoj vezi. Pri tome, APA je, iako tehnički stručno, takođe i izrazito „progresivno” udruženje sa neskrivenim političkim ciljevima koje se, između ostalog, svim silama napinje da pokaže da je telesno kažnjavanje štetno. Činjenica da uprkos velikoj motivaciji u tome nije uspelo govori da dokaza za to jednostavno nema, ma šta pričali razni domaći dušebrižnici i profesionalni prijatelji dece.

I ovo ne važi samo za telesno kažnjavanje nego za vaspitne tehnike šire govoreći. Suprotno dugogodišnjim teorijama o drastičnim posledicama i najmanjih roditeljskih grešaka na dečju ličnost, zahvaljujući mnogobrojim studijama blizanaca i usvojenika, danas znamo da su deca daleko otpornija na roditeljske uticaje nego što se nekad mislilo. Štaviše, kako starimo i kako smo manje prinuđeni da se prilagođavamo roditeljskim zahtevima, tako i ono malo roditeljskih efekata bledi i postajemo u osnovi sve bliži ličnosti sa kojom smo se rodili. Telesno kažnjavanje, tj. svest deteta da je i ta opcija roditelju na raspolaganju, takođe ne menja ništa u pogledu ličnosti deteta. Ali zakonodavac je potpuno nezainteresovan za objektivne posledice telesne kazne jer se iz duha oba zakona vidi da njemu u celoj stvari mnogo više smeta nešto drugo, a to je sama pretpostavka da se prava i obaveze deteta i roditelja drastično razlikuju. Osnovna funkcija kazne (pa i telesne) i nisu dugoročne promene ličnosti nego socijalizacija deteta u okviru porodice i priprema za život van nje. Zahvaljujući tome što roditelj može i sme nešto što dete ne sme - a što dete zna - diferenciraju se uloge roditelja i deteta u okviru porodične zajednice. Ta diferencijacija je nužna da bi u porodici mogao da se ostvari harmoničan suživot neophodan da bi njeni članovi mogli da se bore sa svakodnevnim teškoćama i ispunjavaju svoje mnogobrojne obaveze. U celom tom procesu, eventualno telesno kažnjavanje najveći deo svoje funkcije obavlja kroz implicitni kredibilitet koji daje roditeljskim zahtevima, a ne kroz svoju fizičku realizaciju.

Nasuprot tome, u pozadini poslednjih pokušaja da se deca „zaštite” beskonačnim spiskovima prava stoji kao idealan model pretpostavka porodične anarhije, u kojoj se sve odluke donose ravnopravnim diskusijama roditelja i dece. Pobornici dečjih prava očigledno smatraju da je najbolji način da se garantuje dobrobit deteta to da se ono opremi pravima koja će maksimalno smanjiti sposobnost njegovog roditelja da mu naredi bilo šta. Ništa nije dalje od istine. Telesno kažnjavanje deteta u okviru porodice se drastično razlikuje od npr. telesnog kažnjavanja osuđenika u zatvorima, ili prava odraslih da biju nepoznatu decu, što su analogije koje autori zakona stalno na silu povlače. Za razliku od zatvora ili odnosa slučajnog prolaznika prema deci na ulici, gde ne postoji nikakva istorija odnosa niti emotivni bafer (zaštitnik) koji bi modulisao fizičku agresiju, kažnjavanje dece od strane njihovih roditelja u okviru jedne porodice samo je jedan od bezbroj elemenata u jednom od najsloženijih, najintenzivnih i sveukupno najvažnijih odnosa u životima obe strane.

U najvećem broju slučajeva, kažnjavanje deteta, uključujući i telesno kažnjavanje, dešava seu atmosferi neizmerne ljubavi i brige. Taj kontekst nema mnogo veze sa kontekstom društva sastavljenog od bezbroj manje-više nepovezanih individua, a koji je po prirodi stvari okvir u kojem se zakoni propisuju. Zbog toga je uspešan upliv države u porodične odnose moguć samo kada se ona drži uskih dužnosti koje su odavno iskristalisane (i pokrivene npr. krivičnim zakonikom). Greška ovog novog zakona zaista nije samo u stavovima o telesnoj kazni već u tome što uopšte postoji.

 

Izvor: Politika